Organizacije sa kulturom „finoće” mogu potkopati učinak kada lideri daju prednost harmoniji i komforu u odnosu na iskrenost, odgovornost i rezultate. Prelazak ka rigoroznijoj kulturi zahteva od viših lidera da pruže primer i nagrađuju iskrene povratne informacije, stvore merljive uspehe koji pokazuju da teži izbori poboljšavaju učinak, kao i da redizajniraju operativne procese poput sastanaka za pregled i rutina upravljanja tako da podstiču suštinsku debatu umesto učtivog odobravanja.

Nedavno smo pisali o potrebi da lideri budu manje „fini”, a više „dobri”: da smanje fokus na tome da se ljudi osećaju prijatno i umesto toga prihvate teške razgovore i odluke potrebne za jačanje organizacionog učinka. Iz našeg iskustva, oni lideri koji prevaziđu strah od povređivanja ili razočaranja drugih i počnu da stavljaju rezultate na prvo mesto mogu bolje da obezbede stalni uspeh svojih organizacija u celini.

U mnogim organizacijama, međutim, videli smo da je „finoća” sveprisutan deo kulture, a ne samo problem individualnog liderstva. Zaista, u našem kombinovanom iskustvu od 60 godina savetovanja velikih korporacija i neprofitnih organizacija, svedočili smo tome da organizacije sa kulturom finoće rizikuju kompromitovanje učinka, dok one sa rigoroznijom kulturom imaju veću verovatnoću da ostvare svoje finansijske ciljeve i ispune svoju organizacionu svrhu.

Na primer, u jednoj firmi sa kojom smo radili, praktično svaki zaposleni je ili „ispunio” ili „premašio” očekivanja u ocenama učinka na kraju godine. Iako je to omogućilo menadžerima da izbegnu teške razgovore o učinku i budu fini prema svojim ljudima, to je takođe proizvelo dosledno osrednje rezultate jer pojedinci nisu bili podstaknuti da postignu više od pukog minimuma. Kao rezultat toga, posmatrali smo kako se kompanija, koja je počela kao lider u industriji, bori da održi korak sa okretnijim i agresivnijim konkurentima koji su osvajali tržišni udeo inovativnijim proizvodima — čak i dok su članovi tima nastavili da dobijaju visoke ocene.

U drugoj kompaniji sa kojom smo radili, postojala je široka saglasnost da se od prodajnog tima traži da prodaje previše proizvoda, od kojih su mnogi imali niske marže jer su postali komoditizovani — ali nijedan od viših lidera prodaje niti rukovodilaca kompanije nije želeo da vodi teške razgovore sa dugogodišnjim klijentima o promeni njihovih obrazaca kupovine. Rezultati prodaje i marže bili su razočaravajući. A u brojnim neprofitnim organizacijama sa kojima smo radili, preveliki i neefikasni upravni odbori nisu pozivali izvršnog direktora na odgovornost za gotovo bilo kakve rezultate — što je dovelo do dobrih odnosa, ali lošeg organizacionog učinka.

Pomeranje kulture sa finoće ka višim standardima učinka, međutim, nije lako. Dovoljno je teško promeniti sopstveni način razmišljanja o „finoći” — a još je teže promeniti način razmišljanja drugih, koji verovatno imaju iste psihološke i emocionalne rezerve prema tome da budu strogi, rigorozni i zahtevni kao i vi. Neki takođe mogu sumnjati da će rigorozan pristup napraviti pozitivnu razliku u načinu na koji organizacija funkcioniše ili posluje. I na kraju, kultura je ugrađena u mnoge različite operativne procese, od sastanaka (da li ljudi izazivaju jedni druge ili samo iznose novosti?) do upravljanja učinkom (koliko dobro sistematski pregledamo rezultate i insistiramo na poboljšanju?). Često je suptilna pristrasnost ka finoći u ovim procesima nevidljiva ili teška za uočavanje.

Ako verujete da je vaša kultura postala preterano fina, evo tri strategije koje treba primeniti, a za koje smo videli da funkcionišu u organizacijama svih vrsta: angažovanje vaših viših lidera, demonstriranje efikasnosti ovog pristupa na terenu i vođenje rigoroznijih sastanaka za operativni pregled. Istražimo svaku od njih detaljnije.

Angažujte svoje više rukovodioce

Kultura se manje širi kroz formalne objave sa vrha nego kroz ponašanja koja lideri pokazuju primerom i nagrađuju. Menadžeri se ugledaju na svoje više lidere kako bi razumeli kako uspeh zaista izgleda, zaposleni slede primere menadžera, i tako redom kroz čitavu organizaciju. Kao rezultat toga, pomeranje kulture sa „fine” na „dobru” u vašem višem rukovodećem timu ne ostaje ograničeno samo na tu grupu; ta kultura teži da se kaskadno spusti naniže kako lideri usvajaju i osnažuju ista ta ponašanja sa sopstvenim timovima. Videli smo da ovo uspeva iz prve ruke u našem radu; na primer, nakon što je jedna od nas (Gali) sa kolegom vodila program razvoja liderstva fokusiran na rigoroznije povratne informacije i odgovornost za 11 izvršnih timova neprofitnih organizacija, osam organizacija je zabeležilo merljiva poboljšanja u percepciji zaposlenih o odgovornosti i povratnim informacijama, uz prosečan rast od devet procentnih poena. Štaviše, naknadne ankete su pokazale da su više rukovodstvo i srednji menadžment redovnije primenjivali odgovornost i povratne informacije, što je dovelo do opšte bolje percepcije takve odgovornosti i povratnih informacija od strane zaposlenih. Te prakse su postale ustaljene u kulturama ovih organizacija.

Sa druge strane, u anketi sprovedenoj u 1.250 organizacija, kompanija Bain & Company otkrila je da, uprkos tome što su najuspešniji rukovodeći timovi ispoljavali ovakva ponašanja, samo je jedan od pet takvih timova to činio dosledno.

Jedan efikasan način da promenite ponašanje svog višeg rukovodećeg tima u ovom pogledu jeste kroz strukturisane povratne informacije od kolega istog nivoa (peer feedback). Kreirajte proces u kojem svaki viši lider dobija iskrene, poverljive primedbe od kolega o ponašanjima koja pomažu — ili odmažu — efikasnosti tima. Zatim stvorite prostor da svaki lider razmisli o tim povratnim informacijama sa svojim kolegama, postavi pitanja i obaveže se na konkretne promene, kako individualno, tako i kao tim. Kada generalni direktor istupi prvi i pruži primer otvorenosti u vezi sa sopstvenim nedostacima, to šalje signal da cilj nije ocenjivanje ili prebacivanje krivice, već kolektivno poboljšanje. Vežba u celini signalizira da je poboljšanje važnije od osećaja prijatnosti ili „finoće” i pomaže timu da usvoji „dobra” ponašanja umesto „finih”.

Jedan rukovodeći tim sa kojim je Ron trebalo da radi zapao je u upravo onaj obrazac koji smo opisali: sastanci su bili učtivi, ali neproduktivni, teški razgovori vodili su se samo nasamo, a važna neslaganja su često isplivavala tek nakon što su odluke već bile donete. Uoči planiranog timskog sastanka van radnog mesta (offsite), Ron i kolega su intervjuisali generalnog direktora i svakog izvršnog rukovodioca kako bi prikupili poverljive povratne informacije o ponašanjima koja pomažu ili ometaju efikasnost tima.

Svaki lider je dobio rezime tema koje se ponavljaju i anonimizovane komentare, a zatim je, na samom skupu, svaki izvršni rukovodilac razgovarao o svojim povratnim informacijama sa grupom, počevši od generalne direktorke. Ona je priznala da je izbegavala konflikt i da nije uvek bila jasna u pogledu očekivanja, a zatim je zamolila kolege da joj pomognu da se poboljša.

Njena iskrenost je odmah odredila ton razgovora i omogućila drugima da otvorenije govore o sopstvenim — i tuđim — izazovima. Ono što je bilo planirano kao sesija od 90 minuta produžilo se na tri sata, dok su lideri otvorenije izazivali jedni druge i obavezivali se na specifične promene u ponašanju.

Tokom preostalog dela skupa, tim je postigao veći napredak u poslovnim pitanjima nego na prethodnim sastancima primenjujući te obaveze u praksi. Iako je tim povremeno i dalje upadao u stare navike, već su počeli da razvijaju zajednički jezik i osećaj poverenja kako bi ukazivali na neproduktivna ponašanja i pozivali jedni druge na odgovornost. Nekoliko izvršnih rukovodilaca je od tada usvojilo isti pristup sa sopstvenim timovima. Jedan rukovodilac je, na primer, dobio povratne informacije o tome da ne deli dovoljno odluke ili ključne diskusije koje bi mogle uticati na druge funkcije. On ne samo da je promenio sopstveno ponašanje kako bi to češće radio, već je insistirao da i njegov tim lidera čini isto.

Pokažite dokaze i demonstrirajte promenu na terenu

Još jedno moćno sredstvo za promenu kulture jeste izvođenje promene koju želite da vidite iz domena apstrakcije i pokazivanje da ona funkcioniše. Drugim rečima, pokažite kako to što ste „manje fini, a više dobri” može napraviti merljivu razliku u rezultatima u kratkom vremenskom periodu. To podrazumeva korišćenje podataka za potkrepljivanje svojih argumenata — i usvajanje malih pilot-projekata, čiji uspeh potom možete iskoristiti da ohrabrite i druge da rade drugačije.

Dobar primer za to je Herman Miller, o čemu je Ron već ranije pisao. Standardni model nagrađivane Aeron stolice omogućavao je korisniku podešavanje veličine i ličnih preferencija. Pored toga, međutim, kompanija je nudila još 19 mogućnosti za prilagođavanje — kao što su materijali, boja i druge karakteristike — sa višestrukim izborima u svakoj oblasti. Dugogodišnja kultura kompanije davala je prioritet pružanju što većeg izbora kupcima, što je dovelo do glomaznog asortimana proizvoda. Nažalost, to je imalo negativan uticaj na lanac snabdevanja, povećavajući troškove i smanjujući profitne marže, uprkos rastu obima prodaje. Novoimenovana potpredsednica za upravljanje proizvodima, koja je kasnije razgovarala sa Ronom o svom iskustvu, istakla je da je kompanija u suštini nudila kupcima 140 miliona različitih konfiguracija svoje kancelarijske stolice. Proizvodnja je morala biti spremna da napravi svaku od njih, a finansije su morale biti u stanju da odrede cenu i fakturišu svaku pojedinačnu varijantu.

Da bi promenila ovu situaciju, potpredsednica je shvatila da će morati da se suprotstavi uverenju marketinškog tima da usmerenost na kupca znači sve veći i veći izbor. To je uradila prikupivši podatke koji su pokazali troškove nuđenja tolikog broja permutacija i kombinacija, kao i to da se samo 4.000 mogućih konfiguracija naručivalo sa bilo kakvom učestalošću, a da je svega 400 činilo većinu prodaje. Podaci su ubedili marketinški tim da prepolovi broj oblasti za prilagođavanje, što je dovelo do postepenog povećanja profitnih marži bez ikakvog smanjenja obima prodaje. Na osnovu uspeha ovog pristupa, kultura preispitivanja pristupa „više je bolje” proširila se i na druge proizvodne oblasti, što je dovelo do bolje ukupne profitabilnosti proizvoda.

Vodite rigorozne sastanke za operativni pregled

Da bi ove promene bile održive, morate ih ugraditi u svoje osnovne operativne procese, naročito one u kojima se razmatraju rezultati i donose odluke. Izazov je ovde u tome što u većini organizacija neki od ovih procesa nenamerno, i gotovo neprimetno, učvršćuju kulturu finoće. Najočigledniji primer su sastanci za pregled koji se sastoje skoro isključivo od prezentacija, sa malo ili nimalo suštinske rasprave. Mi ih nazivamo sastancima svršenog čina (fait accompli meetings – FAM).

