BENDŽAMIN FRANKLIN

Kompanije često donose važne opklade na talente oslanjajući se u velikoj meri na instinkt. Istraživanje na više od 4.200 muzičara sugeriše sistematičniji pristup. Menadžeri bi trebalo da procene tri oblika kapitala: komercijalne rezultate, mreže kontakata i profesionalni kredibilitet. Zatim mogu koristiti saradnje, izazovne zadatke koji podstiču razvoj i pravovremene rizike kako bi popunili praznine i izgradili karijere. Cilj nije jednostavno identifikovati najtalentovanije ljude; cilj je orkestrirati prilike koje im pomažu da uspeju na duge staze.   Kada je kompanija Gap nastojala da svoj brend ponovo učini uzbudljivim, obratila se naizgled neočekivanom kandidatu: Viktoriji Bekam (Victoria Beckham), čija je luksuzna modna marka poznata po krojenim, minimalističkim siluetama. Gigant brze mode Zara, u međuvremenu, lansirao je kolekciju sa portorikanskim umetnikom Bed Banijem (Bad Bunny), koji je nosio nekoliko ovih odevnih kombinacija na svom nastupu tokom poluvremena Superboula. Na papiru, neobični parovi. Ali sledili su logiku: jedni su obezbedili ono što je drugima nedostajalo. Gap i Zara su stekli dizajnerski kredibilitet i kulturnu aktuelnost; Bekam i Bed Bani su dobili znatno veću komercijalnu scenu. Ista razmena se tiho odvija unutar gotovo svake organizacije: agencija spaja starijeg kreativnog direktora sa novim talentom generacije Z, ili tehnološka firma svojim dizajnerima dodeljuje izazovan zadatak. Svaki od ovih poteza je opklada na osobu, a većina kompanija je postavlja na osnovu instinkta. Da li je ta osoba talentovana? Da li ideja deluje sveže? Da li je trenutak pravi? Ti instinkti jesu važni, ali previše toga prepuštaju slučaju. Postoji disciplinovaniji pristup uparivanju kreativno talentovanih ljudi, naročito u različitim fazama njihovih karijera, koji opisujemo u ovom članku. Naš metod potiče iz naše analize podataka tokom 15 godina o više od 4.200 muzičara i stotinama izdavačkih kuća. Muzika je koristan laboratorijski poligon jer malo toga ostaje skriveno; svako izdanje, saradnik i recenzija se beleže. Tri vrste kapitala na kojima počiva svaka karijera Kada smo pratili koji umetnici su postigli uspeh i zašto, tri sastojka su se stalno pojavljivala: ono što je sociolog Pjer Burdije (Pierre Bourdieu) nazvao ekonomskim, društvenim i kulturnim kapitalom. Ekonomski kapital predstavlja komercijalni uspeh: strimove, prodaju, bioskopske blagajne — u poslovnom smislu, prihod i prihvatanje proizvoda. (Merili smo ga kroz emitovanje na radiju, što je pokazatelj autorskih honorara koje umetnik zarađuje.) Dokazani nosilac zarade u muzičkom poslu ili, u tom smislu, u bilo kojoj drugoj vrsti organizacije, dobija druge prilike koje nepoznata osoba nikada neće dobiti. To je kapital koji finansira sve ostalo. Društveni kapital je mreža: saradnici, klijenti i donosioci odluka (gatekeepers) do kojih osoba može doći i ono što se preko njih vraća. Dobro povezani ljudi rano saznaju za promene, usvajaju procene iz srodnih oblasti rada i vide kako njihove ideje putuju dalje. U organizacijama, to je nečija međufunkcionalna istorija i ugled koji omogućava da se pravi ljudi uključe u rešavanje problema. Kulturni kapital je legitimitet: poštovanje stečeno kroz nagrade, recenzije i reputaciju kvaliteta među iskusnijim kolegama. On funkcioniše na sopstvenom koloseku. Delo hvaljeno od strane kritike nije uvek hit, a hitovi ne nailaze uvek na divljenje kritičara i uvaženih kolega u struci. Sva tri oblika mogu preći sa jedne osobe na drugu putem saradnje, ali taj transfer je retko ujednačen. Zadatak menadžera je da uoči ko poseduje višak određenih vrsta kapitala, ko ima nedostatak, i kako da prebaci dotični kapital između njih. Kreiranje saradnji Naše istraživanje ukazuje na ove osnovne načine upravljanja kreativnim talentima na ovakav način: Uparite talenta u usponu sa etabliranim imenom U našem istraživanju, manje etablirani umetnici koji su objavili numeru sa većom zvezdom zabeležili su rast radijskog emitovanja od 61% u odnosu na svoje solo radove — što je prednost za koju bi samostalno mogle biti potrebne godine. U korporativnom okruženju, to može imati oblik deljenja zasluga za postignuća — na primer, pič za ključnog klijenta, prezentacija upravnom odboru ili objava o lansiranju proizvoda koja nosi oba imena. Samo uparivanje svima poručuje da novajliju vredi shvatiti ozbiljno. Uparite dve osobe od kojih svaka može otvoriti vrata koja ona druga ne može Kroz hiljade uparivanja, zajedničko izdanje privuklo je više emitovanja kada je jedan partner doneo mrežu koja je drugom nedostajala, pri čemu su obojica otišla sa pristupom koji ranije nisu imali. U kompaniji to može značiti komplementarne kontakte. Uzmite u obzir menadžera za rad sa klijentima (account executive) i inženjera za rešenja (solutions engineer) u istoj firmi. Menadžer za klijente poznaje osobu u klijentskoj organizaciji koja ima ovlašćenje da potpiše ugovor za tehnološki proizvod, dok inženjer za rešenja poznaje ljude koji će ga zapravo koristiti. Nijedan od njih ne može samostalno zaključiti posao. Uparite ljude čija je kombinacija istinski neočekivana U našim podacima, saradnja je privukla znatno više radijskih emitovanja kada su dva umetnika odrasla u različitim nacionalnim kulturama; muzički stil je jedva bio bitan. Različite tradicije znače različite tehnike, i verovatno bolju pesmu nego što bi ijedan od njih napisao sam. Upravo malo verovatno uparivanje podstiče ljude da slušaju. Isto može važiti svuda gde dvoje ljudi dolazi iz istinski različitih sredina — druge zemlje, druge discipline — zbog čega se ovakva neobična spajanja pojavljuju i u mnogim drugim kontekstima, uključujući arhitekturu, oglašavanje, dizajn video-igara i biotehnologiju. Međutim, ta neočekivanost može imati svoju cenu. Može biti slab generator jedne vrste kapitala, a izuzetno snažan generator druge. U našem istraživanju diferencijacije proizvoda, album koji se odvojio od sopstvene muzičke prošlosti umetnika izgubio je oko četvrtine radijskih emitovanja (posledica po ekonomski kapital). Međutim, profesionalni kritičari su taj isti album ocenili znatno više (podsticaj kulturnom kapitalu). Radio-stanice plaćaju predvidljivost; kritičari nagrađuju inovativnost. Serđo Acolari Montoldi (Sergio Azzolari Montoldi), generalni direktor brenda Roberto Cavalli i ranije na čelu brendova Dsquared2 i Hogan, pročitao je naše rezultate i prepoznao isti rascep u modi: kupci robnih kuća naručuju ono za šta znaju da će se prodavati, dok modni mediji nagrađuju novitet. Uparivanje veoma različitih strana će se stoga obično prodavati slabije. Poruka glasi: kada spajate dvoje kreativnih ljudi, morate razumeti koje vrste kapitala želite da generišete, kao i prateće rizike. Ipak, s vremena na vreme, jedno krajnje neobično uparivanje uspeva i komercijalno i kod kritike: proizvod koji ostvaruje svoje prodajne ciljeve i istovremeno postaje etalon prema kome se druge firme mere u pogledu nagrada, imitacija dizajna i slično. Pošto niko ne može unapred identifikovati tog pobednika, praktičan potez je rezervisati najneobičnija — ili najhrabrija — uparivanja za ljude čiji će im kumulativni ekonomski rezultat omogućiti da prežive neuspeh, i sprovesti nekoliko takvih projekata odjednom. Svaki neuspeh košta malo. Onaj koji uspe na oba fronta nadoknađuje sve ostale. Operativna primena pristupa Pretvaranje ovog načina upravljanja talentima u rutinu zahteva jednu praksu: sprovođenje revizije kapitala pre nego što donesete bilo kakvu važnu odluku o nekoj osobi — zapošljavanje, unapređenje, partnerstvo ili ključni zadatak. Ta revizija podrazumeva postavljanje tri početna pitanja: • Šta su dokazali? Prihodi, poslovi, obnove ugovora, uspešno lansirani proizvodi.• Do koga mogu dopreti? Klijenti, sponzori i partneri koji dolaze zato što je ova osoba angažovana.• Ko poštuje njihov rad? Nagrade, priznanja stručnjaka, reputacija nepogrešive profesionalne procene. Zatim slede pitanja koja ih povezuju: Koja vrsta kapitala je najslabija za ulogu koja predstoji? Da li potez koji razmatrate smanjuje taj jaz ili ga produbljuje? Odgovor ukazuje na specifičan jaz koji treba premostiti. Neko koga stručnjaci poštuju (kulturni kapital), ali malo prodaje (ekonomski kapital), treba da bude uparen sa komercijalno dokazanim partnerom koji može preneti rad na šire tržište. Neko sa snažnim prodajnim rezultatima (ekonomski kapital), ali sa malo kontakata izvan sopstvene funkcije (društveni kapital), pripada međufunkcionalnom projektu ili projektu usmerenom na klijente, rame uz rame sa dobro povezanim kolegom koji otvara ta vrata. A neko ko donosi pouzdane finansijske cifre (ekonomski kapital), ali ga ne shvataju ozbiljno ljudi koji postavljaju standarde u struci (kulturni kapital), treba da radi na zadatku gde je originalnost presudna, uz partnera čiji ugled čini taj razvojni iskorak uverljivim. Ed Biknel (Ed Bicknell), koji je dve decenije vodio grupu Dire Straits, jednom je posao upravljanja kreativnim talentima sažeo u jednu rečenicu: „Uzmete umetnost… i pretvorite je u biznis.“ Naše istraživanje pokazuje kako: kroz promišljene poteze sa kapitalom. Madona je to razumela pre četiri decenije. Hitovi su gradili njen ekonomski kapital; saradnje njen društveni kapital; stalno redefinisanje njen kulturni kapital. Rukovodioci oko nje nisu samo posmatrali razvoj te karijere; oni su pomagali u njenoj izgradnji. U svakoj organizaciji zasnovanoj na znanju, sirova veština je samo ulaznica. Najsnažniji portfoliji se ne grade oko najtalentovanijih pojedinaca; njih orkestriraju najpromišljeniji strateški lideri. Kreativnost i biznis nikada nisu bili suprotnosti koje treba balansirati. Oni su instrumenti koji se sviraju zajedno.

