Napetosti su neizbežne na radnom mestu. Međutim, postoji razlika između zdravih i nezdravih konflikata. Zdravi timski konflikti pomažu timu da napreduje ka svojim ciljevima, dok istovremeno grade produktivne, poštovane i poverljive odnose. Neproduktivni konflikti, s druge strane, mogu kočiti napredak tima. Evo četiri načina da podstaknete zdrave konflikte u svom timu: 1) Jasno recite timu da su nesuglasice očekivane i da su normalan i produktivan deo saradnje, timskog rada i inovacija, 2) Prepoznajte i imenujte pozitivne tenzije, 3) Razdvojite ljude od problema, 4) Ostanite smireni.

Priča iz prakse: Sukob u timu

Sam je bio frustriran i zbunjen, jer nije znao kako da reši sukob između dva člana svog tima koji su se stalno sukobljavali. Ono što je počelo kao neslaganje oko strategije za ključni projekat, preraslo je u otvoreni sukob. Kada bi bili u istoj prostoriji, tenzija bi bila očigledna. Konstantno su se prekidali i upadali jedan drugome u reč. Ostali članovi tima su počeli da zauzimaju strane.

Sam (čije ime je promenjeno) smatrao je da je reč o „sukobu ličnosti“ i odlučio da jedino što može da uradi jeste da izbegne njihovu međusobnu saradnju.

Međutim, kao menadžer, možda sanjate o tome da vodite tim u kojem se svi slažu, dele iste stavove i gde nema sukoba - iako bi ovo moglo izgledati kao idealan scenario, izostanak sukoba ne vodi uvek do najboljih rezultata.

Zapravo, odsustvo produktivnog konflikta može dovesti do onoga što Patrik Lencion, autor knjige Pet disfunkcija tima, naziva „veštačka harmonija“ – situacija u kojoj svi glume da je sve u redu, ali se zapravo neslaganja i frustracije gomilaju ispod površine.

Zašto su nesuglasice korisne?

Istraživanja pokazuju da timovi u kojima se ljudi osećaju sigurno da izraze neslaganje, zapravo postižu bolje rezultate. Donose bolje odluke. Neslaganja podstiču kreativnost i rast.

Ali, važno je razlikovati zdrav konflikt od nezdravog konflikta. Zdrav konflikt pomaže timu da napreduje, gradi poverenje i produktivne odnose. Nezdrav konflikt koči tim – članovi se povlače, povlače suprotna mišljenja, sude ili krive jedni druge.

Dakle, kako menadžeri poput Sama mogu podstaći zdrav konflikt, a izbeći destruktivne sukobe?
Ključ je u prihvatanju i aktivnom upravljanju konfliktima. Evo nekoliko koraka koji vam mogu pomoći u tome.

Recite da je u redu

Recite svom timu da su neslaganja očekivana i da su normalan i produktivan deo saradnje, timskog rada i inovacija.

Pošto je prirodna ljudska tendencija da izbegavamo situacije koje mogu narušiti harmoniju, važno je da eksplicitno naglasite da očekujete neslaganja – i da to nije problem koji treba rešiti, već prilika koju treba iskoristiti.

Pored toga što ćete glasno reći: „Neslaganja su normalna“, takođe možete postaviti pravila o tome kako očekujete da ljudi međusobno komuniciraju, posebno kada nemaju iste stavove.

Preporučujem da to uradite zajedno sa celim timom. Možete predložiti neka osnovna pravila, ali ih zatim zajedno nadogradite, tako da svi učestvuju u njihovom kreiranju.

Primeri korisnih pravila

„Otvoreno komuniciramo, govorimo ono što mislimo i mislimo ono što kažemo.“
Ovim se jasno stavlja do znanja da je svako mišljenje važno. Neslaganja su prilika za rast, a ne lični napad.

„Fokusiramo se na problem, ne na ljude.“
Svi se koncentrišu na rešenja, a ne na ličnosti uključenih u raspravu. Suprotstavljene ideje nisu „Kiova ideja“ i „Rebekina ideja“, već dve opcije koje tim može analizirati kako bi pronašao najbolje rešenje. Jasno stavite do znanja da lični napadi neće biti tolerisani i da je cilj pronaći najbolje rešenje za tim.

 „Poštujemo različite perspektive.“
Čak i kada se ne slažemo, uvažavamo tuđe stavove. Naglasite da svako ima jedinstvenu perspektivu i da je različitost mišljenja ključna za uspešan rad tima.

Bilo bi korisno da se ova pravila dokumentuju u deljenom dokumentu koji svi mogu da vide i da se redovno preispituju i ažuriraju, kako biste osigurali da ih tim zaista primenjuje.

Imenujte pozitivne tenzije

Da biste dodatno depersonalizovali nesuglasice i normalizovali zdrave konflikte, korisno je da ih priznate i čak ih eksplicitno navedete.

Evo nekih uobičajenih tenzija koje često primećujem u timovima:
• Brzina vs. Kvalitet
• Uključivo donošenje odluka vs. Efikasno donošenje odluka
• Fokus na klijenta/kupca vs. Fokus na kompaniju
• Inovacija vs. Korišćenje postojećih ključnih sposobnosti
• Detalji vs. Šira slika
• Svrha/misija vs. Prihod

Primer: Brzina vs. Kvalitet

Na primer, u timu može postojati osoba koja je izuzetno efikasna i fokusirana na poštovanje rokova. Za nju je brzina ključna.

S druge strane, može biti neko ko smatra da brzina nije prioritet i da je važno usporiti kako bi se osiguralo da je rad najvišeg kvaliteta, bez obzira na to koliko vremena zahteva.

Ova vrsta neslaganja je korisna! Ako mogu profesionalno i produktivno da upravljaju ovom tenzijom, tim će završiti projekat brže, ali i sa višim kvalitetom. Ako se ne kontroliše, ova tenzija može prerasti u lični konflikt: Osoba koja zagovara brzinu može biti označena kao nepažljiva i brzopleta. Osoba koja insistira na kvalitetu može biti percipirana kao spora i opstruktivna. Ostatak tima može početi da bira strane, što može narušiti timsku dinamiku.

Kako koristiti ove tenzije za konstruktivne razgovore?

Kada neslaganje postane vidljivo, naglasite da je to normalan sukob perspektiva, a ne lični sukob. Umesto da kažete: „Ovo je Kiova ideja protiv Rebekine.“ Recite: „Ovo je balansiranje između brzine i kvaliteta – hajde da nađemo najbolje rešenje.“

Praktičan korak: Kreiranje liste tenzija u vašem timu

• Razmislite koje tenzije se najčešće pojavljuju u vašem timu.
• Zapišite ih – mogu uključivati gore navedene, ali i druge specifične za vaš tim.
• Diskutujte ih sa timom bez dodeljivanja pojedincima – objasnite zašto su korisne
• Dodajte ih u zajednički dokument kako bi svi mogli da ih prepoznaju i koriste u budućim raspravama.
• Podstaknite članove tima da i sami prepoznaju i imenuju tenzije kada se pojave, čak i kada vi niste prisutni.

Na ovaj način, neslaganja neće biti doživljena kao problem, već kao prirodan i produktivan deo rada tima.

Depersonalizujte konflikt

Jedna od prednosti imenovanja tenzija jeste to što odvajate ljude od problema.
Ovo je jedno od osnovnih načela principijelne pregovaračke strategije (Principled Negotiation), koju je popularizovao Harvard Law School Program on Negotiation.
Kako to postići?
Jedan od načina je da zamolite ljude da argumentuju protiv sopstvenog stava.

Na primer, možete zamoliti Kija da zastupa stav da tim treba da uspori, a Rebeku da objasni zašto bi bilo u redu malo kompromitovati kvalitet. Ovo će im pomoći da vide perspektivu drugog, čak i nakratko, i istovremeno omogućiti timu da odvoji argument od osobe koja ga iznosi.

Pitanja koja mogu pomoći u ovakvoj diskusiji:
• Postoji li drugačiji ugao gledanja koji smo propustili?
• Koje su prednosti i mane stava A? A koje stava B?
• Ako bismo mogli da uklonimo ograničenja u kojima radimo, kako bi ova diskusija izgledala?
• Kako bi izgledao kompromis između ovih perspektiva? Koje bismo ustupke morali da napravimo da bismo ga postigli?

Ostanite smireni

Na kraju, jedna od najvažnijih stvari koju možete uraditi kao lider jeste da pokazujete sigurnost kada dođe do neslaganja.

Postoji izreka: „Šapat lidera se čuje kao povik.“ Drugim rečima, vaše reči i reakcije imaju ogroman uticaj na tim.

Ako se povučete, pocrvenite ili postanete nervozni kada dođe do neslaganja, članovi tima će to primetiti i često protumačiti kao znak da nije bezbedno voditi debate na tu temu (ili debatu o bilo kojoj drugoj).

S druge strane, ako ostanete smireni, strpljivi i prikažete neslaganja kao prirodan deo procesa, tim će biti spremniji da otvoreno razgovara i rešava tenzije.

Na primer, možete reći:
„Čini se da ovde imamo tenziju između brzine i kvaliteta. Da li i drugi to vide na taj način?“

Ako diskusija postane nezdrava ili pređe u lične napade, možete je preusmeriti rečima:
„Hajde da vratimo ovu diskusiju u produktivan okvir. Šta treba da odlučimo ovde kako bismo napredovali ka cilju?“

Sukobi su neizbežni – naučite da ih koristite u svoju korist

Ako ne volite konflikte, niste jedini. Mnogi menadžeri kažu da im je rešavanje sukoba jedna od najmanje omiljenih odgovornosti.

Prema Gartnerovom istraživanju iz 2023. godine, čak 57% menadžera kaže da su potpuno odgovorni za rešavanje konflikata u timu.

Ali, iako su tenzije neizbežne, pozitivne nesuglasice mogu stvoriti okruženje u kojem se ljudi osećaju sigurno da izraze svoja mišljenja i ideje, što na kraju vodi do boljih odluka i rezultata.

Kao menadžer, ne treba samo da tolerirate zdrava neslaganja – već treba da ih podstičete.

Dobro poznat problem: organizacije pokreću pažljivo isplanirane inicijative promena s najboljim namerama, ali zatim nailaze na poteškoće u postizanju svojih ciljeva. Da bi razumeli zašto se to često dešava, autori su sproveli obimno istraživanje koje je pružilo duboke uvide u osnovne izazove sa kojima se organizacije suočavaju kada započinju inicijative transformacije. Na osnovu tih uvida, osmislili su proces u pet koraka za vođenje uspešnih inicijativa transformacije. U ovom članku autori govore o tom procesu i nude savete o njegovoj primeni.

Kada je jedna velika finansijska institucija iz SAD-a zatražila pomoć za transformaciju na nivou cele organizacije, obratila se Debori, iskusnoj izvršnoj trenerki i konsultantkinji za promene. Institucija se suočavala sa tehnološkim poremećajima, promenama očekivanja klijenata i rastućim regulatornim pritiscima, i smatrala je svoj program transformacije prirodnim rešenjem za ove izazove.

Po dolasku, Debora je provela vreme razgovarajući sa zaposlenima na svim nivoima, od kojih su mnogi opisivali svoje radno mesto nakon transformacije u negativnom svetlu, koristeći izraze poput „ratna soba“ i „Igre gladi“. Nalazi iz nedavne ankete o stavovima zaposlenih dodatno su potvrdili ono što je čula: iako su zaposleni razumeli zašto su promene potrebne, osećali su da su već previše opterećeni da bi preuzeli bilo kakve nove inicijative.

Debora je stigla spremna da koordinira inicijative u okviru postojećeg programa transformacije organizacije. Međutim, ubrzo je shvatila da je potrebna dublja promena: program kompanije zahtevao je skup strategija koje bi se mogle prilagoditi specifičnim izazovima i ograničenjima svakog odeljenja. Bez takvog prilagođavanja, čak i dobro osmišljene inicijative transformacije mogle bi naići na prepreke ili proizvesti negativne efekte.

Mi smo savetnici za HR strategiju i profesori koji proučavaju transformacije u raznim industrijama više od 15 godina, i tokom tog rada često smo nailazili na situacije poput one sa kojom se suočila Debora: organizacije pokreću pažljivo osmišljene inicijative promena s najboljim namerama, ali zatim teško postižu svoje ciljeve.

Da bismo razumeli zašto se to tako često dešava, sproveli smo obimno istraživanje koje je trajalo nekoliko godina i obuhvatilo više od 4.300 zaposlenih iz 20 organizacija. Ovo istraživanje pružilo nam je duboke uvide u osnovne izazove s kojima se organizacije suočavaju kada započinju inicijative transformacije. Na osnovu tih uvida, osmislili smo proces u pet koraka za sprovođenje uspešnih inicijativa transformacije.

Deborin zahtev da unese preciznost zasnovanu na podacima u svoj rad u finansijskoj instituciji bio je savršena prilika da pilotiramo naš pristup — što je ona učinila s velikim uspehom. Njen rad ne samo da je podstakao veću prilagodljivost i saradnju, već je pokazao i obećavajući finansijski potencijal. Pilot je ostvario povraćaj veći od 200% na ulaganje u upravljanje promenama. Impresionirana ovim rezultatima, organizacija je zatražila od Debore da proširi proces u pet koraka na celu organizaciju. U ovom članku ćemo ukratko sumirati taj proces.

