Naše najnovije priče, uvidi i saveti

Britansko-američki autor, motivacioni govornik i marketinški konsultant Sajmon Sinek govorio je nedavno o tome kako će izgledati kompanije budućnosti.

Prema njegovim rečima, ljudi su društvene životinje kojima je potrebna ljudska interakcija, pa je prema tome i potrebno da budemo u kompanijama i kancelarijama.

"Na kraju dana, iako možemo biti funkcionalni, veoma je teško imati bilo kakvu vrstu brejnstorminga ili kreativnosti na mreži. Nama je potrebno da budemo u kompaniji sa drugima, da imamo divnu magičnu energiju i zatim da idemo na ručak zajedno da bismo gradili odnose", objašnjava Sinek, prenosi Bizlife.

Ipak, virtuelno radno mesto pruža jedinstvene prednosti i izazove.

Iako i sam vodi virtuelnu kompaniju već čitavu deceniju, on smatra da je ljudima koji su želeli da napuste kancelarije i da pređu na rad preko mreže mnogo teže da izgrade poverenje i odnos.

Osim toga, ljudi neretko pogrešno protumače rad od kuće.

"Tviter, na primer. Oni planiraju da uvedu rad od kuće zauvek, ali to ne znači da će da napuste potpuno svoje kancelarije. Ono što su oni zapravo rekli je da ako ljudi budu želeli da rade od kuće, to će im biti omogućeno zauvek", tvrdi Sinek.

Sami odlučujemo da li ćemo na posao ili ne

Ono što je velika prednost rada od kuće i što ljude čini srećnijim i opuštenijim jeste to što postoji mogućnost izbora da li ćemo danas, na primer, raditi od kuće ili ne, a da pritom ne moramo da pitamo poslodavce unapred za dozvolu.

"Kad bih morao da zamislim kako će korporacije izgledati u budućnosti, mislim da će kancelarije i sedišta kompanija ostati u prošlosti i nećemo ih imati ni 15 u svakom gradu", kaže Sinek.

Ono što je, prema njegovim rečima, alternativa jeste WeWork model rada prema kojem postoji otvoreno mesto za rad, gde ljudi mogu doći i odakle mogu otići kad god požele.

"Već vidimo kako velike kompanije poput Fejsbuka i Majkrosofta kupuju članstva u organizacijama poput WeWork-a. Ja mogu da zamislim nebodere ispunjene velikim kompanijama koje su preplavljene kancelarijama jer je to bolji način za kompanije da opstanu", kaže Sinek.

Ipak, na kraju, on ne misli da je ovo kraj kancelarijama, jer ipak, "ljudi žude jedni za drugima, za kolegama i prijateljima".

Nije tajna da digital sve više preuzima svaki aspekt našega života. Sve što je moguće postaje digitalno. Pa tako, na polju elektronike, razvijaju se uređaji koji nisu standardni računarski uređaji, ali se radi o uređajima koji su digitalizovani, tj. povezani sa internetom kako bi slali podatke, primali uputstva ili oba navedena. Ova pojava naziva se IoT, odnosno Internet of Things.

Šta je IoT?

Pod ovim terminom može se svrstati veoma širok spektar stvari: od pametnih verzija tradicionalnih uređaja poput frižidera i sijalica povezanih sa internetom; gedžeta koji mogu postojati samo u svetu koji podržava internet, poput digitalnih asistentata u stilu Siri ili Alexe; internet senzora koji transformišu fabrike, zdravstvo, transport, distributivne centre i poljoprivredne farme.

Sigurno vas ovo navodi da pomislite kako sve “stvari” mogu postati digitalne. Istina je da iako ne mogu sve, većina stvari to može postati. Kada se jednom nađu na internetu, te stvari mogu da komuniciraju, što međusobno, što i sa svojim korisnicima, ali i drugim stranama koje su takođe povezane na internet.

Na taj način, te “stvari” postaju Internet stvari, odnosno IoT (Internet of things).

Komunikacija Internet stvari sastoji se u distribuciji podataka i informacija. Uz pomoć tih podataka, ne samo da možemo da imamo uvid u trenutne procese koji se odvijaju u Internet stvarima, već same  stvari mogu da analiziraju te podatke i da ih porede sa podacima drugih internet stvari.