Humor deluje kada spaja iznenađenje sa trenutnom jasnoćom. Kroz šest eksperimenata koji su uključili skoro 1.300 učesnika, šale, mimovi i razigrani nadimci bili su smešniji kada su ljudi mogli lako da ih obrade. Jasan zvuk i vizuelni prikaz su pomogli, kao i rima i aliteracija, koje su činile da poente deluju koherentnije i prikladnije. Ovaj efekat nije učinio agresivan humor manje uvredljivim, što je posebno važno upozorenje na poslu, gde kontroverzne šale mogu nositi veći rizik. Za lidere, praktična lekcija je da humor učine lakim za slušanje, gledanje i prepoznavanje; da koriste sažeto, ritmično formulisanje kada to odgovara; i da grade šale na zajedničkim iskustvima, poznatim referencama i prepoznatljivim formatima. Dobar humor na radnom mestu zahteva malo kognitivnog napora i signalizira brigu o publici.   Istraživači odavno prepoznaju da humor može privući pažnju, produbiti društvenu povezanost i izgraditi privlačnost. Za poslovne lidere, pravovremena šala može ublažiti napetost u sali za sastanke, izgraditi odnos sa novim timom i učiniti složene strateške poruke lakše pamtljivim. Ipak, pokušaj humora na poslu je notorno rizičan. Svi smo bili svedoci kako šala nekog lidera potpuno propadne, ostavljajući prostoriju u neprijatnoj tišini. Istraživanja otkrivaju da neuspeli humor umanjuje društveni kapital lidera, što rezultira manjim poštovanjem sledbenika, smanjenom dopadljivošću i kompromitovanim percepcijama njihove kompetencije i legitimiteta. Zašto neki pokušaji humora prolaze savršeno dok drugi propadaju? Filozofi još od Aristotela tvrdili su da se komedija gradi na iznenađenju. Šala funkcioniše zato što se nešto odvija drugačije od onoga što očekujemo. Međutim, velika iznenađenja nose i velike rizike. Ako publici nedostaje potrebno znanje da bi razumela šalu, ili ako je neočekivani skok prevelik, postaje teško shvatiti smisao šale. A besmislen materijal nije smešan. Da bi uspela, komedija mora uspostaviti ravnotežu između iznenađenja i koherentnosti; ona mora predstaviti neočekivano iznenađenje koje ipak odmah ima smisla. U našem nedavnom istraživanju koje obuhvata dva objavljena rada i uključuje skoro 1.300 učesnika kroz šest različitih eksperimenata, istraživali smo šta to stvari čini smešnim. Suština je jednostavna: komedija je mnogo smešnija kada ju je lakše obraditi. Zašto su najsmešnije šale najlakše za razumevanje Šala može biti laka ili teška za obradu iz mnogo razloga. Šalu je možda teško čuti preko loše Zoom veze ili ju je teško pročitati sa pretrpanog slajda prezentacije. Konceptualno, rečnik može biti previše složen, ili osnovna referenca može zahtevati specifično, usko znanje. Bez obzira na izvor, stotine eksperimenata u kognitivnoj nauci dokumentuju da to koliko je nešto lako (ili teško) za obradu utiče na našu procenu toga. Između ostalog, poruke koje se lako obrađuju deluju istinitije i koherentnije. Da bismo testirali da li to utiče na smešnost šale, sproveli smo šest eksperimenata koristeći različite komične materijale, uključujući internet mimove, poente i nadimke. U jednom nizu eksperimenata, testirali smo kako jasnoća zvuka utiče na smešnost nastupa. Pustili smo učesnicima da slušaju audio-snimke stendap komičara. Polovina učesnika čula je originalne, jasne snimke, dok je druga polovina čula iste snimke sa dodatim pozadinskim zvucima bučnog prostora. Rezultati su pokazali da su učesnici smatrali šale smešnijim kada ih je bilo lakše čuti. Zatim smo testirali efekte vizuelne jasnoće na smešnost humora zasnovanog na slikama. U polovini ispitivanja, učesnici su videli šaljive mimove u njihovom originalnom formatu; za drugu polovinu, smanjili smo ekspoziciju slike i zasićenost boja, čineći ih malo težim za vizuelnu obradu. Rezultati su bili jasni: učesnici su smatrali mimove manje smešnim kada ih je bilo teže videti. Prelazeći na jezik, potom smo testirali da li su šale smešnije kada se rimuju ili sadrže aliteraciju. Lakše je obraditi dve reči kada dele iste glasove, pa smo predvideli da će rima i aliteracija poboljšati smešnost šale. Napravili smo nove postavke šala po principu dopunjavanja sa dve ekvivalentne opcije za poentu. Za neke šale, jedna opcija se rimovala (npr. „The Snore Store“), dok je alternativna poenta koristila sinonim koji se nije rimovao (npr. „The Snore Shop“). Učesnici su u ogromnoj većini birali poente koje se rimuju ili imaju aliteraciju kao smešnije u odnosu na njihove alternative koje se ne rimuju ili nemaju aliteraciju. Takođe smo posmatrali da li laka obrada čini agresivnu šalu blažom i bezazlenijom. Da bismo to testirali, opisali smo scenarije u kojima je osoba dobila nadimak koji je ili imao aliteraciju (npr. „Dirty Derek“) ili nije (npr. „Dirty Chris“). Neki nadimci su bili okrutni i agresivni (npr. „Dirty Derek“), dok su drugi bili bezazleniji i razigraniji (npr. „Fit Frances“). Iako ne verujemo da je davanje nadimaka na bilo koji način produktivna vrsta šale u profesionalnom okruženju, želeli smo da testiramo da li ova stilska sredstva mogu promeniti meru u kojoj takve šale mogu biti uvredljive. Otkrili smo da aliteracija nije učinila agresivne nadimke manje uvredljivim ili bezazlenijim. Za svakoga ko komunicira na radnom mestu, ova razlika je kritično upozorenje: to što ćete svoju šalu učiniti lakšom za obradu neće spasiti uvredljivu ili neprikladnu primedbu od toga da uvredi vaš tim. Ovo je jedinstven i uvećan rizik za sve šale u kancelariji, pošto su zasebna istraživanja pokazala da se kontroverzne šale doživljavaju kao uvredljivije kada ljudi zamisle da ih čuju na radnom mestu u poređenju sa drugim okruženjima. Umesto toga, otkrili smo da je lakša obrada učinila da šale deluju koherentnije, što je izgleda objasnilo porast smešnosti. Kada posmatrate komediju kroz ovu prizmu, odjednom postaje jasno zašto se komičari oslanjaju na iste uobičajene tehnike. Publici je lakše da obradi informacije koje je već videla ranije. Zbog toga ponavljajuće šale (running gags), povratne šale (callback jokes) i interne šale dobro funkcionišu, jer se oslanjaju na prethodno znanje — čineći ih lakšim za obradu. Korišćenje poznate strukture, kao što je analogija ili šablon za mim (npr. „Ljudi X kada se na događaju pojavi Y“), takođe može olakšati laku obradu, a samim tim i smešnost. Završavanje šale prepoznatljivom frazom ili osmehom takođe može pomoći da se publici razjasni da pričate šalu, tako da publika ne mora da troši energiju nagađajući nameru govornika. Strateške pauze u izvođenju i promene u vokalnoj intonaciji koje oponašaju nastup klasičnog komičara mogu imati isti efekat. Ne morate biti prirodno nadareni komičar da biste efikasno koristili humor na poslu. Za lidere koji žele da komuniciraju efikasnije, ovi nalazi se svode na tri praktična zaključka za korišćenje humora na poslu: • Nemojte skrivati šalu.• Učinite da se rimuje ili koristi aliteraciju.• Gradite na zajedničkom znanju i poznatim strukturama. Nemojte skrivati šalu Najneposrednija i najpraktičnija primena našeg istraživanja za menadžere uključuje kontrolisanje okruženja i isporuke vaše poruke kako bi bila laka za slušanje i prepoznavanje, posebno u okruženju gde su konkurentski zahtevi za pažnjom publike već visoki. Ako izvodite vedar uvod na sastanku cele kompanije (town hall), akustika prostorije i to da li se publika utišala izuzetno su važni. Ako publika mora da se napreže da bi vas čula zbog lošeg mikrofona, kolega koje ometaju ili loše internet veze na hibridnom pozivu, vaša šala će vrlo verovatno propasti. Slično tome, ako su vaš suptilni govor tela ili izrazi lica ključni za to da publika razume šalu koju pravite, osvetljenje i udaljenost publike od bine uticaće na njenu smešnost. Takođe je važno da jasno stavite do znanja svoje namere kada pričate šalu. Bez obzira na to koliko je prostorija tiha, ako iznesete duhovito zapažanje ravnim, monotonim glasom ili prebrzo pređete preko njega bez promene ritma govora, publika će se mučiti da protumači da li ste ozbiljni ili ne. Korišćenje dramatičnih vokalnih intonacija, preuveličanih izraza lica i pauza kako biste označili svoj materijal kao šalu može pomoći u tome. Samo vodite računa o ravnoteži: jasno signaliziranje šale takođe može stvoriti izvestan pritisak na publiku da se nasmeje, što može dovesti do lažnog smeha pristojne publike ili negodovanja one sklonije konfrontaciji. Prihvatite moć rime i aliteracije Naši eksperimenti su takođe otkrili da su učesnici dosledno smatrali poente i fraze smešnijim kada su se rimovale ili imale aliteraciju. Iako ovo može zvučati kao savet namenjen umetnicima pre nego rukovodiocima, ovo je neverovatno moćan alat u poslovnoj komunikaciji. Kada dve reči dele isti početni glas (aliteracija) ili isti završni glas (rima), one se obrađuju brže i fluidnije. Za menadžera, to znači da specifične reči koje koristite da uobličite vedro zapažanje mogu odrediti hoće li ono dobiti osmeh ili prazan pogled. Ne preporučujemo da govorite u šaljivim stihovima, ali se možete osloniti na ritmično formulisanje kada pokušavate da iznesete upečatljivu, zabavnu poentu. Ako je projekat donekle skrenuo s koloseka zbog birokratske administracije, razigrano nazivanje te situacije „papirnim paklom“ (paperwork purgatory) umesto „administrativnim kašnjenjem“ koristi aliteraciju kako bi fraza bila kognitivno zadovoljavajuća. Slično tome, neko može projekat koji uključuje duboko frustrirajuću i masivnu tabelu nazvati „Excel pakao“ (Excel hell). Ova sredstva funkcionišu zato što zajednički glasovi mogu učiniti da se neuobičajeni parovi pojmova (npr. „papirologija“ i „pakao“) osete inherentno povezanima. Kada lideri koriste rime ili aliterativne formulacije da ukažu na apsurde na radnom mestu, oni nisu samo pametni; oni čine svoje reči lakšim za obradu svojoj publici. Zbog toga šale deluju „prikladno“ i „ispravno“. Sledeći put kada budete sastavljali imejl za svoj tim ili pripremali govor za korporativnu večeru, pregledajte svoj tekst tražeći prilike da zamenite reči upečatljivijim, aliterativnim parovima. To je naučno potvrđen način da svoju komunikaciju učinite privlačnijom. Samo zapamtite da je umerenost ključ. Većina ljudi ne govori niti piše imejlove kao Vilijam Šekspir, pa preterivanje može delovati neprirodno. Gradite na zajedničkom znanju i poznatim strukturama Najlakši način da šalu učinite lakom za obradu, a samim tim i smešnijom, jeste da je utemeljite u onome što publika već zna. Još je bolje ako se nadovezuje na stvari ili iskustva kojima su često izloženi. Interna šala o neobičnom zastarelom softverskom sistemu za koji samo vaš tim zna, ili bezazleno podsećanje na upečatljiv trenutak sa poslednjeg timskog druženja van kancelarije, funkcionišu iznenađujuće dobro, kao i ponavljajuće šale, povratne šale i interne šale. Ovo zajedničko znanje se često gradi kroz ponavljanje, čineći informaciju veoma lakom za obradu u mozgu. Pošto vaš tim već poseduje pozadinsko znanje, kognitivni napor potreban da se shvati šala je veoma mali. Osim korišćenja poznatog sadržaja za komediju, lideri takođe mogu razmotriti korišćenje poznatih struktura šala. Različite šale su stalno u trendu, od skorašnjih šala „Kako je počelo u odnosu na Kako se odvija“ i „Ženska matematika“ (Girl math) do starijih „Koliko je X potrebno da se promeni sijalica?“. Nadovezivanje na ove poznate strukture uz zamenu jedne ili dve reči kako bi odgovarale datom kontekstu može doneti mnogo smeha. Na primer, lider bi mogao da se našali na račun „korporativne matematike“ dok raspravlja o glupoj organizacionoj grešci, kao što je naručivanje previše hrane za neki događaj. . . . Razumevanje načina na koji humor funkcioniše takođe nam pokazuje zašto se toliko ceni. Pričanje dobre šale zahteva više od pukog razmišljanja o sadržaju onoga što govorite. Ono zahteva razmišljanje o tome kako će aspekti vaše šale komunicirati sa publikom i kontekstom u kojem je čuju. Iste strategije koje čine šalu smešnijom takođe obično pokazuju empatiju i pažljivost — što je odličan način za izgradnju odnosa i zajedništva sa vašim kolegama.

Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih (private equity) fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.   Trenutne opcije, agencije za traženje kadrova i ponuđači psihometrijskih testova, nisu prilagođene potrebama kompanija srednje veličine. PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1) Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom; 2) pronaći stručnog savetnika; i 3) ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Ulozi prilikom zapošljavanja na najvišim pozicijama (C-nivo) su egzistencijalni. Na kraju krajeva, rizik talenta je rizik stvaranja vrednosti. Nigde to nije istinitije nego na srednjem tržištu, gde se uticaj liderstva najdirektnije oseća, a rukovodioci verovatno neće imati podršku višestrukih slojeva menadžmenta i timova stručnjaka za različite oblasti. Ali kada su promene u liderstvu neophodne – zbog penzionisanja, promene vlasništva ili problema sa učinkom – kompanije srednje veličine i investitori nalaze se u ozbiljno nepovoljnom položaju. Često im nedostaju interne sposobnosti i spoljna podrška koja bi im pomogla da pronađu i procene najbolje kandidate. To nije mali problem, a posebno je akutan u svetu privatnih investicionih fondova, gde je fluktuacija generalnih direktora u portfelj kompanijama česta i normalna. Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija – 58% – dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno. Gde trenutne opcije podbacuju Veliki PE fondovi deluju u skladu sa svojim razumevanjem važnosti liderstva u stvaranju vrednosti; rastuća većina njih sada zapošljava partnera za ljudski kapital, čija uloga uključuje odabir, procenu i razvoj liderstva u portfelj kompanijama. Najbolji od njih su razvili impresivne procese kako bi osigurali svoj uspeh. Ali uloga partnera za ljudski kapital je mnogo ređa među PE fondovima srednje veličine, koji se fokusiraju na kupovinu kompanija sa prihodima između 10 miliona i 1 milijarde dolara. Ovi fondovi generalno imaju manje portfolije i manje pozicija za popunjavanje, što otežava opravdavanje troškova. Budući da njihove portfelj kompanije srednje veličine takođe imaju manje sofisticirane timove za ljudske resurse od velikih kompanija, postoji jaz u sposobnostima: kada je reč o pronalaženju, proceni i razvoju talenata, srednje tržište je nedovoljno usluženo. Većina kompanija srednje veličine (i PE fondova srednje veličine) prinuđena je da bira između dve manjkave opcije prilikom procene izvršnog liderstva: agencija za traženje kadrova i velikih ponuđača psihometrijskih testova koji nude univerzalne izveštaje. Agencije za traženje kadrova su neprocenjive za pronalaženje kandidata, ali kada one takođe procenjuju te kandidate, dolazi do sukoba interesa, jer agencije bivaju plaćene kada se izvršni direktor zaposli. Štaviše, većina kompanija srednje veličine – čak i PE fondovi – ne mogu ponuditi obim posla koji ih kvalifikuje za najbolju, najprilagođeniju podršku od strane agencija za traženje kadrova; često ih uslužuju različiti ljudi za svaku pretragu, što može smanjiti institucionalno znanje i odgovornost. Sa druge strane spektra, veliki ponuđači psihometrijskih testova nude standardizovane procene poput testova ličnosti dizajniranih da predvide učinak rukovodilaca, identifikuju rizike i slabosti, procene timske veštine osobe i tako dalje. Izveštaji koje oni pružaju bogati su podacima, ali siromašni interpretacijom – to su algoritamski rezultati koji često propuštaju nijanse, kontekst i ljudski element. Iako oni procenjuju kandidata, timu za zapošljavanje je prepušteno da utvrdi da li taj kandidat zaista odgovara zahtevima posla. Ovde se kompanije srednje veličine i PE fondovi suočavaju sa poznatom zagonetkom preduzeća sa srednjeg tržišta svuda: imaju potrebe velikih kompanija, ali resurse malih. Sa strane PE fonda, ljudi odgovorni za pronalaženje i procenu kandidata su obično operativni partneri (OP) firme, koji mogu biti pametni operativci, ali retko imaju stručnost u oblasti ljudskih resursa. Sa strane kompanije, skoro polovina (46%) kompanija srednje veličine kaže da su njihova odeljenja za ljudske resurse taktička i operativna, a ne strateška; a ako zapošljavaju kao deo PE akvizicije, oni i njihove kolege iz najvišeg menadžmenta možda još uvek ne razumeju pritiske i zahteve rada za PE vlasnike. Potreban im je način da otkriju rizik koji se ne vidi u biografiji. Taj rizik se često krije naočigled svih – unutar samih osobina koje investitori imaju tendenciju da precenjuju. Kada „glavne osobine“ postanu crvene zastavice U žurbi da zaposle lidere visokog uticaja, PE fondovi često traže određene karakteristične osobine, pretpostavljajući da se one pretvaraju u skalabilno liderstvo. Ali ove osobine, kada se previše naglašavaju ili ostaju bez kontrole, često stvaraju isto toliko problema koliko ih i rešavaju. Pogledajmo bliže dve najčešće pogrešno shvaćene – i zloupotrebljene – osobine u jednačini talenata portfelj kompanija: agilnost i samopouzdanje. Pitajte bilo kog PE investitora šta želi kod izvršnog direktora i „agilnost“ je skoro uvek na vrhu liste. Investitori žele lidere koji mogu brzo da se kreću, menjaju strategiju, odlučno deluju kada plan propadne i iskoriste neočekivane prilike. Naš AlixPartners Indeks disrupcije pokazuje da 40% rukovodilaca u kompanijama sa značajnim PE vlasništvom kaže da njihov izvršni tim nije dovoljno agilan, u poređenju sa samo 19% u kompanijama bez PE vlasništva. Ali agilnost nije čarobno rešenje. To je osobina, i kao sve osobine, dolazi sa kompromisima. Izuzetno agilni rukovodioci se obično ističu u haotičnim, dvosmislenim situacijama. Oni uspevaju u promenama i mogu se brzo preorijentisati pod pritiskom. Ali te snage često idu na štetu strukture, doslednosti i praćenja izvršenja. Agilnost i operativna strogost retko se nalaze u istoj osobi. Agilni lideri se kreću brzo – ali ne sprovedu uvek posao do kraja. U kontekstu integracije nakon spajanja, strateškog zaokreta ili rane faze rasta, agilnost može biti supermoć. Ali u fazi stabilnog skaliranja, gde su preciznost i sistemi najvažniji, ona može postati teret. Razmotrite ovaj slučaj: iskusni generalni direktor sa prethodnim PE iskustvom izabran je od strane firme srednje veličine da vodi brzorastuću industrijsku kompaniju. Dobio je visoke preporuke od istaknute agencije za traženje kadrova i zaposlen je zbog svog iskustva i dinamičnog stila rada. I u nekim aspektima, ispunio je očekivanja: kretao se brzo, unosio energiju i izvršavao zadatke tempom koji je u skladu sa očekivanjima PE fonda. Ali pukotine su se brzo pojavile. Ostao je žalosno nepovezan sa operativnim detaljima; delegirao je sa nejasnim, uopštenim smernicama; i nije pratio ključne inicijative. Nakon brzih spajanja i akvizicija, mučio se da uvede operativnu disciplinu koja je poslovanju bila potrebna za efikasnu integraciju i skaliranje. Ako se agilnost često pogrešno shvata, samopouzdanje se shvata još pogrešnije. Mnogi rukovodioci vide samopouzdanje kao bezuslovno pozitivnu osobinu: osobinu koja signalizira odlučnost, prisutnost i kontrolu. Ali samopouzdanje, kao i agilnost, ima svoju tamnu stranu. Ako se ne kontroliše, može se pretvoriti u aroganciju, otpor prema povratnim informacijama ili nedostatak saradnje. A u okruženju koje podržava PE fond, gde je usklađenost sa vlasništvom jednako važna kao i izvršenje, to može izazvati ozbiljne probleme. Samopouzdanje je često ono što rukovodiocima donosi unapređenje, ali kada nije umereno poniznošću ili samosvešću, postaje crvena zastavica. Radili smo sa jednom firmom koja je zaposlila regionalnog potpredsednika prodaje iz Fortune 500 kompanije da postane njen prvi direktor prihoda za prehrambenu kompaniju vrednu 1,4 milijarde dolara. Iako je bio harizmatičan, oštar i izvanredan u svojoj prethodnoj ulozi, u novoj je postao onaj tip šefa koji se opire saradnji i ne sluša povratne informacije, čak ni od finansijskog direktora. U okruženjima koje podržavaju PE fondovi, takvo samopouzdanje bez poniznosti je signal rizika. Kako pronaći signal ispod površine Kompanije srednje veličine i PE fondovi ne mogu sebi priuštiti da se oslanjaju na intuiciju, biografije ili procene sa sukobom interesa kada je reč o liderstvu. Lako je videti posledice neuspešnog zapošljavanja: visoke stope neplanirane fluktuacije, kašnjenja ili poremećaji u stvaranju vrednosti jer se rukovodilac muči kako se posao širi, neefikasna integracija nakon spajanja u konsolidacijama – što na kraju dovodi do nižih prinosa za investitore u već izazovnom okruženju. Ono što je potrebno je oštriji objektiv: onaj koji osvetljava rizik, balansira snage i usklađuje lidersku podobnost sa stvarnošću poslovanja. Procene pre zapošljavanja moraju prepoznati obrasce ponašanja koji oblikuju kako lider zaista vodi i testirati ih u odnosu na potrebe i prilike poslovanja. Prava pitanja za investitore su: Šta je poslovanju potrebno upravo sada? I kako će se to promeniti u narednim kvartalima i godinama? PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1. Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom. Prvi korak je prepoznavanje problema. S obzirom na količinu fluktuacije rukovodilaca koja je ugrađena u PE model, zapošljavanjem se mora upravljati kroz proces. To ne bi trebalo da bude birokratski, ali ne bi trebalo da bude ni ad hoc (kao što prečesto jeste); mantra za srednje tržište mora uvek biti „taman dovoljno procesa“. PE fondovi treba da institucionalizuju svoje znanje, uče iz grešaka i uspeha, procenjuju talente i nedostatke talenata u celom portfoliju i stvaraju merila. 2. Pronaći stručnog savetnika. PE fondovi bi trebalo da razviju odnos sa stručnim savetnikom koji je više od transakcionog. Iako možda nemaju resurse za partnera za ljudski kapital, njihovi operativni partneri i liderstvo portfelj kompanija moraju biti u stanju da rade sa nekim ko poznaje firmu, ima stručnost da sprovodi ili procenjuje procene koje dopunjuju ono što operativni partneri i izvršni timovi saznaju iz intervjua, i ko nema ekonomski sukob interesa. Dugoročan odnos je važan iz tri razloga. Savetnik će:• Upoznati se sa strategijom i kulturom firme.• Postati resurs koji može obučavati (ili zameniti) rukovodioca kome je potrebna pomoć.• Postati posvećeniji i odgovorniji za dugoročni uspeh rukovodilaca koje pomaže da se pronađu. 3. Ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Upravni odbori, operativni partneri i lideri portfelj kompanija trebalo bi da se obavežu na ulaganje u planiranje sukcesije, što je važnije nego ikad s obzirom na to da su se periodi držanja investicija produžili. Samo jedan od devet PE fondova je sproveo formalnu analizu kako bi identifikovao ključne igrače u organizaciji, a samo 26% kompanija sa značajnim PE vlasništvom kaže da sprovodi planiranje sukcesije – što je 11 procentnih poena niže od cifre među kompanijama bez PE ulaganja. . . . Pritisak za postizanjem rezultata – sa kojim se suočavaju sve kompanije, a nijedna više od onih u vlasništvu privatnih investicionih fondova – mora biti praćen procesom koji omogućava visoke performanse. Zajedno, ovi koraci mogu u velikoj meri doprineti tome da investitori i rukovodioci budu sigurni da liderstvo može da isporuči rezultate, a ne samo da preživi.

