Naše najnovije priče, uvidi i saveti

Kada ulazite u startap svet obično jedna od prvih reči koju čujete bude jednorog. To gotovo nedodirljivo mitsko biće u poslednje vreme sve više je na meti kritika i čini se da mu je pronađena mnogo realnija alternativa – zebra. O čemu se radi?

Da bi se uopšte razumela potreba da se startap svet udalji od koncepta jednoroga moramo razumeti sledeću stvar: trenutni način finansiranja startapa uz pomoć venture kapitala postao je nepovoljan jer prednost daje profitu investitora umesto tzv. zajedničkom prosperitetu (shared prosperity), preferira brze exit-e umesto održivog rasta, promoviše kvantitet umesto kvaliteta i potrošnju umesto stvaranja, objašnjavaju Dženifer Brandel, Mara Zepeda, Astrid Šolc i Anija Viliams, autorke termina zebra startap.

Takav način poslovanja, dodaju one u svom eseju, nije više održiv i ne doprinosi opštem prosperitetu. Upravo iz tog razloga jednorog je dobio svog nemitskog konkurenta o kome se u poslednje tri godine sve više priča.

‘Zebre rešavaju ono što jednorozi kvare’

Zebra je, za razliku od jednoroga, stvarna, crno-bela, profitabilna i društveno odgovorna, nije mitsko biće i ima podršku svog krda, objašnjava Mara Zapeda, jedna od kreatorki ovog koncepta.

Sam pojam aktuelan je u poslednje tri godine kada je startap zajednica mahom u Silicijumskoj dolini počela da uviđa da 90% startapa propadne, te da većina tih koji ne uspeju dožive kolaps 20 meseci nakon poslednje runde finansiranja.

Upravo zato zebra ima za cilj da „popravi ono što jednorozi kvare“ i da prednost biznisima koji su manje rizični, društveno odgovorni i rešavaju praktične društvene probleme. To, objašnjavaju autorke, znači da se rast i uticaj startapa ne povezuje i ne meri samo brojevima, već i sa njegovim uticajem i doprinosom i unapređenjem lokalnih zajednica, stalnim unapređenjem zadovoljstva zaposlenih, lojalnim i zadovoljnim kupcima itd.

Šta to sprečava zebre da preuzmu primat od svojih mitskih rođaka?

Autorke eseja i termina primetile su da su osnivači koji preferiraju takav način poslovanja uglavnom žene međutim, javna tajna je da su one daleko manje zastupljeni founder-i koji dobijaju svega tri procenata venture investicija.

Osim toga, osnivači ovih startapa još uvek nisu videli dokaze da imaju mogućnost da budu i finansijski uspešni dok istovremeno posluju u skladu sa svojim društveno-odgovornim ciljem, što im je jedna od najvećih tački spoticanja.

Da bi se to postiglo potrebno je, naravno, vreme, i još neki preduslovi o kojima se u eseju diskutovalo, a autorke su u međuvremenu pozvale sve postojeće i buduće osnivače da im se pridruže i doprinesu daljem razvoju i jačanju zajednice jer – zebre su najjače kada su u krdu.

Autor: Milena Rašić

Da bi bio pronalazač, čovek mora da ima istinski originalne ideje...

Osnivači Mercedes-Benz-a, Karl Benz i Gottlieb Daimler izumeli su prva motorna vozila, a zatim nastavili da usavršavaju vozila i ovaj koncept, održavajući Merceds-Benz na čelu automobilske tehnologije.

Gottlieb Daimler je patentirao prvi mali, motor za velike brzine sa unutrašnjim sagorevanjem.

Karl Benz je rođen 25. novembra 1844. godine u gradu Karlsrue, gde je i odrastao, školovao se i nakon toga studirao politehničke nauke. Po završetku studija, Benz je prvo radio kao stažista u Maschinenbau-Gesellschaft (mašinska kompanija) u Karlsrueu, a nakon toga kao projektant u Nemačkoj i Austriji. Godine 1871, osnovao je svoju prvu kompaniju u Manhajmu, livnicu čelika i mašinsku radionicu. Naredne godine se oženio Bertom Ringer, sa kojom je imao petoro dece: Eugen, Richard, Klara, Thilde i Ellen.

Razvoj dvotaktnog motora

Pored mašinskog inženjerstva, Benz je uskoro otkrio svoje novo polje interesovanja-razvoj motora, i već 1879. godine njegova kompanija je predstavila prvi operativni dvotaktni motor. Ipak, Benz je napustio kompaniju, koja je u međuvremenu 1883. godine pretvorena u deoničarsko društvo, jer je imao premalo udela u odlukama o tehničkom razvoju.