Na FAM sastancima se okupljate tobože da biste o nečemu raspravljali ili odlučili, ali svi od samog početka tretiraju ishod kao svršenu stvar. To može poprimiti oblik budžetskih prezentacija odborima neprofitnih organizacija, na primer, gde odbor uredno glasa o dokumentu koji većina njih nije ni pročitala jer „veruju stručnom timu”. U korporativnom svetu oni se često pojavljuju kao operativni pregledi, gde timovi ili pojedinci predstavljaju ažurirane KPI pokazatelje projekata ili preporuke višem lideru ili rukovodećem timu. Prečesto su to pažljivo orkestrirane prezentacije, pedantno pripremljene i uvežbane (na predsastancima i pred-predsastancima) i izložene pred grupom na način koji otežava višem lideru da postavi pitanja ili prigovore, a da nekoga ne dovede u neprijatnu situaciju. Međutim, kada lideri propuste da postave teška pitanja, ovi pregledi na kraju više liče na „pozorište pregleda projekata” nego na iskrene, konstruktivne radne sesije o ključnim projektima. Da biste popravili FAM sastanke, kao što je Ron ranije pisao, usmerite dnevni red ovih sastanaka na ključna neodgovorena pitanja koja utiču na buduće izbore i učinak.

Slično tome, procesi upravljanja u odborima neprofitnih organizacija se ponekad vode kroz učtive razgovore usmerene na konsenzus, koji daju prednost harmoniji nad rigornošću. Snažni upravni odbori neprofitnih organizacija ugrađuju procese upravljanja u svoje dnevne redove sastanaka i rad odbora koji zastupaju stav „veruj, ali proveri”. A snažni generalni direktori pozdravljaju preispitivanje od strane odbora i intelektualno partnerstvo, umesto da ga izbegavaju.

Kada je dugogodišnji izvršni direktor jedne neprofitne organizacije sa kojom je Gali sarađivala otišao u penziju, odbor je namerno izbegao uobičajeni pristup formiranja velikog odbora za izbor izvršnog direktora kako bi se udovoljilo svim zainteresovanim stranama. Umesto toga, kopredsedavajući su formirali malu grupu izabranu na osnovu sposobnosti da proceni liderski talenat. Uspostavili su eksplicitne norme koje podstiču debatu, zamenili neformalne razgovore strukturisanim intervjuima i jasnim kriterijumima evaluacije, i prikupili šire mišljenje zainteresovanih strana putem anketa i direktne komunikacije — ne dozvoljavajući pritom da to nadvlada rasuđivanje komisije. Proces je bio toliko rigorozan da je komisija, umesto predstavljanja nekoliko finalista, preporučila jednog jedinog kandidata za koga je verovala da je nedvosmisleno najbolji izbor. Odbor je jednoglasno odobrio preporuku, a generalni direktor od tada vodi organizaciju do nezabeleženih nivoa prikupljanja sredstava i novog hrabrog strateškog plana za organizaciju.

Spojite sve zajedno

Ove tri strategije najbolje funkcionišu zajedno: rukovodstvo pruža primer i stvara prostor za iskrenost, rani uspesi pokazuju vrednost otvorenog iznošenja mišljenja, a nove rutine usađuju ta ponašanja u svakodnevni rad organizacije. Na kraju, rezultat su organizacije koje su bolje opremljene da ispune svoje misije i unaprede svoju svrhu.

Menadžerima se već dugo govori da su povratne informacije ključne za uspeh organizacije. Pohađaju brojne obuke kako bi naučili kako da daju efikasan feedback, upravljaju zaposlenima sa slabijim rezultatima i osiguraju da tim radi u skladu sa očekivanjima. Takođe, uče da je povratna informacija neophodan element kulture kompanije zasnovane na poverenju, odgovornosti i empatiji.

Međutim, ono što često nedostaje u razgovoru o značaju feedbacka jeste pravi razlog zašto je on važan: povratna informacija je ključni alat za pomoć zaposlenima da pronađu dublje značenje u svom svakodnevnom radu.

Ovaj članak pokriva tri razloga zbog kojih povratne informacije mogu učiniti posao smislenijim i kako menadžeri mogu osigurati da njihove povratne informacije donesu najveću vrednost.

Ako ste kao većina menadžera, verovatno ne volite da dajete konstruktivne povratne informacije svom timu. To može biti neprijatno, neugodno, a često i neefikasno.

Možda se pitate: Vredi li se uopšte truditi da zaposlenom kažete da nešto radi pogrešno? Vredi li rizikovati dugu i iscrpljujuću raspravu kada ima hitnijih stvari za obaviti? Vredi li rizikovati da povredite osećanja člana tima ili otvorite prostor za potencijalni konflikt?

Možda na sva ova pitanja odgovarate sa "ne", čime uskraćujete svojim zaposlenima konstruktivne kritike koje su im potrebne za razvoj – a koje zapravo žele da čuju.

Godinama sam podučavao menadžere kako da daju povratne informacije, savetovao rukovodioce o efikasnim metodama i sprovodio brojne radionice o ovoj temi. Ono što sam shvatio jeste da menadžeri uglavnom razumeju zašto su povratne informacije važne. Međutim, često ne vide kako one mogu učiniti rad smislenijim za njihove zaposlene. Menadžerima se već dugo govori da su povratne informacije ključne za uspeh organizacije. Pohađaju brojne obuke kako bi naučili kako da daju efikasan feedback, upravljaju zaposlenima sa slabijim rezultatima i osiguraju da tim radi u skladu sa očekivanjima. Takođe, uče da su povratne informacije neophodne za izgradnju kulture kompanije zasnovane na poverenju, odgovornosti i empatiji.

Međutim, ono što često nedostaje u razgovoru o značaju povratnih informacija jeste pravi razlog zašto su one važne: povratne informacije su ključni alat za pomoć zaposlenima da pronađu dublje značenje u svom svakodnevnom radu.

Zaposleni žele da njihov rad ima smisao. Nakon što su osnovne potrebe na poslu zadovoljene (pravedna plata, bezbedni radni uslovi), smisao je ono što najviše traže u svom poslu. Ova potreba je posebno izražena kod generacije Z. Prema istraživanju sajta za zapošljavanje Monster, skoro 75% radnika iz generacije Z kaže da im je osećaj svrhe u poslu važniji od plate.

A smisao je zaista bitan – istraživanja pokazuju da zaposleni koji u svom radu osećaju ispunjenost i svrhu imaju veću produktivnost, duže ostaju u kompaniji i zadovoljniji su poslom u celini.

Povratne informacije koje dajete svom timu direktno utiču na osećaj svrhe u njihovom svakodnevnom radu. Efikasan feedback može čak i najjednostavnije zadatke učiniti smislenijim.

Evo tri razloga zašto povratne informacije mogu doprineti smislenijem radu i kako kao menadžer možete osigurati da vaši razgovori o feedbacku donesu maksimalnu vrednost.

Tri razloga zašto povratne informacije čine posao smislenijim

1. Povratne informacije pomažu u postizanju veštine

Kada su pravilno date, povratne informacije identifikuju ponašanja koja zaposleni može promeniti i omogućavaju mu da prilagodi svoj rad kako bi poboljšao ili usavršio neku veštinu.

Ovladavanje veštinama i proces njihovog usavršavanja, kao i prevazilaženje izazova, ključni su elementi smislenog rada. Ljudi od malih nogu teže savladavanju novih stvari – setite se dvogodišnjaka koji uporno pokušava da spoji dve Lego kocke i osećaja oduševljenja kada ih konačno spoji. Taj isti osećaj može se postići i na radnom mestu.

Povratne informacije menadžera podstiču razvoj veština tako što zaposlenima pokazuju šta mogu da urade kako bi nastavili da napreduju.

Kako osigurati da povratne informacije podstiču razvoj veština? Ne bojte se dodeljivanja izazovnih zadataka i pružajte povratne informacije tokom celog procesa. Obavestite zaposlenog unapred da zadatak može biti teži nego inače, ali da ćete mu pružiti podršku dok ga rešava. Nemojte preuzimati zadatak ili projekat ako zaposleni nailazi na poteškoće. Možda u tom trenutku deluje kao dobra odluka da preuzmete kontrolu, ali time ćete zaposlenom uskratiti osećaj postignuća i priliku za dublje profesionalno ispunjenje. Povežite naučene veštine sa novim izazovima. Kada dajete povratne informacije, ukažite na načine na koje zaposleni može primeniti ono što je naučio iz jednog izazovnog zadatka u drugim situacijama.

2. Povratne informacije ističu uticaj zaposlenog

Dobro strukturisane povratne informacije počinju posmatranjem određenog ponašanja, a zatim ukazuju na njegov uticaj na pojedinca, tim, projekat ili organizaciju. Ovaj pristup pomaže zaposlenima da razumeju zašto je njihov rad važan i, šire posmatrano, zašto su oni sami značajni na svom radnom mestu.

Adam Grant, organizacioni psiholog, sproveo je istraživanje koje je pokazalo da su zaposleni u kol centrima koji su bolje razumeli kako njihov rad pomaže drugima bili produktivniji, zadovoljniji poslom i pronašli veći smisao u svom radu.

Međutim, nije dovoljno samo naglasiti kako rad koristi pojedincima – zaposleni osećaju veće zadovoljstvo kada shvate kako se njihov doprinos koristi u širem kontekstu unutar organizacije.

Zamislite mlađeg zaposlenog koji je celu noć proveo pripremajući finansijski model, a onda dobije samo kratak komentar od nadređenog:
„Dobar posao.“

Sada zamislite da isti zaposleni dobije sledeći mejl:

"Hvala ti za finansijski model. Model je bio odlično organizovan i imao je veliki uticaj na sastanak koji sam imao sa potencijalnim investitorom. Omogućio je investitoru da odmah razume naše projekcije i postavi relevantna pitanja. Delimično zahvaljujući ovome, investitor je brzo odlučio da nastavi s investicijom."

Kroz ovu povratnu informaciju, zaposleni shvata kako su njegove organizacione veštine direktno uticale na investitora i vidi krajnji rezultat svog rada – uspešno ulaganje.

Kako osigurati da vaše povratne informacije uvek ističu uticaj? Kada dajete povratne informacije, bilo da su konstruktivne ili pozitivne, koristite sledeći okvir: Koje konkretno ponašanje se može promeniti, prilagoditi ili dodatno razvijati? Koji je uticaj tog ponašanja? Zašto je ono važno za vas, organizaciju, tim ili klijenta?

Na ovaj način, zaposleni će jasno videti kako njihov rad doprinosi celokupnom uspehu i pronaći veći smisao u svom poslu.

3. Povratne informacije pomažu zaposlenima da se osećaju primećeno

Prema istraživanju Grant Thorntona iz 2021. godine, 45% zaposlenih ne oseća da poslodavci razumeju njihove potrebe. Povratne informacije omogućavaju zaposlenima da znaju da su oni i njihov rad primećeni. Čak i ono što bi se moglo smatrati „negativnim“ feedbackom predstavlja priliku za menadžera da se poveže sa zaposlenima i bolje razume razloge iza njihovog ponašanja.

Na primer, menadžer može reći: „Primetio sam da izveštaj na kojem radiš nije poslat na vreme. Da li je sve u redu?“

Zaposleni može odgovoriti da u tom trenutku nije znao kako da postavi prioritete ili da nije imao dovoljno jasno razumevanje krajnjeg cilja zadatka. U oba slučaja, povratne informacije omogućavaju da se zaposleni oseća saslušanim i primećenim od strane menadžera.

Pored toga, povratna informacija koja se završava predlozima za poboljšanje šalje jasnu poruku: „Stalo mi je do tebe i razmišljao sam o načinima na koje možeš da se razvijaš i napreduješ.“

To je daleko moćnije od praznih pohvala. Psihoanalitičar Stephen Grosz piše: „Zar ova pažnja – osećaj da neko pokušava da razmišlja o nama – nije nešto što želimo više od pohvale?“

Jedan od ključnih elemenata smislenog rada je osećaj povezanosti sa drugima i saznanje da smo važni u kolektivu. Povratne informacije omogućavaju upravo to.

Kako osigurati da povratne informacije pomognu zaposlenima da se osećaju primećeno? Pristupite feedbacku kao razgovoru. Pauzirajte, postavljajte pitanja i budite radoznali u vezi sa tim zašto je zaposleni nešto uradio na određeni način. Završite povratne informacije konkretnim predlozima za poboljšanje. Zaposleni treba da zna da vam je stalo do njegovog razvoja i napretka. Odgovorite na ključno pitanje: Šta zaposleni može da uradi kako bi prilagodio, promenio ili učvrstio određeno ponašanje?

. . .

Prema istraživanju Shawna Achora, skoro 80% zaposlenih bi radije imalo menadžera koji im pomaže da pronađu smisao u radu nego povišicu od 20%.

