Naše najnovije priče, uvidi i saveti

Istraživanje koje je prošle godine sproveo Harvard Business School u svrhu procenjivanja produktivnosti – produktivnost je definisalo kao svakodnevne navike ljudi pa su se fokusirali na sedam navika. Navike podrazumevaju razvijanje dnevnih rutina, planiranje rasporeda, snalaženje s porukama, obavljanje većeg obima posla, vođenje sastanaka, poboljšanje komunikacijskih veština i, na kraju, delegiranje zadataka drugima.

Uprkos ograničenjima koje je istraživanje imalo rezultati su ipak dali korisan uvid u važnost produktivnih navika i izazova s kojima se suočavaju profesionalci.

Takođe, otkrili su kako su stručnjaci s najvišim rezultatima produktivnosti imali tendenciju da dobro uklope slične navike. Svoj rad su planirali na temelju prioriteta i delovali su prema tome kako bi ostvarili određeni cilj. Razvijali su tehnike za upravljanje velikim brojem informacija i zadataka, imali su razumevanja za svoje kolege organizujući kratke sastanke, davajući jasne zadatke i ostvarujući odgovornu komunikaciju. Zato, ako želite biti produktivniji trebalo bi da razvijete nekolicinu tačno određenih navika.

Kao prvo, planirajte svoj rad u zavisnosti od vaših prioriteta i tada delujte s određenim ciljem.

• Noć pre pregledajte svoj dnevni raspored kako biste mogli da se fokusirate na svoje prioritete. Pored svake obveze u kalendaru zabeležite i svoje ciljeve.
• Pošaljite unapred detaljni plan svim učesnicima pre svakog sastanka
• Kada ulazite u veće projekte skicirajte preliminarne zaključke što je pre moguće
• Pre čitanja bilo kog dužeg štiva odredite njegovu svrhu
• Pre pisanja nečeg dužeg, sastavite nacrt logičkim redosledom koji će pomoći da vaše pisanje ostane na pravom putu

Drugo, razvijte tehnike za upravljanje većom količinom informacija i zadataka.

• Odredite svakodnevne obveze, kao što je odevna kombinacija za posao ili ručak koji ćete poneti i tako stvorite rutinu kako ne biste trošili vreme na razmišljanje o njima
• Ostavite vreme u svom dnevnom rasporedu za rešavanje hitnih slučajeva i neplaniranih događaja
• Proveravajte svoje mobilne uređaje nekoliko puta u satu, a ne na nekoliko minuta
• Dajte drugima posao koji ne doprinosi vašim prioritetima
• Velike projekte podelite na manje celine i nakon svake rešene celine se nagradite

Treće, shvatite potrebe vaših kolega za jasnim uputstvima, kratkim sastancima i jasnom komunikacijom.

• Ograničite vreme bilo kog sastanka na 90 minuta, a po mogućnosti i manje. Završite svaki sastanak navodeći naredne korake i odgovornosti koje ih očekuju
• Odmah odgovorite na poruke ljudi koji su vam važni
• Kako biste privukli pažnju svojih kolega recite sve u tek nekoliko crtica umesto da čitate veliki broj stranica pripremljenog teksta
• Uspostavite jasne ciljeve i metrike uspeha za bilo koji timski rad
• Da biste poboljšali performanse svog tima, definišite određene procedure kako biste smanjili mogućnost greške svojih zaposlenih

Priča o posebnim trenucima Asa G. Candler, rođeni trgovac, Coca Cola-u je od izuma pretvorio u posao. Godine 1886. u Njujorku, radnici su gradili Statuu slobode. Osam stotina milja dalje, drugi veliki simbol Amerike je bio na pragu otkrivanja. Tokom 1886, prve godine Coca Cola-e, prosečna prodaja je iznosila skromnih devet pića dnevno. Godine 2009, preko 1,5 milijardi se prodaje svakog dana. Iako je Coca-Cola® nastala u SAD-u, brzo je postala popularna gde god da je stigla. Danas, oni proizvode blizu 400 brendova u preko 200 zemalja. Više od 70 procenata njihovog prihoda dolazi izvan granica SAD-a, čineći kompaniju Coca-Cola istinski globalnom kompanijom. Coca Cola je posvećena lokalnim tržištima, poklanjajući pažnju onome što ljudi iz različitih kultura i različitog porekla vole da piju, ali i tome gde i kako vole da piju. Sa partnerima u punjenju, kompanija komunicira sa lokalnim zajednicama, verujući da Coca Cola postoji zato da bi bila pogodnost i osvežavala svakog koga dodirne.