U jesen 1883, Karl Benz je osnovao novu kompaniju „Benz & Co. Rheinische Gasmotoren-Fabrik“ – Rajnska fabrika gasnih motora u Manhajmu i svoju pažnju usmerio ka projektovanju vozila koja bi pokretao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Godine 1886, odobren mu je patent za ovaj automobil, koji je predstavio javnosti iste godine.

Njegova supruga, Bertha Benz, iskoristila je treću verziju ovog motorizovanog trotočkaša za svoj čuveni put, na dugoj relaciji od Manhajma do Forchajma 1888. Ovim smelim putovanjem, koje je vodilo i kroz Ladenburg, energična dama i njeni sinovi su demonstrirali pouzdanost motornog automobila njenog supruga.

Do 1890. godine Rajnska fabrika motora je izrasla u drugu po veličini nemačku fabriku motora. Inovacije poput pokretne osovine za upravljanje (1893.) i horizontalno postavljenog klipa motora, učvrstili su poziciju kompanije na rastućem tržištu motornih vozila. Ipak, 1903. godine, Karl Benz se penzionisao, iz protesta, zbog zapošljavanja francuskih inženjera u fabrici u Manhajmu. Trebalo je da obnove konkurentnost tehnički konzervativnih Benz automobila vis-à-vis automobila Daimler Mercedesa.

Karl Benz je ostao „tihi partner“ i član nadzornog odbora od 1904. Poživeo je da vidi spajanje Daimler-Motoren-Gesellschaft i Benz & Cie. 1926. godine i ostao je član nadzornog odbora u potonjoj kompaniji Daimler- Benz AG do svoje smrti.

Benz u Ladenburgu

Vreme Karla Benza u Manhajmu se završilo 1903. godine, pošto nije više želeo da živi tamo, nakon razlaza sa svojom starom kompanijom. Prvo se sa porodicom preselio u Darmštat, a odatle u Ladenburg.

Karl Benz je saznao za Ladenburg, koji je još u doba Rimskog carstva postao grad poveljom koja mu je data 98. godine nove ere, dok je živeo u Manhajmu. Putovanja njegovim motornim vozilom su ponovo pronalazača dovele u živopisan stari grad na reci Nekar.

Benz nije samo držao lokalnu gostionicu na dobrom glasu, gde je voleo da svrati na ručak i čašu crnog vina sa tog podneblja, već je podstaknut primamljivim cenama nekretnina, kupio i zemljište 1898. godine, kao moguću novu lokaciju za fabriku. U narednim mesecima dodato je još deset placeva, ali nova fabrika još uvek nije bila u izgradnji.

Nakon raskida sa Benz & Cie. u Manhajmu, porodica Benz je živela u Darmštatu. Kada se 1904. godine Karl Benz vratio u upravni odbor kompanije, tražio je dom bliže Manhajmu. Porodica je prvo živela u jednom stanu u Ladenburgu, u Bahnhofstraße, pre nego što su Karla i Berta Benz kupili velepnu kuću 1905. godine, sa vrtom poput parka, na reci Nekar, po ceni od 48,500 zlatnih maraka.

U toj kući, koju je izgradio Leonard, vlasnik pivare, onakvoj kako danas izgleda, Karl i Bertha Benz su živeli do svoje smrti 1929. i 1944. godine, odnosno, kuća je ostala u vlasništvu porodice sve do 1969. Godine 1985. kuću Karla Benza je kupio Daimler-Benz AG, a danas je centar Gottlieb Daimler i Karl Benz fondacije. Sobe u prizemlju, sa pogledom na baštu, se prilagođavaju za izložbe posvećene inženjerskim dostignućima Karla Benza.

C. Benz SÖHNE

Uprkos impresivnoj kući, vrtu i garaži izgrađenoj u stilu tvrđave, Karl Benz nije želeo da vodi običan život penzionera u Ladenburgu. Arhitektu Jozefa Batenštajna je ovlastio za projektovanje fabrike mašinskog inženjerstva. Kasnije je izgrađena na zemljištu koje je Benz kupio 1898. i 1899. godine, na obali reke Nekar. Kompanija C. Benz SÖHNE je počela sa radom 1906. godine. Prvo su Karl Benz i njegov sin Eugen postavili stacionarne mašine u Ladenburgu. Ali, prodaja prirodnog gasa je naglo pala, kada je sve više kompanija prešlo na električne ili dizel mašine za pokretanje svoje mašinerije. I tako je Karl Benz ponovo odlučio da dizajnira i pravi automobile.

Godine 1908, njegov drugi sin, Richard, se pridružio kompaniji u Ladenburgu, i već su prva vozila isporučivana klijentima. Kupci su pozitivno odgovorili na nove Benz automobile, i posle samo nekoliko komada 6\10 hp automobila, model 8\18 postao je prvi model koji će kompanija C. Benz SÖHNE proizvoditi u većem broju.