Usklađivanje strategija i stilova motivacije

Mnogi lideri koji pokušavaju da sprovedu inicijative promena prave tri ključne greške. Prvo, ne definišu jasno vrstu promene s kojom se njihova organizacija ili odeljenja suočavaju, što znači da ne mogu jasno da odrede svoje specifične ciljeve. Drugo, često primenjuju univerzalnu strategiju koja ne uzima u obzir ravnotežu između istraživanja (inovacija i preuzimanja rizika) i eksploatacije (optimizacije postojećih procesa). Treće, ne razmatraju ko će biti pokretač promena i kako će različite veštine i spremnost zaposlenih na promene uticati na uspeh.

Naše istraživanje je otkrilo da iza ovih neuspeha leži ključni faktor: stilovi motivacije su skriveni pokretači inicijativa promena. Na osnovu rada Hajdi Grant i E. Torija Higinsa identifikovali smo tri ključna stila: „Igra na pobedu“ (uspeh kroz rast i prilike), „Igra da se ne izgubi“ (vrednovanje stabilnosti i opreznosti) i „Uravnotežen“ (traženje srednjeg puta). Ovi stilovi nisu samo vezani za veštine — oni odražavaju kako su zaposleni inherentno predisponirani za promene.

Usklađivanje strategija promena sa stilovima motivacije zaposlenih ključno je za uspeh, što smo potvrdili kroz saradnju sa Deborom i njenim timom za promene u finansijskoj instituciji, koja je obuhvatila 206 zaposlenih. Da bismo postigli ovo usklađivanje, saželi smo naše uvide u pet koraka koje vi i vaša organizacija takođe možete primeniti na svoju situaciju.

1) Dijagnostikujte vrstu promene

Pre nego što pokrenete inicijativu promene, odredite da li treba da se fokusirate na istraživanje (inovacije i preuzimanje rizika) ili na eksploataciju (optimizaciju postojećih procesa). Različite vrste promena zahtevaju različita adaptivna ponašanja.

Finansijska institucija s kojom je Debora radila nije sprovela ovakvu procenu. Umesto toga, rukovodstvo je verovalo da je celoj organizaciji potrebna radikalna transformacija — istraživački pristup koji je primenjen univerzalno. Ovakav način razmišljanja, u kombinaciji sa nejasnim potrebama odeljenja, doveo je do 15 preklapajućih prioriteta promena. Rezultat je bio nesklad inicijativa — među kojima su bile „strategija talenata za budućnost“, „integracija tehnologija sledeće generacije“ i „transformacija agilnog liderstva“ — koje su previše raširile resurse na neusaglašenim projektima.

Naša procena je otkrila složeniju stvarnost. Nekim odeljenjima bila je potrebna strategija istraživanja (posebno onima suočenim sa digitalnim poremećajima, koji zahtevaju inovacije), dok je drugima bila potrebna strategija eksploatacije (posebno onima koji su želeli da optimizuju postojeće procese kako bi ispunili regulative i pružili kvalitetnu uslugu).

Za svako odeljenje, započnite korišćenjem stabla odluke kako biste prikazali potrebe za radikalnim i inkrementalnim promenama. Zatim istražite potencijalne rizike fokusiranja isključivo na istraživanje ili eksploataciju za svaku temu promena. Ovaj proces pomaže u otkrivanju slepih tačaka i vodi vas ka uravnoteženom, prilagođenom pristupu.

2) Mapirajte stilove motivacije

Nakon što identifikujete vrstu promene, sledeći korak je mapiranje stilova motivacije vaših zaposlenih. Kada smo ovo sproveli u Deborinoj finansijskoj instituciji, otkrili smo sledeću ukupnu raspodelu: Igra na pobedu (45%), Igra da se ne izgubi (40%) i Uravnoteženi (15%). Međutim, raspodela se značajno razlikovala od odeljenja do odeljenja. Neka odeljenja su bila izrazito nagnuta ka jednom ili drugom stilu.

Kada radite na ovom zadatku, obratite posebnu pažnju na to kako članovi tima pristupaju zadacima i izazovima. Da li se fokusiraju na potencijalne dobitke, brzo prelazeći na rešenja? Ili daju prednost izbegavanju grešaka, pristupajući zadacima opreznije i metodičnije?

3) Uskladite motivacije sa inicijativama

Sa jasnim razumevanjem vrste promene i stilova motivacije zaposlenih u vašim timovima, sada možete strateški dodeljivati zaposlene projektima koji su u skladu s njihovim prirodnim sklonostima.

U slučaju Deborine finansijske institucije, zaposleni sa stilom Igra na pobedu bili su dodeljeni istraživačkim projektima koji su uključivali razvoj novih finansijskih proizvoda, dok su zaposleni sa stilom Igra da se ne izgubi bili dodeljeni projektima fokusiranim na usklađivanje sa regulativama i upravljanje rizikom. Očekivano, Uravnoteženi su bili postavljeni na uloge koje su zahtevale i inovaciju i pažljivu realizaciju.

Moguće su i ekstremnije mere: tokom jedne spajanja kompanija na kojem smo konsultovali, zaposlene smo razvrstali prema njihovim prirodnim stilovima motivacije i formirali potpuno odvojene timove za istraživanje i eksploataciju.

4) Prilagodite poruke o promenama

Efikasna komunikacija o promenama takođe nije univerzalna. Potrebno ju je prilagoditi kako bi bila u skladu sa različitim stilovima motivacije. U Deborinoj finansijskoj instituciji, trenirali smo lidere da oblikuju poruke o promenama na različite načine u zavisnosti od dominantnih stilova u odeljenjima. Primera radi:

• „Sa ovom novom platformom, predvodićemo tržište nudeći inovativne usluge i proizvode koje naši konkurenti ne mogu da dostignu, pozicionirajući nas kao lidera u industriji“ (Igra na pobedu).

• „Ako ne sprovedemo ove promene, rizikujemo gubitak usklađenosti, narušavanje poverenja regulatora i klijenata, kao i ugrožavanje naše reputacije i dugoročne sigurnosti“ (Igra da se ne izgubi).

• „Ova transformacija će nam omogućiti da inoviramo i ostanemo konkurentni, dok istovremeno održavamo operativnu sigurnost i usklađenost sa regulativama na kojima se oslanjamo“ (Uravnoteženi).

Ponekad visoki nivoi stresa ukazuju na to da narativ o promenama nije usklađen sa stilovima motivacije zaposlenih. Tokom širenja švajcarske banke na Azijsko-pacifički region, jedan od nas (Nikolas) savetovao je CEO-a čija je prvobitna poruka o smelim preuzimanjima rizika izazvala anksioznost kod zaposlenih sa stilom Igra da se ne izgubi. Reframing inicijative kao neophodne za zaštitu stabilnosti i konkurentske pozicije banke pomoglo je da se promeni otpor zaposlenih u angažovanje.

5) Podstičite paradoksalni način razmišljanja

Čak i uz najbolje usklađivanje vrsta promena i stilova motivacije, organizacije će se neizbežno suočavati sa situacijama u kojima se moraju istovremeno ostvarivati kontradiktorni ciljevi. Podsticanje paradoksalnog načina razmišljanja — gde se zaposleni osećaju prijatno u zoni kontradikcija — ključno je za trajnu prilagodljivost.

Debora je primenila ovaj pristup u odeljenju za korisničko iskustvo finansijske institucije, koje je trebalo da inovira kako bi unapredilo odnose sa klijentima, ali je takođe moralo da sprovede stroge kontrole troškova. Uspešno je podstakla paradoksalni način razmišljanja u odeljenju tako što je osmislila projekte koji su balansirali suprotstavljene ciljeve, a zatim ohrabrila otvorene diskusije o inherentnim tenzijama koje se pojavljuju. Lideri bi trebalo da modeliraju ovaj pristup, otvoreno upravljajući suprotstavljenim zahtevima. Redovne timske refleksije o ovim praksama jačaju ovaj način razmišljanja u celoj organizaciji.

. . .

Godinama su organizacije tragale za savršenim planom transformacije, ali često su nailazile na neuspeh. Obrasci su jasni: dobro osmišljene inicijative promena propadaju kada organizacije žure u univerzalne transformacije, ne razumevajući koga traže da se promeni i zašto. Naše istraživanje i Deborina primena našeg procesa u pet koraka pokazuju da uspeh dolazi iz razumevanja tačno kakva promena je potrebna svakom odeljenju i kako su njihovi zaposleni predisponirani da je sprovedu. Nije reč o savršenoj strategiji, već o tome da promena odgovara ljudima, jer su oni ti koji će je sprovesti.

Viši rukovodioci se često ponose time što umeju da slušaju i osnažuju druge — ali ljudi u njihovom okruženju mogu doživeti nešto sasvim drugačije. Istraživanje sprovedeno sa više od 10.000 profesionalaca i 400 viših lidera ukazuje na to da, kako lideri napreduju na lestvici, postaju sve skloniji potcenjivanju dva oblika ponašanja koja narušavaju saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ove sklonosti često proističu iz snaga koje su liderima pomogle da uspeju ranije u karijeri, kao što su dokazivanje stručnosti i obezbeđivanje visokog kvaliteta rada. Da bi se tome suprotstavili, lideri bi trebalo da potraže iskrene podatke o svom ponašanju, odupru se porivu da racionalizuju kritičke povratne informacije, zamene problematične navike specifičnim alternativnim oblicima ponašanja i stvore jednostavne strukture kako bi ostali odgovorni prema sebi.

Većina viših lidera sa kojima radimo govori nam da su efikasni saradnici i da u interakciji sa drugima stavljaju naglasak na slušanje i osnaživanje. Ipak, podaci dobijeni od ljudi sa kojima sarađuju govore drugačiju priču.

U istraživanju koje smo sproveli o saradnji sa više od 10.000 profesionalaca i, nedavno, sa 400 viših lidera, otkrili smo da što je lider na višoj poziciji, to je verovatnije da će potceniti meru u kojoj ispoljava dva ključna ponašanja štetna po saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ova ponašanja se često javljaju zajedno i međusobno pojačavaju, frustrirajući članove tima i prekidajući otvoren dijalog, raznovrsno razmišljanje i poverenje koje efikasna saradnja zahteva. To je posebno važno u današnjim složenim, kros-funkcionalnim organizacijama, gde lideri sve više zavise od saradnje kako bi se posao obavio. Ipak, videli smo da rukovodioci preduzimaju uspešne korake da te probleme isprave.

Uzmimo primer Džima, generalnog direktora brzorastuće kompanije sa kojim smo sarađivali (promenili smo mu ime u ovom članku radi zaštite privatnosti). Džim se ponosio time što je odličan timski igrač, ali kada smo radili sa njim i njegovim izvršnim timom na 360 evaluacijama kako bismo procenili njihove sposobnosti saradnje, bio je iznenađen rezultatima: ocene i komentari njegovih kolega na istom nivou i direktno podređenih saradnika otkrili su kako ih je njegova tendencija da euforično dominira na sastancima sa klijentima i neočekivano vrši provere frustrirala, činila da se osećaju zbunjeno i bez poverenja, te ih usporavala. Međutim, Džim je bio otvoren za promene i uspeo je da usvoji drugačiji pristup.

Pogledajmo zašto lideri ispoljavaju ova ponašanja — i kako ih možete uočiti kod sebe i usvojiti efikasnije modele rada.

Zašto se to dešava

Verujemo da slepilo lidera za sopstveno prekoračenje granica u ova dva segmenta ima zajednički koren. Organizacioni psiholozi opisuju fenomen koji se naziva ukorenjivanje uloge (role entrenchment): na početku svojih karijera lideri bivaju nagrađeni za pokazivanje stručnosti i pružanje visokokvalitetnog rada. Ograničeni svojim skromnim autoritetom i statusom, oni ne dominiraju u razgovorima, a pošto su odgovorni za sopstveni rad, a ne za rad drugih, nemaju priliku da vrše mikromenadžment.

Međutim, kako njihov nivo u hijerarhiji raste, ta ograničenja nestaju i instinkt za dokazivanjem stručnosti može prerasti u dominiranje u razgovorima, dok se težnja za obezbeđivanjem kvaliteta može pretvoriti u preteranu uključenost u sam rad. Osnovni motivi ostaju ispravni, ali ponašanja potkopavaju zahteve za saradnjom u današnjem poslu.

Šta uraditi po tom pitanju

Kroz rad sa rukovodiocima u desetinama organizacija koje teže unapređenju liderskih sposobnosti radi iskorišćavanja prilika koje premošćuju silose, identifikovali smo četiri strategije koje liderima pomažu da bolje uoče ove slepe mrlje i uhvate se u koštac sa njima.

Prikupite iskrene podatke

Kako ste preuzimali nove uloge, možda niste shvatili da ste počeli da dominirate razgovorima ili da vršite mikromenadžment. Kako lideri napreduju kroz organizaciju, iskrene, korektivne povratne informacije koje bi mogle ponovo kalibrisati njihovo samoviđenje postaju sve ređe. Direktno podređeni retko govore višem rukovodiocu da previše priča ili da ne želi da prepusti posao, jer se profesionalni i psihološki rizik za tako nešto čini prevelikim.

Iako mnogi lideri dobijaju povratne informacije putem 360 procena kroz HR inicijative, mnogi od ovih instrumenata su napravljeni za opšte svrhe i pokrivaju širok spektar dimenzija — od strateškog razmišljanja do tehničkog kredibiliteta; oni često ne otkrivaju ove specifične slepe mrlje. Lideri koji žele da budu bolji saradnici moraju preduzeti dodatne korake.