IoT zapravo predstavlja obradu podataka i analitiku u stvarnom svetu fizičkih objekata. Za same potrošače IoT označava interakciju sa globalnom mrežom informacija bez posredstva tastature i ekrana; mnogi svakodnevni predmeti i uređaji mogu da uzimaju uputstva iz te mreže informacija uz minimum intervencije od strane ljudi.

Na ovaj način, IoT omogućava da se mnogi procesi u proizvodnji unaprede i samim tim pruža prilike i rešenja koja su se do nedavno smatrala naučnom fantastikom.

Šta sve mora da sadrži jedan IoT sistem?

U suštini, sve što je u stanju da prikupi neke informacije o fizičkom svetu i da ih pošalje dalje u digitalnom obliku može se smatrati delom IoT ekosistema. Primer su pametni telefoni koji transformišu glas i tekstualne poruke u digitalni svet, zatim pametni uređaji za domaćinstvo i industrijski senzori. Ovi senzori mogu biti zaduženi za nadgledanje niza faktora, na primer za temperaturu i pritisak u industrijskim sistemima, za status kritičnih delova u mašini, za praćenje vitalnih znakova pacijenta u zdravstvenim ustanovama, za upotrebu vode i struje, kao i za mnoge druge…

Evo koja su to tri faktora koja su zajednička svim IoT uređajima:

Stvari. Svaki IoT sistem mora se sastojati od “stvari”. Ovde se pod stvarima misli na određene predmete koji su povezani sa internetom i koji zahvaljujući određenim senzorima i pokretačima mogu da prikupljaju određene informacije i da ih dalje prosleđuju.

Prerada podataka. Druga bitna stavka koju mora da poseduje svaki sistem koji nazivamo IoT-om jeste mogućnost prijema, filtriranja i obrade podataka, ali i mogućnost slanja tih podataka u svet digitala.

EDGE sistem. Edge sistem na IoT-u je zaslužan za kompleksniju analizu informacija koje se prikupljaju. Pri tome, analiza se vrši na “ivici interneta”, a ne na samom internetu. Uz pomoć računara može se izbeći prenos neobrađenih podataka tako što se vrši čišćenje, objedinjavanje i analiza podataka na samom uređaju, a zatim se prečišćeni podaci šalju dalje.

Na primer, zamislite mrežu od desetine IoT sigurnosnih kamera. Umesto da bombarduju sigurnosni operativni centar zgrade istovremenim live prenosima, EDGE sistem može da analizira dolazni video i da da upozorenje samo u onom slučaju kada jedna od kamera detektuje kretanje.

Nakon što se obrade, ti podaci se pohranjuju ili u centralizovanom sistemu podataka ili na Cloudu.

Kako funkcionišu IoT sistemi?

Senzori. Da bi suštinski funkcionisali, Iot sistemi moraju da sadrže senzore i aktuatore. Senzori služe za prikupljanje podataka iz fizičkog sveta, nekada se nalaze u samom IoT uređaju,a nekada su fizički izdvojeni od glavnog uređaja ili su sami po sebi IoT. Dobar primer su poljoprivredni senzori čija funkcija se ogleda u prikupljanju podataka o temperaturi i vlažnosti tla, izloženosti sunčevoj svetlosti i tako dalje,…

Aktuatori predstavljaju suštinski dodatak senzorima, jer oni transformišu podatke koji su prikupljeni uz pomoć senzora u konkretnu akciju. Na primer, kod uređaja za praćenje osnovnih vitalnih aktivnosti, senzori će prikupljati podatke o brzini otkucaja srca, zasićenosti kiseonikom itd, dok će aktuatori biti pokretati alarm kada podaci ukažu na nepravilnosti, odnosno, pogoršanja kod pacijenta koji je pod monitoringom. U trenutku kada se pacijentu ukaže odgovarajuća pomoć i vrednosti se vrate na normalne, aktuatori će prekinuti alarmni signal.

Gateway. Zahvaljujući Gateway-u se čitava mreža senzora povezuje i komunicira se sa drugim uređajima i mrežom. Faza Gateway je zaslužna za obradu podataka koji su sakupljeni prethodno i njihovu preradu za dalju analizu. Jednostavnije rečeno, u ovoj fazi se podaci prikupljaju i digitalizuju.