Časopis koji se bavio trgovinom, Allgemeine Automobil Zeitung, pozitivno je ocenio budućnost novog brenda: „Dakle, u budućnosti će postojati dva tipa Benz automobila“. I zaista, broj automobila koje je proizvodila kompanija C. Benz SÖHNE se stalno povećavao, ne samo zbog imena već zbog, i pre svega, zbog nastupajućeg tehničkog razvoja. Godine 1913, kompanija je uvela već tri modela sa motorom sa cevastim ventilima.

Svetski ratovi

U vreme izbijanja I svetskog rata, kompanija je izgradila oko 300 šasija i isporučila ih konstruktorima. Ipak, posle rata, kompanija nije mogla da nastavi svojim uspešnim putem kojim je krenula. Poslednji automobil napravljen po specifikaciji kupca je završen 1923. godine, a naredne godine su proizvedena samo dva „touring“ automobila, koja su služila za potrebe kompanije, odnosno, za privatne potrebe porodice. Danas su ova dva automobila među eksponatima auto-muzeja „Dr Carl Benz“.

Nakon što je automobilska proizvodnja kompanije prekinuta, fabrika C. Benz SÖHNE je u početku korišćena za sklapanje automobila brenda Badenia. Tokom II svetskog rata kompanija se bavila popravkom automobila različitih brendova.

U prvim posleratnim godinama, menjali su se korisnici starih hala, a među njima je bila i kompanija Mercedes-Benz sa sedištem u Manhajmu, za prodaju i usluge koja je tu vršila popravke automobila svojih klijenata.

Neko vreme su američki GMC vojni kamioni pretvarani u civilne kamione za odnošenje smeća u Ladenburgu.

Nova era je počela za C. Benz SÖHNE

Nova era je počela za C. Benz SÖHNE ranih 50-ih godina, kada su Karl Benz, unuk osnivača kompanije i njegov zet, Wolfgang Elbe, uspostavili kontakt sa Daimler Benz AG. U početku, porodična kompanija u Ladenburgu je sklopila posao za eksperimentalno odeljenje i legendarno trkačko odeljenje. U kasnijoj fazi, C. Benz SÖHNE postao je snabdevač osovinskim komponentama za komercijalna vozila Daimler-Benz-a.

Danas, kompanija radi na novoj lokaciji, u novim zgradama u Ladenburgu.

Tada, u tom trenutku, ljubitelj klasičnih automobila, Winfried A. Seidel je iskoristio priliku i kupio Benz-ove stare industrijske hale.

Za osnivača i vlasnika automobilskog muzeja „Dr. CarlBenz“ ovo je bila jedinstvena prilika da dokumentuje istoriju inženjerstva jednog brenda, u istorijskoj postavci. Daimler Chrysler AG je podržao projekat i finansirao restauraciju istorijskih fabričkih hala.

Kosa se farba još od drevnih vremena. Sve do početka XX veka, za farbanje kose se koristio širok spektar biljnih prirodnih boja. Suprotstavljajući se drugim hemičarima, koji su farbanje kose smatrali trivijalnim i nedostojnim njihovog doba, francuski hemičar Eugène Schueller stvorio je 1909. godine prvu neškodljivu, promotivnu farbu za kosu. Svoju novu, potpuno bezbednu farbu za kosu nazvao je „L’Auréale“. Napravio je formulu a pravio je i sopstvene proizvode koje je prodavao pariskim frizerima.

Nauka o bojenju kose je ozbiljno počela da se razvija, što je kasnije postalo osnova L’Oréal-a. 1920. godine je kompanija već zapošljavala 3 hemičara. Danas ima preko 3200 istraživača iz 30 oblasti i istraživački budžet koji premašuje bilo koji drugi na polju kozmetičkih istraživanja: 3% kompanijinog prometa. Mala porodična kompanija je izrasla u vodeću svetsku kompaniju za kozmetiku i proizvode za negu lepote.

Nastanak trajne boje za kosu

Radeći iz svog doma u Parizu, Eugène Schueller je utvrdio principe i hemijske sastojke koje je koristio za proizvodnju fabričkih boja za upotrebu na ljudskoj kosi. Njegov trud je u početku rezultirao ograničenim spektrom tamnih, zlatnih i crvenih nijansi na prirodnoj osnovi, ali je efekat na industriju bio revolucionaran.

Ova mala kućna laboratorija je postala centar moći u kozmetici za kosu. Cela industrija farbe za kosu proizišla je iz njegovog rada.

Koristeći hemikalije koje su davale boju identičnu ljudskoj boji kose, Eugène Schueller i drugi kozmetički stručnjaci- pioniri mogli su da dupliraju primarne molekule, stvarajući tako velike crne i braon i manje crvene i žute pigmente. Oksidacione boje postale su prvi metod za trajno farbanje kose. Prethodne, direktne boje, kao što su biljke i industrijske hemikalije korišćene za farbanje tkanine, nudile su samo privremenu promenu boje kose.