Zatražite formalne povratne informacije usmerene na ova ponašanja. Bilo da koristite objavljeni instrument 360 evaluacije fokusiran na saradnju ili sami osmislite jednostavan upitnik usmeren na navike u razgovoru i mikromenadžment, zatražite od kolega na istom nivou, saradnika, direktno podređenih, pa čak i spoljnih stejkholdera da pruže iskrene, anonimne povratne informacije o tome kako sarađujete. Uključite pitanja o konkretnim ponašanjima, kao što su:

• Da li imam pravu ravnotežu između povlačenja i uključivanja?
• Da li imate osećaj da sam otvoren/otvorena za to da drugi preispituju moje stavove?
• Da li primećujete da se previše udubljujem u sitne detalje posla za koji je zadužen neko drugi?

Dobijajte povratne informacije od kolega u realnom vremenu. Ono što je iznenađujuće u našim nalazima jeste to da upravo kolege na istom nivou češće prijavljuju da lider mikromenadžuje nego njegovi direktno podređeni. To se može dešavati zato što je prekidanje u govoru (nažalost) normalizovanije za juniorske zaposlene, dok kolege na istom nivou očekuju ravnopravno vreme za reč. Povratne informacije u realnom vremenu mogu biti posebno dragocene jer pružaju detalje koji se odmah mogu primeniti — tako primedba „dominiraš u razgovorima“ postaje „uskočio si pre nego što je iko drugi mogao da progovori na današnjem pozivu sa klijentom“ — i daju vam šansu da se popravite između ciklusa formalnih pregleda i evaluacija. Podstaknite kolege koje vas redovno posmatraju u akciji da obrate pažnju na ova ponašanja.

Široko komunicirajte svoju nameru. Pored ljudi od kojih ste tražili da vas ocene, otvoreno podelite sa svojim timom i kolegama da prikupljate povratne informacije kako biste otkrili ponašanja koja blokiraju saradnju. Priznavanje da imate prostora za napredak pomaže u stvaranju uslova za psihološku sigurnost signaliziranjem da je iskrenost dobrodošla i da će se kritički unos smatrati vrednim, a ne pretećim.

Kada je Džim pokrenuo proces 360 evaluacije za izvršni tim, i sam je zatražio povratne informacije o svojim veštinama saradnje od širokog spektra stejkholdera, uključujući upravni odbor, investitore, direktno podređene (njegov liderski tim) i ljude izvan kompanije. Namerano nije popunio listu ocenjivačima koji su mu naklonjeni. Kao rezultat toga, dobio je neočekivane uvide: njegovi ocenjivači su izneli niz zabrinutosti, a najdramatičnije su bile njegova sklonost da zauzima većinu vremena na sastancima i njegova želja za potpunom kontrolom. Jedan frustrirani ocenjivač je naveo: „Znaj kada treba izaći iz kuhinje i pustiti druge da kuvaju.“

Oduprite se odbrambenom stavu

Decenije istraživanja pokazuju da profesionalci na svim nivoima mogu loše reagovati na kritiku, ali što je neko uspešniji, to je manje verovatno da će učiti iz svojih grešaka.

Prema našem iskustvu, ono što većinu lidera sprečava da se promene nakon dobijanja povratnih informacija jeste racionalizacija — pravdanje svojih postupaka onim što sami znaju da su bile njihove dobre namere. Na primer, ako se tim žali da šefica prečesto vrši provere jer nema poverenja u njih, ona bi mogla da odbaci tu žalbu s obrazloženjem da je samo želela da pruži podršku. Ali to sprečava lidere da postanu radoznali u vezi sa onim što se dešava, ograničavajući dotok informacija i ponovo urušavajući poverenje.

Da biste prevazišli prirodni odbrambeni stav:

Dopunite povratne informacije objektivnim podacima. Na primer, analizirajte transkript nedavnog sastanka kako biste videli koliko ste prostora u razgovoru zauzeli, brzo pregledajte svoj kalendar da biste utvrdili koliko često vršite provere ili analizirajte procese kako biste saznali koje odluke trenutno moraju proći kroz vaše odobrenje. Pošto ovi dokazi potiču iz merljivog ponašanja, a ne iz nečijeg mišljenja, često ih je lakše prihvatiti.

Držite cilj na umu. Iako primanje formalnih i neformalnih povratnih informacija može delovati rizično i neprijatno, fokusiranje na cilj unapređenja sopstvenog učinka i učinka vašeg tima pomaže u smanjenju odbrambenog stava premeštanjem vašeg mozga iz režima opasnosti u režim svrhe. Džima je u početku pogodilo kada je čuo da su mnogi njegovi ocenjivači negodovali ili bili zbunjeni njegovom čestom navikom da im šalje poruke i proverava ih kad god ima slobodan trenutak. On je to obraćanje uvek doživljavao kao pružanje podrške, pa je bilo očigledno da oni jednostavno nisu razumeli njegove namere. Njegov instinkt je bio da odbaci te „promašene“ opservacije, ali smo ga savetovali da se fokusira na svoj cilj da postane efikasniji lider, što je zahtevalo da razmotri zašto bi procenjivač mogao tako da protumači njegove postupke. Kasnije nam je preneo da mu je fokusiranje na ovaj širi cilj pomoglo da „proguta lek“ (kako je sam rekao) i da komentare sagleda kao konstruktivne.

Uvedite konkretne zamene u ponašanju

Videli smo da lideri koji prave trajan napredak u napuštanju ovih ponašanja imaju običaj da ih zamene efikasnijim, konkretnim alternativama. Upravo je ta specifičnost presudna; apstraktnije obaveze (poput „biću bolji slušalac“) retko izdrže pritisak naporne radne sedmice kada ste skloni tome da se vratite onome što je najviše uvežbano i najpoznatije.

Ako primetite da ste dominirali na sastancima, evo nekoliko zamena koje su funkcionisale kod naših klijenata:

• Isključite mikrofon (stavite se na „mute“). Neka vam to bude podrazumevana postavka tokom poziva kako biste se oduprli impulsu da uskočite pre nego što drugi završe sa artikulisanjem svojih misli.
• Koristite pitanja, a ne odgovore. Kada na sastanku osetite da stvari idu u pogrešnom pravcu, pređite sa momentalnog ispravljanja na postavljanje dubljih pitanja, poput: „Šta bi moralo da bude tačno da bi to funkcionisalo?“
• Napravite pauzu pre nego što progovorite. Liderima često nije prijatna tišina tokom koje bi izbrojali do tri, ali taj predah pruža drugima prostor da se uključe.

Kada je reč o mikromenadžmentu, zamene bi trebalo da budu podjednako konkretne:

• Pregledajte plan pre nego što rad uopšte počne, umesto da pregledate nacrte i posao u toku. Zatražite od svog tima da unapred predstavi svoj pristup, ključne korake (milestones) i tačke odlučivanja.
• Planirajte svoje angažovanje. Zamenite neplanirane provere zakazanim, vremenski precizno ograničenim susretima i obavežite se da nećete kontaktirati saradnike između njih, osim ako nešto nije istinski hitno.
• Jasno izrazite svoju svrhu. Lideri apsolutno treba da pozovu telefonom kada je potrebno brzo usklađivanje ili kada se pojavi novi rizik. Ključ je u tome da signalizirate zašto zovete. Započinjanje rečima: „Zovem da se uskladimo oko tačke X, a ne da proveravam vaš napredak“ zadržava razgovor na odgovarajućem nivou i sprečava tim da poziv protumači kao još jedan trenutak kontrole.

Džim se obavezao da mu gašenje mikrofona bude podrazumevano podešavanje. Nakon svog prvog sastanka — na kojem je nekoliko puta počeo da govori, shvatio da mu je mikrofon isključen i svesno se zaustavio — rekao nam je da je bio zapanjen time koliko je tim brzo došao do zaključka bez njegovih intervencija. Uskoro je uvideo ne samo da je tim sposobniji za taj rad nego što je mislio, već i da oseća veći stepen odgovornosti i posvećenosti prema poslu kada ga zajednički kreira.

Ostanite odgovorni prema sebi

Najefikasnije strukture odgovornosti su jednostavne i socijalne. Izaberite kolegu od poverenja i recite mu konkretno na čemu radite. Zamolite ga da vam da znak, reč ili pogled kada skliznete u staro ponašanje. Na kraju sastanaka visokog značaja, uvedite kratku proveru: Da li ste dominirali u razgovoru? Da li ste stvorili prostor za druge da vode? Na završetku faze projekta, upitajte direktno podređenog saradnika da li je bilo trenutaka kada je vaša uključenost delovala kao ometanje.

Džim je iskoristio sva tri mehanizma. Izabrao je pouzdanog kolegu koji mu je davao diskretne povratne informacije nakon ključnih sastanaka i u posmatranim interakcijama sa drugima. Svoje razvojne ciljeve podelio je direktno sa podređenima, jasno imenujući specifična ponašanja na kojima radi i pozivajući ih da ga opomenu kada primete stare obrasce. Takođe se obavezao na naknadnu 360 procenu šest meseci kasnije, stvorivši strukturisani trenutak polaganja računa koji je sprečio da uloženi napor tiho padne u zaborav.

Nakon šest meseci, Džimove povratne informacije pokazale su da je napravio jasan napredak i po pitanju dominiranja razgovorima i po pitanju mikromenadžmenta. Takođe je podelio da je postao uspešniji u pregovorima sa novim investitorima, što je pripisao tome što je počeo bolje da sluša, kao i da je mogao da posveti više vremena strateškim prioritetima jer je uspeo da se povuče iz svakodnevnih operativnih poslova svog tima. Šire posmatrano, uočili smo značajan napredak u Džimovom liderskom timu. Diskusija je postala znatno uravnoteženija, a konstruktivna debata se osetno povećala. Tokom naredne godine poslovanje je počelo da ubrzava kako je odbor i priželjkivao, priliv novih poslova sa klijentima je porastao, kompanija je obezbedila nove investitore, povećala broj akvizicija i ubrzala njihovu integraciju.

. . .

Liderske slepe mrlje retko nastaju iz loše namere; one su prirodni nusproizvod uspeha u ulogama koje nagrađuju duboku stručnost i kontrolu kvaliteta. Međutim, ako se ne rešavaju, one tiho potkopavaju upravo onu saradnju od koje viši lideri zavise. Lideri sa najvećim uticajem jesu oni koji preispituju sopstvene slepe tačke i prave prostor drugima da daju svoj maksimum.

Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih (private equity) fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.

Trenutne opcije, agencije za traženje kadrova i ponuđači psihometrijskih testova, nisu prilagođene potrebama kompanija srednje veličine. PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1) Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom; 2) pronaći stručnog savetnika; i 3) ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije.

Ulozi prilikom zapošljavanja na najvišim pozicijama (C-nivo) su egzistencijalni. Na kraju krajeva, rizik talenta je rizik stvaranja vrednosti. Nigde to nije istinitije nego na srednjem tržištu, gde se uticaj liderstva najdirektnije oseća, a rukovodioci verovatno neće imati podršku višestrukih slojeva menadžmenta i timova stručnjaka za različite oblasti. Ali kada su promene u liderstvu neophodne – zbog penzionisanja, promene vlasništva ili problema sa učinkom – kompanije srednje veličine i investitori nalaze se u ozbiljno nepovoljnom položaju. Često im nedostaju interne sposobnosti i spoljna podrška koja bi im pomogla da pronađu i procene najbolje kandidate.

To nije mali problem, a posebno je akutan u svetu privatnih investicionih fondova, gde je fluktuacija generalnih direktora u portfelj kompanijama česta i normalna. Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija – 58% – dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.

Gde trenutne opcije podbacuju

Veliki PE fondovi deluju u skladu sa svojim razumevanjem važnosti liderstva u stvaranju vrednosti; rastuća većina njih sada zapošljava partnera za ljudski kapital, čija uloga uključuje odabir, procenu i razvoj liderstva u portfelj kompanijama. Najbolji od njih su razvili impresivne procese kako bi osigurali svoj uspeh. Ali uloga partnera za ljudski kapital je mnogo ređa među PE fondovima srednje veličine, koji se fokusiraju na kupovinu kompanija sa prihodima između 10 miliona i 1 milijarde dolara. Ovi fondovi generalno imaju manje portfolije i manje pozicija za popunjavanje, što otežava opravdavanje troškova. Budući da njihove portfelj kompanije srednje veličine takođe imaju manje sofisticirane timove za ljudske resurse od velikih kompanija, postoji jaz u sposobnostima: kada je reč o pronalaženju, proceni i razvoju talenata, srednje tržište je nedovoljno usluženo.

Većina kompanija srednje veličine (i PE fondova srednje veličine) prinuđena je da bira između dve manjkave opcije prilikom procene izvršnog liderstva: agencija za traženje kadrova i velikih ponuđača psihometrijskih testova koji nude univerzalne izveštaje. Agencije za traženje kadrova su neprocenjive za pronalaženje kandidata, ali kada one takođe procenjuju te kandidate, dolazi do sukoba interesa, jer agencije bivaju plaćene kada se izvršni direktor zaposli. Štaviše, većina kompanija srednje veličine – čak i PE fondovi – ne mogu ponuditi obim posla koji ih kvalifikuje za najbolju, najprilagođeniju podršku od strane agencija za traženje kadrova; često ih uslužuju različiti ljudi za svaku pretragu, što može smanjiti institucionalno znanje i odgovornost.