Kao menadžer, možda se pitate kako možete pomoći zaposlenima da pronađu više smisla u svom svakodnevnom radu. Jedan od najefikasnijih načina jeste davanje povratnih informacija koje ih vode ka: ovladavanju veštinama, razumevanju uticaja svog rada, povezanosti sa timom i organizacijom.

Kada su povratne informacije strukturirane na ovaj način, one ne samo da poboljšavaju učinak zaposlenih, već i doprinose njihovom osećaju svrhe i zadovoljstva na poslu.

Da li znate kako se vaši zaposleni zaista osećaju u vezi sa svojim ulogama, poslom i međuljudskim odnosima? Postavljanje pravih pitanja u fokusiranim razgovorima jedan na jedan ključno je za razumevanje njihovih osećanja i potreba. Ovaj članak ističe šest pitanja koja vam mogu pomoći da pređete preko površnih interakcija. Što više prepoznajete svoje zaposlene kao ljude sa ambicijama i snovima — a ne samo kao delove mašine — bolje ćete razumeti kako se osećaju u vezi sa svojim poslom i budućnošću.

Dobrobit zaposlenih je pod velikim pritiskom. Oko 60% radnika kaže da se bore s angažovanošću, a svaki peti oseća se usamljeno, prema istraživanju Gallup-a. Ovo nije mali problem za menadžere: zaposleni koji se ne osećaju dobro manje su produktivni, manje posvećeni i češće negativno utiču na rezultate vaše kompanije.

Zato je važno da budete svesni kako se vaš tim oseća i spremni da reagujete ako se pojave problemi. Ovo zahteva posvećenost izgradnji poverenja i održavanju otvorene komunikacije, kaže Ema Sepela, predavač na Yale School of Management i autorka knjige Sovereign: Reclaim Your Freedom, Energy, and Power in a Time of Distraction, Uncertainty, and Chaos.

„Uverite se da se vaši zaposleni osećaju prijatno i sigurno u vašem prisustvu“, kaže ona. „Ako ne osećaju da vam mogu verovati ili da vam je stalo, neće biti otvoreni za razgovor.“

Čak i uz dobar odnos, može biti izazovno razumeti kako se vaši zaposleni zaista osećaju u vezi sa svojim ulogama, poslom i međuljudskim odnosima — posebno ako radite sa zaposlenima na daljinu. Postavljanje pravih pitanja u razgovorima jedan na jedan je ključno, kaže Stiven Rogelberg, profesor na Univerzitetu Severne Karoline i autor knjige Glad We Met: The Art and Science of 1:1 Meetings.

„Tokom pandemije izgubili smo osećaj povezanosti i prepoznavanja od strane ljudi ključnih za naš uspeh i karijeru“, kaže on. „Nedostajali su nam razgovori koji imaju značaj.“

Da biste bolje razumeli svoj tim, evo šest pitanja koja stručnjaci predlažu za dublje interakcije:

1. Kako se danas osećate na skali od 1 do 10?

Problem sa rutinskim pitanjima poput „Kako ide?“ jeste što često dovode do površnih odgovora poput „dobro“ ili „u redu“. Ali traženje od članova tima da ocene svoje trenutno stanje na numeričkoj skali podstiče ih na promišljeniju samoprocenu, kaže Rogelberg. Ovo je posebno važno za zaposlene na daljinu koji se mogu osećati izolovano i manje povezano.

Ako neko sebe oceni četvorkom, na primer, dodatno pitanje: „Koji faktori doprinose toj oceni?“ može otvoriti vrata za refleksiju i dublje razumevanje.
„Možda se neko bori s teškim projektom ili ima probleme kod kuće“, kaže on. „Postavljanje dodatnih pitanja može vam pomoći da saznate stvari koje inače možda ne biste otkrili.“

Saveti:
Pre nego što započnete ovaj razgovor, postavite ton iskrene brige i saosećanja, savetuje Sepela. Usmerite pažnju na sagovornika, koristite topao glas i dajte im do znanja da ste prisutni. „Neka znaju da je ovaj razgovor namenjen njima i da vam je stalo do njih kao ljudi, a tek onda kao zaposlenih.“

2. Šta vas trenutno raduje izvan posla?

Ovo pitanje možda neće otkriti kako se vaši kolege osećaju u vezi sa svojim poslom, ali pomaže u izgradnji ličnih veza otkrivanjem zajedničkih interesa i istraživanjem razlika. „Upoznavanje članova tima kao ljudi sa životima van posla zahteva vreme i poverenje,“ kaže Stiven Rogelberg. „Ali izgradnja ovog temelja vredi truda jer olakšava ljudima da kasnije pričaju o svojim brigama.“

Ostanite u zoni komfora svog kolege; ako je neko nesklon deljenju, nemojte pritiskati. „Kako stičete njihovo poverenje, mogu se osećati prijatnije da se otvore,“ dodaje Rogelberg.

Pored ovog pitanja, Ema Sepela predlaže povezivanje ličnog i profesionalnog pitanjem: „Šta vas oživljava na poslu? Koje aktivnosti u našoj organizaciji vas pune energijom?“ Cilj je pronaći zajedničke tačke u onome što ih ispunjava i iskoristiti to za stvaranje mogućnosti za rast i angažman u timu.

3. Da li nalazite smisao u svom poslu? Ako ne, koje promene bi vam pomogle?

Istraživanja pokazuju da zaposleni koji osećaju svrhu i ispunjenje na poslu imaju veće zadovoljstvo i verovatnije ostaju u organizaciji. Rogelberg predlaže da saznate više o profesionalnoj motivaciji svojih kolega. Pitanja poput: „Koje delove svog posla volite? Šta vas opterećuje? Da li je ova uloga ispunila vaša očekivanja? Da li je bilo iznenađenja, pozitivnih ili negativnih?“ posebno su važna za zaposlene na daljinu koji se mogu osećati odvojenima.

„Nije samo stvar u tome da pitate, već da pokažete da želite da ih podržite i učinite njihov posao značajnijim,“ kaže Rogelberg.

Aktivno slušanje ovde ima ključnu ulogu, ističe Sepela. „Budite radoznali i nemojte previše govoriti. Kada govorite, parafrazirajte ono što je osoba rekla svojim rečima kako bi se osećala saslušano i kako biste se uverili da ste ih pravilno razumeli.“

4. Šta bi učinilo ovaj posao ili organizaciju privlačnijim za vas na duže staze?

Razumevanje šta motiviše članove vašeg tima i podstiče njihovu posvećenost je ključno, kaže Rogelberg. „Motivacija direktno utiče na angažman, zadovoljstvo i zadržavanje zaposlenih.“ Ključno je biti otvoren za njihove ideje, dok istovremeno budete transparentni o onome što nije izvodljivo. Na primer, ako neko želi da radi od kuće puno radno vreme, a to nije moguće, „budite iskreni o onome što možete da promenite.“

Imajte na umu da neki komentari mogu biti teški za slušanje. Ako zaposleni ukaže na probleme u radu ili istakne nedostatke u vašem pristupu, prirodno je osećati se defanzivno, kaže Sepela. Ali „izbegavajte da reagujete odbrambeno.“ Ovo je prilika da saznate više i učite. „Ako ne možete rešiti sve odmah, dogovorite naknadni sastanak.“

5. Šta vas iscrpljuje na poslu i kako mogu da vas podržim?

Članovi vašeg tima možda se suočavaju s izazovima koje ne znate u potpunosti: težak zadatak, složena dinamika tima ili neadekvatan izveštaj direktno odgovorne osobe. Identifikovanje ovih prepreka može vam pomoći da pružite odgovarajuću podršku, kaže Sepela. Cilj je saznati „šta bi im olakšalo postizanje najboljeg učinka i šta vi možete učiniti da im to omogućite.“

Rogelberg predlaže da pitate o zadacima koji im izgledaju kao gubljenje vremena ili da li im je potrebna jasnija očekivanja. Međutim, budite pažljivi da ne delujete kao mikromenadžer; u suprotnom rizikujete da narušite odnos i smanjite njihovu produktivnost. „Ne želite da odu s razgovora s osećajem da pokušavate da diktirate svaki detalj njihovog rada.“

6. Koji su vaši karijerni ciljevi i snovi? Kako mogu da vam pomognem da ih ostvarite?

Mnogi menadžeri nikada ne pitaju zaposlene o njihovim dugoročnim profesionalnim aspiracijama, što je propuštena prilika. Što više prepoznajete članove svog tima kao ljude sa ambicijama i snovima — a ne samo kao deo mašine — bolje ćete razumeti kako se osećaju u vezi sa svojim poslom i budućnošću.

Da biste prešli granice rutinskih razgovora, Sepela predlaže da počnete s pitanjem: „Znam da obično pričamo samo o poslu, ali danas želim da vas pitam o vašim profesionalnim ciljevima. Moj cilj je da osiguram da vas podržavam u njihovom ostvarenju i da vidim kako mogu pomoći.“

Zapamtite, nije stvar samo u prikupljanju informacija; reč je o korišćenju onoga što ste saznali za njihovo profesionalno usmeravanje. Bilo da predložite ciljanu obuku, izazovne zadatke ili prilike za prikazivanje veština, cilj je da pokažete da ulažete u njihov razvoj.

. . .

Ne postoji univerzalan pristup ovim razgovorima. Važno je birati pitanja koja odgovaraju vašem timu i dinamici vaših odnosa. Eksperimentišite s različitim pitanjima kako biste pronašli pravi ritam. Na kraju, ključ nije samo u pitanjima koja postavljate već i u „iskrenosti i pravom interesovanju za njihove odgovore,“ kaže Rogelberg. „To znači pažljivo slušati, dublje istražiti ono što dele i pružiti podršku kad god je to moguće.“

Lideri sa toksičnim obrascima ponašanja u međuljudskim odnosima često ostavljaju izvrstan prvi utisak, što znači da ih je iznenađujuće teško identifikovati tokom tradicionalnih intervjua. Kao posledica toga, organizacije neretko angažuju tehnički impresivne rukovodioce koji na kraju naruše timski učinak, organizacionu kulturu i zadržavanje zaposlenih. Šest ključnih koraka može pomoći menadžerima za zapošljavanje da tokom procesa regrutacije bolje procene interpersonalne veštine kandidata, uoče signale upozorenja na vreme i izbegnu skupe greške: precizno definišite interpersonalne zahteve za datu poziciju; osmislite ciljana pitanja koja se bave tim zahtevima; definišite idealne odgovore (i crvene zastavice); postavite adekvatna potpitanja; napravite objektivnu procenu; i validirajte je kroz više nezavisnih izvora.

Džema, osnivačica i direktorka brzorastuće marketinške agencije, bila je uverena da je Ričard idealan izbor za novu poziciju potpredsednika za marketinšku analitiku. Tokom intervjua, Ričard je delovao harizmatično, elokventno i samouvereno. Njegova radna biografija prikazivala je impresivna tehnička dostignuća i ubedljivu viziju razvoja nove operativne funkcije.

Međutim, samo nekoliko meseci nakon njegovog dolaska, kultura unutar njegovog tima počela je da puca. Članovi tima uputili su brojne pritužbe na njegov stil rukovođenja, a jedan zaposleni je zatražio premeštaj u drugi sektor. Na osnovu onoga što je Džema uspela da rekonstruiše, Ričard je odbacivao sve predloge članova tima koji se nisu u potpunosti slagali sa njegovim stavovima, pripisivao je sebi tuđe zasluge i reagovao izrazito defanzivno na bilo kakvu povratnu informaciju. Dok ga je Džema otpustila, šteta je već bila načinjena: perspektivni zaposleni su otišli, partnerski odnosi su narušeni, a njen kredibilitet pred ostatkom rukovodstva bio je ozbiljno uzdrman.

Džema i Ričard su složeni primeri nastali na osnovu višedecenijskog iskustva u savetovanju organizacija – od kompanija sa liste Fortune 500 do manjih neprofitnih organizacija – u dizajniranju procesa selekcije koji precizno mere liderske i interpersonalne kompetencije. Iznova svedočimo tome da pojedinci sa izraženim i nekontrolisanim crtama ličnosti – kao što su stavljanje sopstvenog interesa ispred uspeha tima, sabotiranje kolega prebacivanjem krivice ili preuzimanjem tuđih zasluga, te defanzivno reagovanje na kritiku ili neslaganje – na standardnim intervjuima deluju briljantno upravo zahvaljujući tim osobinama. Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da se narcisoidne osobe tokom kratkih susreta redovno ocenjuju kao privlačnije, prijatnije, pa čak i „šarmantnije“ – što je upravo kontekst koji karakteriše razgovor za posao. Ovo stavlja lidere za talente i menadžere selekcije pred ozbiljan izazov: kako otkriti toksičnost tokom regrutacije pre nego što novi lider napravi trajnu štetu.