Takođe, u najranijoj fazi, boja je morala da se ostavi na kosi 3 sata. Eugène Schueller je smatrao da može da potrese tržište tako što će razviti efikasne boje za kosu, koje će i štititi i hraniti kosu. Nastavio je sa istraživanjima i 1928. je uveo prvu brzu oksidacionu farbu za kosu u istoriji, koja je predstavljala pravu revoluciju i ostala je tako inovativna tehnologija bojenja da jedva da se i promenila tokom jednog veka.

Istorija L’Oréal-a

L’Oréal-ova priča počinje u Parizu, s prelaska iz XIX u XX vek, u vreme kada su žene “lakog morala” farbale kosu, a izbor im je bio sveden na vatreno crvenu ili zift crnu. Tada mlad student u Parizu, Eugène Schueller, razvio je veliko interesovanje za boje za kosu tokom časova hemije. Sa diplomom u ruci, kratko je radio kao pomoćnik u apoteci. Kada ju je napustio, spreman da zasnuje sopstvenu kompaniju, šef ga je upozorio: boje za kosu su ”veoma ograničeno tržište, sa malo ili bez ikakve budućnosti.”

Schueller je, međutim, bio odlučan u nameri da uspe. Umesto da koristi porodične recepte i tradicionalne sastojke, kao što je u to vreme bilo uobičajeno, on je kosi pristupio kao predmetu naučnog istraživanja i razvio je svoje proizvode zasnovane na brižljivoj analizi. 1907. godine

Schueller je stvorio svoju prvu boju za kosu – L’Auréale, a 1909. je osnovao “La Société Française de Teintures Inoffensives Pour Cheveux” (Francuska kompanija za bezbedno bojenje kose) u malom stanu u Parizu, u kome je trpezarija služila i kao prostor za demonstracije, a kuhinja kao laboratorija. Odlučan da uspe u industriji, koja u to vreme nije ni postojala, Schueller je ubrzo uspostavio kontakt sa grupom frizera u Parizu, koji su podržavali njegove napore i posvećenost njegovom zanatu.

Od početka je Schueller govorio o svojoj mladoj kompaniji, ne kao o poslovnom poduhvatu, već kao o obrazovnom centru za profesionalce na polju nege kose: “Univerzitet za boje za kosu”, kako ju je opisivao. Schueller je dao prioritet pojmu usluge njegovoj industriji i uveliko je doprineo razvoju zanimanja u vezi sa negom kose.

Schueller je bio opčinjen renesansnim slikarima: posvećenost umetnika njegovoj veštini je za Schuellera bila inspiracija i model koji je želeo da reprodukuje u svojoj kompaniji. Veoma ambiciozan, Schueller-ov pristup poslovanju je bio transverzalan. “Sve sam radio: obuku, prodaju, isporuku”, rekao je. “Najteža je prodaja. Bio sam stidljiv i morao sam da se prisiljavam da to prevladam.” I Schueller-ova posvećena radna etika i težnja ka izvrsnosti su ostali u središtu DNK današnjeg L’Oréal-a.

Schueller-ov „tajming“ je bio neobično dobar. Kraj I svetskog rata je proslavljen dobom džeza, kada je kratka kosa postala moderna, sa novim naglaskom na obliku i boji. Do kraja dvadesetih godina, postojalo je 40.000 frizerskih salona samo u Francuskoj, a L’Oréal-ovi novi proizvodi su osvojili rastuće tržište.

1939. godine je kompanija zvanično preuzela ime “L’Oréal” koje je proizašlo iz imena jedne marke i otvorila je sedište u broju 14 ulice Royale u Parizu.

Tokom 100 godina, sa povećanim resursima i stručnošću, L’Oréal je lansirao izvestan broj uspešnih proizvoda, od kojih su mnogi i danas tržišni lideri. Marke se obično kategorizuju po ciljnim tržištima, kao što su proizvodi široke potrošnje, profesionalni, luksuzni i aktivna tržišta.

Internacionalizacija i rast

Eugène Schueller je imao i viziju osvajanja dalekih tržišta i osetio je da je širenje u Evropi moguće. Već 1910. Grupa je ustanovila prisustvo u Italiji, do 1914. je mreža agenata prodaje radila po čitavoj Evropi, u Italiji, Španiji, Belgiji, Holandiji, Švajcarskoj, pa čak i u Rusiji.

Godine 1930. kompanija je bila prisutna u 18 zemalja. Tokom previranja II svetskog rata i tokom posleratnog perioda, L’Oréal se borio da nastavi svoj rast, odlučan u nameri da se izgradi na osnovi svog ranijeg uspeha. U Danskoj su se proizvodi isporučivali biciklima; u Engleskoj su proizvodi razvijani u starom bioskopu kada su fabrike uništene; u Finskoj su se ogromne geografske razdaljine nalazile između distributera Grupe.