Sa druge strane spektra, veliki ponuđači psihometrijskih testova nude standardizovane procene poput testova ličnosti dizajniranih da predvide učinak rukovodilaca, identifikuju rizike i slabosti, procene timske veštine osobe i tako dalje. Izveštaji koje oni pružaju bogati su podacima, ali siromašni interpretacijom – to su algoritamski rezultati koji često propuštaju nijanse, kontekst i ljudski element. Iako oni procenjuju kandidata, timu za zapošljavanje je prepušteno da utvrdi da li taj kandidat zaista odgovara zahtevima posla.

Ovde se kompanije srednje veličine i PE fondovi suočavaju sa poznatom zagonetkom preduzeća sa srednjeg tržišta svuda: imaju potrebe velikih kompanija, ali resurse malih. Sa strane PE fonda, ljudi odgovorni za pronalaženje i procenu kandidata su obično operativni partneri (OP) firme, koji mogu biti pametni operativci, ali retko imaju stručnost u oblasti ljudskih resursa. Sa strane kompanije, skoro polovina (46%) kompanija srednje veličine kaže da su njihova odeljenja za ljudske resurse taktička i operativna, a ne strateška; a ako zapošljavaju kao deo PE akvizicije, oni i njihove kolege iz najvišeg menadžmenta možda još uvek ne razumeju pritiske i zahteve rada za PE vlasnike. Potreban im je način da otkriju rizik koji se ne vidi u biografiji. Taj rizik se često krije naočigled svih – unutar samih osobina koje investitori imaju tendenciju da precenjuju.

Kada „glavne osobine“ postanu crvene zastavice

U žurbi da zaposle lidere visokog uticaja, PE fondovi često traže određene karakteristične osobine, pretpostavljajući da se one pretvaraju u skalabilno liderstvo. Ali ove osobine, kada se previše naglašavaju ili ostaju bez kontrole, često stvaraju isto toliko problema koliko ih i rešavaju. Pogledajmo bliže dve najčešće pogrešno shvaćene – i zloupotrebljene – osobine u jednačini talenata portfelj kompanija: agilnost i samopouzdanje.

Pitajte bilo kog PE investitora šta želi kod izvršnog direktora i „agilnost“ je skoro uvek na vrhu liste. Investitori žele lidere koji mogu brzo da se kreću, menjaju strategiju, odlučno deluju kada plan propadne i iskoriste neočekivane prilike. Naš AlixPartners Indeks disrupcije pokazuje da 40% rukovodilaca u kompanijama sa značajnim PE vlasništvom kaže da njihov izvršni tim nije dovoljno agilan, u poređenju sa samo 19% u kompanijama bez PE vlasništva. Ali agilnost nije čarobno rešenje. To je osobina, i kao sve osobine, dolazi sa kompromisima.

Izuzetno agilni rukovodioci se obično ističu u haotičnim, dvosmislenim situacijama. Oni uspevaju u promenama i mogu se brzo preorijentisati pod pritiskom. Ali te snage često idu na štetu strukture, doslednosti i praćenja izvršenja. Agilnost i operativna strogost retko se nalaze u istoj osobi. Agilni lideri se kreću brzo – ali ne sprovedu uvek posao do kraja. U kontekstu integracije nakon spajanja, strateškog zaokreta ili rane faze rasta, agilnost može biti supermoć. Ali u fazi stabilnog skaliranja, gde su preciznost i sistemi najvažniji, ona može postati teret.

Razmotrite ovaj slučaj: iskusni generalni direktor sa prethodnim PE iskustvom izabran je od strane firme srednje veličine da vodi brzorastuću industrijsku kompaniju. Dobio je visoke preporuke od istaknute agencije za traženje kadrova i zaposlen je zbog svog iskustva i dinamičnog stila rada. I u nekim aspektima, ispunio je očekivanja: kretao se brzo, unosio energiju i izvršavao zadatke tempom koji je u skladu sa očekivanjima PE fonda. Ali pukotine su se brzo pojavile. Ostao je žalosno nepovezan sa operativnim detaljima; delegirao je sa nejasnim, uopštenim smernicama; i nije pratio ključne inicijative. Nakon brzih spajanja i akvizicija, mučio se da uvede operativnu disciplinu koja je poslovanju bila potrebna za efikasnu integraciju i skaliranje.

Ako se agilnost često pogrešno shvata, samopouzdanje se shvata još pogrešnije. Mnogi rukovodioci vide samopouzdanje kao bezuslovno pozitivnu osobinu: osobinu koja signalizira odlučnost, prisutnost i kontrolu. Ali samopouzdanje, kao i agilnost, ima svoju tamnu stranu. Ako se ne kontroliše, može se pretvoriti u aroganciju, otpor prema povratnim informacijama ili nedostatak saradnje. A u okruženju koje podržava PE fond, gde je usklađenost sa vlasništvom jednako važna kao i izvršenje, to može izazvati ozbiljne probleme. Samopouzdanje je često ono što rukovodiocima donosi unapređenje, ali kada nije umereno poniznošću ili samosvešću, postaje crvena zastavica.

Radili smo sa jednom firmom koja je zaposlila regionalnog potpredsednika prodaje iz Fortune 500 kompanije da postane njen prvi direktor prihoda za prehrambenu kompaniju vrednu 1,4 milijarde dolara. Iako je bio harizmatičan, oštar i izvanredan u svojoj prethodnoj ulozi, u novoj je postao onaj tip šefa koji se opire saradnji i ne sluša povratne informacije, čak ni od finansijskog direktora. U okruženjima koje podržavaju PE fondovi, takvo samopouzdanje bez poniznosti je signal rizika.

Kako pronaći signal ispod površine

Kompanije srednje veličine i PE fondovi ne mogu sebi priuštiti da se oslanjaju na intuiciju, biografije ili procene sa sukobom interesa kada je reč o liderstvu. Lako je videti posledice neuspešnog zapošljavanja: visoke stope neplanirane fluktuacije, kašnjenja ili poremećaji u stvaranju vrednosti jer se rukovodilac muči kako se posao širi, neefikasna integracija nakon spajanja u konsolidacijama – što na kraju dovodi do nižih prinosa za investitore u već izazovnom okruženju.

Ono što je potrebno je oštriji objektiv: onaj koji osvetljava rizik, balansira snage i usklađuje lidersku podobnost sa stvarnošću poslovanja. Procene pre zapošljavanja moraju prepoznati obrasce ponašanja koji oblikuju kako lider zaista vodi i testirati ih u odnosu na potrebe i prilike poslovanja. Prava pitanja za investitore su: Šta je poslovanju potrebno upravo sada? I kako će se to promeniti u narednim kvartalima i godinama?

PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju:

1. Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom. Prvi korak je prepoznavanje problema. S obzirom na količinu fluktuacije rukovodilaca koja je ugrađena u PE model, zapošljavanjem se mora upravljati kroz proces. To ne bi trebalo da bude birokratski, ali ne bi trebalo da bude ni ad hoc (kao što prečesto jeste); mantra za srednje tržište mora uvek biti „taman dovoljno procesa“. PE fondovi treba da institucionalizuju svoje znanje, uče iz grešaka i uspeha, procenjuju talente i nedostatke talenata u celom portfoliju i stvaraju merila.

2. Pronaći stručnog savetnika. PE fondovi bi trebalo da razviju odnos sa stručnim savetnikom koji je više od transakcionog. Iako možda nemaju resurse za partnera za ljudski kapital, njihovi operativni partneri i liderstvo portfelj kompanija moraju biti u stanju da rade sa nekim ko poznaje firmu, ima stručnost da sprovodi ili procenjuje procene koje dopunjuju ono što operativni partneri i izvršni timovi saznaju iz intervjua, i ko nema ekonomski sukob interesa. Dugoročan odnos je važan iz tri razloga. Savetnik će:
• Upoznati se sa strategijom i kulturom firme.
• Postati resurs koji može obučavati (ili zameniti) rukovodioca kome je potrebna pomoć.
• Postati posvećeniji i odgovorniji za dugoročni uspeh rukovodilaca koje pomaže da se pronađu.

3. Ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Upravni odbori, operativni partneri i lideri portfelj kompanija trebalo bi da se obavežu na ulaganje u planiranje sukcesije, što je važnije nego ikad s obzirom na to da su se periodi držanja investicija produžili. Samo jedan od devet PE fondova je sproveo formalnu analizu kako bi identifikovao ključne igrače u organizaciji, a samo 26% kompanija sa značajnim PE vlasništvom kaže da sprovodi planiranje sukcesije – što je 11 procentnih poena niže od cifre među kompanijama bez PE ulaganja.

. . .

Pritisak za postizanjem rezultata – sa kojim se suočavaju sve kompanije, a nijedna više od onih u vlasništvu privatnih investicionih fondova – mora biti praćen procesom koji omogućava visoke performanse. Zajedno, ovi koraci mogu u velikoj meri doprineti tome da investitori i rukovodioci budu sigurni da liderstvo može da isporuči rezultate, a ne samo da preživi.

Mnogi lideri greškom poistovećuju to da budu „fini“ sa efikasnošću, izbegavajući teške razgovore i odluke na načine koji na kraju podrivaju organizacioni učinak. Autori tvrde da biti „dobar“ umesto toga zahteva jasnu odgovornost, iskrene povratne informacije, disciplinovane odluke o ulogama i zadržavanju zaposlenih, kao i održiv strateški fokus. Organizacije koje se bave ovim aktivnostima beleže snažniju angažovanost, rast i trajan uticaj.

„Ako radite veoma naporno i postižete rezultate, ovde ste dobro nagrađeni. Ali ako ne radite tako naporno i zapravo ne stvarate rezultate, takođe ste dobro nagrađeni“.

To je ono što je zaposleni jedne vrhunske firme za elektroniku rekao jednom od nas (Ronu) tokom konsultantskog angažmana pre nekoliko godina. Generalni direktor kompanije ponosio se kulturom podrške zasnovanom na odnosima. Ali intervjui sa zaposlenima otkrili su zajedničku temu: previše ključnih ljudi nije davalo svoj doprinos, a oni sa najboljim učinkom osećali su se nepravedno opterećenim. Koliko god da je posvećenost generalnog direktora kulturi podrške bila za pohvalu, način na koji se ona ispoljavala značio je da kompanija postaje previše fina da bi bila dobra.

Videli smo varijacije na ovu temu tokom naših decenija konsaltinga i drugog rada sa organizacijama svih vrsta, kako u privatnom sektoru, tako i, posebno akutno, u neprofitnoj areni. U suštini, mnogi lideri koče sebe i svoje organizacije da budu dobri time što su previše fini — izbegavajući teške razgovore ili odluke iz želje da poštede druge neprijatnosti.

Na primer:
• Osnivač zadržava lojalnog zaposlenog na poziciji koju je ta osoba prevazišla pre pet godina.
• Rukovodilac odeljenja drži se „projekta-ljubimca“ sa slabim rezultatima jer tim „veruje u njega“.
• Menadžer hvali ono što funkcioniše, ali nikada ne daje tešku povratnu informaciju koja bi otključala stvarni rast njegovog podređenog.

Takva liderska ponašanja nagrizaju organizacioni učinak i vrednost. Zaposleni ne rade najbolje što mogu niti razvijaju svoj puni potencijal, resursi kompanije se rasipaju na rad manje vrednosti, a čak i oni sa jakim učinkom postaju frustrirani i demotivisani. Ako se ode predaleko, ovo vremenom postaje egzistencijalna pretnja za organizacije, koje mogu da zaostanu za konkurentima i više ne budu u stanju da ostvaruju svoje misije ili zapošljavaju svoje ljude.

Kao strateški savetnici i partneri velikih korporacija i neprofitnih organizacija (respektivno), bili smo zaprepašćeni kada smo videli da ovakva ponašanja postaju ne samo češća, već i slavljenija uprkos posledicama. U ovom članku objasnićemo zašto je biti previše fin problem i šta preporučujemo umesto toga liderima koji žele da budu dobri.

Zašto su lideri previše fini?

Razumljivo je biti zabrinut da ne povredite druge. Teško je pogledati nekoga u oči i biti strog prema njemu, čak i kada stvarna izvrsnost to zahteva. Takođe je lako laskati sebi da je naš strah od sukoba zapravo posvećenost ljubaznosti.

I naravno, ljubaznost je važna — posebno sada. Kombinacija tržišta rada koje ide na ruku zaposlenima (u odnosu na prethodne godine) i novog talasa mandata za povratak u kancelarije dovela je, kako neki tvrde, do prekršenog „psihološkog ugovora“ između poslodavaca i zaposlenih. Pametni lideri fokusirani na dugi rok želeće da se suprotstave ovim silama. Štaviše, kako organizacije teže da prilagode veštačku inteligenciju (AI) svojim operacijama i kulturama, mnogi lideri s pravom žele da se oslone na ljudsku povezanost, empatiju i ljubaznost kako bi zadržali najbolje ljude. Dakle, postoje stvarni strateški razlozi da razmotrite uticaj vaših teških izbora i reči na druge. Ali mešanje toga sa izbegavanjem teških odluka i sukoba je greška.