Nedavna meta-analiza pokazuje kako se destruktivno delovanje toksičnih lidera preliva u dugotrajan negativan uticaj na stavove zaposlenih, kao što su zadovoljstvo poslom i posvećenost radu, ali i na sam radni učinak, kreativnost i druga ključna ponašanja na radnom mestu. Šire posmatrano, istraživanje objavljeno u MIT Sloan Management Review otkrilo je da je toksična korporativna kultura čak 10,4 puta snažniji prediktor odlaska zaposlenih od visine plate, što ju je učinilo najjačim pojedinačnim uzrokom odliva kadrova tokom perioda „Velike ostavke“.

U većini slučajeva, rešenje ne mora biti komplikovano. Nisu vam potrebne složene procene niti testovi ličnosti koji zahtevaju kliničku ekspertizu, niti je potrebno da postavljate psihijatrijske dijagnoze ili glumite psihologa. (Iako za visokorizične uloge koje uključuju veliki broj direktno potčinjenih ili kontrolu nad značajnim resursima i rizicima organizacije stručne konsultacije i te kako donose korist.)

Umesto toga, najveći uspeh smo uočili kada menadžeri intervju koriste kako bi procenili da li su kandidati u prethodnim profesionalnim okruženjima pokazali sposobnost da konstruktivno upravljaju sopstvenim interpersonalnim izazovima, baš kao što bi procenjivali bilo koju drugu ključnu poslovnu kompetenciju. Predlažemo šest koraka za postizanje tog cilja.

Pripremite se za intervju

Jasno artikulišite šta tačno tražite i unapred isplanirajte način procene, kako vas u trenutku razgovora ne bi zavele harizma i elokvencija kandidata.

Korak 1: Definišite interpersonalne zahteve za poziciju

Pre intervjuisanja kandidata, razgovarajte sa njihovim budućim kolegama i onima koji će sa njima najbliskije sarađivati. Utvrdite zahteve u pogledu timskog rada, potrebe za partnerstvom i kulturološka očekivanja.

Da biste videli kako ovo funkcioniše u praksi, pogledajte kako bi Džema mogla da pristupi pronalaženju zamene za Ričarda kako ne bi ponovila istu grešku. Najpre bi razgovarala sa ljudima koji su sa njim najuže sarađivali – sa kolegama rukovodiocima drugih odeljenja, bivšim direktno potčinjenim radnicima i ključnom osobom za kontakt sa klijentima. Ti razgovori bi mogli otkriti da je Ričard pitanja klijenata o povratu investicije u kampanje odbacivao kao „statistički naivna“ ili da je usred kampanje menjao kriterijume za evaluaciju potencijalnih klijenata bez ikakvih konsultacija, primoravajući tim da nedeljama ponovo radi izveštaje.

To bi Džemi pružilo uvid u to da novi lider na toj poziciji mora biti sposoban da složenu analitiku prevede klijentima bez tehničkog predznanja, kao i da sarađuje na kreiranju rešenja umesto da ih jednostrano nameće – što su uvidi koje bi mogla postaviti u sam centar svojih intervjua.

Korak 2: Pažljivo koncipirajte pitanja za intervju

Toksični kandidati, prema našem iskustvu, sa lakoćom odgovaraju na pitanja o uspesima i jakim stranama, ali se ozbiljno muče sa pitanjima o neuspesima, zavisnosti od drugih i načinu na koji su kolege doživele rad sa njima. Ova pitanja zahtevaju od kandidata da priznaju greške i podele zasluge – što je u direktnoj suprotnosti sa njihovom prirodnom težnjom ka samoveličanju i stvaranju herojske slike o sopstvenom uticaju.

Da biste razotkrili ove tendencije, kreirajte pitanja koja osvetljavaju kako su se kandidati nosili sa interpersonalnim izazovima na prethodnim poslovima, posebno onim koje ste označili kao najvažnije, i da li su u stanju da pokažu skromnost. Fokusirajte se na situacije u kojima su stvari pošle po zlu, gde im je bila potrebna pomoć ili gde su razvijali druge zaposlene. Izbegavajte hipotetičke scenarije – neophodno je saznati kako su zaista postupali. Planirajte da ista pitanja postavite svim kandidatima radi objektivnosti i lakšeg poređenja.

Efikasna pitanja uključuju:

• Opišite projekat na kojem ste radili a koji je doživeo neuspeh. Koji je bio vaš specifičan doprinos tom neuspehu?
• Ispričajte mi o situaciji kada se neko nije slagao sa vašim pristupom. Kako se to razrešilo?
• Objasnite mi kako ste razvili i unapredili saradnika na prethodnoj poziciji.
• Opišite situaciju u kojoj se član tima nije složio sa vama i na kraju se ispostavilo da je bio u pravu. Kako ste reagovali?

Korak 3: Unapred odredite idealne odgovore (i crvene zastavice)

Da vas ne bi ponela harizma kandidata, pre samog razgovora zapišite kako zvuči idealan odgovor na svako ključno pitanje. Budite precizni u pogledu toga kako u praksi izgledaju iskrena odgovornost, saradnja i razvoj drugih ljudi.

Na primer, za pitanje o neuspehu, idealan odgovor bi mogao da glasi: „Preuzima konkretnu ličnu odgovornost, navodi šta je naučio iz situacije i opisuje kako je komunicirao sa pogođenim stranama.“

Takođe, predvidite kako zvuče zabrinjavajući odgovori. Crvene zastavice kod pitanja o neuspehu uključuju fokusiranje isključivo na spoljne faktore, minimalno preuzimanje odgovornosti i izostanak bilo kakvog pomena obnavljanja narušenih odnosa ili izvučenih pouka. Znak upozorenja je i kada kandidat priča priču u kojoj je neko drugi pogrešio, a on se pojavio kao spasilac. Generalno, nemogućnost da se navedu konkretni doprinosi kolega čak i kada se to direktno zatraži, ili neodređenost prilikom objašnjavanja razvoja podređenih, jasni su signali potencijalno toksičnog obrasca.

Tokom intervjua

Ovo je faza u kojoj toksični obrasci postaju vidljivi, naročito ako insistirate na tome da saznate kako su drugi bili uključeni u rad koji kandidat opisuje.

Korak 4: Ovladajte potpitanjima

Kada kandidati opisuju svoja postignuća ili izazove, zadrite dublje u međuljudski kontekst. Postavite sledeća pitanja:

• Ko vam je pomogao da postignete taj uspeh?
• Kada biste morali da imenujete ključnog saradnika u ovoj priči, ko bi to bio i zašto?
• Kako su se članovi vašeg tima osećali tokom ovog procesa?

Na primer, kada kandidat govori o spasavanju posustalog projekta, pitajte ko je još bio uključen. Ukoliko generički spomene „tim“, insistirajte dalje: „Navedite jednu osobu koja je bila presudna za taj preokret. Šta je tačno bio njen doprinos?“ Kandidati koji ne uspevaju da pruže sadržajne odgovore – ili ne mogu da se sete nikoga bez izričitog podsticaja – često pokazuju identičan obrazac prisvajanja svih zasluga kako tokom intervjua, tako i kasnije na radnom mestu.

Procena kandidata

Na kraju, dok analizirate prikupljene podatke sa razgovora, zadržite interpersonalne sposobnosti u samom središtu pažnje.

Korak 5: Razdvojite tehničku i interpersonalnu procenu

Što ste više impresionirani tehničkom stručnošću i briljantnošću kandidata, veća je verovatnoća da ćete zanemariti znakove upozorenja u njegovom ponašanju.

Rešenje leži u svesnom razdvajanju ovih procena. Dodelite evaluaciju tehničkih znanja članovima tima koji imaju duboku ekspertizu u zahtevima date pozicije. Prema našem iskustvu, operativci koji su bliži svakodnevnom radu često su u boljoj poziciji da to procene nego menadžeri; pored toga, visoko su motivisani da za kolegu dobiju nekoga ko je zaista stručan.

Za to vreme, menadžer koji zapošljava treba da posveti najveći deo svog intervjua interpersonalnim i liderskim sposobnostima. To ne znači da članovi tima neće primetiti i probleme u ponašanju; to jednostavno nije primarni fokus njihovih pitanja.

Ocenite svaku oblast nezavisno pre nego što ih spojite. Kada finalista ostvari izuzetno visoke rezultate na tehničkom testu, ali pokaže višestruke crvene zastavice u međuljudskim odnosima, nemojte dozvoliti da tehnička ocena prevagne. Posebno kada su u pitanju liderske pozicije, interpersonalne veštine moraju imati najmanje jednaku težinu kao i tehnička stručnost.

U Džeminom slučaju, ona je mogla da uključi nekoliko saradnika iz tima u selekciju kako bi procenili tehničku pozadinu kandidata, dok bi se ona i još jedan lider sektora fokusirali na interpersonalna ponašanja definisana tokom pripreme. Čak i ako bi operativni tim kandidatu dao visoke tehničke ocene, Džema i kolega bi imali prostor da utvrde da li kandidat ume strpljivo da objasni analitičke koncepte laicima i da li je spreman da uključi druge u pronalaženje rešenja.

Korak 6: Potvrdite nalaze iz više različitih izvora

Pojedinačni intervju može uhvatiti osobu u lošem ili neuobičajeno dobrom danu. Obrasci koji se ponavljaju kod više ispitivača i tokom razgovora sa preporukama predstavljaju znatno pouzdanije signale. Neka i drugi članovi komisije za zapošljavanje sprovedu sličan razgovor kako bi testirali vaše utiske. Takođe, prilikom provere preporuka, postavite pitanja usmerena upravo na odnose u timu:

• Kako su kolege na istom nivou i podređeni sarađivali sa ovim kandidatom?
• Da li je bilo izazova u partnerstvu sa drugim sektorima unutar kompanije?
• Da li biste ga ponovo zaposlili?

Možda nećete dobiti odgovor na sva ova pitanja, u zavisnosti od politike bivše kompanije, ali u praksi se odgovori i te kako često dobijaju.

. . .

Zamislimo sada da je Džema primenila sve ove korake. To bi značilo da njen novi rukovodilac – koji bez zadrške ističe zasluge svojih saradnika i sa entuzijazmom pomaže klijentima i kolegama da razumeju kompleksne podatke – postiže odlične rezultate, dok se timska kultura ubrzano oporavlja. Džema bi ujedno otkrila i neočekivanu dobit: sam proces je uskladio njen rukovodeći tim oko vrednosti koje očekuju od lidera i smera u kojem žele da grade kulturu kompanije. Time su dobili zajednički okvir za sve buduće odluke o zapošljavanju.

Kada se sledeći put nađete pred donošenjem važne odluke o izboru novog lidera, oduprite se iskušenju da jednostavno poverujete u impresivna dostignuća i herojske priče koje kandidati plasiraju. Umesto toga, pažljivo istražite tragove koje ostavljaju za sobom.

U dinamičnom i složenom poslovnom okruženju često je teško pronaći vreme za temeljnu i promišljenu analizu. Lideri možda shvataju da bolja pitanja vode do boljih odluka, ali nisu sigurni šta tačno da pitaju. Ovih pet pitanja može im pomoći: 1. Šta bi se desilo ako ne bismo ništa preduzeli? 2. Šta bi moglo da nas natera da zažalimo zbog odluke? 3. Koje smo alternative prevideli? 4. Kako ćemo znati da li je ovo bila prava odluka? 5. Da li je ova odluka reverzibilna?

Bez obzira na to da li razmatrate promenu karijere ili birate poslovnu strategiju, odluke koje danas donosite imaju i kratkoročne i dugoročne posledice po vas, vaš tim i vašu organizaciju. One ne mogu biti donete prebrzo, ali ni odložene. Ipak, u brzom i složenom poslovnom okruženju teško je izdvojiti vreme za dubinsku analizu koja vodi do jasnih odgovora o najboljem pravcu delovanja. Možda prepoznajemo da bolja pitanja donose bolje odluke, ali nismo sigurni koja tačno pitanja da postavimo.
U mom radu pomažem liderima da se izbore s ovim izazovom tako što ih vodim kroz jednostavan okvir od pet pitanja, dizajniran da usmeri njihovu pažnju i poboljša njihove procese odlučivanja. Korišćenjem nekih ili svih ovih pitanja, steći ćete jasniji uvid, smanjiti rizike i postaviti temelje za bolje odluke i ishode.