U šezdesetim godinama je internacionalni razvoj postao jedan od prioriteta Grupe. Prodaja u Nemačkoj, Italiji i Ujedinjenom Kraljevstvu je dramatično porasla, a počelo je i širenje u SAD-u, Latinskoj Americi i Japanu. Do devedesetih godina L’Oréal je započeo svoje širenje na pet kontinenata. Godine 1994. Grupa je pojačala svoje prisustvo u SAD-u preko kupovine Cosmair-a, što je L’Oréal-u dalo prava na velike marke kao što su Maybelline, Softsheen.Carson i Redken, a 1997. je stvorila podružnice u istočnoj Evropi (Romelor Cosmetica u Rumuniji, i Lorcos Kozmetika u Sloveniji).

Sa početkom novog milenijuma došao je i obnovljeni naglasak na razvoju novonastalih tržišta, kao što su Kina, Brazil, Rusija, Meksiko i Indija.

“Veruj mi. Videćeš da je zarazno.”

Danas se L’Oréal i dalje drži Schueller-ove filozofije “istraživanja i inovacije u interesu lepote”. Ova međunarodna kompanija je prisutna u preko 130 zemalja u svetu i ima preko 67.000 zaposlenih. 581 milion evra je uložen u kozmetička i dermatološka istraživanja, a istorijskih 628 patenata je registrovano širom sveta tokom prošle godine. Grupa L’Oréal je imala preko 17 milijardi evra prodaje 2008. godine, a danas poseduje 23 globalne marke prisutne u svakom sektoru distribucije (frizerski saloni, tržište proizvoda široke potrošnje, luksuzni proizvodi, apoteke) sa različitim kulturološkim poreklom. Svo bogatstvo koje je stvorila Grupa L’Oréal direktan je rezultat Schueller-ovog ličnog motiva za profitom.

Prekretnice – marketing i reklamiranje

L’Oréal-ov osnivač Eugène Schueller je od reklamiranja napravio prioritet od samog osnivanja Grupe, radeći sa Robertom Guérin-om, jednim od prvih svetskih profesionalaca u reklamiranju.

Rane reklamne poruke Grupe su bile didaktične, precizne, a ponekad i otresite: “Previše ste stari” je pisalo na jednoj reklami za boju za kosu, dok je druga pitala: “Da li bi se Vaš muž i sada oženio Vama?”. Inovativni kreativni dizajni i reklamne strategije koje su igrale važnu ulogu u uobličavanju istorije Grupe su pratili ove realistične poruke. Do danas, proizvode Grupe prate reklamne kampanje usredsređene na istinitost i integritet, koje pokušavaju da iskreno i objektivno komuniciraju, ali ne žrtvujući zbog toga lepotu ili glamur.

U vreme kada pojam “uličnog marketinga” nije ni postojao, Schueller je već eksperimentisao sa javnim demonstracijama, u cilju povezivanja sa potrošačima i uključivanja u njihov svakodnevni život. Već 1938. godine, na primer, za lansiranje linija proizvoda za negu kose OCAP-a, četiri muškarca u kostimima “Neverovatnih” (pripadnici pomodne subkulture u Francuskoj na kraju XVIII veka) su kružili po terasama pariskih kafea, nudeći besplatne uzorke proizvoda.

Slogan-prekretnica: „Zato što ja to zaslužujem“

ČuveniL’Orealov slogan koji promoviše žensku nezavisnost i vrednost je prvi  put lansiran 1971. u SAD-u,  kako bi se potpomogla prodaja boje za kosu L’OrealPreference, koja je za dolar bila skuplja od boje konkurencije: “Koristim najskuplju boju za kosu na svetu zato što ja to zaslužujem.” Slogan je postao simbol L’Oréal-a Pariz i postao je poznat širom sveta na različitim jezicima. Kako su se proširile linije proizvoda, rečenica je preuzela različite oblike(“Zato što Vi to zaslužujete”, “Zato što one to zaslužuju”), ali je ključna poruka ostala ista: lepota je dragocena.

Obrazovanje za Novi Svet „Zamislite da vam kažem da postoji planeta bez škola i učitelja, gde se ne zna za učenje, a ipak stanovnici – iako ništa ne rade već uživaju i šetaju se – spoznaju stvari a u njihovim umovima se odvija proces učenja; zar ne biste pomislili da fantaziram? Upravo ovo, što izgleda toliko nestvarno da bi bilo išta više od ploda bujne mašte, je stvarnost. To je način dečijeg učenja. To je staza koju ono sledi. Ono uči sve, a da nije svesno da to radi, i na taj način malo po malo prelazi iz nesvesnog u svesno, sledeći uvek stazu radosti i ljubavi.“

Italijanski nastavnik i lekar, Dr Maria Montessori, je bila prva Italijanka koja je dobila lekarsku diplomu. Začetnik je Montessori metode obrazovanja dece.