Zapravo, u nedavnom članku za HBR, „Zašto ljubaznost nije samo lepa stvar“, Niki Maklin, Tomas H. Li i Ejmi C. Edmondson argumentuju važnost ljubaznosti, ističući pritom ovu važnu razliku: „Ljubaznost često znači raditi teške stvari poput davanja teških povratnih informacija... Biti fin se odnosi na izbegavanje neprijatnosti, ostajanje prijatnim, zaobilaženje teških razgovora i puštanje da stvari prolaze. Ljubaznost znači suprotno“.

Drugim rečima, dobro liderstvo se odnosi na vršenje pozitivnog uticaja ne samo na pojedince u datom trenutku, već, gde je to moguće, na te pojedince dugoročno, a posebno na organizaciju kao celinu na duge staze. Da bi imali taj uticaj, smatramo da mnogi lideri danas treba da aktivno postanu manje fini. Kao što je Džek Velč govorio: „Lideri moraju da budu mekog srca, ali i tvrde glave“.

Biti dobar, ne fin

Ako preterano fino liderstvo nagriza vrednost, kako izgleda dobro liderstvo? Evo četiri ključne dimenzije: više odgovornosti, iskrenije povratne informacije, manje fokusa na zadržavanje zaposlenih kao cilj sam po sebi i čvršće strateško odlučivanje.

Više odgovornosti, posebno za one sa većim platama.

Da bi organizacija bila izvrsna, od vitalnog je značaja zaposliti i zadržati najbolji mogući talenat. To obično zahteva snažnu kompenzaciju. Ali pružanje veće plate takođe treba da znači merenje i zahtevanje visokog učinka. Zejnep Ton, autorka knjige The Case for Good Jobs, navodi Costco kao jedan od mnogih primera gde poslodavac plaća visoku zaradu, postavlja visoka očekivanja i zauzvrat dobija isporuku rezultata od zaposlenih, koji nadmašuju učinak konkurenata.

Neprimenjivanje ovoga ima dugoročne posledice. Kompanija citirana na početku ovog članka — u kojoj su dobri i loši izvođači bili podjednako nagrađivani — prešla je put od jedne od vrhunskih elektronskih firmi na svetu do drugorazredne tokom jedne decenije. Njen vodeći proizvod, koji je podsticao veći deo profitabilnosti firme, bio je nadigran od strane nekoliko konkurenata sa boljom tehnologijom, delom zato što tim za istraživanje i razvoj (R&D) nije bio pozivan na odgovornost za inovacije onoliko koliko su to bili njegovi konkurenti. Kao rezultat toga, kompanija je morala da proda delove poslovanja i na kraju je spojena sa drugom firmom.

Videli smo mnogo primera korporativnih direktora koji su previše fini da bi pozvali ljude na odgovornost, ali neprofitni odbori i predsednici odbora mogu biti još gori prekršioci. Istraživanje BoardSource-a sprovedeno među više od 600 izvršnih direktora neprofitnih organizacija otkrilo je da 47% njih nije imalo jasno razumevanje šta odbori očekuju od njih, a 21% nikada nije imalo formalnu procenu svog učinka.

Naravno, postavljanje jasnih očekivanja i ozbiljnost u pozivanju ljudi na odgovornost za njihovo ispunjavanje može dovesti do gubitka posvećenih, dobronamernih ljudi koji ne mogu da dostignu potreban nivo učinka. Postoji psihološka i emotivna cena podsticanja ove vrste promene zaposlenih, čak i ako je to u širem interesu firme. Štaviše, raditi ovo dobro zahteva trud: Lideri će morati da provode više vremena na upravljanju učinkom, osiguravajući da ciljevi imaju jasna merila i prateći te metrike ne samo jednom godišnje, već kontinuirano.

Da biste videli kako ovo može da funkcioniše, uzmite još jednog od Ronovih bivših klijenata, kompaniju koja je godinama plaćala više od drugih kompanija u svojoj industriji i proizvodila vodeće prihode i brojke rasta u industriji. Izvršni direktori postavili su eksplicitno očekivanje da će prodajni predstavnici ispuniti ili premašiti svoje ciljeve, izgraditi snažne odnose sa kupcima i imati specifične planove kako da pomognu svojim kupcima da budu uspešni.

Ova očekivanja su pojačavana gotovo svakog dana kao deo kulture kompanije. U svim prodajnim kancelarijama, na primer, gostujući viši poslovni lideri, od generalnog direktora pa naniže, rutinski bi pitali prodajne predstavnike kako stoje u odnosu na svoje kvote i ciljeve za kvartal. Ako predstavnik nije mogao odmah da navede brojke, viši lider bi otišao do računara, potražio ih, a zatim razgovarao sa prodajnim predstavnikom o tome kako on ili ona treba da ih internalizuje i shvati ozbiljno.

„Ako ti ne ispuniš svoje ciljeve, onda ni ja neću ispuniti svoje“, često su govorili.

Većina prodajnih predstavnika je ispunjavala svoje ciljeve — ili su bili zamoljeni da rade negde drugde. Ipak, vredi napomenuti da ova strogost nije uznemirila zaposlene u celini — firma je često bila rangirana kao „najbolja kompanija za rad“.

Iskrenije povratne informacije.

Da bi pomogli zaposlenima da ispune ta rastuća očekivanja, organizacije treba da podrže zaposlene obukom koja je potrebna za izgradnju i usavršavanje njihovih veština, a ključni deo ove obuke je dar kritičke povratne informacije. Efikasno davanje povratnih informacija pravi stvarnu razliku u organizacionom učinku.

U seriji Gallup studija koje su uključivale 15.000 menadžera i zaposlenih, davanje povratnih informacija koje je uključivalo priznanje nedavnog rada, jasnoću očekivanja, iskren fokus na to kako bolje postići ciljeve i „koučing“ o tome kako nadograditi snage osobe, rezultiralo je značajno većom angažovanošću zaposlenih, nižom stopom odlaska i većom verovatnoćom poboljšanja učinka u odnosu na kolege koji nisu davali ili primali povratne informacije na ovaj način.

Svakako, Gallup-ova i druga istraživanja pokazuju da čak i kritičke povratne informacije treba davati empatično da bi bile najefikasnije. Ironično, međutim, najempatičniji menadžeri često osećaju najveći stres zbog davanja povratnih informacija, a to ih može navesti da ublažavaju („šećere“) povratne informacije do tačke da postanu nejasne. Ali davanje teških povratnih informacija iskreno, na način koji zaposleni mogu da čuju i na osnovu kojeg mogu da deluju, jeste veština koja se može razviti.

U nedavnom istraživanju sprovedenom među više od 18.000 zaposlenih u preko 350 neprofitnih organizacija koje je sprovela Galina firma, Leading Edge, 90% zaposlenih se složilo da se „moj menadžer prema meni odnosi s poštovanjem“, ali se samo 72% složilo da je „povratna informacija koju dobijam od svog menadžera korisna za moj rast“ — što možda korespondira sa današnjim kulturološkim fokusom na to da se bude fin.

Kao direktan odgovor na ove rezultate, jedan broj organizacija učesnica obučio je menadžere o davanju i primanju povratnih informacija, što je rezultiralo prosečnim porastom od pet poena u ključnim pitanjima vezanim za povratne informacije samo godinu dana kasnije. Naravno, ovaj pristup neće biti lak mnogim menadžerima, pa posvećenost zahteva značajnu obuku i stalno potkrepljivanje.

Manje fokusa na zadržavanje zaposlenih kao cilj sam po sebi.

Zadržavanje zaposlenih sa visokim učinkom je apsolutno vitalno za uspeh organizacije. Istovremeno, to ne bi trebalo da bude cilj sam po sebi. To je posebno tačno sada; mlađi radnici više ne provode čitave karijere u jednoj organizaciji. Moramo normalizovati mogućnost odlaska kada ljudi i njihove uloge više nisu pravi spoj.

To, međutim, ne znači izbaciti ljude na ulicu bez razmišljanja o njihovoj egzistenciji. Velikodušne otpremnine, preporuke i aktivna pomoć u pronalaženju pozicije koja im više odgovara su etički način da se pristupi ovome, kao i uveravanje preostalog tima da su i učinak i ljudi važni.

Pre nekoliko godina, Ron je radio sa velikom farmaceutskom kompanijom koja je želela da poveća svoj R&D učinak. Da bi istraživačku organizaciju učinili agilnijom, firma je kupila mali, brzorastući biotehnološki startap i postavila njegove lidere na čelo jedne kombinovane terapeutske oblasti. Umesto da pokušavaju da pronađu načine da zadrže celokupno prvobitno osoblje angažovanim uprkos ogromnim promenama, novi menadžeri su jasno izneli očekivanja za svaku ulogu i pozvali sve da se ponovo prijave za svoj trenutni posao ili za neki drugi. Istraživači su takođe mogli da potraže tradicionalniju ulogu negde drugde u kompaniji ili da prihvate velikodušan paket otpremnine.

Oko 80% postojećeg tima odlučilo je da izađe na intervju. Neki su odustali nakon što su saznali šta nove uloge zahtevaju, a drugi nisu odabrani jer se nisu uklapali. Ali većina je smatrala da je proces podsticajan i bili su uzbuđeni izazovom drugačijeg rada. Iako je nekoliko sposobnih ljudi otišlo, oni koji su ostali iskreno su želeli da budu tu. Dajući prioritet pravim ljudima u odnosu na zadržavanje radi samog zadržavanja, grupa je proizvela više terapija koje su ušle u klinička ispitivanja u roku od dve godine — daleko premašujući prethodne rezultate kompanije.

Pojačajte strateški fokus: Recite „ne“ češće.

Takođe je ključno da lideri drže svoj talenat fokusiranim na stvari koje su važne. Strategija se odnosi na govorenje „ne“ milionu malih stvari kako bismo mogli reći „da“ onim najvažnijim. Naravno, odbijanje nekih projekata nosi rizik zaustavljanja nečega što bi se moglo ispostaviti kao važno. Ali raditi previše toga ili raditi pogrešne stvari samo da bi svi bili srećni, čini manje verovatnim da će se bilo šta važno uraditi.

Stiv Džobs je bio čuven po svojoj opsesiji fokusom i jednostavnošću. Volter Ajzakson izveštava da bi na godišnjem okupljanju Džobs tražio od izvršnih direktora da mukotrpno kreiraju uređen spisak od 10 glavnih prioriteta za kompaniju te godine. Zatim bi precrtao donjih sedam, govoreći: „Možemo da uradimo samo tri“. Uspeh kompanije Apple pod Džobsovim fokusiranim vođstvom govori sam za sebe. (Ne preporučujemo svaki aspekt Džobsovog pristupa liderstvu, ali ovaj obožavamo).

Pre nekoliko godina, Ron je radio sa šefom R&D odeljenja u jednoj tehnološkoj kompaniji koji je bio zabrinut da je organizacija razvučena na previše projekata. Ali kada je sproveo reviziju portfolija, otkrio je da je skoro svaki vođa projekta tvrdio da je „veoma blizu“ velikog proboja i argumentovao za nastavak finansiranja.

Umesto da prihvati ove tvrdnje, R&D lider je uveo tri jasna kriterijuma za evaluaciju projekata: Da li postoji održiv naučni put napred? Da li bi uspeh rešio neispunjenu potrebu kupca? I da li je kompanija ispred konkurenata, na osnovu patenata i tržišnih informacija? Koristeći ove kriterijume, suzio je portfolio na manji set najperspektivnijih napora.

Iako se brinuo da će gašenje projekata razljutiti istraživače, desilo se suprotno. Resursi su preraspodeljeni na rad sa većim potencijalom, ubrzavajući istraživački proces, a timovi su prihvatili odluke jer je proces bio transparentan i fer. Neki su čak priznali da su znali da su njihovi prethodni projekti bili na slaboj putanji i osetili su olakšanje što prelaze na prilike sa boljom šansom za uspeh.

Reći „ne“ strateškim inicijativama može biti posebno izazovno u neprofitnim organizacijama, gde programe često zagovaraju uticajni donatori. Ron je radio sa organizacijom fokusiranom na povećanje stope završavanja srednje škole među rizičnim tinejdžerima u šest gradova. Nekoliko članova odbora, donatora i zaposlenih sa vizijom nacionalnog uticaja pritiskalo je da se svake godine šire na novi grad, ali je izvršna direktorka bila zabrinuta da organizaciji nedostaje kapacitet. Ipak, nije želela da otuđi pristalice.

Da bi demonstrirala potrebu za strateškim fokusom, sazvala je diskusije u malim grupama kako bi razgovarali o mogućnostima za strategiju rasta organizacije, pozivajući aktere da razmotre brojne alternative i šta bi svaka od njih zahtevala. Grupe su se na kraju složile sa izvršnom direktorkom. Organizacija je odlučila da produbi svoj doseg selektivnim dodavanjem škola i naselja unutar postojećih gradova, povećavajući podršku rizičnim tinejdžerima uz izgradnju kapaciteta za budući rast — i istovremeno povećavajući finansijsku posvećenost upravo onih donatora koji su pritiskali za širenje organizacije.

Kako početi

Postojaće prirodan otpor podizanju lestvice na ova četiri načina, posebno kod ljudi koji su se uljuljkali. Promena kulture i očekivanja ka tome da se bude dobar, a ne fin, zahtevaće hrabrost i upornost. To takođe zahteva timski napor — ne možete biti jedini koji zahteva izvrsnost i donosi teške odluke.