Kao i mnogi ljudi koji su promenili istoriju, John Pemberton, farmaceut iz Atlante bio je inspirisan pukom radoznalošću. Jednog posle podneva, mešao je mirišljavu tečnost boje karamele, i kada je završio, odneo je u Jacob’s apoteku, nekoliko vrata dalje. Tu je mešavinu kombinovanu sa sodom vodom podelio kupcima koji su se svi složili - ovo novo piće je bilo nešto posebno. Jacob’s apoteka je počela da je prodaje po ceni od pet centi za čašu.

Pemberton–ov knjigovođa, Frank Robinson, je mešavini dao ime Coca-Cola®

Asa G. Candler, rođeni trgovac, Coca Cola-u je od izuma pretvorio u posao. Znao je da postoje žedni ljudi i Candler je pronašao brilijantne i inovativne načine da ih upozna sa ovim uzbudljivim, novim osveženjem. Delio je kupone za prve probe ukusa Coca Cola-e i opremio apoteke koje su je distribuirale satovima, posudama, kalendarima i apotekarskim vagama koji su na sebi imali Coca Cola brend. Ljudi su svuda videli Coca Cola-u, a agresivna promocija je funkcionisala. Do 1895. godine, Candler je napravio pogone za sirup u Čikagu, Dalasu i Los Anđelesu.

Candler je rođen u Villa Rica u Džordžiji. Svoju poslovnu karijeru je počeo kao vlasnik drogerije i proizvođač patentiranih lekova. Godine 1887. je kupio formulu za Coca Cola-u od izumitelja John Pemberton-a i nekoliko drugih akcionara za $2,300.

Razlog uspeha Coca Cola-e je u mnogome ležao u Candler-ovom agresivnom marketingu proizvoda. Candler je zaradio milione dolara od svoje investicije što mu je omogućilo da osnuje Central Bank and Trust Company, da investira u nekretnine i postane glavni filantrop za Metodističku crkvu.

Flaširanje

Neizbežno, popularnost sode je dovela do potražnje za njom i uživanjem na nove načine. Godine 1894, biznismen iz Misisipija po imenu Joseph Biedenharn je bio prvi koji je flaširao Coca Cola-u. Candler ih je dobio 12, ali nije bio oduševljen. Uprkos tome što je bio brilijantan i inovativan biznismen, nije uvideo da budućnost Coca Cola-e leži u flaširanim pićima koja kupci mogu nositi svuda sa sobom. Pet godine kasnije, 1899. godine, kad su dva advokata Benjamin F. Thomas i Joseph B. Whitehead, obezbedili ekskluzivna prava od Candler-a da flaširaju i prodaju piće  za iznos od samo jednog dolara, on to i dalje nije shvatao. Imitiranje može biti najiskreniji oblik laskanja, ali kompanija Coca Cola nije bila suviše zadovoljna zbog širenja imitatora koji su koristili njen uspeh. Ovo je bio sjajan proizvod i sjajan brend. I jedno i drugo je trebalo zaštiti. Reklamiranje je bilo fokusirano na autentičnosti Coca Cola-e, insistirajući kod potrošača da „zahtevaju originalno“ i „ne prihvataju zamenu“.

Kompanije je takođe odlučila da kreira flaše drugačije oblika da bi se osigurali da ljudi zaista dobijaju Coca Cola-u. Root Glass kompanija iz Terre Haute, Indijana, je pobedila na takmičenju za dizajn flaše koja bi se mogla prepoznati u mraku. Godine 1916, počeli su da proizvode čuvenu flašu, koja je i danas ostala zaštitni znak Coca Cola-e, a odabrana je zbog svog atraktivnog izgleda, originalnog dizajna i činjenice da, čak i u mraku, možete da prepoznate originalni proizvod.