Maria Montessori je rođena u gradu Chiaravalle, u Italiji, 31.08.1870. godine. Njen otac je bio Alessandro Montessori, “stari kavaljer konzervativnih nazora i vojničkih navika”. U mladosti je bio vojnik, a kasnije državni činovnik. Njena majka, Renilde Stoppani, je bila osam godina mlađa od svog supruga. Za to vreme je bila veoma dobrog obrazovanja i volela je da čita.

To je bilo zaista neverovatno, jer u gradu u kome je živela, bilo je pitanje časti znati potpisati se. Ova žena je bila veliki patriota, posvećena svojim idealima slobode i ujedinjenja Italije. Alessadnro i Renilde su se venčali proleća 1866. godine, a Maria je rođena samo godinu dana kasnije.

Maria je smatrana samouverenom, optimistom i veoma zainteresovanom za promene. Roditelju su često imali problema suočavajući se sa onim što bi bilo najbolje za njihovu „talentovanu, tvrdoglavu ćerku“.

Kao dete, Maria je imala dnevnu normu pletiva koju je morala da ispuni. Uživala je da u šetnju vodi svoju komšinicu, devojčicu sa grbom.  Nije bilo neuobičajeno da se prepire sa roditeljima.

U tom periodu, osnovno obrazovanje je bilo lokalno pitanje, a škole su bile obično prljave i prenatrpane. Međutim, Maria je veoma brzo i lako učila i bila izuzetno dobra na ispitima.

U igri je često bila vođa drugoj deci i nikada nije imala problema da ima svoj stav pred odraslima. Kada je u pitanju odnos sa roditeljima, bila je veoma bliska sa ocem, ali nikada nije krila činjenicu da je njena majka bila ta koja je podržavala sve njene snove i ambicije.

Po pitanju ličnih veza koje je Maria imala,  pominje se da je imala sina, Maria, sa kolegom po imenu Dr. Montesano. Potpuno je nejasno zbog čega se nisu venčali. Očigledno su njegova porodica, a i sama Maria, bili protiv tog braka.

Priča se da je Mario poslat u prihvatilište odmah po rođenju. Veruje se da je planirano da se rođenje drži u tajnosti. Mario je odgajan od strane porodice u predgrađu Rima, a majka ga je povremeno posećivala.

Maria i Dr. Montesano su se dogovorili da se nikada ne venčaju, ali Dr. Montesano se, ipak, na kraju oženio drugom.

Mario se oženio i imao četvoro dece: Marilena, Mario mlađi, Renilde i Rolando.

Karijera

Marija je diplomirala u tehničkoj školi 1886. godine. Uspela je da dobije visoke ocene iz svih predmeta sa krajnjim rezultatom 137 bodova (od mogućih 150). Zatim je pohađala Regio Instituto Tecnico Leonardo da Vinci od 1886. do 1890. Tamo je studirala moderne jezike i prirodne nauke. Matematika joj je bila omiljeni predmet. Do vremena kada je trebalo  da diplomira, odlučila je da želi da proučava biološke nauke.

Njena porodica, uglavnom otac, su bili šokirani i bili su protiv toga. Smatralo se nemogućim da žena bude prihvaćena u medicinskoj školi. Otac joj je umalo zabranio da studira medicinu.

Otišla je prvo na Univerzitet u Rimu i razgovarala sa Guido Baccelli. Nije bila iznenađena što nisu primali žene na program za medicinu.

Umesto toga, odlučila je da studira fiziku, matematiku i prirodne nauke. Dok su druge studentkinje čitale romane, sanjarile o romansama i muževima, ona je učila što je više mogla.

Godine 1892, položila je ispite sa osmicom (desetka je bila najveća ocena), i dobila Diploma di licenza što joj je omogućavalo da studira medicinu.

Naravno, problem je bio što je žena. Nema mnogo podataka o tome kako je uspela, ali je bila uporna sve dok je nisu primili. Papa Lav XIII joj je pomagao.

Bilo je neverovatno šokantno da žena bude primljena u školu u to vreme. Takođe se smatralo čudnim da žena radi rame uz rame sa muškarcem i da se brine o pacijentima ili proučava ljudsko telo.

Tokom vremena provedenog u školi, živela je kod kuće i imala malo iskustva u životu u studentskom kampu, ali, drugi studenti su polako počeli da je prihvataju.

Sa ocem nije puno razgovarala, jer je i dalje bio ljut zbog njenih studija medicine. Majka je nastavila da je podržava i povremeno joj pomaže u učenju.