Šta bi se desilo ako ne bismo ništa preduzeli?

Kada se ukaže prilika ili dođe do promena u industriji, nepreduzimanje akcije može imati visoku cenu. Međutim, u nekim slučajevima – na primer, kada nemate potpune informacije – mudrije je ostati pri trenutnom kursu.

Ovo pitanje vas tera da procenite srednjoročne i dugoročne troškove i koristi nečinjenja. Zamislite budućnost u kojoj niste ništa promenili – da li ste i dalje uspešni? Kako su ključni učesnici, poput članova porodice u slučaju karijernih odluka, ili kupaca, zaposlenih i investitora u poslovnim odlukama, pogođeni? Da li je pritisak da se nešto preduzme zasnovan na potpunim podacima i stvarnoj potrebi ili je vođen kratkoročnim razmišljanjem i emocijama?

Šta bi moglo da nas natera da zažalimo zbog odluke?

Kako objašnjava autor Danijel Pink u svojoj knjizi The Power of Regret, većina žaljenja spada u jednu od četiri kategorije: Osnovne greške (loši izbori u obrazovanju, zdravlju ili finansijama), Nedostatak hrabrosti (propuštene prilike ili izostanak preuzimanja rizika), Moralne dileme (kompromitovanje naših vrednosti ili etike), Odnosi (rizik od narušavanja ili gubitka veza s drugima).

Ovo pitanje nas primoravaju da razmotrimo potencijalno negativne posledice odluke. Postavite dodatna pitanja poput: Da li je ovo dobar dugoročni izbor za vaše fizičko, mentalno i finansijsko zdravlje? Kolika je verovatnoća da ćete zažaliti što niste bili hrabriji? Da li bi moralni kompromis doveo do dugotrajnog nezadovoljstva? Da li dovodite u opasnost važne odnose? Ako ova odluka pođe po zlu, zbog čega biste najviše zažalili?

Možete se takođe osvrnuti na prošle odluke koje su dovele do žaljenja, identifikovati obrasce i učiti iz njih.

Koje smo alternative prevideli?

Koliko god da smo svesni sebe, naši mozgovi su skloni kognitivnoj pristrasnosti potvrde – favorizujemo informacije koje podržavaju naša uverenja, što može dovesti do zanemarivanja drugih izvodljivih opcija. Kada timovi donose odluke, lako mogu upasti u grupno razmišljanje (groupthink) ili se zadovoljiti nekim pravcem delovanja bez temeljne analize alternativnih rešenja. Druge uobičajene kognitivne pristrasnosti uključuju: Usidravanje (anchoring bias) – kada nas prvi dobijeni podatak previše usmerava u donošenju odluke. Zabludu nenadoknadivih troškova (sunk cost fallacy) – kada nastavljamo s pogrešnom odlukom samo zato što smo već uložili resurse. Preterano samopouzdanje (overconfidence bias) – kada smatramo da već imamo pravi odgovor i ne preispitujemo ga dalje.

Ovo pitanje pomaže da se suzbiju pomenute pristrasnosti i podstiče radoznalost. Razmislite o dodatnim mogućim rešenjima i zapitajte se da li bi mogla dati bolje rezultate. Preispitajte ranije odbačene opcije i proverite da li su razlozi za njihovo odbacivanje i dalje opravdani. Pitajte sebe i svoj tim da li su svi relevantni pogledi uzeti u obzir i da li su potencijalne slepe tačke identifikovane.

Kako ćemo znati da li je ovo bila prava odluka?

Nemoguće je doneti dobru odluku ako vi ili vaš tim nemate jasan kriterijum uspeha. Potrebno vam je jasno definisano viđenje idealnog ishoda i precizni metrički pokazatelji učinka, bilo da se oslanjate na: Ciljeve i ključne rezultate (OKRs), Uravnoteženu kontrolnu tablu, koji meri finansijske rezultate, reakcije kupaca, efikasnost procesa i rast, Ključne indikatore učinka (KPIs), SMART ciljeve (specifični, merljivi, dostižni, relevantni i vremenski ograničeni)

Zamislite rezultate koje očekujete od ove odluke. Postavite sistem merenja napretka koji uzima u obzir i kratkoročne i dugoročne efekte. Definišite jasne prekretnice i osmislite plan za periodičnu evaluaciju kako biste procenili koliko brzo i efikasno napredujete ka svojim ciljevima.

Da li je ova odluka reverzibilna?

Razmatranje reverzibilnosti odluke može smanjiti pritisak da donesete „savršenu“ odluku. U dinamičnim okruženjima i složenim projektima, često je moguće iterativno donositi odluke, testirati ih i prilagođavati ih prema potrebama.

Postavite sebi ili svom timu sledeća pitanja: Koji su finansijski i reputacioni troškovi ukoliko odluku bude potrebno poništiti? Koliko bi bilo lako ili teško promeniti pravac? Možemo li odluku podeliti na manje korake kako bismo testirali opcije i prikupili povratne informacije? Koji signali, podaci ili metrički pokazatelji bi nam ukazali da je vreme za preispitivanje odluke? Šta nam instinkt govori o ovoj odluci?

Praktična primena ovih pitanja

Jedna finansijska kompanija s kojom sarađujem razmatrala je da li da proširi poslovanje na fintech rešenja ili da nastavi sa svojim trenutnim servisnim modelom. Prvo smo analizirali posledice nečinjenja – dva ključna rizika su bila gubitak tehnološki osvešćenih klijenata i zaostajanje za konkurencijom. Zatim smo razmotrili potencijalna žaljenja, uključujući propuštene prilike na tržištu i troškove ulaganja u pogrešnu tehnologiju. Nakon toga smo istražili različite alternative, uključujući razvoj hibridnog modela koji kombinuje tehnologiju i servis, kao i nastavak rada isključivo po servisnom modelu. Zatim smo definisali metrike uspeha pomoću OKRs, uključujući potencijal rasta prihoda, odnos troškova i prihoda, kao i vrednost klijenta tokom životnog veka (customer lifetime value) u oba modela. Takođe smo analizirali KPI-je, poput stepena zadržavanja klijenata, troškova akvizicije novih kupaca, i matrice zadovoljstva korisnika. Ova metodologija im je omogućila da donesu informisaniju i strateški promišljeniju odluku. Na kraju, razmotrili smo kako da primenimo agilan pristup razvoju tehnologije i njenom uvođenju, deleći potencijalni projekat na niz manjih odluka u formi go/no-go kriterijuma.

Dve godine kasnije, finansijska kompanija je lansirala beta verziju svoje fintech platforme. Rezultati su pokazali rast broja novih klijenata, dok je stopa zadržavanja postojećih korisnika ostala stabilna i pozitivna.

Drugi primer dolazi od direktorke koju savetujem, koja je dobila ponudu za značajno unapređenje u jednoj Fortune 100 kompaniji, upravo u trenutku kada je razmišljala o napuštanju korporativnog sveta kako bi započela karijeru u pisanju i konsultantskim uslugama. Kroz niz coaching sesija, primenili smo okvir od pet pitanja. Fokusirala se pre svega na pitanje žaljenja, zajedno sa njegovim pratećim pitanjima, kako bi procenila kako bi se osećala ako odluči da ostane u firmi, umesto da krene u nešto novo. Da li bi se za pet ili deset godina osvrnula unazad i poželela da je iskoristila tu priliku? Da li bi se stalno pitala šta je moglo da bude? Ili bi joj stabilnost i prestiž nove pozicije doneli dovoljno zadovoljstva?

Takođe smo razmotrili reverzibilnost odluke o odlasku. Ako njen preduzetnički put ne bi prošao onako kako je očekivala, koliko bi joj bilo lako ili teško da se vrati u korporativni sektor? Koje profesionalne odnose bi mogla da održi kao sigurnosnu mrežu i potencijalnu prednost u budućnosti? Da li bi mogla da pregovara o konsultantskoj saradnji sa svojim bivšim poslodavcem, kako bi imala finansijsku sigurnost dok razvija sopstveni biznis? Ovaj proces joj je doneo jasnoću i samopouzdanje da odbije unapređenje i napusti posao. Sada je već godinu dana u preduzetničkim i autorskim vodama – potpisala je ugovore sa agencijom za govorništvo i izdavanje knjige, nadmašila početne finansijske ciljeve, a najvažnije od svega, živi ispunjenijim i zadovoljnijim načinom života.

Ovih pet pitanja ne mogu garantovati pravu odluku, ali mogu poboljšati vaš proces donošenja odluka, bilo da je reč o ličnim pitanjima ili poslovnim strategijama. Kako ih budete primenjivali sami i sa svojim timom, pomoći će vam da razvijete navike neophodne za dugoročni rast i uspeh.

Ako nikada ranije niste intervjuisali nekoga i sada vam je to zadatak, ne brinite. Kao i svaka druga veština, i „vođenje razgovora za posao“ možete savladati vežbom. Evo nekoliko saveta koji vam mogu pomoći da brzo naučite: (1) Pre intervjua, identifikujte koje veštine kandidat mora da poseduje, a koje se mogu naučiti na poslu; (2) Uverite se da vaša pitanja podstiču kandidate da podele konkretne primere; (3) Vežbajte sa kolegom unapred i zamolite ga da vam daje teške odgovore kako biste se pripremili za neočekivane situacije; (4) Na početku intervjua postavite pozitivan ton tako što ćete kandidata pitati kako im je protekao dan; (5) Vodite beleške – ne oslanjajte se na pamćenje, posebno ako intervjuišete više ljudi; i (6) Evaluirajte kandidata – i sopstveno iskustvo vođenja intervjua.

Nikada neću zaboraviti prvi put kada sam intervjuisala nekoga za posao. Tek sam započela rad na novoj poziciji u regrutaciji, i sa drhtavim rukama birala sam broj kandidata. Prošla sam kroz pitanja za skrining glasom koji je bio nesigurniji od njihovog. Prisustvo koleginice koja je posmatrala ceo proces samo je povećalo pritisak, ali su njene povratne informacije postale temelj mog napretka. Vremenom sam sprovela još hiljade intervjua, zaposlila stotine ljudi i počela da uživam u tom procesu.

Ako nikada ranije niste intervjuisali nekoga i sada vam je to zadatak, ne brinite. Kao i svaka druga veština, možete to savladati vežbom. Na osnovu mog iskustva, evo šest saveta koji vam mogu pomoći da brzo naučite.

1. Razumite kontekst

Postoje dva konteksta koja treba uzeti u obzir pre intervjua: kontekst posla (šta tačno tražite za ovu poziciju?) i kontekst kandidata (s obzirom na njihovu prošlost i iskustvo, šta želite da saznate više?). Pogledajmo svaki od njih detaljnije.

Kontekst posla

Upoznajte se sa opisom posla, ključnim odgovornostima i potrebnim veštinama za ovu ulogu. Šta je potrebno da kandidat bude uspešan? Da li su neke veštine neophodne, dok su druge „poželjne“? Gde možete napraviti kompromis, a gde ne? Koje zadatke ili odgovornosti možete naučiti osobu na poslu, a koje veštine moraju da poseduju već prvog dana?

Na primer, u zavisnosti od uloge, možda vam je potreban stručnjak za određeni programski jezik. Druge veštine, poput poznavanja programa kao što su Excel ili Google Analytics, mogu biti manje bitne za početak i mogu se naučiti na poslu.

Kontekst kandidata

Pregledajte kandidatov CV i označite oblasti koje želite da istražite tokom intervjua. Da li postoje prethodna iskustva, veštine ili ključni projekti na koje želite da se fokusirate? Da li postoji neka veština o kojoj želite da čujete više?

Na primer, ako tražite nekoga ko ima iskustvo u upravljanju više projekata istovremeno i ko je vešt u postavljanju prioriteta, a u njihovom CV-u piše „upravljanje više zadataka i projekata u globalnom timu“, to je prilično nejasno. Beležite da postavite pitanje kako biste saznali više o tome tokom intervjua. Na primer: „Recite mi više o vašem iskustvu rada na više projekata istovremeno. Kako ste to organizovali?“ Cilj je da dobijete uvid u projekte koje su radili, zadatke koje su obavljali i veštine koje su stekli kroz taj rad kako biste procenili da li su dobar izbor.