Kao viši lider, deo vašeg posla je da razvijete liderski tim sa istim načinom razmišljanja koji može da prelije ovaj način rada kroz organizaciju i učini ga delom operativne kulture.

Za početak, razmišljajte o malim stvarima. Izaberite jednu odluku koju ste izbegavali jer bi mogla da povredi nečiji ego ili izazove otpor. Napravite dobar izbor umesto onog finog: Obavite direktan razgovor. Okončajte projekat sa lošim učinkom. Redefinišite ulogu. Preduzmite sledeći korak i učinite to praksom, i pokrenućete kulturološki zamajac: Iskrenost postaje nova norma, a izvrsnost postaje navika kako vaše akcije budu direktno povezane sa stvarnim pomaganjem ljudima i organizacijama da napreduju.

Organizacije sa kulturom „finoće” mogu potkopati učinak kada lideri daju prednost harmoniji i komforu u odnosu na iskrenost, odgovornost i rezultate. Prelazak ka rigoroznijoj kulturi zahteva od viših lidera da pruže primer i nagrađuju iskrene povratne informacije, stvore merljive uspehe koji pokazuju da teži izbori poboljšavaju učinak, kao i da redizajniraju operativne procese poput sastanaka za pregled i rutina upravljanja tako da podstiču suštinsku debatu umesto učtivog odobravanja.

Nedavno smo pisali o potrebi da lideri budu manje „fini”, a više „dobri”: da smanje fokus na tome da se ljudi osećaju prijatno i umesto toga prihvate teške razgovore i odluke potrebne za jačanje organizacionog učinka. Iz našeg iskustva, oni lideri koji prevaziđu strah od povređivanja ili razočaranja drugih i počnu da stavljaju rezultate na prvo mesto mogu bolje da obezbede stalni uspeh svojih organizacija u celini.

U mnogim organizacijama, međutim, videli smo da je „finoća” sveprisutan deo kulture, a ne samo problem individualnog liderstva. Zaista, u našem kombinovanom iskustvu od 60 godina savetovanja velikih korporacija i neprofitnih organizacija, svedočili smo tome da organizacije sa kulturom finoće rizikuju kompromitovanje učinka, dok one sa rigoroznijom kulturom imaju veću verovatnoću da ostvare svoje finansijske ciljeve i ispune svoju organizacionu svrhu.

Na primer, u jednoj firmi sa kojom smo radili, praktično svaki zaposleni je ili „ispunio” ili „premašio” očekivanja u ocenama učinka na kraju godine. Iako je to omogućilo menadžerima da izbegnu teške razgovore o učinku i budu fini prema svojim ljudima, to je takođe proizvelo dosledno osrednje rezultate jer pojedinci nisu bili podstaknuti da postignu više od pukog minimuma. Kao rezultat toga, posmatrali smo kako se kompanija, koja je počela kao lider u industriji, bori da održi korak sa okretnijim i agresivnijim konkurentima koji su osvajali tržišni udeo inovativnijim proizvodima — čak i dok su članovi tima nastavili da dobijaju visoke ocene.

U drugoj kompaniji sa kojom smo radili, postojala je široka saglasnost da se od prodajnog tima traži da prodaje previše proizvoda, od kojih su mnogi imali niske marže jer su postali komoditizovani — ali nijedan od viših lidera prodaje niti rukovodilaca kompanije nije želeo da vodi teške razgovore sa dugogodišnjim klijentima o promeni njihovih obrazaca kupovine. Rezultati prodaje i marže bili su razočaravajući. A u brojnim neprofitnim organizacijama sa kojima smo radili, preveliki i neefikasni upravni odbori nisu pozivali izvršnog direktora na odgovornost za gotovo bilo kakve rezultate — što je dovelo do dobrih odnosa, ali lošeg organizacionog učinka.

Pomeranje kulture sa finoće ka višim standardima učinka, međutim, nije lako. Dovoljno je teško promeniti sopstveni način razmišljanja o „finoći” — a još je teže promeniti način razmišljanja drugih, koji verovatno imaju iste psihološke i emocionalne rezerve prema tome da budu strogi, rigorozni i zahtevni kao i vi. Neki takođe mogu sumnjati da će rigorozan pristup napraviti pozitivnu razliku u načinu na koji organizacija funkcioniše ili posluje. I na kraju, kultura je ugrađena u mnoge različite operativne procese, od sastanaka (da li ljudi izazivaju jedni druge ili samo iznose novosti?) do upravljanja učinkom (koliko dobro sistematski pregledamo rezultate i insistiramo na poboljšanju?). Često je suptilna pristrasnost ka finoći u ovim procesima nevidljiva ili teška za uočavanje.

Ako verujete da je vaša kultura postala preterano fina, evo tri strategije koje treba primeniti, a za koje smo videli da funkcionišu u organizacijama svih vrsta: angažovanje vaših viših lidera, demonstriranje efikasnosti ovog pristupa na terenu i vođenje rigoroznijih sastanaka za operativni pregled. Istražimo svaku od njih detaljnije.

Angažujte svoje više rukovodioce

Kultura se manje širi kroz formalne objave sa vrha nego kroz ponašanja koja lideri pokazuju primerom i nagrađuju. Menadžeri se ugledaju na svoje više lidere kako bi razumeli kako uspeh zaista izgleda, zaposleni slede primere menadžera, i tako redom kroz čitavu organizaciju. Kao rezultat toga, pomeranje kulture sa „fine” na „dobru” u vašem višem rukovodećem timu ne ostaje ograničeno samo na tu grupu; ta kultura teži da se kaskadno spusti naniže kako lideri usvajaju i osnažuju ista ta ponašanja sa sopstvenim timovima. Videli smo da ovo uspeva iz prve ruke u našem radu; na primer, nakon što je jedna od nas (Gali) sa kolegom vodila program razvoja liderstva fokusiran na rigoroznije povratne informacije i odgovornost za 11 izvršnih timova neprofitnih organizacija, osam organizacija je zabeležilo merljiva poboljšanja u percepciji zaposlenih o odgovornosti i povratnim informacijama, uz prosečan rast od devet procentnih poena. Štaviše, naknadne ankete su pokazale da su više rukovodstvo i srednji menadžment redovnije primenjivali odgovornost i povratne informacije, što je dovelo do opšte bolje percepcije takve odgovornosti i povratnih informacija od strane zaposlenih. Te prakse su postale ustaljene u kulturama ovih organizacija.

Sa druge strane, u anketi sprovedenoj u 1.250 organizacija, kompanija Bain & Company otkrila je da, uprkos tome što su najuspešniji rukovodeći timovi ispoljavali ovakva ponašanja, samo je jedan od pet takvih timova to činio dosledno.

Jedan efikasan način da promenite ponašanje svog višeg rukovodećeg tima u ovom pogledu jeste kroz strukturisane povratne informacije od kolega istog nivoa (peer feedback). Kreirajte proces u kojem svaki viši lider dobija iskrene, poverljive primedbe od kolega o ponašanjima koja pomažu — ili odmažu — efikasnosti tima. Zatim stvorite prostor da svaki lider razmisli o tim povratnim informacijama sa svojim kolegama, postavi pitanja i obaveže se na konkretne promene, kako individualno, tako i kao tim. Kada generalni direktor istupi prvi i pruži primer otvorenosti u vezi sa sopstvenim nedostacima, to šalje signal da cilj nije ocenjivanje ili prebacivanje krivice, već kolektivno poboljšanje. Vežba u celini signalizira da je poboljšanje važnije od osećaja prijatnosti ili „finoće” i pomaže timu da usvoji „dobra” ponašanja umesto „finih”.

Jedan rukovodeći tim sa kojim je Ron trebalo da radi zapao je u upravo onaj obrazac koji smo opisali: sastanci su bili učtivi, ali neproduktivni, teški razgovori vodili su se samo nasamo, a važna neslaganja su često isplivavala tek nakon što su odluke već bile donete. Uoči planiranog timskog sastanka van radnog mesta (offsite), Ron i kolega su intervjuisali generalnog direktora i svakog izvršnog rukovodioca kako bi prikupili poverljive povratne informacije o ponašanjima koja pomažu ili ometaju efikasnost tima.

Svaki lider je dobio rezime tema koje se ponavljaju i anonimizovane komentare, a zatim je, na samom skupu, svaki izvršni rukovodilac razgovarao o svojim povratnim informacijama sa grupom, počevši od generalne direktorke. Ona je priznala da je izbegavala konflikt i da nije uvek bila jasna u pogledu očekivanja, a zatim je zamolila kolege da joj pomognu da se poboljša.

Njena iskrenost je odmah odredila ton razgovora i omogućila drugima da otvorenije govore o sopstvenim — i tuđim — izazovima. Ono što je bilo planirano kao sesija od 90 minuta produžilo se na tri sata, dok su lideri otvorenije izazivali jedni druge i obavezivali se na specifične promene u ponašanju.

Tokom preostalog dela skupa, tim je postigao veći napredak u poslovnim pitanjima nego na prethodnim sastancima primenjujući te obaveze u praksi. Iako je tim povremeno i dalje upadao u stare navike, već su počeli da razvijaju zajednički jezik i osećaj poverenja kako bi ukazivali na neproduktivna ponašanja i pozivali jedni druge na odgovornost. Nekoliko izvršnih rukovodilaca je od tada usvojilo isti pristup sa sopstvenim timovima. Jedan rukovodilac je, na primer, dobio povratne informacije o tome da ne deli dovoljno odluke ili ključne diskusije koje bi mogle uticati na druge funkcije. On ne samo da je promenio sopstveno ponašanje kako bi to češće radio, već je insistirao da i njegov tim lidera čini isto.

Pokažite dokaze i demonstrirajte promenu na terenu

Još jedno moćno sredstvo za promenu kulture jeste izvođenje promene koju želite da vidite iz domena apstrakcije i pokazivanje da ona funkcioniše. Drugim rečima, pokažite kako to što ste „manje fini, a više dobri” može napraviti merljivu razliku u rezultatima u kratkom vremenskom periodu. To podrazumeva korišćenje podataka za potkrepljivanje svojih argumenata — i usvajanje malih pilot-projekata, čiji uspeh potom možete iskoristiti da ohrabrite i druge da rade drugačije.

Dobar primer za to je Herman Miller, o čemu je Ron već ranije pisao. Standardni model nagrađivane Aeron stolice omogućavao je korisniku podešavanje veličine i ličnih preferencija. Pored toga, međutim, kompanija je nudila još 19 mogućnosti za prilagođavanje — kao što su materijali, boja i druge karakteristike — sa višestrukim izborima u svakoj oblasti. Dugogodišnja kultura kompanije davala je prioritet pružanju što većeg izbora kupcima, što je dovelo do glomaznog asortimana proizvoda. Nažalost, to je imalo negativan uticaj na lanac snabdevanja, povećavajući troškove i smanjujući profitne marže, uprkos rastu obima prodaje. Novoimenovana potpredsednica za upravljanje proizvodima, koja je kasnije razgovarala sa Ronom o svom iskustvu, istakla je da je kompanija u suštini nudila kupcima 140 miliona različitih konfiguracija svoje kancelarijske stolice. Proizvodnja je morala biti spremna da napravi svaku od njih, a finansije su morale biti u stanju da odrede cenu i fakturišu svaku pojedinačnu varijantu.

Da bi promenila ovu situaciju, potpredsednica je shvatila da će morati da se suprotstavi uverenju marketinškog tima da usmerenost na kupca znači sve veći i veći izbor. To je uradila prikupivši podatke koji su pokazali troškove nuđenja tolikog broja permutacija i kombinacija, kao i to da se samo 4.000 mogućih konfiguracija naručivalo sa bilo kakvom učestalošću, a da je svega 400 činilo većinu prodaje. Podaci su ubedili marketinški tim da prepolovi broj oblasti za prilagođavanje, što je dovelo do postepenog povećanja profitnih marži bez ikakvog smanjenja obima prodaje. Na osnovu uspeha ovog pristupa, kultura preispitivanja pristupa „više je bolje” proširila se i na druge proizvodne oblasti, što je dovelo do bolje ukupne profitabilnosti proizvoda.

Vodite rigorozne sastanke za operativni pregled

Da bi ove promene bile održive, morate ih ugraditi u svoje osnovne operativne procese, naročito one u kojima se razmatraju rezultati i donose odluke. Izazov je ovde u tome što u većini organizacija neki od ovih procesa nenamerno, i gotovo neprimetno, učvršćuju kulturu finoće. Najočigledniji primer su sastanci za pregled koji se sastoje skoro isključivo od prezentacija, sa malo ili nimalo suštinske rasprave. Mi ih nazivamo sastancima svršenog čina (fait accompli meetings – FAM).