Ne dugo zatim, izabrana je da predstavlja Italiju na dve različite ženske konferencije .Prva je bila u Berlinu 1896. godine, a druga 1900. godine u Londonu. Novembra meseca 1896. godine, zamolili su je da zameni asistenta na hirurgiji na mestu gde je prethodne godine asistirala, Santo Spirito.

Tamo je vodila brigu o pacijentima više nego što su očekivali. Nastavila je istraživanja na Univerzitetu u Rimu.

Marija je, takođe, nalazila vremena za druge stvari koje su je zanimale, kao što je kuvanje i pletenje.

Jedna od njenih dužnosti je ono što ju je dovelo do omiljenog zanimanja. Bila je u poseti azilima za umno obolele. Tu se susrela sa mentalno zaostalom decom, koja nisu u stanju da funkcionišu u školi ili porodici.

Videla je da su željni iskustava i počela da razmišlja o tome kako bi mogla da im pomogne. Tako se 1901. godine vratila na Univerzitet sa željom da proučava um umesto tela.

Posao profesora antropologije joj je ponuđen 1904. godine na Univerzitetu u Rimu. Prihvatila je, ali je 1906. godine napustila posao da bi radila sa šezdesetoro male dece iz radničkih porodica. Tako je razvila sve svoje edukativne metode koje su postale toliko uspešne, da su čak i deca sa posebnim potrebama počela da polažu ispite predviđene za decu bez smetnji u razvoju. Sa ovih šezdesetoro dece je započela „Dečiju kuću“ u San Lorenzo Rimu. Ova dečija kuća je bila okruženje koje je deci pružalo mogućnost da razvijaju svoje aktivnosti. Naravno, veoma je zavisila od novčanih sredstava i mogućnosti okruženja. Počela je da primećuje kako deca usvajaju znanja skoro bez napora uloženog od strane okruženja. Osećala je kao da deca podučavaju sama sebe, što je inspirisalo njenu trajnu potragu za reformom obrazovanja.

Godine 1913, prvi put je posetila SAD. Te godine su Alexander Graham Bell i njegova supruga, Mabel, osnovali Montessori obrazovno udruženje u Vašingtonu.

Pomoć su pružali i Thomas Edison i Helen Keller. Godine 1929, osnovala je Association Montessori International u Amsterdamu, Holandija.

Godine 1938, otvorila je Montessori Training Center u Larenu, Holandija, a 1947. u Londonu . Za Nobelovu nagradu je bila nominovana godine 1949, 1950 i 1951.

Montessori metod

Maria Montessori je bila pobožni katolik i mnoge njene teorije imaju korena u veri. Smatra se da je otkrivala i pronalazila kvalitete dece koji su drugačiji i veći od onih koji im se obično pripisuju.

U vreme kada je počela da radi, očekivalo se da velike grupe dece urade istu stvar, u isto vreme i na isti način. Znala je da postoji bolji način podučavanja dece. Većina njenih principa podučavanja je zasnovana na istinama o ljudskoj prirodi.

Mortimer Standing, njen bivši saradnik je napisao „Niko tako potpuno ne razume dušu deteta, svu njenu dubinu i veličinu, sve neslućene potencijale kao i misteriozne zakone njenog razvoja“.

O’Brien je napisao da Montessori smatra da je dete često uskraćeno jer odrasli ne razumeju da deca poseduju znanje i volju da uče, koje su veće od njihovih mogućnosti izražavanja; zato on naglašava značaj pokušaja da se dete razume.

Od ruku do uma je izraz koji se često koristi na Montessori obukama.

“Materijali koje čula koriste su vrata uma.”

Dajući deci slobodu u posebno pripremljenom okruženju koje je bogato aktivnostima, deca od 4-6 godina su naučila samostalno da čitaju, radije birala rad nego igru, volela red i tišinu i razvijala pravi društveni život u kome bi sarađivala pre nego se nadmetala sa drugima.

U „Dr. Montessori Own Handbook“, opisuje se tipična prostorija Montessori školskog sistema .

Obično postoji centralna soba za intelektualni rad sa nekoliko manjih bočnih prostorija. Dosta prostora napolju i izbor rada tamo. Nameštaj u prostoriji je lagan tako da ga deca mogu pomerati kako im odgovara.

U kabinetima su stvari postavljene nisko, da bi deca mogla da ih dohvate. U vreme obroka, treba da pomognu da se njihovo mesto za stolom pripremi, da operu ruke, i isto to posle jela.

U knjizi se takođe nalazi mnoštvo malih vežbi za decu koje će im pomoći u tri glavna cilja ove metode, koja obuhvata motornu, senzornu i jezičku edukaciju.

Montessori je osećala da je neophodno da učitelj vodi dete, a da dete ne oseća isuviše njeno prisustvo. Učitelj nikada ne treba da bude smetnja između deteta i iskustva.

Godine 1912, tiraž od 5,000 primeraka prvog izdanje knjige „Dr. Montessori Own Handbook“ je prodat za četiri dana.