Rast

Sa ulaskom u novi vek, kompanija Coca Cola je rapidno rasla, šireći se na Kanadu, Panamu, Kubu, Portoriko, Francusku i druge zemlje i teritorije SAD-a. Godine 1900, postojala su dva punioca Coca Cola-e. Većinu svojih akcija u kompaniji Coca Cola je 1919. godine dao svojoj deci koja su ih kasnije prodala grupi investitora koje je predvodio Ernest Woodruff.

Niko, verovatno, nije više uticao na Coca Cola-u nego Robert Woodruff. Četiri godine nakon što je njegov otac Ernest, 1923. godine, kupio kompaniju od Asa Candler-a, Woodruff je postao predsednik kompanije. Iako je Candler upoznao SAD sa Coca Cola-om, Woodruff je proveo više od 60 godina kao lider kompanije predstavljajući napitak ostatku sveta.

Oglašavanje

Godine 1889, 1. maja, Asa Candler je objavio oglas na celoj stranici u The Atlana Journal, oglašavajući svoju veleprodaju i maloprodaju kao „jedini vlasnik Coca Cola-e…. Izvrsne. Osvežavajuće. Stimulišuće. Okrepljujuće.“ Jedini vlasnik, što je g. Candler postao tek 1891. godine, po ceni od ukupno $2,300.

Do 1892, njuh za prodaju je skoro udesetostručio prodaju sirupa Coca Cola-e. Ubrzo je zatvorio svoju apoteku i svu svoju pažnju posvetio bezalkoholnim pićima. Sa svojim bratom John S. Candler-om, bivšim partnerom John-a Pemberton-a, Frenk-om Robins-om i dvojicom saradnik, g. Candler je osnovao korporaciju u Džordžiji pod nazivom Coca Cola Company. Početni kapital je bio $100,000.

Trgovinska marka „Coca-Cola“, na tržištu u upotrebi od 1886. godine, je registrovana u Kancelariji za patente SAD-a, 31. januara 1893. godine. (Registracija se periodično obnavlja.)

Čvrsto verujući u oglašavanje, g. Candler je širio marketinške napore Dr. Pemberton-a, distribuirajući hiljade kupona za besplatnu čašu Coca Cola-e. Često je promovisao proizvod, distribuirajući suvenire, kalendare, satove, posude i bezbrojne novotarije, a sve sa trgovinskom markom.

Biznis je nastavio da raste i 1894. je otvorena prva fabrika sirupa van Atlante, u Dalasu, Teksas. Ostale su otvorene u Čikagu, Ilinois i Los Anđelesu, Kaliforniji, sledeće godine.

Oglašavanje, koje je za Coca Cola-u uvek bio važan i uzbudljiv deo poslovanja, došao je na svoje 70-ih godina prošlog veka i oslikavao je brend povezan sa zabavom, prijateljima i dobrim raspoloženjem. Internacionalna privlačnost je oličena reklamom iz 1971. godine, kada se grupa mladih ljudi iz celog sveta okupila na vrhu brda u Italiji i pevala: „Želim svetu da kupim Cola-u“. (“I’d Like To Buy The World A Coke”)

Od ranih početaka, kada je služeno samo devet pića dnevno, Coca Cola je izrasla u brend prisutan svuda u svetu, sa više od 1.4 milijarde pića koja se posluže svakog dana. Kada se ljudi odluče za jedan od brendova Kompanije Coca Cola, kompanija želi da taj izbor uvek bude uzbudljiv i zadovoljavajući.

Da bismo napravili profit, potrebno je da se desi prodaja. Bravo! Ništa novo.

E sad, da bismo krenuli od početka moramo da shvatimo da ljudi ne dolaze na Fejsbuk da bi nešto kupili ili bivali okruženi reklamama. Potpuno su drugi porivi koji nas teraju da budemo na društvenim mrežama. Svi mi želimo da komuniciramo sa našim prijateljima, delimo i kreiramo nama zanimljiv sadržaj, hvalimo se, virkamo kod drugih, provodimo slobodno vreme tu. Ne želimo primarno da nešto kupimo. Linijom manjeg otpora mnoge kompanije će tu odustati i reći kako Fejsbuk nije mesto za njih i da oni tu ne prodaju. Ispostavlja se da to nije baš potpuno tačno i da rešenje postoji. Fejsbuk itekako prodaje, pravi razliku, ispunjava naše ciljeve. Samo moramo ići korak po korak, planirati svoj nastup, meriti sve i prilagođavati se. Strateški pristup je ključan, opet i velika ekspertiza i iskustvo u digitalnom performans marketingu.