Sukobi se često mogu rešiti ako znamo njihov uzrok i razloge zbog kojih postoje. Međutim, u porodičnim preduzećima, starija generacija često nesvesno stvara uslove za strukturne sukobe u narednoj generaciji. Ovi sukobi ne proizlaze iz ponašanja ili odnosa među članovima porodice, već iz struktura upravljanja, uključujući pravne sporazume i način raspodele vlasništva. Međutim, porodični biznis ne mora nužno ostati zarobljen u ovakvim strukturnim sukobima. Bez obzira na to da li ste senior vlasnik koji pokušava da pripremi sledeću generaciju za uspeh ili ste deo generacije koja nasleđuje porodični biznis, možete identifikovati skrivene strukturne sukobe i osigurati put ka efikasnom i produktivnom donošenju odluka zajedno sa ostalim članovima porodice koji su vlasnici preduzeća.   „Možda bismo jednostavno trebali da prodamo firmu“, Connor je uzdahnuo dok je razgovarao sa svojim bratom Liamom nakon prolećnog sastanka vlasnika porodične firme za tešku mehanizaciju. Peti kvartalni sastanak zaredom, diskusije sa njihovom braćom, Danom i Mattom, o promeni nezavisnih članova odbora završile su bez dogovora. „Kako da rešimo ovu blokadu ako ne razgovaramo izvan sastanka?“ Pre samo četiri godine, braća Shipp su bila veoma bliska. Oni su predstavljali treću generaciju u porodičnom biznisu, uživali su u donošenju velikih odluka i uvek su uspevali da postignu dogovor. Kada im je otac iznenada preminuo, porodica nije bila zabrinuta za budućnost preduzeća—roditelji su ravnomerno raspodelili vlasništvo nad firmom među svoje četvoro dece u okviru testamenta. Budući da su se braća odlično slagala, otac je pretpostavio da pravilo o potrebnih 76% glasova za donošenje ključnih odluka nikada neće predstavljati problem i ugradio ga je u zvanične pravne dokumente kompanije. Međutim, ova formalna odluka stvorila je ozbiljnu prepreku, jer je u suštini značila da sva četvorica moraju biti saglasna oko bilo koje važne promene. Problem je postao očigledan nakon neuspele i konfliktne akvizicije koja je dovela do toga da su se braća podelila u suprotstavljene frakcije. Niko nije u potpunosti razumeo koliko je njihov otac bio stabilizujući faktor u porodičnom biznisu, naročito u njegovoj sposobnosti da skeptične članove porodice dovede do konsenzusa. Nakon njegove smrti, nesporazumi i međusobne optužbe postali su sve češći. Kako je vreme prolazilo, braća nisu mogla da se slože ni oko jedne značajne promene, što je dovelo do pogoršanja njihovih odnosa, dok je firma stagnirala, gubila tržišni udeo, ostajala bez klijenata i trpela značajne padove u profitu. Kako izbeći strukturne sukobe u porodičnim firmama? Iskustvo porodice Shipp nije retko. Najbolje namere starije generacije često nesvesno postavljaju sledeću generaciju u situaciju strukturnog sukoba, gde problemi ne proizlaze iz međuljudskih odnosa, već iz pravnih struktura upravljanja i raspodele vlasništva. Međutim, vaša porodična firma ne mora biti osuđena na život sa ovakvim sukobima. Bez obzira na to da li ste deo starije generacije vlasnika koji žele da osiguraju uspešnu tranziciju ili deo mlađe generacije koja preuzima firmu, možete identifikovati skrivene strukturne sukobe i stvoriti okruženje u kojem je donošenje odluka efikasno i produktivno za sve uključene strane. Izvori strukturnog sukoba Često se nesuglasice među članovima porodice pripisuju pojedincima u sistemu koji se percipiraju kao problematični—osobama koje su nepoverljive, tvrdoglave ili koje jednostavno vole da se raspravljaju. Iako takvi slučajevi postoje, mnogo češće neslaganja proizilaze iz dubljeg strukturnog sukoba, koji može nastati na različite načine. U slučaju porodice Shipp, strukturni sukob se pojavio zbog pitanja kontrole. Slična situacija dogodila se i u jednoj francuskoj poslastičarnici sa kojom smo sarađivali. Dve sestre, vlasnice posla, postigle su sporazum o tome šta će se dogoditi ako neka od njih poželi da okonča partnerstvo. Vodile su se pravilom „jedna seče, druga bira“—principom koji se često koristi prilikom deljenja deserta, kako bi onaj ko seče imao motiv da podeli kolač na jednake delove, jer druga osoba bira komad. Pošto im je ovo pravilo funkcionisalo u detinjstvu, smatrale su da će se pokazati korisnim i u poslovanju. Prema njihovom ugovoru o partnerstvu, svaka od sestara mogla je da pošalje obaveštenje o prodaji koje uključuje prodajnu cenu. Odatle bi počeo da teče rok od 90 dana u kojem bi druga sestra morala da odluči da li će prodati svoj 50% udeo po toj ceni ili će otkupiti udeo svoje sestre po istoj ceni. Verovale su da će ovakav dogovor osigurati pravednost prodaje za obe strane. Međutim, godinama kasnije, kada se njihov posao neočekivano našao u centru pažnje nakon što je prikazan u finalnoj epizodi popularne HBO serije, firma je procvetala i počela brzo da se širi na međunarodnom nivou. Ironično, baš u trenutku kada je posao dostizao neviđene uspehe, sestre su postajale sve sumnjičavije jedna prema drugoj. U svakom trenutku jedna od njih mogla je da odredi cenu koja bi drugu sestru stavila pred veliku odluku. Kako bi mogla da otkupi udeo svoje sestre sada kada je vrednost firme znatno porasla? Da li bi to značilo da bi mogla biti izbačena iz partnerstva ako druga sestra odredi previsoku cenu? Menadžerski tim poslastičarnice i dobavljači su primetili da se nešto promenilo u odnosu između sestara. Ali pošto nisu znali za klauzulu o prodaji, jednostavno su pretpostavili da se sestre više ne slažu. U stvarnosti, uzrok problema bio je strukturni sukob: klauzula o prodaji postala je poput „nuklearnog dugmeta“ koje je svaka sestra mogla pritisnuti u bilo kom trenutku. Pored kontrole, strukturni sukobi često proizilaze iz ekonomskih interesa i organizacionog dizajna. Jedna starija generacija porodičnog biznisa podelila je kompaniju na tri odvojene firme, pri čemu je svaka od njihovih ćerki dobila većinski udeo u jednoj firmi, ali i manjinski udeo u firmama svojih sestara. Ovakva raspodela vlasništva dovela je do toga da su sestre bile podstaknute da se međusobno takmiče za investicije i resurse, često na štetu cele poslovne grupe, a ponekad i na sopstvenu štetu (npr. kada je firma jedne sestre ostvarivala bolji povrat na ulaganja od ostalih). Umesto da podržavaju jedna drugu, ovaj strukturni sukob ih je pretvorio u suparnice u borbi za kapital. Sukobi zasnovani na kontroli, ekonomskim interesima ili organizacionoj strukturi obično se produbljuju tokom vremena. Percepcije nepravde prenose se iz generacije u generaciju, što dodatno cementira narative o podeli na „nas“ i „njih“. Kada porodični biznis zapadne u stanje strukturnog sukoba, postaje teško zamisliti da ljudi mogu promeniti svoje stavove—što je potpuno racionalna perspektiva. Za braću Shipp, koja su godinama u sukobu, šta bi ih moglo ubediti da je moguće popraviti odnose i ponovo uspostaviti stabilno poslovanje? Kako rešiti strukturni sukob Rizici strukturnog sukoba mogu biti očigledni, ali i suptilni. Takvi sukobi mogu prerasti u otvorene porodične svađe koje postaju javne, narušavajući reputaciju kompanije i odbijajući kupce i talentovane neporodične rukovodioce. Takođe, mogu paralisati poslovanje, ograničavajući sposobnost vlasnika da donose ključne odluke. Ako se ne reše na vreme, ovakvi sukobi neminovno negativno utiču na poslovni rezultat. Međutim, strukturne sukobe nije uvek lako prepoznati. Prema našem iskustvu, mnogi vlasnici, posebno oni iz kasnijih generacija, nisu dovoljno upoznati sa pravnim dokumentima i sporazumima koji regulišu poslovanje. Zbog toga često nisu u potpunosti svesni svih pravila i procedura koje se primenjuju u situacijama kada ne može da se postigne konsenzus. Umesto toga, oslanjaju se na usmene priče i nepisana pravila o tome „kako stvari funkcionišu kod nas“. Bez jasnog razumevanja načina donošenja odluka, nemoguće je utvrditi da li pravni sporazumi sami po sebi generišu sukobe. Koraci za rešavanje strukturnog sukoba Da bi se uspešno umanjio ili rešio strukturni sukob, prvi korak gotovo uvek podrazumeva depersonalizaciju problema. Ključna stvar je shvatiti da problem nije u pojedincima, već u strukturi upravljanja. Kada to postane jasno, mogu se razmotriti različiti pristupi za promenu ili minimizaciju konflikta. Promena struktura U mnogim slučajevima moguće je promeniti način vlasničke strukture ili način na koji se donose poslovne odluke. Ovakve promene nisu jednostavne jer: • Ruše postojeće hijerarhije i odnose moći.• Zahtevaju saradnju među suprotstavljenim stranama koje često ne žele da sarađuju.• Mogu biti skupe, jer uključuju angažovanje pravnih savetnika i reviziju postojećih ugovora.• Ipak, izmena struktura može dovesti do dugoročnog rešenja. Na primer, porodica Shipp bi mogla da izmeni ugovor o upravljanju kompanijom kako bi smanjila prag potrebnih glasova za donošenje odluka. U slučaju francuskih sestara, one bi mogle da promene svoj ugovor o partnerstvu i uvedu novi mehanizam za određivanje prodajne cene—na primer, angažovanjem nezavisne procenjivačke firme. Time bi eliminisale mogućnost da jedna sestra odredi cenu koju druga ne može da plati, čime bi se smanjio strukturni pritisak unutar njihovog poslovnog odnosa. Menjanje struktura često predstavlja najizazovniji pristup, jer zahteva određeni stepen poverenja među uključenim stranama, bez garancije kako će promene funkcionisati u budućnosti. Ipak, upravo ovakve promene mogu imati najdublji i najtrajniji efekat, jer fundamentalno redefinišu način poslovanja i donošenja odluka. Stvaranje „primenjenog upravljanja“ Jedan od pristupa rešavanju strukturnog sukoba jeste kreiranje foruma ili „džentlmenskih sporazuma“ koji, iako nisu pravno obavezujući, omogućavaju zdrav i dugotrajan proces donošenja odluka. Mnogi vlasnici sa kojima sarađujemo donose odluke na načine koji su značajno drugačiji od onih propisanih u njihovim pravnim dokumentima. Na primer, mogu imati savet vlasnika koji nema formalnu pravnu moć, ali služi za izgradnju konsenzusa među svim vlasnicima (bilo da imaju pravo glasa ili ne) pre nego što zvanični donosioci odluka formalizuju odluku. Drugi primer primenjenog upravljanja dolazi iz porodice sa četiri porodične grane. Njihova zvanična upravljačka struktura podrazumeva da se svi porodični resursi nalaze u jednom porodičnom fondu, kojim upravlja jedan član porodice sa punim pravom donošenja odluka. Međutim, kako bi rešili strukturni sukob izazvan time što tri grane nemaju moć odlučivanja, starija generacija svake grane postigla je dogovor da se u praksi porodični poverenik neće upuštati u donošenje odluka bez podrške većine starijih članova porodice, uključujući bar jednog predstavnika svake od četiri grane. Bilo da je u pitanju promena strukture ili procesa donošenja odluka, primenjeno upravljanje može biti praktično rešenje za mnoge porodice. Suština je u postizanju dogovora o realnom načinu donošenja odluka, bez obzira na ono što formalni pravni dokumenti nalažu. Ovaj pristup je često manje rizičan i manje zahtevan u pogledu vremena i resursa u poređenju sa formalnim promenama strukture, iako može zahtevati više vremena da se u potpunosti primeni i reši osnovni uzrok sukoba. Čekanje da sukob prođe Kada postizanje saglasnosti nije moguće, neke porodice odlučuju da jednostavno sačekaju. Strukturni sukobi mogu vremenom oslabiti, jer se podele na „nas“ i „njih“ razvodnjavaju kroz različite podgrane i generacije vlasnika. Na primer, zastoj u odlučivanju kod podele 50/50 može se rešiti kada vlasničke strukture postanu složenije, sa većim brojem suvlasnika. Međutim, čekanje da se sukob sam od sebe reši može trajno ugroziti imovinu u zajedničkom vlasništvu. Takođe, strukturni sukobi se mogu preneti na sledeću generaciju, gde potomci nesvesno nasleđuju sukob prethodnih generacija. Razdvajanje U nekim slučajevima, strukturni sukob je toliko intenzivan i ukorenjen da je najbolja opcija prodaja ili podela porodičnog biznisa. Iako mnogi ovu odluku doživljavaju kao neuspeh, naše iskustvo pokazuje da to može biti produktivno i uspešno rešenje. Razdvajanjem vlasnici se oslobađaju ograničenja prošlih sukoba i mogu započeti novi poslovni put sa jasnijim i stabilnijim okvirom upravljanja. . . . Braća iz porodice Shipp shvatila su da razdvajanje i čekanje na rešenje nisu održive opcije, s obzirom na to da je njihovo preduzeće pretrpelo značajne gubitke. Takođe, uvideli su da bi promena formalne strukture bila previše skupa i teško ostvariva, jer su u prethodnim pokušajima pokazali da ne mogu postići dogovor. Umesto toga, odlučili su da primene model „primenjenog upravljanja“, čime su: • Formirali savet vlasnika sa ograničenim nadležnostima i odgovornostima.• Reorganizovali upravni odbor, ostavljajući samo nezavisne direktore. Prvih nekoliko godina bilo je izazovno, jer su braća morala da se prilagode delegiranju ovlašćenja upravnom odboru i postavljanju jasnih granica o tome u kojim pitanjima će učestvovati kao vlasnici. Međutim, dugoročno, ovaj pristup je pomogao da se prevaziđe zastoj u odlučivanju, što je omogućilo kompaniji da se oporavi. Kada su uklonili nesuglasice oko donošenja odluka, braća su uspela da obnove svoj međusobni odnos i postave temelje za prenos biznisa na sledeću generaciju. Bez obzira na to u kojoj fazi vlasništva se nalazite, sukobi su neminovni. Međutim, sukobi se mogu rešiti ako znate njihov pravi uzrok i razloge njihovog postojanja. Ako se suočavate sa izgledno nerešivim sukobom među vlasnicima, zastanite i razmislite: da li je problem lične prirode ili je reč o strukturnom sukobu? Prepoznavanje prave prirode sukoba može biti ključ za pronalaženje najboljeg rešenja.