EDGE IT sistemi su zaslužni za brzinu i veću fleksibilnost prilikom obrade podataka. Zahvaljujući manjoj izloženosti samom internetu, Edge omogućava i bolju bezbednost podataka koji se obrađuju i bolju efikasnost.

Skladištenje podataka. Za razliku od EDGE sistema, podaci se mogu skladištiti na Cloudu ili u data centrima gde se dalje obrađuju i analiziraju. Uz određene dodatne aplikacije, korisnici mogu dalje da komuniciraju sa sistemom, da vrše nadzor i kontrolu, kao i da donose odluke zahvaljujući podacima koje dobijaju u realnom vremenu.

Autor: Ivan Luković, CTO kompanije YU.NET

Iskustvo rada s korporacijama u ICT Hubu nam govori da i u Srbiji definitivno dolazi do promena u načinu razmišljanja velikih, uspešnih kompanija. Dolaze nam spremne da razgovaraju o inovacijama, da budu više nalik startapima. Sve više shvataju da je to jedini način da ostanu konkurentne i u vremenu koje dolazi. Tačnije – da je to vreme zapravo već došlo.

Spremnost je važna, ali ne i dovoljna. Velike i uspešne kompanije najčešće su to postale upravo tako što su iz svog sistema sistematično uklanjale sve što liči na preduzetništvo: rizik, spremnost na neuspeh, fleksibilne procedure, nedefinisanu hijerarhiju, fluidne odgovornosti… Takođe, vode ih ljudi na visokim pozicijama koji imaju snažan interes da održe trenutno stanje, baveći se dobro definisanim poslom. Unapređenja se uglavnom odnose na još efikasniji i bolji – isti model.

Da li su korporacije uopšte sposobne da razmišljaju i rade kao startapi?

Ima sve više načina da „veliki“ sarađuju da startapima i tako pronađu eksterne izvore inovacija („Corporate Venturing“). Sve više domaćih korporacija razume i koristi te mogućnosti. S druge strane, ono što se često zaboravlja je interna strana iste priče – razvoj kulture inovacija unutar sistema. Kompanije ne koriste sopstvene talente i potencijale kojima je možda potrebno samo malo podrške da postanu pravi „intrapreduzetnici“.

Preduzetnici usred vaše kompanije

Intrapreduzetnik („Intrepreneur“) je nova reč koja opisuje dobro poznatu vrstu zaposlenih, kakvi su oduvek bili korisni, a sada, u doba tehnoloških promena, postaju i neophodni. To su „preduzetnici“ koji rade unutar kompanije, motivisani zaposleni koji imaju ideje, dovode stvari u pitanje, predlažu novine i žele da preuzmu rizik i odgovornost, iako su tu „samo zaposleni“. Rečima Stiva Džobsa, to su „ljudi koji suštinski idu nazad u garažu, ali unutar velike kompanije“. Verovatno najslavniji primer je opcija „lajk“, koju je Fejsbuku doneo interni hakaton. Intrapreduzetnici su oni koji u jednim kompanijama napreduju, a u drugim bivaju ućutkani ili primorani da odu.

Kako da razvijete korporativnu kulturu u kojoj će intrapreduzetnici dati svoj doprinos?

Korporacije vole definisane uloge i odgovornosti. Koliko puta ste čuli da je neko imao dobru ideju, ali mu je rečeno „mi to tako ne radimo“ ili „to nije tvoj posao“? Preduzetnički način razmišljanja zahteva fleksibilnost u odnosu na strogo definisane uloge i odgovornosti.

Ideje su važne. Ipak, nema te ideje u početnoj fazi koju iskusni rukovodilac ne bi mogao da obori. Razvijte atmosferu u kojoj zaposleni neće očekivati da ih se „poklopi“ ili čak ismeje ako nešto predlože. Slično, važna sposobnost preduzetnika je da rešava probleme, ali još važnija je da ih uočava. Ako je na snazi pravilo „ne talasaj“, ništa od intrapreduzetnika. Neka zaposleni imaju osećaj da se inicijativa u vašoj kompaniji isplati.