2. Pripremite pitanja za intervju

Vaš HR partner će vam verovatno dati listu pitanja za intervju. U nekim slučajevima, možete sarađivati na pisanju tih pitanja. U svakom slučaju, uverite se da imate kombinaciju pitanja o ponašanju i tehničkih pitanja prilagođenih toj ulozi. Većina pozicija zahteva kombinaciju „tvrdih“ i „mekih“ veština.

Da biste dobili najdetaljnije informacije, postavite pitanja koja zahtevaju konkretne primere. Na primer, ako želite da saznate nešto o kandidatovim veštinama rešavanja konflikata, možete ih pitati: „Recite mi o situaciji kada ste imali tešku diskusiju sa kolegom. Šta ste uradili?“ Ili, ako želite da procenite njihovu prilagodljivost promenama, pitajte: „Navedite primer situacije kada ste morali da prilagodite očekivanja u projektu. Šta se dogodilo i kako ste to rešili?“ Cilj je da kandidat opiše kako se snalazio u prošlim situacijama koje bi mogle da se pojave i na ovoj poziciji.

Za tehničke aspekte posla, postavite pitanja o specifičnim alatima ili veštinama potrebnim za obavljanje posla. Na primer, ako zapošljavate softverskog inženjera, možete ga pitati da navede ograničenja njegovog omiljenog programskog jezika. Ako zapošljavate stratega za sadržaj, možete ga pitati da opiše koje alate koristi za merenje učinka svog rada. Zahtevanje uzoraka rada ili kratka procena može takođe biti korisna.

3. Odradite probni intervju

Uobičajeno je da se kandidatima savetuje da rade probne intervjue, ali i vi, kao osoba koja prvi put intervjuiše, možete imati koristi od vežbanja. Preporučujem da simulaciju uradite sa pouzdanim kolegom ili regruterom iz vašeg tima za zapošljavanje.

Zamolite drugu osobu da vam daje neočekivane ili izazovne odgovore. Ovo će vam pomoći da vežbate brzo razmišljanje, dublje ispitivanje kada je potrebno i vraćanje razgovora na pravi tok. Na primer, šta ćete uraditi ako kandidat daje preduge odgovore ili se previše zadržava na jednom odgovoru? Možete vežbati ljubazno prekidanje: „Hvala vam na detaljnom odgovoru. U interesu vremena, hajde da pređemo na sledeće pitanje.“

Ako kandidat daje previše kratke ili nejasne odgovore, vežbajte postavljanje dodatnih pitanja kako biste prikupili više informacija: „Možete li podeliti više detalja o tome kako ste izveli [projekat ili zadatak]? Voleo/la bih da bolje razumem vaš pristup.“

Takođe, trebalo bi da predvidite nekoliko pitanja od strane kandidata. Probni intervju je sjajna prilika da razmislite o svojim odgovorima na uobičajena pitanja. Na primer, šta ćete odgovoriti ako kandidat pita zašto ste odabrali ovu kompaniju ili šta vam se najviše i najmanje dopada u vašoj ulozi? Uverite se da imate pripremljene promišljene odgovore.

4. Kreirajte prijatno okruženje

Na početku intervjua, pokušajte da postavite pozitivan ton. Počnite sa toplim pozdravom i neobaveznim razgovorom kako biste umanjili nervozu kandidata. Možete, na primer, pitati koliko im je bilo lako da pronađu kancelariju (za razgovore uživo) ili kako im je prošao dan do sada. Otkrio/la sam da započinjanje intervjua na ličnijem nivou – pre nego što pređem na ozbiljnija pitanja – pomaže kandidatu da se opusti i daje autentičniji uvid u njihovu ličnost.

Pored toga što pomaže kandidatu da se opusti, mala doza neformalnog razgovora može pomoći i vama da smirite sopstvene živce. Podsetite se da samo vodite razgovor.

Zatim, obavestite kandidata šta da očekuje tokom ostatka intervjua, uključujući njegovu strukturu, trajanje i na šta obraćate pažnju u njihovim odgovorima. Ova informacija će pomoći kandidatu, ali će vam takođe omogućiti da pregledate konkretne korake koje ćete preduzeti. Na kraju, proverite da li kandidat ima neka pitanja pre nego što nastavite.

Dok postavljate pitanja, pokažite iskreno interesovanje za odgovore kandidata. Nemojte obavljati više zadataka odjednom ili dozvoliti da vas nešto omete. Međutim, obavestite kandidata da ćete beležiti odgovore. Vaše angažovanje će podstaći dvosmerni dijalog i ohrabriti kandidata da se slobodnije izrazi.

Zapamtite da budete radoznali u vezi sa kandidatom i njihovim iskustvima. Ko zna, možda ćete naučiti nešto novo i neočekivano iz njihovih odgovora.

5. Beležite odgovore

Dok slušate odgovore kandidata, zabeležite ključne tačke. Nemojte se oslanjati na svoje pamćenje, naročito ako intervjuišete više kandidata. Beleške će vam pomoći da se prisetite važnih detalja o njihovim veštinama i iskustvima tokom procesa donošenja odluke.

Kako biste osigurali da vaše beleške budu nepristrasne i fokusirane na faktore povezane sa poslom, najbolje je da koristite vodič za intervju. To je strukturisani dokument koji pomaže u organizaciji intervjua i uključuje pitanja i teme koje ćete pokriti. Vodiči za intervjue imaju prazna polja za beleženje odgovora. Iako ne morate zapisivati odgovore kandidata doslovno, trudite se da zabeležite osnovni kontekst primera koje dele. Na primer, šta su tačno uradili u određenim situacijama? Koji rezultati ili veštine su bili povezani sa njihovim postupcima?

Takođe, vođenje beleški može vam pomoći da analizirate da li imate dovoljno informacija da donesete zaključke o određenom pitanju i da li treba da postavite dodatno: „Možete li mi reći malo više o X ili Y?“

Na kraju, ako kandidat ima poteškoća da odgovori na pitanje, nemojte ga odmah diskvalifikovati. Ponekad ljudima treba malo vremena da razmisle. Dajte im trenutak da skupe misli, a ako je i dalje teško, pređite na sledeće pitanje i vratite se na to na kraju ako imate vremena.

6. Evaluirajte kandidata i sopstvene veštine

Retko ćete naći kandidata koji ispunjava sve zahteve za poziciju. Najverovatnije ćete morati ponovo razmotriti svoju listu neophodnih i poželjnih veština i napraviti određene kompromise. Zapamtite, mnoge veštine se mogu naučiti na poslu. Zato se fokusirajte na to da izaberete kandidata koji poseduje ključne veštine koje ste prvobitno identifikovali. Nemojte čekati „idealnu osobu“. Umesto toga, balansirajte između onoga što vam je potrebno i brzine kojom to trebate, dok vodite efikasan proces selekcije.

Kao što kandidati neće biti savršeni, tako ni vaše veštine vođenja intervjua neće biti. Možda će vam biti korisno da pozovete regrutera ili kolegu sa kojim ste vežbali da posmatra intervju ili pregleda snimak i da vam pruži pozitivne i konstruktivne povratne informacije. Zabeležite šta je funkcionisalo i trudite se da unapredite jednu ili dve stvari tokom sledećeg intervjua.

Kada uspešno spojite pravog kandidata sa pravom ulogom, postavljate ih na put za ispunjavajuću karijeru. Ovo je nešto na šta možete biti ponosni – pozitivan uticaj na profesionalno putovanje nekoga drugog. Još uvek sam u kontaktu sa nekim kandidatima koje sam zaposlila pre skoro dve decenije. Neki su napredovali unutar iste kompanije, dok su drugi pronašli prilike negde drugde. I vi možete napraviti razliku, kako za nove, tako i za stare članove vašeg tima, ako primenite gore navedene korake kako biste doneli najbolju moguću odluku pri zapošljavanju.

Kada troškovi rastu, kompanije često traže alternative podizanju cena kako bi zaštitile marže. Međutim, smanjenje kvaliteta proizvoda, ili „skimpflacija“ (engl. skimpflation), može nositi najveći dugoročni rizik. Kroz 25 eksperimenata koji su obuhvatili više od 30.000 potrošača, istraživanje je pokazalo da ljudi ocenjuju smanjenje kvaliteta kao manje pravično u poređenju sa povećanjem cena ili smanjenjem pakovanja, te da su manje spremni da nastave sa kupovinom proizvoda kada jednom otkriju promenu. Smanjenje kvaliteta deluje posebno štetno jer može promeniti iskustvo koje su kupci očekivali od brenda od poverenja. Menadžeri bi trebalo da budu oprezni kada menjaju atribute koji definišu proizvod, kao što su ukus, performanse ili pouzdanost. Kada su kompromisi neizbežni, jasna komunikacija i mogućnost izbora za potrošače mogu umanjiti osećaj obmane i pomoći u očuvanju poverenja.

Kada se suoče sa rastom troškova, menadžeri se mogu naći pred teškim odlukama. U takvim situacijama menadžeri generalno mogu razmotriti tri opcije. Jedna opcija je održavanje trenutnih cena, što znači da kompanija apsorbuje veće troškove i miri se sa nižim maržama. Druga opcija je podizanje cena, pri čemu se povećani troškovi prenose na potrošače kako bi se održale profitne marže. Treća opcija podrazumeva indirektno podizanje cena kroz smanjenje onoga što potrošači dobijaju za istu cenu.

Indirektna poskupljenja obično imaju jedan od dva oblika. Jedan oblik, koji se obično naziva šrinkflacija (engl. shrinkflation), podrazumeva smanjenje količine ili veličine proizvoda uz zadržavanje iste cene. Na primer, proizvođač sosa za testeninu može smanjiti veličinu pakovanja sosa bez promene cene. Nedavna studija procenjuje da je ova praksa široko rasprostranjena na maloprodajnom tržištu SAD-a, pri čemu je smanjenje veličine proizvoda znatno češće od njenog povećanja.

Drugi, i možda manje poznat oblik indirektnog poskupljenja jeste skimpflacija — smanjenje kvaliteta proizvoda uz zadržavanje iste cene i veličine proizvoda. Kvalitet može obuhvatati više dimenzija, ali u kontekstu robe široke potrošnje, skimpflacija često uključuje smanjenje ključnih sastojaka ili izmene u formulaciji proizvoda koje umanjuju njegov kvalitet. Na primer, proizvođač sosa za testeninu može smanjiti udeo paradajza u proizvodu, zamenjujući ga vodom kako bi nadoknadio izgubljenu težinu. Mediji širom sveta nedavno su zabeležili brojne slučajeve skimpflacije, što je podiglo svest javnosti o ovoj praksi.

Za menadžere, skimpflacija može predstavljati primamljiv pristup kao odgovor na nagli rast troškova. Može se tvrditi da je potrošačima teže da primete promene u sastojcima ili formulaciji proizvoda nego promene cene ili veličine. Međutim, moje istraživanje pokazuje da je skimpflacija rizična. Kroz opsežan istraživački program koji je uključio hiljade učesnika, otkrio sam da, kada potrošači jednom postanu svesni smanjenja kvaliteta, ocenjuju skimpflaciju kao izrazito nepravičnu, daleko više nego šrinkflaciju i direktna poskupljenja. Takođe su znatno manje voljni da nastave da kupuju proizvode kojima je smanjen kvalitet u poređenju sa onima kojima je podignuta cena ili smanjena veličina pakovanja.

Zašto se smanjenje kvaliteta doživljava drugačije

Menadžeri razumeju da potrošači ne vole poskupljenja. To objašnjava zašto traže manje vidljive alternative direktnom podizanju cena u borbi protiv rasta troškova. Ako su paradajz, kakao, maslinovo ulje, ambalaža, radna snaga ili logistika poskupeli, neposredno pitanje glasi: Kako možemo zaštititi svoje marže, a da ne oteramo kupce?

Iz čisto ekonomske perspektive, podizanje cena, smanjenje veličine proizvoda i smanjenje kvaliteta mogu delovati slično. Međutim, iz psihološke perspektive, ove tri prakse se u velikoj meri razlikuju.