Viši rukovodioci se često ponose time što umeju da slušaju i osnažuju druge — ali ljudi u njihovom okruženju mogu doživeti nešto sasvim drugačije. Istraživanje sprovedeno sa više od 10.000 profesionalaca i 400 viših lidera ukazuje na to da, kako lideri napreduju na lestvici, postaju sve skloniji potcenjivanju dva oblika ponašanja koja narušavaju saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ove sklonosti često proističu iz snaga koje su liderima pomogle da uspeju ranije u karijeri, kao što su dokazivanje stručnosti i obezbeđivanje visokog kvaliteta rada. Da bi se tome suprotstavili, lideri bi trebalo da potraže iskrene podatke o svom ponašanju, odupru se porivu da racionalizuju kritičke povratne informacije, zamene problematične navike specifičnim alternativnim oblicima ponašanja i stvore jednostavne strukture kako bi ostali odgovorni prema sebi.   Većina viših lidera sa kojima radimo govori nam da su efikasni saradnici i da u interakciji sa drugima stavljaju naglasak na slušanje i osnaživanje. Ipak, podaci dobijeni od ljudi sa kojima sarađuju govore drugačiju priču. U istraživanju koje smo sproveli o saradnji sa više od 10.000 profesionalaca i, nedavno, sa 400 viših lidera, otkrili smo da što je lider na višoj poziciji, to je verovatnije da će potceniti meru u kojoj ispoljava dva ključna ponašanja štetna po saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ova ponašanja se često javljaju zajedno i međusobno pojačavaju, frustrirajući članove tima i prekidajući otvoren dijalog, raznovrsno razmišljanje i poverenje koje efikasna saradnja zahteva. To je posebno važno u današnjim složenim, kros-funkcionalnim organizacijama, gde lideri sve više zavise od saradnje kako bi se posao obavio. Ipak, videli smo da rukovodioci preduzimaju uspešne korake da te probleme isprave. Uzmimo primer Džima, generalnog direktora brzorastuće kompanije sa kojim smo sarađivali (promenili smo mu ime u ovom članku radi zaštite privatnosti). Džim se ponosio time što je odličan timski igrač, ali kada smo radili sa njim i njegovim izvršnim timom na 360 evaluacijama kako bismo procenili njihove sposobnosti saradnje, bio je iznenađen rezultatima: ocene i komentari njegovih kolega na istom nivou i direktno podređenih saradnika otkrili su kako ih je njegova tendencija da euforično dominira na sastancima sa klijentima i neočekivano vrši provere frustrirala, činila da se osećaju zbunjeno i bez poverenja, te ih usporavala. Međutim, Džim je bio otvoren za promene i uspeo je da usvoji drugačiji pristup. Pogledajmo zašto lideri ispoljavaju ova ponašanja — i kako ih možete uočiti kod sebe i usvojiti efikasnije modele rada. Zašto se to dešava Verujemo da slepilo lidera za sopstveno prekoračenje granica u ova dva segmenta ima zajednički koren. Organizacioni psiholozi opisuju fenomen koji se naziva ukorenjivanje uloge (role entrenchment): na početku svojih karijera lideri bivaju nagrađeni za pokazivanje stručnosti i pružanje visokokvalitetnog rada. Ograničeni svojim skromnim autoritetom i statusom, oni ne dominiraju u razgovorima, a pošto su odgovorni za sopstveni rad, a ne za rad drugih, nemaju priliku da vrše mikromenadžment. Međutim, kako njihov nivo u hijerarhiji raste, ta ograničenja nestaju i instinkt za dokazivanjem stručnosti može prerasti u dominiranje u razgovorima, dok se težnja za obezbeđivanjem kvaliteta može pretvoriti u preteranu uključenost u sam rad. Osnovni motivi ostaju ispravni, ali ponašanja potkopavaju zahteve za saradnjom u današnjem poslu. Šta uraditi po tom pitanju Kroz rad sa rukovodiocima u desetinama organizacija koje teže unapređenju liderskih sposobnosti radi iskorišćavanja prilika koje premošćuju silose, identifikovali smo četiri strategije koje liderima pomažu da bolje uoče ove slepe mrlje i uhvate se u koštac sa njima. Prikupite iskrene podatke Kako ste preuzimali nove uloge, možda niste shvatili da ste počeli da dominirate razgovorima ili da vršite mikromenadžment. Kako lideri napreduju kroz organizaciju, iskrene, korektivne povratne informacije koje bi mogle ponovo kalibrisati njihovo samoviđenje postaju sve ređe. Direktno podređeni retko govore višem rukovodiocu da previše priča ili da ne želi da prepusti posao, jer se profesionalni i psihološki rizik za tako nešto čini prevelikim. Iako mnogi lideri dobijaju povratne informacije putem 360 procena kroz HR inicijative, mnogi od ovih instrumenata su napravljeni za opšte svrhe i pokrivaju širok spektar dimenzija — od strateškog razmišljanja do tehničkog kredibiliteta; oni često ne otkrivaju ove specifične slepe mrlje. Lideri koji žele da budu bolji saradnici moraju preduzeti dodatne korake. Zatražite formalne povratne informacije usmerene na ova ponašanja. Bilo da koristite objavljeni instrument 360 evaluacije fokusiran na saradnju ili sami osmislite jednostavan upitnik usmeren na navike u razgovoru i mikromenadžment, zatražite od kolega na istom nivou, saradnika, direktno podređenih, pa čak i spoljnih stejkholdera da pruže iskrene, anonimne povratne informacije o tome kako sarađujete. Uključite pitanja o konkretnim ponašanjima, kao što su: • Da li imam pravu ravnotežu između povlačenja i uključivanja?• Da li imate osećaj da sam otvoren/otvorena za to da drugi preispituju moje stavove?• Da li primećujete da se previše udubljujem u sitne detalje posla za koji je zadužen neko drugi? Dobijajte povratne informacije od kolega u realnom vremenu. Ono što je iznenađujuće u našim nalazima jeste to da upravo kolege na istom nivou češće prijavljuju da lider mikromenadžuje nego njegovi direktno podređeni. To se može dešavati zato što je prekidanje u govoru (nažalost) normalizovanije za juniorske zaposlene, dok kolege na istom nivou očekuju ravnopravno vreme za reč. Povratne informacije u realnom vremenu mogu biti posebno dragocene jer pružaju detalje koji se odmah mogu primeniti — tako primedba „dominiraš u razgovorima“ postaje „uskočio si pre nego što je iko drugi mogao da progovori na današnjem pozivu sa klijentom“ — i daju vam šansu da se popravite između ciklusa formalnih pregleda i evaluacija. Podstaknite kolege koje vas redovno posmatraju u akciji da obrate pažnju na ova ponašanja. Široko komunicirajte svoju nameru. Pored ljudi od kojih ste tražili da vas ocene, otvoreno podelite sa svojim timom i kolegama da prikupljate povratne informacije kako biste otkrili ponašanja koja blokiraju saradnju. Priznavanje da imate prostora za napredak pomaže u stvaranju uslova za psihološku sigurnost signaliziranjem da je iskrenost dobrodošla i da će se kritički unos smatrati vrednim, a ne pretećim. Kada je Džim pokrenuo proces 360 evaluacije za izvršni tim, i sam je zatražio povratne informacije o svojim veštinama saradnje od širokog spektra stejkholdera, uključujući upravni odbor, investitore, direktno podređene (njegov liderski tim) i ljude izvan kompanije. Namerano nije popunio listu ocenjivačima koji su mu naklonjeni. Kao rezultat toga, dobio je neočekivane uvide: njegovi ocenjivači su izneli niz zabrinutosti, a najdramatičnije su bile njegova sklonost da zauzima većinu vremena na sastancima i njegova želja za potpunom kontrolom. Jedan frustrirani ocenjivač je naveo: „Znaj kada treba izaći iz kuhinje i pustiti druge da kuvaju.“ Oduprite se odbrambenom stavu Decenije istraživanja pokazuju da profesionalci na svim nivoima mogu loše reagovati na kritiku, ali što je neko uspešniji, to je manje verovatno da će učiti iz svojih grešaka. Prema našem iskustvu, ono što većinu lidera sprečava da se promene nakon dobijanja povratnih informacija jeste racionalizacija — pravdanje svojih postupaka onim što sami znaju da su bile njihove dobre namere. Na primer, ako se tim žali da šefica prečesto vrši provere jer nema poverenja u njih, ona bi mogla da odbaci tu žalbu s obrazloženjem da je samo želela da pruži podršku. Ali to sprečava lidere da postanu radoznali u vezi sa onim što se dešava, ograničavajući dotok informacija i ponovo urušavajući poverenje. Da biste prevazišli prirodni odbrambeni stav: Dopunite povratne informacije objektivnim podacima. Na primer, analizirajte transkript nedavnog sastanka kako biste videli koliko ste prostora u razgovoru zauzeli, brzo pregledajte svoj kalendar da biste utvrdili koliko često vršite provere ili analizirajte procese kako biste saznali koje odluke trenutno moraju proći kroz vaše odobrenje. Pošto ovi dokazi potiču iz merljivog ponašanja, a ne iz nečijeg mišljenja, često ih je lakše prihvatiti. Držite cilj na umu. Iako primanje formalnih i neformalnih povratnih informacija može delovati rizično i neprijatno, fokusiranje na cilj unapređenja sopstvenog učinka i učinka vašeg tima pomaže u smanjenju odbrambenog stava premeštanjem vašeg mozga iz režima opasnosti u režim svrhe. Džima je u početku pogodilo kada je čuo da su mnogi njegovi ocenjivači negodovali ili bili zbunjeni njegovom čestom navikom da im šalje poruke i proverava ih kad god ima slobodan trenutak. On je to obraćanje uvek doživljavao kao pružanje podrške, pa je bilo očigledno da oni jednostavno nisu razumeli njegove namere. Njegov instinkt je bio da odbaci te „promašene“ opservacije, ali smo ga savetovali da se fokusira na svoj cilj da postane efikasniji lider, što je zahtevalo da razmotri zašto bi procenjivač mogao tako da protumači njegove postupke. Kasnije nam je preneo da mu je fokusiranje na ovaj širi cilj pomoglo da „proguta lek“ (kako je sam rekao) i da komentare sagleda kao konstruktivne. Uvedite konkretne zamene u ponašanju Videli smo da lideri koji prave trajan napredak u napuštanju ovih ponašanja imaju običaj da ih zamene efikasnijim, konkretnim alternativama. Upravo je ta specifičnost presudna; apstraktnije obaveze (poput „biću bolji slušalac“) retko izdrže pritisak naporne radne sedmice kada ste skloni tome da se vratite onome što je najviše uvežbano i najpoznatije. Ako primetite da ste dominirali na sastancima, evo nekoliko zamena koje su funkcionisale kod naših klijenata: • Isključite mikrofon (stavite se na „mute“). Neka vam to bude podrazumevana postavka tokom poziva kako biste se oduprli impulsu da uskočite pre nego što drugi završe sa artikulisanjem svojih misli.