Na FAM sastancima se okupljate tobože da biste o nečemu raspravljali ili odlučili, ali svi od samog početka tretiraju ishod kao svršenu stvar. To može poprimiti oblik budžetskih prezentacija odborima neprofitnih organizacija, na primer, gde odbor uredno glasa o dokumentu koji većina njih nije ni pročitala jer „veruju stručnom timu”. U korporativnom svetu oni se često pojavljuju kao operativni pregledi, gde timovi ili pojedinci predstavljaju ažurirane KPI pokazatelje projekata ili preporuke višem lideru ili rukovodećem timu. Prečesto su to pažljivo orkestrirane prezentacije, pedantno pripremljene i uvežbane (na predsastancima i pred-predsastancima) i izložene pred grupom na način koji otežava višem lideru da postavi pitanja ili prigovore, a da nekoga ne dovede u neprijatnu situaciju. Međutim, kada lideri propuste da postave teška pitanja, ovi pregledi na kraju više liče na „pozorište pregleda projekata” nego na iskrene, konstruktivne radne sesije o ključnim projektima. Da biste popravili FAM sastanke, kao što je Ron ranije pisao, usmerite dnevni red ovih sastanaka na ključna neodgovorena pitanja koja utiču na buduće izbore i učinak.

Slično tome, procesi upravljanja u odborima neprofitnih organizacija se ponekad vode kroz učtive razgovore usmerene na konsenzus, koji daju prednost harmoniji nad rigornošću. Snažni upravni odbori neprofitnih organizacija ugrađuju procese upravljanja u svoje dnevne redove sastanaka i rad odbora koji zastupaju stav „veruj, ali proveri”. A snažni generalni direktori pozdravljaju preispitivanje od strane odbora i intelektualno partnerstvo, umesto da ga izbegavaju.

Kada je dugogodišnji izvršni direktor jedne neprofitne organizacije sa kojom je Gali sarađivala otišao u penziju, odbor je namerno izbegao uobičajeni pristup formiranja velikog odbora za izbor izvršnog direktora kako bi se udovoljilo svim zainteresovanim stranama. Umesto toga, kopredsedavajući su formirali malu grupu izabranu na osnovu sposobnosti da proceni liderski talenat. Uspostavili su eksplicitne norme koje podstiču debatu, zamenili neformalne razgovore strukturisanim intervjuima i jasnim kriterijumima evaluacije, i prikupili šire mišljenje zainteresovanih strana putem anketa i direktne komunikacije — ne dozvoljavajući pritom da to nadvlada rasuđivanje komisije. Proces je bio toliko rigorozan da je komisija, umesto predstavljanja nekoliko finalista, preporučila jednog jedinog kandidata za koga je verovala da je nedvosmisleno najbolji izbor. Odbor je jednoglasno odobrio preporuku, a generalni direktor od tada vodi organizaciju do nezabeleženih nivoa prikupljanja sredstava i novog hrabrog strateškog plana za organizaciju.

Spojite sve zajedno

Ove tri strategije najbolje funkcionišu zajedno: rukovodstvo pruža primer i stvara prostor za iskrenost, rani uspesi pokazuju vrednost otvorenog iznošenja mišljenja, a nove rutine usađuju ta ponašanja u svakodnevni rad organizacije. Na kraju, rezultat su organizacije koje su bolje opremljene da ispune svoje misije i unaprede svoju svrhu.

Naš bilten „Savet za menadžment dana“ i dalje je jedan od najpopularnijih biltena HBR-a. U ovom članku izdvajamo 10 omiljenih saveta iz 2024. godine, koji pokrivaju teme poput razvoja ključnih veština liderstva, stvaranja utiska ozbiljnosti, poboljšanja stila prezentacije, prevazilaženja prekomernog razmišljanja — i još mnogo toga.

8 veština liderstva koje treba razvijati

Liderstvo nije osobina koju prirodno posedujete ili ne; ono je zbir osam veština koje možete razvijati tokom vremena. Evo karakteristika koje će vam pomoći da budete prepoznati kao lider:

1. Autentičnost. Radite na razvijanju samosvesti i stavljajte se u situacije u kojima možete istaknuti svoje prednosti i unaprediti svoje slabosti.

2. Radoznalost. Postavljajte pitanja o onome što ne znate. Razmišljajte široko i ambiciozno. Predstavite se kao neko ko stalno želi da uči, istražuje i inovira.

3. Analitičko razmišljanje. Liderstvo zahteva sposobnost da se složeni problemi razlože, prepoznaju njihovi osnovni uzroci i pronađu nova rešenja. Razvijajte analitičke veštine fokusiranjem na odnose uzroka i posledica, kao i pažljivim praćenjem obrazaca i trendova.

4. Prilagodljivost. Prihvatite zadatke i tražite iskustva koja zahtevaju fleksibilnost. Gurajte sebe da radite u novim okruženjima i sa različitim tipovima ljudi.

5. Kreativnost. Ne morate uvek sami osmisliti svaku sjajnu ideju. Ponekad je važno stvoriti okruženje koje podstiče kreativnost kod drugih.

6. Komfor sa nejasnoćama. Upravljanje nejasnoćama podrazumeva držanje sukobljenih ideja u glavi i bavljenje konkurentnim prioritetima koji deluju podjednako važni. Postavljajte mnoga pitanja poput „šta ako“ i „pa šta“, i analizirajte situacije iz različitih perspektiva.

7. Otpornost. Kada situacija postane teška, pokažite otpornost tako što ćete se prilagoditi, pregrupisati i tražiti povratne informacije od drugih postavljajući pitanje: „Postoji li neki drugi put?“

8. Empatija. Razvijanje emocionalne inteligencije pruža vam dublje razumevanje složenih izazova s kojima se drugi suočavaju — i pomaže vam da stvorite podržavajuće i negujuće okruženje.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „8 ključnih osobina uspešnih lidera“ autorke Rebeke Najt.

Kreirajte efektan set slajdova

Dobra prezentacija zavisi od mnogo više od visokokvalitetnih informacija koje delite. Evo nekoliko osnovnih principa koji će vam pomoći da kreirate upečatljiv set slajdova.

1. Odaberite odgovarajuće fontove. Koristite sans serif fontove, poput Helvetice ili Arial-a, za minimalistički izgled i bolju čitljivost. Držite se dva stila fonta tokom cele prezentacije — jednog za naslove i drugog za tekst — i osigurajte doslednost. Tekst u telu slajda neka bude najmanje veličine 30 tačaka, a naslovi 40 tačaka ili veći.

2. Odlučite se za visokokontrastne boje. Kombinacije boja visokog kontrasta osiguravaju maksimalnu vidljivost i lakšu čitljivost. Ograničite paletu boja na dve ili tri glavne boje kako biste izbegli vizuelnu konfuziju i održali fokus na ključnim tačkama.

3. Efikasno koristite slike. Birajte slike koje snažno i sažeto prenose vašu poruku — i koristite ih štedljivo. Ograničite se na jednu značajnu sliku po slajdu kako biste zadržali jasnoću i osnažili svoju poruku, bez odvraćanja pažnje od suštine.

4. Težite čistom izgledu. Izbegavajte nered koristeći jednostavan raspored sa dosta belog prostora. Istaknite ključne tačke u formi lista sa oznakama umesto u paragrafima. Koristite vizuelnu hijerarhiju kako biste usmerili pažnju publike na najvažnije elemente.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „Kako učiniti da ‘dobra’ prezentacija postane ‘odlična’“ autora Gaja Kavasakija.

Osobine potrebne za razvijanje "izvršnog prisustva"

Ambicioznim liderima se dugo govori da moraju posedovati "izvršno prisustvo" kako bi bili razmatrani za visoke pozicije. Tradicionalno, to je uključivalo tri osobine: ozbiljnost (gravitas), snažne komunikacijske veštine i "odgovarajući" izgled. Ali kako to danas izgleda? Nedavno istraživanje osvetljava kako su se naši pogledi promenili u poslednjoj deceniji.

1. Ozbiljnost (Gravitas). Da biste bili shvaćeni ozbiljno, potrebno je da delujete samopouzdano, odlučno i da imate jasnu viziju. Međutim, sve važniji element ozbiljnosti je inkluzivnost — ne samo zapošljavanje ljudi različitih pozadina i pružanje svima jednake šanse za napredovanje, već i osiguranje da se svi zaposleni osećaju poštovano i podržano.

2. Snažne komunikacijske veštine. Dobra komunikacija je oduvek podrazumevala jasno izražavanje i sposobnost da "zauzmete prostor". U današnjem svetu rada, sposobnost vođenja virtuelnih sastanaka, poput onih na Zoom-u, jednako je važna. Komunicirati sa "izvršnim prisustvom" danas takođe znači slušati i učiti, umesto komuniciranja silom.

3. "Odgovarajući" izgled. Izgled je najmanje važna osobina, ali je ona koja se najviše promenila od 2012. do 2022. godine. Autentičnost, koja se pre deset godina nije ni pominjala, sada je visoko cenjena. Da biste danas bili viđeni kao lider, od vas se očekuje da otkrijete ko ste u suštini — a ne da imitirate zastareli, idealizovani model "profesionalnog" ponašanja.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „Nova pravila izvršnog prisustva“ autorke Silvije En Hjulet.

Usavršite svoje veštine pisanja

Bez obzira na posao, poziciju ili industriju, pisana komunikacija je veština koja vas može izdvojiti od vaših kolega. Evo okvira u tri koraka koji vam može pomoći da unapredite svoje pisanje — bilo da je reč o mejlu, formalnom dokumentu, objavi na društvenim mrežama ili nečemu drugom.

1. Odredite svrhu svog teksta. Koji rezultat želite da postignete? Da li želite da informišete, ubedite ili uputite zahtev? Neka ta svrha oblikuje suštinu i stil vaše komunikacije od početka do kraja.

2. Precizno identifikujte svoju publiku i obraćajte im se direktno. To znači korišćenje jezika koji razumeju i tona koji im odgovara. Takođe podrazumeva predviđanje i odgovaranje na njihova pitanja — pre nego što ih postave.

3. Koja je vaša ključna poruka? Ovo je suština vašeg teksta. Da biste došli do poruke koju želite da prenesete, zapitajte se kako biste je objasnili svojoj publici za 15 sekundi ili manje. Zatim, pređite na poentu što ranije u svom tekstu, unutar prvih 40 do 50 reči.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „Kako unaprediti poslovno pisanje od ‘prosečnog’ do ‘odličnog’“ autorke Elizabet Danziger.

Da li ste radoholičar?

Radoholizam nije u broju sati koje radite — već u vašoj sposobnosti da se isključite iz posla. Da biste utvrdili da li možda imate tendenciju ka radoholizmu, pročitajte sledeće izjave i ocenite u kojoj meri svaka opisuje vas, koristeći sledeću skalu:
1 = nikada; 2 = retko; 3 = ponekad; 4 = često; 5 = uvek

1. Radim zato što postoji deo mene koji oseća potrebu da radi.

2. Teško mi je da prestanem da razmišljam o poslu kada prestanem da radim.

3. Osećam se uznemireno ako moram da propustim radni dan iz bilo kog razloga.

4. Sklon/a sam da radim više od onoga što se zahteva na mom poslu.

Sabirajte svoje ocene. Ako ste neku od ovih stavki ocenili sa 4 ili 5, imate neke sklonosti ka radoholizmu. Ali ako je vaš ukupni rezultat 15 ili više, pokazujete značajne znake radoholizma.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „Vodič za radoholičare: Kako povratiti svoj život“ autorke Malise Klark.

Postavljajte pametnija strateška pitanja

Suočavajući se s povećanom hitnošću i nepredvidivošću, sposobnost postavljanja pametnih pitanja postala je ključna veština liderstva — posebno pri definisanju strategije. Evo pet vrsta pitanja koja možete postavljati kako biste unapredili donošenje strateških odluka:

1. Istraživačka: Šta je poznato?
Kada se suočavaju s problemom ili prilikom, najbolji donosioci odluka počinju razjašnjavanjem svog cilja, pitajući se šta žele da postignu i šta moraju naučiti da bi to ostvarili.

2. Spekulativna: Šta ako?
Ova pitanja pomažu da situaciju sagledate šire, redefinišući problem i istražujući nekonvencionalna rešenja.

3. Produktivna: Šta sada?
Procena dostupnosti talenata, sposobnosti, vremena i drugih resursa pomaže vam da odredite dalji tok akcije.

4. Interpretativna: I, šta onda?
Ovo prirodno prateće pitanje vas može podstaći da stalno redefinišete suštinski problem — da zaronite ispod površine i izvučete implikacije nekog zapažanja ili ideje.

5. Subjektivna: Šta je prećutano?
Ovo poslednje pitanje bavi se ličnim rezervama, frustracijama, tenzijama i skrivenim motivima koji mogu skrenuti donošenje odluka s pravog puta.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „Umetnost postavljanja pametnijih pitanja“ autora Arnoa Ševaljea i saradnika.

3 uobičajena stila liderstva — i kada ih koristiti

Biti odličan lider znači prepoznati da različite okolnosti zahtevaju različite stilove liderstva. Evo tri uobičajena stila i situacija kada ih treba primeniti:

1. Prinudno liderstvo, koje podrazumeva zahtev za trenutnim pridržavanjem pravila. Ovo je najmanje efektivan stil u većini situacija. Međutim, u krizama gde je potrebna odlučna akcija i jasna hijerarhija, ovaj autoritativni stil može biti neophodan.

2. Autoritativno liderstvo, koje se zasniva na mobilizaciji ljudi prema određenoj viziji. Ovo uključuje motivisanje članova tima povezivanjem njihovog rada sa širim organizacionim ciljevima. Ovaj stil je koristan u mnogim situacijama, posebno u periodima promena ili nesigurnosti.