Da bih ovo ispitao, sproveo sam 25 eksperimenata sa više od 30.000 učesnika iz SAD-a i Evrope. Učesnici su čitali o preduzećima koja se suočavaju sa povećanim troškovima, a zatim saznali da je kompanija reagovala na jedan od tri načina. Prvoj grupi učesnika u mojim studijama rečeno je da je preduzeće podiglo cenu proizvoda, dok su veličina i kvalitet ostali isti. Drugoj grupi je rečeno da je preduzeće smanjilo veličinu proizvoda, uz zadržavanje iste cene i kvaliteta. Treća grupa učesnika saznala je da je preduzeće smanjilo kvalitet proizvoda, dok su cena i veličina ostale nepromenjene.

U svim studijama koristio sam širok spektar proizvoda i usluga. Učesnici su čitali o čokoladama, soku od pomorandže, maslinovom namazu, toalet-papiru, deterdžentu za veš, striming uslugama i drugim ponudama. U nekim slučajevima, smanjenje kvaliteta je uključivalo smanjenje ključnih sastojaka; na primer, manje kakaoa u čokoladi, manje maslinovog ulja u maslinovom namazu ili nižu koncentraciju soka od pomorandže u napitku. U drugim slučajevima, smanjenje kvaliteta uključivalo je opšte opise kvaliteta ili performansi proizvoda.

Obrazac je bio izuzetno dosledan u svim studijama. Potrošači su imali najmanje šanse da primete smanjenje ključnih sastojaka (27,2%), zatim manju veličinu proizvoda (37,9%) i podizanje cena (49,8%). Takođe su smanjenje kvaliteta videli kao najmanje pravičnu opciju, ocenjujući ga znatno oštrije od smanjenja veličine ili povećanja cene; manje veličine su, pak, viđene kao manje pravične od viših cena. To se poklapa sa prethodnim istraživanjima koja pokazuju da većina potrošača smatra povećanje cena poštenim kada se firme suočavaju sa rastućim troškovima. Potrošači su takođe bili manje voljni da kupe proizvod nakon smanjenja kvaliteta nego nakon smanjenja veličine ili poskupljenja. Ipak, uprkos tome što su manje formate ocenili kao manje fer od viših cena, bili su podjednako voljni da kupe proizvode pogođene bilo kojom od te dve promene.

Moje studije su pružile dokaze za dva objašnjenja ovakvih rezultata. Prvo, potrošači ne odobravaju skimpflaciju jer (s pravom) veruju da je ta praksa manje transparentna od povećanja cena, ali i od šrinkflacije. Drugo, potrošači gaje izrazito negativan stav prema skimpflaciji jer im ona oduzima izvorno potrošačko iskustvo. Skuplji sos za testeninu postavlja potrošaču pitanje da li isto iskustvo konzumacije vredi platiti više. Manji sos za testeninu je i dalje isti sos. Potrošačima može smetati što dobijaju manje proizvoda, ali mogu sačuvati prvobitno iskustvo kupovinom većeg broja komada. Međutim, razblažen, manje kvalitetan sos može u potpunosti uništiti to prvobitno iskustvo. Zato skimpflacija može dovesti do onoga što nazivam „kaznom za skimpflaciju“. Potrošači ne misle samo: „Dobijam manje.“ Oni pomisle: „Ovo nije ono što sam kupio.“

Moji nalazi ne znače da skimpflacija nikada nije profitabilna. Zapravo, skimpflacija može biti efikasna strategija smanjenja troškova ako ostane neprimećena. Moje studije su se uglavnom fokusirale na ono što se dešava kada potrošači postanu svesni promene u kvalitetu proizvoda. Danas postoji mnogo načina na koje potrošači mogu saznati da je kvalitet njihovog omiljenog proizvoda opao. Prvo, mogu lično primetiti da je njihov omiljeni proizvod pretrpeo skimpflaciju čitanjem deklaracija ili uočavanjem razlika tokom same upotrebe. Drugo, mogu to saznati preko drugih, gledajući onlajn pritužbe, slušajući prijatelje ili nailazeći na medijske izveštaje. Na tržištu gde potrošači dele promene na proizvodima putem društvenih mreža (npr. Reddit, TikTok, itd.), upoređuju deklaracije i javno prozivaju kompanije zbog skrivenih smanjenja, verovatnoća otkrivanja nije zanemarljiva.

Šta raditi kada je promena neophodna

Moji nalazi sugerišu da bi menadžeri trebalo da prestanu da posmatraju smanjenje kvaliteta kao tihu zamenu za povećanje cena. To nije prosto manje vidljiva taktika formiranja cena. To je promena potrošačkog iskustva i obećanja datog kupcima.

Pouka 1: Ne pretpostavljajte da je smanjenje kvaliteta bezbednije od podizanja cena

Kada troškovi porastu, podizanje cena može delovati kao najopasnija opcija. Potrošači ga lako primećuju, može izazvati trenutne žalbe i može učiniti da brend deluje skupo u poređenju sa konkurencijom. Iz tih razloga, mnogi menadžeri su tražili alternative koje im omogućavaju da cene zadrže nepromenjenim.

Međutim, iako je rezanje kvaliteta teže uočiti nego podizanje cena i smanjenje pakovanja, to ne znači da je ono manje rizično. Zapravo, istraživanje pokazuje da kada potrošači saznaju da je kvalitet opao, reaguju znatno negativnije.

Ovaj uvid je posebno važan za brendove koji se takmiče na osnovu poverenja, doslednosti, ukusa, performansi ili autentičnosti. Potrošači često grade navike oko proizvoda. Kupuju isti sos za testeninu, kafu, jogurt, deterdžent, čokoladu, kozmetički proizvod ili striming uslugu jer imaju određena znanja i očekivanja od tog iskustva. Kada kompanija krišom promeni kvalitet takvog proizvoda, kupci mogu steći utisak da je brend prekršio prećutni dogovor.

Menadžeri bi zato trebalo da postave sledeće pitanje pre nego što smanje kvalitet: Šta bi se dogodilo ako naši kupci to saznaju?

Odgovor može promeniti odluku. Ako smanjenje kvaliteta utiče na karakteristiku do koje je kupcima izuzetno stalo, kratkoročne uštede možda nisu vredne dugoročnog rizika. Nekoliko procentnih poena poboljšanja marže može brzo biti poništeno negativnim preporukama („od usta do usta“), manjim brojem ponovljenih kupovina, pritiskom maloprodavaca ili narušavanjem reputacije.

To ne znači da je podizanje cena uvek pravi odgovor. Kompanije mogu razmotriti mnoge odgovore na pritisak troškova: manja pakovanja, privremene doplate, promene u liniji proizvoda ili diferencirane verzije u različitim cenovnim rangovima. Ali ako je izbor između podizanja cene i manje vidljivog smanjenja osnovnog kvaliteta proizvoda, menadžeri ne bi trebalo automatski da pretpostave da je ova druga opcija bezbednija.

Ponekad je pošteniji potez ujedno i manje štetan.

Pouka 2: Ako menjate proizvod, budite otvoreni u vezi sa tim

Glavni razlog zašto potrošači ne vole ni šrinkflaciju ni skimpflaciju jeste to što ove strategije deluju podmuklo. Poskupljenje je lako uočiti. Manje pakovanje ili izmenjena lista sastojaka možda nisu. Kada potrošači naknadno otkriju takve promene, verovatno će zaključiti da se kompanija nadala da to neće primetiti.

Ta percepcija je štetna jer se potrošači mogu usprotiviti ne samo ekonomskom gubitku, već i uočenom nedostatku transparentnosti.

U mojim studijama reakcije potrošača bile su daleko manje negativne kada su promene bile jasno komunicirane. To je važilo bez obzira na to da li je komunikacija dolazila od proizvođača (na primer, na samom pakovanju) ili od maloprodavca (na polici). Transparentnost nije otklonila sve brige, naročito kada je reč o smanjenju kvaliteta, ali je smanjila jaz između skimpflacije, šrinkflacije i podizanja cena.

Za menadžere lekcija nije prosto: „Gromoglasno objavite svaku lošu promenu.“ Transparentnost može povećati svest, a veća svest može smanjiti kratkoročnu tražnju. Međutim, netransparentnost u nadi da potrošači neće primetiti nosi drugačiju vrstu rizika. Ako kupci sami otkriju promenu, kompanija gubi kontrolu nad narativom. Ono što se moglo predstaviti kao težak odgovor na rast troškova ili nestašicu sastojaka, umesto toga se može protumačiti kao pokušaj obmane.

Dobra komunikacija treba da bude konkretna, direktna i puna poštovanja. Izbegavajte neodređene i potencijalno obmanjujuće fraze poput „novo i poboljšano“ kada je glavna promena zapravo smanjenje kvaliteta, veličine ili koncentracije. Objasnite šta se promenilo, zašto se promenilo i šta je ostalo isto. Gde god je to moguće, dajte potrošačima izbor: originalni proizvod po višoj ceni, manju verziju po staroj ceni ili jeftiniju alternativu sa jasno drugačijom formulacijom.

Potrošačima se ovi kompromisi možda neće dopasti, ali je verovatnije da će ih prihvatiti kada osete da se prema njima postupa kao prema informisanim donosiocima odluka, a ne kao metama skrivene strategije rezanja troškova.

Pouka 3: Izbegavajte promenu aspekata proizvoda koji definišu iskustvo

Treća lekcija jeste da menadžeri moraju razlikovati centralne od perifernih atributa proizvoda. Smanjenja kvaliteta su najopasnija kada utiču na deo proizvoda koji kupci smatraju suštinskim. Za čokoladu, to može biti udeo kakaoa i ukus. Za sok od pomorandže, to može biti koncentracija voćnog soka. Za deterdžent, to može biti efikasnost pranja. Za toalet-papir, to može biti mekoća, čvrstina ili tekstura. Za striming platformu, to može biti kvalitet biblioteke sadržaja.

Potrošači često imaju više razumevanja kada promena utiče na periferni aspekt proizvoda. Na primer, potrošači će biti daleko manje uznemireni kada njihov omiljeni brend toalet-papira promeni ambalažu nego kada promeni kvalitet samog papira.

Zato bi menadžeri, pre nego što smanje kvalitet, trebalo da sprovedu „reviziju suštinskih svojstava“. Zapitajte se: Koji atributi proizvoda podstiču ponovnu kupovinu? Šta kupci pominju u recenzijama? Šta bi ih navelo da kažu: „Ovo više nije isti proizvod“?

Još jedna važna stvar koju treba razmotriti jeste to da li potrošači mogu povratiti izvorno iskustvo. Ako deterdžent postane manje koncentrovan, ali kupci mogu upotrebiti malo veću količinu kako bi postigli isti rezultat pranja, promena im se i dalje možda neće dopasti, ali ona ne poništava u potpunosti prvobitni ishod. Ako se, međutim, formula promeni tako da proizvod ima lošiji učinak bez obzira na to šta potrošači urade, reakcija će verovatno biti znatno oštrija.

Kada je smanjenje kvaliteta neizbežno, kompanije bi trebalo da pokušaju da sačuvaju osnovne atribute proizvoda koji definišu iskustvo konzumacije. Smanjite periferne troškove pre nego što dotaknete atribute koji definišu brend. A ako suštinski aspekti proizvoda zaista moraju da se promene, razmislite o kreiranju jasno označene nove verzije u kojoj je detaljno objašnjena tačna promena, umesto da izmenjeni proizvod predstavljate kao da je to onaj isti koji kupci već poznaju.

Budućnost upravljanja troškovima takođe se odnosi na poverenje

Menadžeri će nastaviti da se suočavaju sa teškim odlukama o cenama, veličini pakovanja i kvalitetu proizvoda jer će troškovi nastaviti da rastu i u budućnosti. Ono što moje istraživanje sugeriše jeste da je način na koji kompanije odgovaraju na nagli rast troškova od presudnog značaja. Potrošači ne procenjuju ove odluke isključivo kao finansijske kompromise. Oni takođe prosuđuju šta ta odluka govori o samoj kompaniji i da li se i na koji način promenilo njihovo iskustvo potrošnje.

Skimpflacija može delovati privlačno kompanijama jer ju je teško otkriti. Ali upravo taj nedostatak vidljivosti je ono što čini da deluje obmanjujuće kada se jednom razotkrije. A kada pad kvaliteta utiče na iskustvo korišćenja proizvoda, šteta može biti ozbiljna. Kupci mogu zaključiti da proizvod u koji su verovali više nije isti. I vrlo verovatno će o svom iskustvu pričati i drugima.