• Koristite pitanja, a ne odgovore. Kada na sastanku osetite da stvari idu u pogrešnom pravcu, pređite sa momentalnog ispravljanja na postavljanje dubljih pitanja, poput: „Šta bi moralo da bude tačno da bi to funkcionisalo?“• Napravite pauzu pre nego što progovorite. Liderima često nije prijatna tišina tokom koje bi izbrojali do tri, ali taj predah pruža drugima prostor da se uključe. Kada je reč o mikromenadžmentu, zamene bi trebalo da budu podjednako konkretne: • Pregledajte plan pre nego što rad uopšte počne, umesto da pregledate nacrte i posao u toku. Zatražite od svog tima da unapred predstavi svoj pristup, ključne korake (milestones) i tačke odlučivanja.• Planirajte svoje angažovanje. Zamenite neplanirane provere zakazanim, vremenski precizno ograničenim susretima i obavežite se da nećete kontaktirati saradnike između njih, osim ako nešto nije istinski hitno.• Jasno izrazite svoju svrhu. Lideri apsolutno treba da pozovu telefonom kada je potrebno brzo usklađivanje ili kada se pojavi novi rizik. Ključ je u tome da signalizirate zašto zovete. Započinjanje rečima: „Zovem da se uskladimo oko tačke X, a ne da proveravam vaš napredak“ zadržava razgovor na odgovarajućem nivou i sprečava tim da poziv protumači kao još jedan trenutak kontrole. Džim se obavezao da mu gašenje mikrofona bude podrazumevano podešavanje. Nakon svog prvog sastanka — na kojem je nekoliko puta počeo da govori, shvatio da mu je mikrofon isključen i svesno se zaustavio — rekao nam je da je bio zapanjen time koliko je tim brzo došao do zaključka bez njegovih intervencija. Uskoro je uvideo ne samo da je tim sposobniji za taj rad nego što je mislio, već i da oseća veći stepen odgovornosti i posvećenosti prema poslu kada ga zajednički kreira. Ostanite odgovorni prema sebi Najefikasnije strukture odgovornosti su jednostavne i socijalne. Izaberite kolegu od poverenja i recite mu konkretno na čemu radite. Zamolite ga da vam da znak, reč ili pogled kada skliznete u staro ponašanje. Na kraju sastanaka visokog značaja, uvedite kratku proveru: Da li ste dominirali u razgovoru? Da li ste stvorili prostor za druge da vode? Na završetku faze projekta, upitajte direktno podređenog saradnika da li je bilo trenutaka kada je vaša uključenost delovala kao ometanje. Džim je iskoristio sva tri mehanizma. Izabrao je pouzdanog kolegu koji mu je davao diskretne povratne informacije nakon ključnih sastanaka i u posmatranim interakcijama sa drugima. Svoje razvojne ciljeve podelio je direktno sa podređenima, jasno imenujući specifična ponašanja na kojima radi i pozivajući ih da ga opomenu kada primete stare obrasce. Takođe se obavezao na naknadnu 360 procenu šest meseci kasnije, stvorivši strukturisani trenutak polaganja računa koji je sprečio da uloženi napor tiho padne u zaborav. Nakon šest meseci, Džimove povratne informacije pokazale su da je napravio jasan napredak i po pitanju dominiranja razgovorima i po pitanju mikromenadžmenta. Takođe je podelio da je postao uspešniji u pregovorima sa novim investitorima, što je pripisao tome što je počeo bolje da sluša, kao i da je mogao da posveti više vremena strateškim prioritetima jer je uspeo da se povuče iz svakodnevnih operativnih poslova svog tima. Šire posmatrano, uočili smo značajan napredak u Džimovom liderskom timu. Diskusija je postala znatno uravnoteženija, a konstruktivna debata se osetno povećala. Tokom naredne godine poslovanje je počelo da ubrzava kako je odbor i priželjkivao, priliv novih poslova sa klijentima je porastao, kompanija je obezbedila nove investitore, povećala broj akvizicija i ubrzala njihovu integraciju. . . . Liderske slepe mrlje retko nastaju iz loše namere; one su prirodni nusproizvod uspeha u ulogama koje nagrađuju duboku stručnost i kontrolu kvaliteta. Međutim, ako se ne rešavaju, one tiho potkopavaju upravo onu saradnju od koje viši lideri zavise. Lideri sa najvećim uticajem jesu oni koji preispituju sopstvene slepe tačke i prave prostor drugima da daju svoj maksimum.

Iako se ne može obećati izvesnost u vezi sa budućnošću, lideri mogu pružiti okvir za upravljanje anksioznošću tima koja okružuje transformaciju putem veštačke inteligencije (AI). Važno je da i lider i tim podjednako učestvuju u transparentnosti i otvorenom dijalogu kako bi se održala kohezija tima i psihološka sigurnost tokom perioda potencijalno remetilačkih promena. Lideri moraju neprestano ostavljati prostor za refleksiju, prepoznajući da se anksioznost zbog AI ne može rešiti u jednom razgovoru, tako što će prihvatiti strahove zaposlenih, kreirati sigurne prostore za razgovor, preduzimati posvećene akcije i ponavljati ovaj proces iznova i iznova.   Tokom pandemije, lideri su naučili da moraju da smisle kako da održe svoje timove povezanim čak i kada nisu imali pojma šta će se, do đavola, dešavati iz dana u dan. I mnogi od nas su shvatili nešto prelepo: da je pokazivanje malo više ranjivosti i otvorenosti prema „sivim zonama” bilo upravo ono što je našim ljudima trebalo. Na kratak trenutak, liderima je bilo dozvoljeno da pričaju o onome što ne znaju. Iako AI (hvala bogu) ne predstavlja pretnju našoj smrtnosti, većina Amerikanaca strahuje od njenog uticaja, i niko ne može dovesti u pitanje poremećaj koji je već donela. Zato je, nakon što lideri razviju svest o sopstvenim emocijama, sledeći korak vođenje njihovih timova kroz anksioznost zbog AI. To zahteva priznavanje teške istine: ne možete obećati stabilnost. Ne možete obećati da će uloge, zadaci ili strukture ostati nepromenjeni. Ne možete obećati da će AI poštedeti vašu funkciju ili industriju. Ali možete obećati jasnost, transparentnost i otvoren dijalog o uticaju promena. Anksioznost, potisnute emocije i strah mogu negativno uticati na učinak i moral tima. Dok vremena ogromne neizvesnosti zahtevaju mnogo različitih liderskih veština, istraživanja pokazuju da lideri koji naglašavaju čestu, iterativnu, transparentnu komunikaciju, koji su otvoreni u vezi sa onim što znaju i ne znaju, i koji dele vesti čak i kada nisu sjajne, mogu pomoći u ublažavanju negativnih osećanja. Kreiranje psihološke sigurnosti počinje sposobnošću tima da otvoreno govori bez straha od osude ili sramote i da o izazovnim temama diskutuje na produktivan način. Evo četiri koraka za upravljanje anksioznošću vašeg tima zbog AI, čak i kada ne možete da obećate da će sve ispasti dobro. Osetite strah i uradite to uprkos njemu Niko ne zna tačno kuda ide transformacija putem AI, kako će izgledati radno mesto ili da li ćemo i dalje imati svoje poslove za jednu ili pet godina. Međutim, za vaš tim je snažno da vidi kako prihvatate sopstvenu anksioznost i neizvesnost, dok se krećete od straha ka akciji. To normalizuje njihova sopstvena osećanja i povećava poverenje u vas kao njihovog lidera. Ovo nije tako teško kao što se čini; kroz anksioznost možemo proći samo kada prihvatimo njeno prisustvo. Istraživanje Randžaja Gulatija sa Poslovne škole Harvard pokazuje da naš unutrašnji narativ — ili mentalni sklop — pomaže u određivanju naše sposobnosti da se sa neizvesnošću suočimo hrabro. Veliki lideri nikada nisu poricali svoj strah. Oni priznaju da su anksiozni, razumeju zašto su anksiozni i odlučuju da ipak krenu napred. Budućnost je neizvesna. Ljudi su uplašeni. I to je u redu reći naglas. Decenije istraživanja o psihološkoj sigurnosti potvrđuju da iskreni, transparentni razgovori grade poverenje i stvaraju osećaj zajedničke svrhe. Priznavanje timu nečeg poput: „Vau, čini se da AI postaje pametnija svakim danom” ili „ChatGPT me plaši”, podstiče povezanost i zajedničku otpornost govoreći: „Nisi jedini”. Kreirajte „kontejner” i vodite dobre razgovore Aktivnim ispitivanjem pitanja koja okružuju implementaciju AI, dobijamo više moći delovanja. U kompaniji za liderstvo i koučing BetterUp, direktor AI transformacije Li Gonzales koristi metaforu prelaska sa uloge „putnika” u AI — ili nekoga ko pasivno posmatra tehnologiju — na ulogu „pilota” AI, koji aktivno upravlja načinom na koji se ovi alati koriste. A postajanje pilotom počinje razgovorom o našim osećanjima u vezi sa AI. Moramo razgovarati o AI ako želimo da je koristimo dobro. Ekspert za poremećaje na tržištu i AI Šarlin Li preporučuje slušanje „pitanja iza pitanja” kada razgovaramo o AI. Ona piše: „Iza svakog ’Kako ovo funkcioniše?’ krije se ranjivije pitanje. Vaši zaposleni se možda pitaju da li su i dalje potrebni, koja je njihova svrha ako AI zameni ključne zadatke i koliku vrednost imaju za vašu organizaciju.” Posao lidera je da izvuče ova pitanja od zaposlenih, uvaži ih i pokuša da na njih odgovori najbolje što može, čak i ako nema sve odgovore. Razgovor je moćna akcija kojoj se lideri moraju posvetiti. Na primer, Lije va sugeriše započinjanje dijaloga sa članovima tima o identitetu, svrsi i vrednosti u svetu potpomognutom veštačkom inteligencijom nakon sesija obuke za AI. Teško je razgovarati o emocijama i AI usred užurbanog sastanka ili prenatrpanih konsultacija. Ovi razgovori se mogu dešavati u svakodnevnom kontekstu, ali im treba posvetiti vreme i pažnju. Ono što im je zaista potrebno je „kontejner”. U psihologiji, „kontejner” je okruženje, sastanak ili razgovor koji bezbedno drži snažne emocije. Ideja je da ljudi mogu doneti teške stvari u kontejner, jer je sam kontejner određeno okruženje koje može podržati iskrene razgovore bez spoljnih posledica ili osuđivanja nazad „u stvarnom svetu”. Svaki kontejner treba fasilitatora, nekoga ko će namerno kreirati prostor gde se ljudi osećaju sigurno da kažu ono što misle i istraže ideje i emocije. To ste vi kao lider. Možete kreirati kontejner na redovnim sastancima, ili možete kreirati posebne sastanke ili razgovore 1 na 1 koji pomažu ljudima da prođu kroz svoju neizvesnost, anksioznost ili bes na siguran i konstruktivan način. Evo kako da počnete: 1. Uokvirite rad. Možete postaviti nameru za razgovor, kao što je: „Uvodimo velike promene sa AI. To može doneti složene emocije — ja ih svakako imam. Mislim da ćemo, ako budemo iskreni o osećanjima koja AI budi u nama, biti jači kao tim.” Odredite posebno vreme i ohrabrite ljude da budu prisutni u razgovoru. Ovo nije razgovor o kreiranju akcionih koraka ili konkretnih zadataka, iako to može doći kasnije.2. Uspostavite pravila igre za razgovor. Ohrabrite različita gledišta i priznajte da, iako ovo može biti emocionalna tema, ljudima se neće suditi zbog njihovih osećanja. Zamolite svoj tim da produktivno odgovara na komentare i da ne ućutkuje druge; koristite „ja” izjave. (Za odličan uvod u to kako voditi psihološki siguran razgovor na poslu, pogledajte ovaj članak.)3. Budite iskreni o sopstvenim osećanjima u vezi sa AI, uključujući i ona anksiozna. Ovaj pristup neguje povezanost i zajedničku otpornost govoreći: „Nisi jedini, ali možemo ovo zajedno da shvatimo.” Evo nekoliko pitanja koja možete postaviti sebi kada kreirate kontejner:• Da li sam dovoljno pribran da vodim ovaj razgovor i ako nisam, kako mogu da se priberem?• Koji nivo ranjivosti će pomoći timu da se otvori, a da se ljudi ne osećaju neprijatno?• Šta mogu da kažem svojim ljudima a da je istina?• Šta ne mogu da im kažem jer ne znam, ili zato što je ono što znam poverljivo?• Kako mogu da napravim prostor za ono što je neizvesno?• Kako mogu da ohrabrim različita gledišta i omogućim drugima da se čuju?• Šta želim da dobijemo iz ovog razgovora? Šta će ga učiniti uspešnim? Kreiranje kontejnera je jednostavno, ali nikada lako. Vi niste terapeut svom timu, ali možete voditi razgovore koji pomažu vašem timu da prođe kroz anksioznost zbog AI — ili, alternativno, možete dovesti stručnjaka poput kouča ili nekoga veštog u profesionalnom razvoju. Preduzmite posvećenu akciju Naravno, nije dovoljno otkriti emocije oko transformacije putem AI i ne uraditi ništa. Vaši ljudi možda ne očekuju da im obećate posao doživotno, ali očekuju da im čuvate leđa usred promena. Preduzimanje akcije i pokazivanje radoznalosti su dva najbolja načina za upravljanje anksioznošću zbog AI. Zato ponudite jasan sledeći korak. AI se u mnogim organizacijama implementira nasumično na način koji slabi poverenje, što je snažna vrednost za mnoge od nas. Kao lideri, možemo pomoći u jačanju poverenja čak i kada imamo malo kontrole nad makro odlukama. Ilustrujte kako ćete zajedno dokučiti tu stvar sa AI. Možda kroz zajedničke sesije učenja, hakatone ili zajedničko vreme samo za postavljanje ranjivih pitanja i raščišćavanje stvari. Možda je to postavljanje sistema za praćenje, merenje i deljenje načina na koje AI čini rad boljim, kao i načina na koje frustrira. Učenje se zasniva na radoznalosti. Ako situacija to nalaže, možete osposobiti ljude da nauče nove veštine. U svom kontejneru budite iskreni o potencijalnim posledicama i intervenišite rano kako biste svojim ljudima dali alate koji bi im mogli zatrebati da ostanu zaposleni. HR ekspert Enrike Rubio kaže: „Ono što me brine je to što neke kompanije već znaju koji će poslovi verovatno nestati, ali ništa ne govore. Ne daju ljudima vremena da se pripreme ili istraže druge opcije. Ne nude podršku za izgradnju veština, pa čak ni upozorenje.” Umesto toga, kaže Rubio, oni čekaju do poslednjeg mogućeg trenutka da saopšte loše vesti. Ta vrsta tišine nanosi štetu. Ona nagriza poverenje. To što neko napušta vašu kompaniju da bi potražio novu priliku je teško. Ali to je daleko bolja opcija za njih nego da im se kaže da će njihova uloga biti zamenjena veštačkom inteligencijom bez ikakvih alternativa. Nakon diskusije o vrednostima, budite jasni o tome kako preduzeti akciju koja podržava vaše vrednosti ako je nešto neprihvatljivo. Znajući da sveprisutnost generativne AI može biti u sukobu sa našim vrednostima profesionalizma i zanata, na primer, timovi mogu uspostaviti zajedničke norme oko zaštitnih ograda za upotrebu AI u svojim poslovima. Oni mogu izgraditi nadzor i odgovornost kako bi osigurali da ljudi donose konačne odluke. Rubio sugeriše: „Recite svojim menadžerima za šta mogu da koriste AI, ali utvrdite da su oni ultimativno odgovorni za odluke i radni proizvod. AI ne može donositi konačne odluke.” Nastavite da pravite prostor i ponavljajte proces, iznova i iznova Anksioznost zbog AI ne može se rešiti u jednom razgovoru, i vaš tim će nastaviti da ima snažna osećanja u vezi sa tim. Podstičem vas da dosledno i smisleno odvajate vreme za ove razgovore. Ovo bi mogao biti dar ne samo vašem timu, već i vama samima. Na kraju krajeva, kada ste poslednji put osećali da imate prostora za svoje misli? Prostora za pravi razgovor? Saradnica Poslovne škole Saïd, Megan Rajc, i istraživač Džon Higins pišu da najbolji lideri dozvoljavaju sebi i svojim kolegama da borave u „prostranom režimu”, „u kojem ljudi obraćaju pažnju ekspanzivnije, bez žurbe, čineći ih prijemčivijim za odnose, međuzavisnosti i mogućnosti... Prostrani režim vodi do ključnih prednosti na radnom mestu, kao što su sticanje uvida u izazove, strateško razmišljanje, uočavanje prilika, izgradnja odnosa i podsticanje radosti i motivacije.” Sprint ka tome da se „pobedi u AI” preokupira naše vlade, naše kompanije i naše liderske mandate i OKR-ove (ciljeve i ključne rezultate). Malo ko odvaja vreme da zastane i razmisli. Dominacija u AI može biti trka, ali znamo da se najbolji takmičari brinu o svom umu i telu dok se takmiče — oni reflektuju, analiziraju svoj učinak i usporavaju. Razumite emocije koje AI izvlači na površinu, identifikujte vrednosti koje leže ispod vaših emocija i odaberite akcije koje su usklađene sa tim vrednostima. Počnite od sebe, a zatim kreirajte kontejnere u kojima ljudi mogu iskreno razgovarati, postavljati ranjiva pitanja i zajedno preduzimati posvećene akcije: prekvalifikaciju, postavljanje normi i mapiranje onoga što znate o budućnosti. Budite transparentni u vezi sa onim što znate i onim što ne znate, držite ljude odgovornim za odluke i pomozite ljudima da pređu iz uloge putnika u AI u ulogu pilota AI. Najviše od svega, pravite prostor i ponavljajte proces, kako biste normalizovali početne reakcije, izgradili poverenje i održali zajedničku svrhu kroz tekuće poremećaje. Ako je ikada postojala promena kojoj su bili potrebni dobri, otvoreni razgovori, to je transformacija putem AI. Kao lideri, imamo moć da usporimo samo na kratko i napravimo prostor, za neprijatne emocije i anksioznosti, da, ali i da zastanemo i razmotrimo šta je moguće za bolju budućnost.