Zato je bitno pričati o konceptu prodajnog levka (sales funnel concept), jer želimo da usmerimo naše potencijalne klijente do same konverzije, da ne kažem prodaje. Naravno, uz prilagođen i relevantan sadržaj samoj publici koji će ih voditi kroz proces.

Koncept prodajnog levka

Koncept prodajnog levka definitivno treba da bude osnova vaše prodajne strategije na Fejsbuku. Takođe morate imati na umu da ne postoji jasan šablon levka, nego se on uvek prilagođava vašim potrebama, ciljevima i biznisu.

Vrh levka predstavlja svest o brendu (awareness). Ovde bi verovatno bili fanovi vaše stranice. Oni su već pokazali da znaju za vas. Takođe, u ovoj fazi pokušavamo da proširimo broj ljudi koji su svesni našeg postojanja. Awareness je magičan, ali ume i da pojede puno novca ako se ne planira pametno.

Sledeći korak bi bio engagement. Bitno je da kreiramo sadržaj za fanove, objave, video materijale, razne zanimljive formate koji daju ljudima informaciju o vama. Tu nam je sad cilj da ljudi komentarišu i generalno vrše interakciju sa sadržajem. Mi želimo da kreiramo sadržaj koji podstiče dvosmernu komunikaciju, “tera” ljude da lajkuju, dele sadržaj. Ti ljudi šire priču o vama. Udaramo malo i na emocije. Društvene mreže uvek igraju na loptu emocija. Razmislite zašto Fejsbuk stalno izbacuje podsetnik na vaše stare objave.

Ovde treba dosta da povuče i vaš sajt, gde ćete slati ljude i uhvatiti ih u remarketing. Važno je imati na umu da je sajt priča za sebe i za njega definitivno treba da kreiramo poseban prodajni levak.

Treći korak možemo nazvati akcija. Ovde naše fanove pokušavamo da ubacimo među lidove. To može biti prijava na mail listu, popunjavanje formulara, prijave za nešto što dajete samo njima, ostavljanje broja telefona zarad dobijanja popusta ili kreiranje posebnih ponuda za njih. Takođe, na sajtu treba da postoji neki formular, dugme za poziv ili kontakt forma, gde će ljudi ostavljati podatke.

Finalni korak bi bila konverzija. To je onaj deo kada vaši fanovi konačno i kupe proizvod, uslugu ili konvertuju ono što je vaš biznis cilj. Imajte na umu da ljudi koji su na vrhu levka postaju kupci u proseku posle 15 gledanja reklame.

Korak povratka na vrh levka je vrlo specifičan za društvene mreže. Tu možemo poentirati. Naime, ljudi koji su konvertovali hoće da se pohvale da su kupili nešto od vas. Hoće da podele informaciju o konverziji sa svojim prijateljima. Time oni šire vrh levka (awareness deo), šire broj potencijalnih klijenata. Pored svih modernih tehnologija koje su nam na raspolaganju, metoda na preporuku ili od usta do usta i dalje nema premca. Ljudi u ovom delu postaju vaši „ambasadori“ koji besplatno dele priču o vama. Naravno, samo ako su zadovoljni proizvodom ili uslugom. Ovde može biti negativnosti (čuvenog „hejta“), odnosno, kriznih situacija, jer ljudi na Fejsbuku vole da iskažu svoje mišljenje i niko ne može da ih spreči u tome.

Kako kreirati sales funnel (prodajni levak)?

Ono što je potrebno je da vi sami ili uz pomoć agencije koja poseduje ekspertizu kreirate strategiju i strukturu vašeg levka, prilagođenog vašim ciljevima i biznisu. Prodaje na Fejsbuku se u većini situacija ne dešavaju slučajno. Morate da imate plan sadržaja na stranici prilagođen strategiji i prodaji. Razmislite o vašem sajtu i posebnim odredišnim stranicama (landing pages) gde ćete slati ljude da izvrše akciju (treći korak).

Apsolutno morate biti svesni vašeg krajnjeg cilja – konverzije i mikro – ciljeva koji okidaju na putu do gola. Ti mikro – ciljevi su vam ključni indikatori (KPI) koje konstantno optimizujete.