Nije dovoljna reč ohrabrenja. Intrapreduzetniku je potrebna stvarna podrška. Korporacija treba da reaguje brzo – inicijative se brzo pretvaraju u prazne priče. Ako ne dobiju resurse (što uključuje i vreme), od dobrih ideja neće biti ništa osim možda još jednog doprinosa smanjenju motivacije.

Dajte im podatke i kontrolu. Iako su „samo zaposleni“, koristiće im da razumeju troškove poslovanja, smisao procedura i procese poslovanja. Da bi kreativnost bila osnovanija, neka dobro poznaju kontekst. Ako im uz to i date veći stepen kontrole, imaće još jači osećaj pripadnosti kompaniji, što je od ogromne važnosti.

Neuspeh nije dobar za karijeru. Učenje iz neuspeha je važan deo načina razmišljanja uspešnih startapa. Bukvalno shvaćena maksima „neuspeh nije opcija“ vodi pravo u neuspeh. Dozvolite zaposlenima da testiraju ideje, a neuspesima da budu ključni deo puta ka uspehu. Umesto „rekao sam ti da to ne može“, atmosfera treba da bude: „super, više sreće drugi put, šta smo naučili?“.

Ne zaboravite da su vaši potencijalni intrapreduzetnici možda i vaši najtalentovaniji ljudi. Osnažite ih i omogućite im da doprinesu. Dajte im priliku da uče i rastu u vašoj kompaniji, i ona zajedno s njima.

Autor: Kosta Andrić, izvršni direktor ICT Hub-a

Ono o čemu smo upravo razgovarali sa prijateljima na kafi, ubrzo će nam se pojaviti u reklamama na različitim aplikacijama, sajtovima i društvenim mrežama. Međutim, da li biste pristali da vas telefon prisluškuje, ali da ne može da razume smisao onoga o čemu ste razgovarali? Šta god odgovorili, postoje oni koji misle da bi to bilo potpuno u redu i da ne narušava vašu privatnost.  

Tu dolazimo do priče ko su oni? Kako bi besplatne aplikacije zaradile novac, one izdaju reklamni prostor. Ono što digitalni kanali oglašivačima donose u odnosu na tradicionalne, jeste mogućnost da reklama stigne samo do one publike koja bi proizvod potencijalno kupila. Kako bi znali da li treba da nam reklamiraju delove za traktor, oni pokušavaju da saznaju da li mi uopšte imamo ikakve potrebe za njima. 

Jedan od načina je upravo već pomenuto “prisluškivanje”, kroz Web Audio API. On prikuplja zvuke i kada se oni poklope s onima koje ima u bazi (zvuk traktora ili špica poljoprivredne emisije) formira sliku o nama. Na osnovu toga određuje koju reklamu će da nam prikaže. 

Pre četiri godine je američka agencija za zaštitu potrošača otkrila da 234 Android aplikacije prikupljaju podatke slušajući ultrazvuke. Šta zapravo čine? U uređajima koje koristimo i programima koje gledamo postoje zvuci koje nismo u stanju da čujemo, jer su van opsega frekvencija koje smo u stanju da opazimo. Njih mogu da čuju naši telefoni i računari, a potom upotrebe aplikacije. 

Kako piše The Register, mnoge kompanije koje su koristile ovu tehnologiju su prestale sa tom praksom, ali na primer Google Cast prilikom umrežavanja naših uređaja u kući, to radi potpuno legalno. Međutim, prikupljanje tih podataka ima dosta bezbednosnih rizika, ukazuju one koji smatraju da se i za ovakav način prikupljanja podataka mora tražiti dozvola korisnika. 

Kako Semjuel Vajler, inženjer za bezbednost na internetu upozorava, na ovaj način bi mogle da “komuniciraju” različite aplikacije na različitim uređajima, ali i da se na osnovnu njih kreira naš otisak prsta. 

Upravo činjenica da beleženje ultrazvuka može biti zloupotrebljeno tako da narušava ne samo našu privatnost, već i bezbednost izaziva bojazan kod ljudi koji se bave zašitom na internetu. Možda nas ne uznemirava to što će nekakvi algoritmi imati sliku o nama i na osnovu nje nam plasirati reklame, ali mogućnost da nam neko ukrade lične podatke prilično zabrinjava.