Osnove Montessori koncepta su do sada prilično dobro poznate:

1. učitelj mora obraćati pažnju na dete, a ne dete na učitelja;
2. dete radi sopstvenom brzinom u okruženju koje je kontrolisano, tako da pruža sredstva za učenje;
3. maštoviti materijali za učenje su srž procesa;
4. svako sam sebe ispravlja, tako se detetu omogućava da radi sopstvenom brzinom i da samo uvidi svoje greške;

Ako pogledate u Montessori učionicu, stičete utisak „kontrolisanog haosa“ ,jer svako dete radi za svoj račun bilo šta što samo odabere. Montessori često podseća učitelje na svom kursu:

„Kada ste rešili problem kontrolisanja pažnje deteta, rešili ste celokupni problem obrazovanja.“

Marijine teorije osetljivih perioda u razvoju deteta su u to vreme bile ljudima nove, ali, sada se čini da one odgovaraju onome što smatramo da su „potrebe“ deteta na različitim nivoima razvoja.

U svojoj knjizi „Montessori Metod“, ona opisuje svoj sistem .Učitelji na terenu uspostavljaju okruženje koje odgovara potrebama učenika u tri grupe: dve i po godine, dve i po do šest godina i šest i po do dvanaest godina.

Učenici uče kroz aktivnosti koje uključuju istraživanje, manipulaciju, red, ponavljanje, apstraktnost i komunikaciju.

Učitelj treba da ohrabruje decu u prve dve starosne grupe da koriste svoja čula za istraživanje i obradu materijala iz njihovog neposrednog okruženja.

Deca iz poslednje starosne grupe se bave apstraktnim konceptima zasnovanim na njihovim novootkrivenim moćima rezonovanja, maštanja i kreativnosti.

Maria stiže u Ameriku

Godine 1913, kada je Marija stigla u Ameriku, smatralo se da je na vrhuncu slave. Brooklyn Daily Eagle ju je opisao kao „ženu koja je izvršila revoluciju u svetskom obrazovnom sistemu… ženu koja je naučila mentalno zaostale i one sa psihičkim problemima da čitaju i pišu – čiji je uspeh tako fantastičan da se Montessori metod proširio svetom sve do Koreje na istoku, Honolulua na zapadu i Argentine na jugu.“

Međutim, ove stvari koje su smatrane novim u obrazovnom sistemu se danas smatraju gotovo „datim“. Naši školski sistemi većinu ovih stvari podrazumevaju.

Uzimajući u obzir period u kome je Marija odgajana i u kome je živela, njen uspeh je neverovatan.

Žene 80- ih godina IX veka nisu mogle same da šetaju ulicom, da same potpisuju svoje čekove, niti da rade bilo šta bitno bez svojih muževa.

Maria je postigla uspeh u školi, išla na koledž i postala prva žena u Italiji koja je diplomirala medicinu.

Maria je, 1952. godine, kada je umrla u mestu Noordwijk u Holandiji, imala skoro osamdeset dve godine.

Danas

Od njene smrti, interesovanje za metode Dr. Montessori ne jenjava u svetu. Njena poruka onima koji je slede je da pažnju uvek poklanjaju detetu, da „prate dete“. Zbog ovog osnovnog pravila i uputstava koje je ostavila, ideje Dr. Montessori nikada ne zastarevaju.

Do godine 1925, bilo je više od 1,000 Montessori škola u SAD-u i više desetina hiljada širom sveta.

Na početku XXI veka, postoji gotovo šest hiljada Montessori škola u SAD-u, a njihov broj nastavlja da raste u svim zemljama širom sveta.

Montessori škole i više od pedeset univerziteta i nezavisnih Montessori učitelja sponzorišu obrazovni centri širom SAD-a.

Mnogi ljudi, čuvši za visoke akademske nivoe koje su postigli učenici iz ovog obrazovnog sistema, propuštaju poentu . Najjednostavnije je dobiti materijale i pohađati kratke kurseve za njihovu upotrebu, ali za pravu vrednost je potrebno mnogo vremena i temeljne obuke odraslih.

Potencijal deteta nije samo mentalni već se otkriva samo kada se „Montessori metod“ u potpunosti razume i prati.

Detetovi izbori, praktični rad, briga drugih i okruženje, a pre svega visoki nivoi koncentracije postignuti kada se poštuje rad i kada se ne prekida, otkrivaju ljudsko biće koje nije samo superiorno u akademskom smislu već i emotivno i duhovno, dete koje duboko vodi računa o drugim ljudima i svetu i koje radi na otkrivanju jedinstvenog i individualnog načina doprinošenja.

To je suštinska vrednost „Montessori“ rada danas.

Maria se više ne smatra da ima najveći uticaj u obrazovanju, već predstavlja istorijsku relikviju.