Kao što sam više puta rekao, svaki levak je priča za sebe i u fuziji je sa vašim biznisom.

Na kraju dana, jedino merilo uspeha je odgovor na pitanja:

Da li ste zaradili?

Da li ste i koliko puta vratili uloženo?

Ako je odgovor ne, sve drugo, sve te reakcije, komentari, deljenja, klikovi ili gledanja, nemaju baš nimalo smisla.

Autor: Aleksandar Radukin

K.W. Američki biznismen (05.01.1913, Osceola, Ark.- 12.02.2003, Memphis, Tenn.), transformisao je industriju motela, kada je ranih 50ih godina osnovao lanac Holiday Inn, koji se nekada reklamirao kao „nacionalni gostioničar“(nations innkeeper). Godine 1951. Wilson, koji je već bio milioner nakon mnoštva poslova, uključujući i džuboks franšizu, bio je neprijatno iznenađen objektima za smeštaj duž puta na koje je naišao, dok je bio na odmoru sa porodicom. Odlučio je da stvori lanac urednih, jeftinih motela, koji bi bili privlačni porodicama. Prvi Holiday Inn otvorio je u Memfisu, država Tenesi, 1952. (ime potiče od filma iz 1942.). Do 1959. postojalo je već 100 Holiday Inn-a širom države, a do 1975. preko 1700 je radilo širom sveta.

„Mislim da je hotelijerstvo siguran i sjajan posao za osobu koja je voljna da radi. Kao i bilo kojim drugim poslom kojim se bavite, morate naporno da radite da biste postigli svoje ciljeve, a mislim da u današnje vreme većina ljudi jednostavno ne želi da radi...“

Koristeći oštroumnu percepciju i smisao za inovaciju, Charles Kemmons Wilson se preobrazio iz memfiskog preduzetnika u globalnog tajkuna. Sposoban da uvidi potrebe klijenata, Wilson je formulisao koncept privremenog smeštaja, koji je rezultirao američkim Holiday Inn-om, lancem koji je promenio hotelijerstvo, postavljajući standarde hotelima kakve danas poznajemo.

Životni put

Wilson je rođen u Osceol-i, u Arkanzasu, 05. januara 1913. godine. Bio je jedino dete Kemmons Wilson-a, agenta osiguranja i Ruby Lloyd (Hall) Wilson. Njegov otac je preminuo kada je Wilson imao samo devet meseci. Wilson je oženio Dorothy Elizabeth Lee 1941. godine.

Imali su petoro dece: Spence, Robert, Kemmon Jr, Betty i Carole. U slobodno vreme Wilson je uživao u tenisu i putovanjima. Godine 1996. napisao je autobiografiju. Smisao za biznis Wilson je pokazao veoma rano, iako nikada nije priveo kraju svoje obrazovanje.

Nakon očeve smrti, preselio se sa majkom u Memfis, u Tenesiju, gde je ona radila kao knjigovođa i stomatološki pomoćnik. Sa sedam godina je već počeo da radi, prodajući Saturday Evening Post od vrata do vrata. Uskoro je imao još 12 dečaka koji su radili za njega.

Kada je imao 14 godina, udarila su ga kola dok je radio kao raznosač za jednu apoteku. U toj nesreći je polomio nogu i bio u gipsu narednih 11 meseci, zbog čega je skoro godinu dana bio odsutan iz škole. Školu je u potpunosti napustio kada je, 2 meseca pre mature, njegova majka hospitalizovana, tako da je morao da radi da bi izdržavao i sebe i nju.

Poslovanje

Wilsonov prvi poduhvat, posao sa kokicama, otvorio je vrata za druge mogućnosti. Kupio je polovni aparat za pravljenje kokica i dogovorio se sa direktorom lokalnog bioskopa da ga instalira u holu. Uskoro je Wilson zarađivao 30 dolara nedeljno, a direktoru je plaćao 2,50 dolara struju i prostor. Ipak, direktor je ubrzo shvatio da je profit od kokica veći od njegove plate, pa je raskinuo ugovor i od Wilsona kupio aparat.

Wilson je taj novac investirao u kupovinu fliper aparata. Do 1933. godine zaradio je dovoljno novca da majci sagradi kuću. Zatim mu je, na osnovu te nekretnine kao jemstva, banka odobrila zajam od 3000 dolara, a on je i dalje širio posao.