Za menadžere pitanje ne bi trebalo da glasi samo: „Kako možemo smanjiti troškove bez podizanja cena?“ Pitanje bi takođe moralo biti: „Da li će kupci nakon ove promene i dalje verovati da pružamo ono što potrošači očekuju?“ Kompanije koje najbolje upravljaju rastom troškova neće nužno biti one koje najefikasnije skrivaju promene. To će biti one koje štite atribute ili aspekte proizvoda do kojih je kupcima najviše stalo i koje pošteno komuniciraju kada kompromisi postanu neizbežni.

Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih (private equity) fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.

Trenutne opcije, agencije za traženje kadrova i ponuđači psihometrijskih testova, nisu prilagođene potrebama kompanija srednje veličine. PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1) Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom; 2) pronaći stručnog savetnika; i 3) ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije.

Ulozi prilikom zapošljavanja na najvišim pozicijama (C-nivo) su egzistencijalni. Na kraju krajeva, rizik talenta je rizik stvaranja vrednosti. Nigde to nije istinitije nego na srednjem tržištu, gde se uticaj liderstva najdirektnije oseća, a rukovodioci verovatno neće imati podršku višestrukih slojeva menadžmenta i timova stručnjaka za različite oblasti. Ali kada su promene u liderstvu neophodne – zbog penzionisanja, promene vlasništva ili problema sa učinkom – kompanije srednje veličine i investitori nalaze se u ozbiljno nepovoljnom položaju. Često im nedostaju interne sposobnosti i spoljna podrška koja bi im pomogla da pronađu i procene najbolje kandidate.

To nije mali problem, a posebno je akutan u svetu privatnih investicionih fondova, gde je fluktuacija generalnih direktora u portfelj kompanijama česta i normalna. Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija – 58% – dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.

Gde trenutne opcije podbacuju

Veliki PE fondovi deluju u skladu sa svojim razumevanjem važnosti liderstva u stvaranju vrednosti; rastuća većina njih sada zapošljava partnera za ljudski kapital, čija uloga uključuje odabir, procenu i razvoj liderstva u portfelj kompanijama. Najbolji od njih su razvili impresivne procese kako bi osigurali svoj uspeh. Ali uloga partnera za ljudski kapital je mnogo ređa među PE fondovima srednje veličine, koji se fokusiraju na kupovinu kompanija sa prihodima između 10 miliona i 1 milijarde dolara. Ovi fondovi generalno imaju manje portfolije i manje pozicija za popunjavanje, što otežava opravdavanje troškova. Budući da njihove portfelj kompanije srednje veličine takođe imaju manje sofisticirane timove za ljudske resurse od velikih kompanija, postoji jaz u sposobnostima: kada je reč o pronalaženju, proceni i razvoju talenata, srednje tržište je nedovoljno usluženo.

Većina kompanija srednje veličine (i PE fondova srednje veličine) prinuđena je da bira između dve manjkave opcije prilikom procene izvršnog liderstva: agencija za traženje kadrova i velikih ponuđača psihometrijskih testova koji nude univerzalne izveštaje. Agencije za traženje kadrova su neprocenjive za pronalaženje kandidata, ali kada one takođe procenjuju te kandidate, dolazi do sukoba interesa, jer agencije bivaju plaćene kada se izvršni direktor zaposli. Štaviše, većina kompanija srednje veličine – čak i PE fondovi – ne mogu ponuditi obim posla koji ih kvalifikuje za najbolju, najprilagođeniju podršku od strane agencija za traženje kadrova; često ih uslužuju različiti ljudi za svaku pretragu, što može smanjiti institucionalno znanje i odgovornost.

Sa druge strane spektra, veliki ponuđači psihometrijskih testova nude standardizovane procene poput testova ličnosti dizajniranih da predvide učinak rukovodilaca, identifikuju rizike i slabosti, procene timske veštine osobe i tako dalje. Izveštaji koje oni pružaju bogati su podacima, ali siromašni interpretacijom – to su algoritamski rezultati koji često propuštaju nijanse, kontekst i ljudski element. Iako oni procenjuju kandidata, timu za zapošljavanje je prepušteno da utvrdi da li taj kandidat zaista odgovara zahtevima posla.

Ovde se kompanije srednje veličine i PE fondovi suočavaju sa poznatom zagonetkom preduzeća sa srednjeg tržišta svuda: imaju potrebe velikih kompanija, ali resurse malih. Sa strane PE fonda, ljudi odgovorni za pronalaženje i procenu kandidata su obično operativni partneri (OP) firme, koji mogu biti pametni operativci, ali retko imaju stručnost u oblasti ljudskih resursa. Sa strane kompanije, skoro polovina (46%) kompanija srednje veličine kaže da su njihova odeljenja za ljudske resurse taktička i operativna, a ne strateška; a ako zapošljavaju kao deo PE akvizicije, oni i njihove kolege iz najvišeg menadžmenta možda još uvek ne razumeju pritiske i zahteve rada za PE vlasnike. Potreban im je način da otkriju rizik koji se ne vidi u biografiji. Taj rizik se često krije naočigled svih – unutar samih osobina koje investitori imaju tendenciju da precenjuju.

Kada „glavne osobine“ postanu crvene zastavice

U žurbi da zaposle lidere visokog uticaja, PE fondovi često traže određene karakteristične osobine, pretpostavljajući da se one pretvaraju u skalabilno liderstvo. Ali ove osobine, kada se previše naglašavaju ili ostaju bez kontrole, često stvaraju isto toliko problema koliko ih i rešavaju. Pogledajmo bliže dve najčešće pogrešno shvaćene – i zloupotrebljene – osobine u jednačini talenata portfelj kompanija: agilnost i samopouzdanje.

Pitajte bilo kog PE investitora šta želi kod izvršnog direktora i „agilnost“ je skoro uvek na vrhu liste. Investitori žele lidere koji mogu brzo da se kreću, menjaju strategiju, odlučno deluju kada plan propadne i iskoriste neočekivane prilike. Naš AlixPartners Indeks disrupcije pokazuje da 40% rukovodilaca u kompanijama sa značajnim PE vlasništvom kaže da njihov izvršni tim nije dovoljno agilan, u poređenju sa samo 19% u kompanijama bez PE vlasništva. Ali agilnost nije čarobno rešenje. To je osobina, i kao sve osobine, dolazi sa kompromisima.

Izuzetno agilni rukovodioci se obično ističu u haotičnim, dvosmislenim situacijama. Oni uspevaju u promenama i mogu se brzo preorijentisati pod pritiskom. Ali te snage često idu na štetu strukture, doslednosti i praćenja izvršenja. Agilnost i operativna strogost retko se nalaze u istoj osobi. Agilni lideri se kreću brzo – ali ne sprovedu uvek posao do kraja. U kontekstu integracije nakon spajanja, strateškog zaokreta ili rane faze rasta, agilnost može biti supermoć. Ali u fazi stabilnog skaliranja, gde su preciznost i sistemi najvažniji, ona može postati teret.

Razmotrite ovaj slučaj: iskusni generalni direktor sa prethodnim PE iskustvom izabran je od strane firme srednje veličine da vodi brzorastuću industrijsku kompaniju. Dobio je visoke preporuke od istaknute agencije za traženje kadrova i zaposlen je zbog svog iskustva i dinamičnog stila rada. I u nekim aspektima, ispunio je očekivanja: kretao se brzo, unosio energiju i izvršavao zadatke tempom koji je u skladu sa očekivanjima PE fonda. Ali pukotine su se brzo pojavile. Ostao je žalosno nepovezan sa operativnim detaljima; delegirao je sa nejasnim, uopštenim smernicama; i nije pratio ključne inicijative. Nakon brzih spajanja i akvizicija, mučio se da uvede operativnu disciplinu koja je poslovanju bila potrebna za efikasnu integraciju i skaliranje.

Ako se agilnost često pogrešno shvata, samopouzdanje se shvata još pogrešnije. Mnogi rukovodioci vide samopouzdanje kao bezuslovno pozitivnu osobinu: osobinu koja signalizira odlučnost, prisutnost i kontrolu. Ali samopouzdanje, kao i agilnost, ima svoju tamnu stranu. Ako se ne kontroliše, može se pretvoriti u aroganciju, otpor prema povratnim informacijama ili nedostatak saradnje. A u okruženju koje podržava PE fond, gde je usklađenost sa vlasništvom jednako važna kao i izvršenje, to može izazvati ozbiljne probleme. Samopouzdanje je često ono što rukovodiocima donosi unapređenje, ali kada nije umereno poniznošću ili samosvešću, postaje crvena zastavica.

Radili smo sa jednom firmom koja je zaposlila regionalnog potpredsednika prodaje iz Fortune 500 kompanije da postane njen prvi direktor prihoda za prehrambenu kompaniju vrednu 1,4 milijarde dolara. Iako je bio harizmatičan, oštar i izvanredan u svojoj prethodnoj ulozi, u novoj je postao onaj tip šefa koji se opire saradnji i ne sluša povratne informacije, čak ni od finansijskog direktora. U okruženjima koje podržavaju PE fondovi, takvo samopouzdanje bez poniznosti je signal rizika.

Kako pronaći signal ispod površine

Kompanije srednje veličine i PE fondovi ne mogu sebi priuštiti da se oslanjaju na intuiciju, biografije ili procene sa sukobom interesa kada je reč o liderstvu. Lako je videti posledice neuspešnog zapošljavanja: visoke stope neplanirane fluktuacije, kašnjenja ili poremećaji u stvaranju vrednosti jer se rukovodilac muči kako se posao širi, neefikasna integracija nakon spajanja u konsolidacijama – što na kraju dovodi do nižih prinosa za investitore u već izazovnom okruženju.

Ono što je potrebno je oštriji objektiv: onaj koji osvetljava rizik, balansira snage i usklađuje lidersku podobnost sa stvarnošću poslovanja. Procene pre zapošljavanja moraju prepoznati obrasce ponašanja koji oblikuju kako lider zaista vodi i testirati ih u odnosu na potrebe i prilike poslovanja. Prava pitanja za investitore su: Šta je poslovanju potrebno upravo sada? I kako će se to promeniti u narednim kvartalima i godinama?

PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju:

1. Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom. Prvi korak je prepoznavanje problema. S obzirom na količinu fluktuacije rukovodilaca koja je ugrađena u PE model, zapošljavanjem se mora upravljati kroz proces. To ne bi trebalo da bude birokratski, ali ne bi trebalo da bude ni ad hoc (kao što prečesto jeste); mantra za srednje tržište mora uvek biti „taman dovoljno procesa“. PE fondovi treba da institucionalizuju svoje znanje, uče iz grešaka i uspeha, procenjuju talente i nedostatke talenata u celom portfoliju i stvaraju merila.

2. Pronaći stručnog savetnika. PE fondovi bi trebalo da razviju odnos sa stručnim savetnikom koji je više od transakcionog. Iako možda nemaju resurse za partnera za ljudski kapital, njihovi operativni partneri i liderstvo portfelj kompanija moraju biti u stanju da rade sa nekim ko poznaje firmu, ima stručnost da sprovodi ili procenjuje procene koje dopunjuju ono što operativni partneri i izvršni timovi saznaju iz intervjua, i ko nema ekonomski sukob interesa. Dugoročan odnos je važan iz tri razloga. Savetnik će:
• Upoznati se sa strategijom i kulturom firme.
• Postati resurs koji može obučavati (ili zameniti) rukovodioca kome je potrebna pomoć.
• Postati posvećeniji i odgovorniji za dugoročni uspeh rukovodilaca koje pomaže da se pronađu.

3. Ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Upravni odbori, operativni partneri i lideri portfelj kompanija trebalo bi da se obavežu na ulaganje u planiranje sukcesije, što je važnije nego ikad s obzirom na to da su se periodi držanja investicija produžili. Samo jedan od devet PE fondova je sproveo formalnu analizu kako bi identifikovao ključne igrače u organizaciji, a samo 26% kompanija sa značajnim PE vlasništvom kaže da sprovodi planiranje sukcesije – što je 11 procentnih poena niže od cifre među kompanijama bez PE ulaganja.

. . .

Pritisak za postizanjem rezultata – sa kojim se suočavaju sve kompanije, a nijedna više od onih u vlasništvu privatnih investicionih fondova – mora biti praćen procesom koji omogućava visoke performanse. Zajedno, ovi koraci mogu u velikoj meri doprineti tome da investitori i rukovodioci budu sigurni da liderstvo može da isporuči rezultate, a ne samo da preživi.