3. Liderstvo postavljanjem standarda, koje uključuje očekivanje izvrsnosti i samostalnosti. Iako ovaj stil treba koristiti štedljivo, može biti delotvoran u situacijama kada su zaposleni visoko motivisani i izuzetno kompetentni, ili kada je savršenstvo apsolutno neophodno.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „6 uobičajenih stilova liderstva — i kako odlučiti koji koristiti kada“ autorke Rebeke Najt.

Još 3 stila liderstva — i kada ih koristiti

Evo još tri stila koja možete dodati svom alatu:

1. Afiliativno liderstvo, koje se fokusira na izgradnju emocionalnih veza. Ovaj stil gradi povezanost i stvara pozitivnu organizacionu kulturu, ali ga ne treba koristiti izolovano. Može nedostajati povratnih informacija za rešavanje problema sa performansama ili složenih izazova.

2. Demokratsko liderstvo, koje podrazumeva stvaranje konsenzusa. Ovaj stil je idealan kada niste sigurni koji je najbolji kurs delovanja i želite da generišete ideje. Međutim, nije dobra strategija ako članovi tima nemaju dovoljno iskustva ili informacija, ili u kriznim situacijama.

3. Liderstvo kroz mentorstvo, koje je usmereno na razvoj zaposlenih za budućnost. Ovaj stil je posebno koristan tokom pojedinačnih evaluacija učinka i ključan je za razvoj zaposlenih.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „6 uobičajenih stilova liderstva — i kako odlučiti koji koristiti kada“ autorke Rebeke Najt.

Prevazilaženje preteranog razmišljanja

Preterano razmišljanje može se manifestovati u tri oblika: ruminacija, preterana analiza i „putovanje u budućnost“. Evo kako da prepoznate i rešite svaki od njih pre nego što izazovu stres ili sagorevanje.

1. Ruminacija. Ovo je mentalna petlja u kojoj se zadržavate na prošlim događajima, posebno negativnim ili stresnim. Ako se često fokusirate na negativne povratne informacije, spominjete prošle neuspehe ili ste previše oprezni u poslu, možda ste skloni ruminaciji. Da biste to prevazišli, odvojite 15-30 minuta da se bavite ovim mislima, što će vam pomoći da ih stavite u okvir i sprečite konstantno razmišljanje tokom dana.

2. Preterana analiza. Odlaganje obaveza, prekomerno oslanjanje na tuđe odobravanje i teškoće u postavljanju prioriteta su znaci preterane analize. Prekinite ovaj ciklus fokusiranjem na cilj „dovoljno dobro“ umesto „savršenstvo“.

3. „Putovanje u budućnost.“ Ako trošite previše energije planirajući svaki mogući scenario ili vam je teško da slavite uspehe, jer stalno razmišljate o sledećem koraku, verovatno ste skloni ovom obliku preteranog razmišljanja. Da biste to rešili, koristite svoju sposobnost da razmišljate unapred tako što ćete se zamisliti u budućnosti gde je trenutni stres iza vas.

Ovaj savet je prilagođen iz teksta „3 vrste preteranog razmišljanja — i kako ih prevazići“ autorke Melodi Vajlding.

Razvijajte veštine aktivnog slušanja

Da li ste aktivan slušalac na poslu? Aktivno slušanje znači da ne slušate samo ono što osoba govori, već se fokusirate i na njihove misli i osećanja. Klimanje glavom i ponavljanje ključnih tačaka vašeg sagovornika je dobar početak, ali nije dovoljno da se osećaju saslušano.

Da biste postali bolji u aktivnom slušanju, prvo razumite svoj podrazumevani stil slušanja. Zapitajte se: „Kako obično slušam?“ Da li ste orijentisani na zadatke, fokusirani na efikasnost? Da li tražite povezivanje, obraćajući pažnju na emocionalne elemente onoga što sagovornik govori? Ili ste skloni kritičkom pristupu? Budite iskreni prema sebi u vezi sa svojim osnovnim načinom slušanja drugih.

Zatim donesite svesnu odluku o tome kako najbolje slušati u određenoj situaciji. Prvo odredite cilj razgovora. Zatim odlučite koji je način slušanja najprikladniji: Da li vi i vaš sagovornik pokušavate da osmislite akcioni plan? Ili da bolje razumete određenu situaciju ili temu? Da li želite da produbite svoj odnos? Ili se od vas traži da pružite iskrenu kritičku procenu? Pravo aktivno slušanje podrazumeva slušanje s jasnom namerom.

Da li znate kako se vaši zaposleni zaista osećaju u vezi sa svojim ulogama, poslom i međuljudskim odnosima? Postavljanje pravih pitanja u fokusiranim razgovorima jedan na jedan ključno je za razumevanje njihovih osećanja i potreba. Ovaj članak ističe šest pitanja koja vam mogu pomoći da pređete preko površnih interakcija. Što više prepoznajete svoje zaposlene kao ljude sa ambicijama i snovima — a ne samo kao delove mašine — bolje ćete razumeti kako se osećaju u vezi sa svojim poslom i budućnošću.

Dobrobit zaposlenih je pod velikim pritiskom. Oko 60% radnika kaže da se bore s angažovanošću, a svaki peti oseća se usamljeno, prema istraživanju Gallup-a. Ovo nije mali problem za menadžere: zaposleni koji se ne osećaju dobro manje su produktivni, manje posvećeni i češće negativno utiču na rezultate vaše kompanije.

Zato je važno da budete svesni kako se vaš tim oseća i spremni da reagujete ako se pojave problemi. Ovo zahteva posvećenost izgradnji poverenja i održavanju otvorene komunikacije, kaže Ema Sepela, predavač na Yale School of Management i autorka knjige Sovereign: Reclaim Your Freedom, Energy, and Power in a Time of Distraction, Uncertainty, and Chaos.

„Uverite se da se vaši zaposleni osećaju prijatno i sigurno u vašem prisustvu“, kaže ona. „Ako ne osećaju da vam mogu verovati ili da vam je stalo, neće biti otvoreni za razgovor.“

Čak i uz dobar odnos, može biti izazovno razumeti kako se vaši zaposleni zaista osećaju u vezi sa svojim ulogama, poslom i međuljudskim odnosima — posebno ako radite sa zaposlenima na daljinu. Postavljanje pravih pitanja u razgovorima jedan na jedan je ključno, kaže Stiven Rogelberg, profesor na Univerzitetu Severne Karoline i autor knjige Glad We Met: The Art and Science of 1:1 Meetings.

„Tokom pandemije izgubili smo osećaj povezanosti i prepoznavanja od strane ljudi ključnih za naš uspeh i karijeru“, kaže on. „Nedostajali su nam razgovori koji imaju značaj.“

Da biste bolje razumeli svoj tim, evo šest pitanja koja stručnjaci predlažu za dublje interakcije:

1. Kako se danas osećate na skali od 1 do 10?

Problem sa rutinskim pitanjima poput „Kako ide?“ jeste što često dovode do površnih odgovora poput „dobro“ ili „u redu“. Ali traženje od članova tima da ocene svoje trenutno stanje na numeričkoj skali podstiče ih na promišljeniju samoprocenu, kaže Rogelberg. Ovo je posebno važno za zaposlene na daljinu koji se mogu osećati izolovano i manje povezano.

Ako neko sebe oceni četvorkom, na primer, dodatno pitanje: „Koji faktori doprinose toj oceni?“ može otvoriti vrata za refleksiju i dublje razumevanje.
„Možda se neko bori s teškim projektom ili ima probleme kod kuće“, kaže on. „Postavljanje dodatnih pitanja može vam pomoći da saznate stvari koje inače možda ne biste otkrili.“

Saveti:
Pre nego što započnete ovaj razgovor, postavite ton iskrene brige i saosećanja, savetuje Sepela. Usmerite pažnju na sagovornika, koristite topao glas i dajte im do znanja da ste prisutni. „Neka znaju da je ovaj razgovor namenjen njima i da vam je stalo do njih kao ljudi, a tek onda kao zaposlenih.“

2. Šta vas trenutno raduje izvan posla?

Ovo pitanje možda neće otkriti kako se vaši kolege osećaju u vezi sa svojim poslom, ali pomaže u izgradnji ličnih veza otkrivanjem zajedničkih interesa i istraživanjem razlika. „Upoznavanje članova tima kao ljudi sa životima van posla zahteva vreme i poverenje,“ kaže Stiven Rogelberg. „Ali izgradnja ovog temelja vredi truda jer olakšava ljudima da kasnije pričaju o svojim brigama.“

Ostanite u zoni komfora svog kolege; ako je neko nesklon deljenju, nemojte pritiskati. „Kako stičete njihovo poverenje, mogu se osećati prijatnije da se otvore,“ dodaje Rogelberg.

Pored ovog pitanja, Ema Sepela predlaže povezivanje ličnog i profesionalnog pitanjem: „Šta vas oživljava na poslu? Koje aktivnosti u našoj organizaciji vas pune energijom?“ Cilj je pronaći zajedničke tačke u onome što ih ispunjava i iskoristiti to za stvaranje mogućnosti za rast i angažman u timu.

3. Da li nalazite smisao u svom poslu? Ako ne, koje promene bi vam pomogle?

Istraživanja pokazuju da zaposleni koji osećaju svrhu i ispunjenje na poslu imaju veće zadovoljstvo i verovatnije ostaju u organizaciji. Rogelberg predlaže da saznate više o profesionalnoj motivaciji svojih kolega. Pitanja poput: „Koje delove svog posla volite? Šta vas opterećuje? Da li je ova uloga ispunila vaša očekivanja? Da li je bilo iznenađenja, pozitivnih ili negativnih?“ posebno su važna za zaposlene na daljinu koji se mogu osećati odvojenima.

„Nije samo stvar u tome da pitate, već da pokažete da želite da ih podržite i učinite njihov posao značajnijim,“ kaže Rogelberg.

Aktivno slušanje ovde ima ključnu ulogu, ističe Sepela. „Budite radoznali i nemojte previše govoriti. Kada govorite, parafrazirajte ono što je osoba rekla svojim rečima kako bi se osećala saslušano i kako biste se uverili da ste ih pravilno razumeli.“

4. Šta bi učinilo ovaj posao ili organizaciju privlačnijim za vas na duže staze?

Razumevanje šta motiviše članove vašeg tima i podstiče njihovu posvećenost je ključno, kaže Rogelberg. „Motivacija direktno utiče na angažman, zadovoljstvo i zadržavanje zaposlenih.“ Ključno je biti otvoren za njihove ideje, dok istovremeno budete transparentni o onome što nije izvodljivo. Na primer, ako neko želi da radi od kuće puno radno vreme, a to nije moguće, „budite iskreni o onome što možete da promenite.“

Imajte na umu da neki komentari mogu biti teški za slušanje. Ako zaposleni ukaže na probleme u radu ili istakne nedostatke u vašem pristupu, prirodno je osećati se defanzivno, kaže Sepela. Ali „izbegavajte da reagujete odbrambeno.“ Ovo je prilika da saznate više i učite. „Ako ne možete rešiti sve odmah, dogovorite naknadni sastanak.“

5. Šta vas iscrpljuje na poslu i kako mogu da vas podržim?

Članovi vašeg tima možda se suočavaju s izazovima koje ne znate u potpunosti: težak zadatak, složena dinamika tima ili neadekvatan izveštaj direktno odgovorne osobe. Identifikovanje ovih prepreka može vam pomoći da pružite odgovarajuću podršku, kaže Sepela. Cilj je saznati „šta bi im olakšalo postizanje najboljeg učinka i šta vi možete učiniti da im to omogućite.“

Rogelberg predlaže da pitate o zadacima koji im izgledaju kao gubljenje vremena ili da li im je potrebna jasnija očekivanja. Međutim, budite pažljivi da ne delujete kao mikromenadžer; u suprotnom rizikujete da narušite odnos i smanjite njihovu produktivnost. „Ne želite da odu s razgovora s osećajem da pokušavate da diktirate svaki detalj njihovog rada.“

6. Koji su vaši karijerni ciljevi i snovi? Kako mogu da vam pomognem da ih ostvarite?

Mnogi menadžeri nikada ne pitaju zaposlene o njihovim dugoročnim profesionalnim aspiracijama, što je propuštena prilika. Što više prepoznajete članove svog tima kao ljude sa ambicijama i snovima — a ne samo kao deo mašine — bolje ćete razumeti kako se osećaju u vezi sa svojim poslom i budućnošću.

Da biste prešli granice rutinskih razgovora, Sepela predlaže da počnete s pitanjem: „Znam da obično pričamo samo o poslu, ali danas želim da vas pitam o vašim profesionalnim ciljevima. Moj cilj je da osiguram da vas podržavam u njihovom ostvarenju i da vidim kako mogu pomoći.“

Zapamtite, nije stvar samo u prikupljanju informacija; reč je o korišćenju onoga što ste saznali za njihovo profesionalno usmeravanje. Bilo da predložite ciljanu obuku, izazovne zadatke ili prilike za prikazivanje veština, cilj je da pokažete da ulažete u njihov razvoj.

. . .

Ne postoji univerzalan pristup ovim razgovorima. Važno je birati pitanja koja odgovaraju vašem timu i dinamici vaših odnosa. Eksperimentišite s različitim pitanjima kako biste pronašli pravi ritam. Na kraju, ključ nije samo u pitanjima koja postavljate već i u „iskrenosti i pravom interesovanju za njihove odgovore,“ kaže Rogelberg. „To znači pažljivo slušati, dublje istražiti ono što dele i pružiti podršku kad god je to moguće.“