Kupio je još fliper aparata, džubokseva i tabakera za odvikavanje od pušenja. Zatim je dobio pravo na distribuciju Wurlitzer džubokseva i njegovo poslovanje je nastavilo da se razvija. Ubrzo je izgradio i otvorio sedam bioskopa, a čak je postao i suvlasnik jednog malog aviona.

Kada je počeo II svetski rat, Wilson je prodao svu svoju imovinu i uložio u ratne obveznice. Godine 1943., nakon pristupa Komandi vazdušnog transporta, izgradio je devet dupleks objekata, koje je iznajmljivao pripadnicima vojnih snaga.

Nakon rata, dobio je pravo na distribuciju bezalkoholnog pića Orange Crush. U toj kompaniji je izgubio novac, ali su njegova ulaganja u nekretnine bila veoma unosna. Godine 1946. osnovao je Kemmons Wilson Inc, a 1948. Kemmons Realty Company. Kao predsednik tih kompanija, Wilson je izgradio i prodao na hiljade kuća i stanova. Tokom posleratnog procvata, kupio je još nekoliko bioskopa i bio uspešan u poslu sa građevinskim materijalom.

Wilson je 1951. godine bio na putovanju koje je imalo veliki uticaj na hotelijerstvo. Na proputovanju automobilom kroz zemlju ka Vašingtonu, sa suprugom i petoro dece, Wilson je uvideo da je hotelski smeštaj neudoban i preskup. Nekoliko skučenih objekata u kojima su odseli imali su restorane koji su tek bili pristojni, a još manji broj njih je bio klimatizovan. Povrh svega toga, dodatno je platio za decu, iako su svi spavali u istoj sobi, a deca su spavala u vrećama. „Soba od šest dolara me je koštala 16, a soba od 8 dolara, 18.“ Wilson se u jednom razgovoru 1996. prisećao: „Rekao sam ženi: Doroti, to nije fer. Nisam mnogo putovao, ali posle ovog puta sam shvatio koliko mnogo porodica putuje i koliko im je potrebno lepo mesto u kome mogu da odsednu“.

Holiday Inn je „rođen“

Kad se vratio kući u Memfis, već imajući viziju procvata turizma zahvaljujući izgradnji međunarodnog autoputa i porastu zavisnosti od automobila, odlučio je da preuzme na sebe izgradnju lanaca motela. Bio je odlučan u nameri da njegov lanac eliminiše nedostatke koje je pronalazio i da zadovolji potrebe svih putnika onako kako ih je on video.

Uzimajući ime filma iz 1942. godine, Wilson je odlučio da nazove svoj lanac Holiday Inn. Godine 1952. pozajmio je novac za izgradnju prvog hotela, objekta sa 120 soba, koga je smestio na jednom od glavnih puteva koji su vodili ka Memfisu.

Na kraju sledeće godine imao je izgrađena još tri hotela. Do tada su se već zvali Holiday Inn Hotel Courts i svi su imali osobinu Wilsonovih standarda koji će uskoro postati toliko poznati širom Amerike i celog sveta: karakteristične, svetle, vesele boje; klimatizovane sobe, sa telefonom i besplatnom televizijom; restorani u kojima se služi dobra hrana po pristupačnim cenama; bazen; kućica za pse; baby-sitting služba i besplatno parkiranje, bez dodatnog naplaćivanja za decu koja odsedaju u istoj sobi sa roditeljima.

Lanac je uspostavljen

Wilson je ubrzo uvideo veliki potencijal nacionalnog lanca. Zajedno sa Wallace E. Johnson-om, takođe građevinskim preduzetnikom iz Memfisa, stvorio je lanac Holiday Inns of America. Lanac je inkorporiran 1954. godine, sa Wilsonom kao predsedavajućim i Džonsonom kao predsednikom. Prva franšiza otvorena je te iste godine. Ubrzo zatim, dok se Holiday Inns of America širio, kompanija se otvorila javnosti, a deonice su ponuđene budućim akcionarima po ceni od 9.75 dolara.

Početna vrednost deonice uvećala se do 800 dolara za petnaest godina. William B. Walton, pravnik iz Memfisa, koji je postao partner sa Wilson-om i Johnson-om, došao je do podatka da je lanac Holiday Inn, između 1963. i 1973. otvarao novi objekat, negde u svetu, na svaka 2 i po dana. Holiday Inns Inc. se granao u srodne firme, uključujući putničku agenciju, firmu za snabdevanje hotela i autobusku liniju Continental Trailways. Šezdesetih godina takođe su kupljeni Delta Steamship Lines, firma za pakovanje mesa iz Memfisa i korporacija za vođenje restorana na autobuskim terminalima. Wilson je brzo prepoznao potencijal za kompjutere u poslu sa motelima. Godine 1965. sklopio je ugovor sa IBM-om, za razvijanje i instaliranje sistema za rezervacije pod imenom „Holidex“, zahvaljujući kome su gosti ili putnički agenti mogli da provere raspoloživost soba, kao i da ih rezervišu bilo gde u sistemu.

Do 1968. u SAD je postojalo hiljadu Holiday Inn-a, a i međunarodno tržište je raslo. „Nacionalni gostioničar“ postao je „svetski gostioničar“. Godine 1972. Holliday Inn je postao prvi lanac hrane i smeštaja koji je premašio milijardu dolara prihoda. U istoj deceniji kompanija je kupila firmu Harrah’s casino\hotel, učinivši je najvećom američkom kompanijom za igre na sreću.

Godine 1977. Holiday Inn je ušao u posao sa hotelima i kasinima, a 1979. kupio je Harrah’s, najveću kockarnicu u Nevadi, sa lokacijama u Las Vegas-u i Atlantic City-ju, New Jersey. Dok se kompanija i dalje razvijala, Holiday Inn je postalo preduzeće u vlasništvu Holiday Corp-a, a 1989. prodato je kompaniji Bass Plc, koja je najbolje poznata kao britanska pivara.

Posle pretrpljenog srčanog udara 1979. godine, Wilson je otišao u penziju iz kompanije Holiday Inn. Nedugo zatim, kupio je zemljište u Orlandu i sagradio svoj prvi Wilson World hotel, koji je od tada postao mali lanac koji snabdeva hranom poslovne ljude koji putuju.

Posle prodaje lanca Holiday Inn, Wilson je ostao aktivan vodeći više od 60 preduzeća iz svog štaba u Memfisu. Pored lanca hotela Wilson World, tu su bili i štamparija, starački dom, stovarište drvene građe, fabrika slatkiša (koja je proizvodila čokoladu sa žitaricama, pod imenom „W&W) i razna ulaganja u nekretnine.

Društveni i ekonomski uticaj

Tokom ovog perioda fantastičnog rasta, Wilson-ov lanac Holiday Inn je razvio reputaciju kompanije usmerene prema klijentima. Putnici su mogli da očekuju komfor, čistoću, kvalitetnu uslugu i dobru hranu po umerenim cenama. Hoteli Holiday Inn su ubrzo postali prepoznatljiva lokacija na obodu američkih gradova, jednostavnog i prepoznatljivog izgleda, obeleženog znakom koji je franšizu činio lako prepoznatljivom sa puta.

Politika kompanije je postalo pažljivo ispitivanje karaktera, menadžerskih sposobnosti i finansijske odgovornosti svih onih koji konkurišu za licencu. Wilson je formirao veoma izričite ugovore o licenci po pitanju standarda usluga i smeštaja. Takođe je i zauzeo progresivni poslovni pristup prema zaposlenima u hotelima Holiday Inn, nudeći im opcije akcija i drugih pogodnosti. Menadžment, verovao je Wilson, treba da se brine o svojim zaposlenima.

Do 1970. godine, Wilson, čija porodica je imala u vlasništvu oko 7.6 procenata svih preostalih deonica kompanije, je vukao prihod od $100,000 godišnje kao predsednik. U to vreme, njegova neto vrednost je procenjena na više od $100 miliona.

Do 1972. godine, Holiday Inn je imao globalno poslovanje – bio je u svetu najveći i najbrže rastući hotelski lanac, sa oko 1,500 objekata u 50 država u SAD-u i 25 u inostranstvu. Iako se kasnije taj rast usporio, Wilson-ova kreacija je ostala jedan od lidera hotelijerstva i kasnije, tokom 90-ih godina prošlog veka.