Svaka strategija, odluka i transformacija počinju kao razgovor. Pa ipak, lideri retko promišljeno razmišljaju o tome kako se ti razgovori odvijaju. Timovi sa najvišim rezultatima usmeravaju razgovore kroz tri ključna elementa — ciljeve, uloge i dušu — stvarajući veću jasnoću, snažnije poverenje i bolje odluke.   Svako od nas je doživeo sastanke koji promaše cilj. Oni lutaju bez pravca. Važne brige ostaju neizgovorene. Odluke ostaju nerešene — ili, još gore, o istim odlukama se iznova i iznova raspravlja. Lako je okriviti dnevni red, prenatrpane kalendare ili preopterećenost sastancima. Međutim, ove frustracije ukazuju na znatno dublji problem. Svaka strategija, inovacija, odluka i poslovni odnos započinju kao razgovor. Sastanci su jednostavno mesto na kome se odigravaju najvažniji razgovori unutar organizacije. Kada su ti razgovori produktivni, timovi se brže usklađuju, kreativnije rešavaju probleme, jačaju međuljudske odnose i donose kvalitetnije odluke. Kada to nisu, organizacije plaćaju visoku cenu — kroz izgubljeno vreme, loše izvršenje zadataka i propuštene prilike. Kako lideri mogu da transformišu timske razgovore iz izvora frustracije u pokretače saradnje? Tokom rada u protekloj deceniji, anketirali smo više od 1.000 učesnika sastanaka u više od 100 timova i skoro 70 organizacija, tražeći od njih da ocene efikasnost svojih timova, produktivnost sastanaka i obrasce komunikacije. Jedan nalaz se posebno izdvojio: efikasnost ne zavisi od učestalosti sastajanja tima, već od načina na koji tim koristi zajedničko vreme. Timovi koji su redovno završavali razgovore sa jasno definisanim odgovornostima i narednim koracima imali su oko četiri puta veću verovatnoću da budu ocenjeni kao visoko efikasni u poređenju sa onima koji to nisu činili. Ovaj nalaz ukazuje na širu istinu. To da li tim završava diskusiju sa jasnijim odlukama, čvršćim odnosima, boljim idejama ili zajedničkom posvećenošću zavisi od kvaliteta samog dijaloga. A kvalitet dijaloga neposredno zavisi od liderstva. Lideri ulažu ogromnu energiju u optimizaciju tokova posla, kontrolnih tabli, planova projekata, a u novije vreme i alata veštačke inteligencije. Ipak, saradnja se u krajnjoj liniji oslanja na nešto znatno starije i dublje. Razgovor — a ne tehnologija — predstavlja operativni sistem svake saradnje. Na sreću, veština svesnog oblikovanja grupnog razgovora može se lako naučiti. Tu veštinu nazivamo usmeravanjem razgovora (conversational stewardship). Preispitivanje timskog dijaloga Potencijal timskog razgovora je nemerljiv. Kako broj učesnika raste, raste i raznolikost perspektiva, a sa njom i potencijal za nova saznanja. Kada se vodi vešto, grupni razgovor može osloboditi kreativnost, izgraditi duboke odnose i dovesti do boljih odluka nego što bi bilo koji pojedinac mogao samostalno da donese. Ipak, grupe stvaraju i nove komunikacijske izazove. Kako se u raspravu uključuje više glasova, koordinacija postaje teža. Ljudi prekidaju jedni druge, oklevaju da istupe, previđaju važna gledišta ili se udaljavaju od same svrhe sastanka. Ono što počne kao razgovor može se brzo pretvoriti u niz nepovezanih monologa — ili, još gore, u potpunu tišinu. Većina saveta o liderstvu fokusira se na to šta lideri treba da kažu. Smatramo da je podjednako važno pitanje kako lideri oblikuju sam razgovor. Razgovori jedan-na-jedan zahtevaju veštine kao što su upravljanje temama, postavljanje promišljenih pitanja, stvaranje opuštene atmosfere, konstruktivno reagovanje na neslaganje i uspostavljanje ravnoteže između otvaranja i pažljivog slušanja. Timski razgovori zahtevaju sve te veštine, ali traže i nešto više: savesno upravljanje i usmeravanje. Usmeravanje razgovora podrazumeva namerno i posvećeno staranje o kvalitetu dijaloga u grupi. To obuhvata definisanje svrhe okupljanja, raspodelu uloga tokom rasprave i izgradnju okruženja u kome se ljudi osećaju bezbedno da iskreno doprinesu — čak i kada teme postanu neprijatne. U našem radu utvrdili smo da najefikasniji lideri dosledno usmeravaju timske razgovore obraćajući pažnju na tri stuba: ciljeve, uloge i dušu. Ciljevi: Šta pokušavamo da postignemo zajedno? Sjajni razgovori počinju pre nego što bilo ko progovori. Oni počinju u trenutku kada svi razumeju zašto se grupa okupila i kako izgleda uspeh. Lideri koji uspešno usmeravaju razgovor kreiraju jasnoću na tri nivoa: Svrha Svaki sastanak treba da počne odgovorom na jednostavno pitanje: Zašto smo ovde? Jasno definisanje svrhe postavlja ton i pomaže svima da razumeju definiciju uspeha. Izvrsni moderatori mogu koristiti model „kompasa razgovora“ kako bi vizuelizovali ciljeve duž dve dimenzije: informacione (u kojoj meri cilj zahteva preciznu razmenu informacija) i relacione (u kojoj meri se cilj fokusira na interese pojedinaca u odnosu na ceo tim). Pored toga, istraživanja pokazuju da isticanje nadređenih ciljeva (zajedničkih za sve članove grupe) na samom početku razgovora pomaže timovima da kasnije znatno lakše prevaziđu nesuglasice. Rezultati Pre nego što diskusija počne, postavite pitanje: Sa čime tačno treba da izađemo sa ovog sastanka? Odgovori mogu biti konkretna odluka, akcioni plan, rangirana lista opcija, postignuto zajedničko razumevanje ili jednostavno bolje međusobno upoznavanje. Imenovanje željenih ishoda drži razgovor fokusiranim i smanjuje rizik od skretanja u nebitne teme ili završavanja sastanka bez neophodnih zaključaka. Naša analiza je pokazala da su timovi koji „često“ ili „uvek“ definišu sledeće korake — evidentirajući donete odluke i konkretne akcije — ocenjeni sa skoro celom standardnom devijacijom više po efikasnosti od timova koji to ne rade dosledno. To znači da „sledeći koraci“ moraju biti obavezna stavka na listi ishoda svakog sastanka. Proces Na kraju, odlučite: Kako ćemo voditi ovaj razgovor? Na koji način ćemo generisati ideje? Kako ćemo izneti neslaganja? Ko donosi konačnu odluku? Koliko vremena posvećujemo svakoj temi? Jasan plan procesa omogućava da rasprava bude strukturisana i pravedna. Tim višeg rukovodstva jedne od kompanija sa liste Fortune Global 25, sa kojim je Andy radio, mesecima je bio blokiran u sukobu između funkcionalnih odeljenja i onih koja rade direktno sa klijentima. Lideri su bili frustrirani jer druga strana nije uvažavala potrebu za doslednošću procedura ili za brzim odgovorom tržištu. Kada je cilj razgovora redefinisan i usmeren ka tome šta najbolje služi celom preduzeću, tim je došao do inovativnog rešenja za svega 90 minuta. Uloge: Ko je za šta odgovoran? Čak i kada timovi dele zajedničku svrhu, grupni razgovori mogu posustati ako odgovornost nije jasno podeljena. Ko održava fokus diskusije? Ko preseca kada je vreme da se krene dalje? Ko ima ovlašćenje da donese konačnu odluku? Od koga se očekuje doprinos — i na koji način? Kada svako pretpostavlja da je neko drugi odgovoran za tok razgovora, ključni aspekti komunikacije ostaju zanemareni. Vođenje razgovora postaje neuporedivo lakše kada lideri jasno postave uloge pre početka diskusije. Neke uloge pripadaju konkretnim pojedincima, dok se druge dele unutar tima. Najvažnije je da svako razume kako najbolje može da doprinese. Dve uloge zahtevaju posebnu pažnju: • Fasilitator: Osoba koja upravlja dinamikom razgovora. Pomaže grupi da ostane fokusirana na svrhu, usmerava učešće, konstruktivno otvara prostor za neslaganja i održava tempo diskusije, a da njome ne dominira. Dobri fasilitatori obraćaju pažnju ne samo na sadržaj, već i na to kako se razgovor odvija. • Donosilac odluke: Osoba koja nosi krajnju odgovornost za ishode sastanka. Eksplicitno definisanje ove uloge sprečava da razgovori vode ka zaključcima koje niko zapravo nema ovlašćenje da sprovede — ili da se završe bez ikakve odluke. Pored vodećih uloga, svi učesnici moraju razumeti svoju poziciju u razgovoru. Korisno je razjasniti sledeća pitanja: • Da li se od svih očekuje da iznesu ideje, stručnost i perspektive? • Da li grupa donosi zajedničku odluku? Ako da, ko ima pravo glasa i kako se odlučuje? • Da li su pojedini članovi prisutni prvenstveno da bi dobili kontekst neophodan za operativno sprovođenje odluka? • Da li neko ima pravo veta ili mogućnost da preinači odluku? Ako ima, neophodno je to transparentno istaći na početku, a ne iznenaditi grupu na kraju. Ove uloge nisu samo odraz formalne organizacione hijerarhije. Mlađi saradnik može moderirati diskusiju, stručnjak za određenu temu može pružiti ključni uvid, dok viši rukovodilac veći deo sastanka može provesti pažljivo slušajući. Kvalitetni razgovori zavise manje od zvanja, a više od toga da svako razume sopstvenu odgovornost prema toku dijaloga. Jasne uloge ne sputavaju razgovor — one ga omogućavaju. Na primer, Andy je sarađivao sa izvršnim odborom američke kompanije sa tradicijom dugom 150 godina, koja se suočavala sa dilemom da li da prihvati preuzimanje ili da rizikuje neprijateljsku ponudu. Tokom višednevnog sastanka, predsednik odbora je odlučio da svesno ostane neuobičajeno tih u svakoj fazi diskusije, kako bi čuo sva mišljenja bez nametanja svog stava. Kada je došlo vreme za glasanje, pravilo je bilo jasno: svaki član tima morao je da stane iza odluke. Transparentnost oko toga ko učestvuje i kako se odluka donosi omogućila je punu jasnoću uloga. Duša: Da li se ljudi osećaju dovoljno sigurno da kažu ono što mora biti rečeno? Čak i kada tim ima jasan cilj i podeljene uloge, razgovori mogu propasti ako se ljudi ne osećaju bezbedno da govore otvoreno. Najveći liderski neuspesi često ne nastaju zbog loših ideja — već zbog važnih istina koje nikada nisu izgovorene. Razgovor ima dušu. Svaka interakcija ili jača ili narušava društveno tkivo tima. Ona ili povećava ili smanjuje spremnost ljudi da priznaju neizvesnost, iznesu sumnje, preispitaju pretpostavke i saopšte neprijatne činjenice. Lideri neguju dušu tima planskim razvijanjem poverenja i psihološke sigurnosti. Poverenje predstavlja spremnost da sebe izložite riziku na osnovu postupaka druge osobe. Ono se gradi u direktnim odnosima i javlja se u dva oblika: • Relaciono poverenje (zasnovano na dobronamernosti): uverenje da drugima iskreno stalo do vas i da vas poštuju. • Transakciono poverenje (zasnovano na kompetencijama): uverenje da su drugi sposobni, pouzdani i usklađeni sa ciljevima. Oba oblika poverenja se grade — ili urušavaju — u svakodnevnoj komunikaciji. Transparentnost, radoznalost, brza reakcija, toplina i umeren humor direktno određuju da li se ljudi osećaju bezbedno da stupe u kontakt. Sa druge strane, psihološka sigurnost je svojstvo cele grupe. Kako ističe profesorka sa Harvardske poslovne škole, Ejmi Edmondson (Amy Edmondson), psihološka sigurnost je zajedničko uverenje da članovi mogu otvoreno da govore bez straha od neprijatnosti, odbacivanja ili odmazde. Ova razlika je suštinska. U našim istraživanjima često smo viđali timove čiji su članovi imali međusobno poverenje na nivou pojedinaca, ali su i dalje oklevali da govore iskreno pred celom grupom. Snažni odnosi jedan-na-jedan ne garantuju automatski psihološki siguran tim. Lideri igraju presudnu ulogu u stvaranju uslova za iskren dijalog. Oni pokazuju intelektualnu skromnost, podstiču neslaganje, priznaju sopstvenu nesigurnost i pažljivo reaguju kada drugi otvore teške teme. Naša analiza je pokazala da je jedno od najlošije ocenjenih ponašanja u timovima situacija kada članovi otvoreno razgovaraju o tome da se osećaju ignorisano ili isključeno. Timovi koji stvore prostor za ove razgovore ranije identifikuju rizike, brže uče i donose bolje odluke. Poput ciljeva i uloga, ni duša tima ne nastaje slučajno. Ona se neguje — razgovor po razgovor. Kada se duša zanemari, posledice mogu biti katastrofalne. Na primer, globalni internet provajder sa kojim je Andy sarađivao nekada je držao dominantnu poziciju na tržištu. Spolja je delovao uspešno, ali unutar najvišeg rukovodstva zabrinjavajuća realnost nikada nije izgovorena. Finansijske prognoze su jasno pokazivale da će troškovi uskoro premašiti prihode, ali niko nije stavio to pitanje u središte rasprave. Ta tišina je bila fatalna: za manje od dve godine kompanija je propala. Usmerite svoj sledeći razgovor Pošto razgovor deluje prirodno — i pošto to radimo svakodnevno — lako je pretpostaviti da će se produktivni sastanci desiti sami od sebe. To se retko dešava. Najuspešniji timovi ne prepuštaju kvalitet svojih razgovora slučaju. Oni njima svesno upravljaju. To ne zahteva složene tehnike fasilitacije niti sate pripreme. Sve počinje malim navikama koje vremenom donose izuzetne rezultate. Sledeći put kada budete vodili timski razgovor, primenite tri jednostavna koraka: 1. Jasno navedite ciljeve: Pre nego što počne rasprava, dovršite rečenicu: „Do kraja ovog razgovora, trebalo bi da…“ Bilo da je željeni ishod odluka, plan, veća usklađenost ili dublje razumevanje, jasno definisan cilj postavlja istu metu za sve. Pre završetka sastanka, podjednako precizno definišite sledeće korake, nosioce zadataka i rokove. 2. Razjasnite uloge: Nemojte pretpostavljati da ljudi znaju kako treba da učestvuju. Učinite odgovornosti vidljivim. Ko vodi sastanak? Ko donosi konačnu odluku? Ko nudi ekspertizu, preispituje pretpostavke ili jednostavno sluša? Jasne uloge obezbeđuju fokusirane i efikasne razgovore. 3. Zaštitite dušu tima: Stvorite trenutke koji omogućavaju iskren razgovor. Postavljajte pitanja koja traže iskrenost, a ne puku saglasnost: „O kojim brigama trenutno ne govorimo?“, „Čije mišljenje još nismo čuli?“, „Koje pretpostavke moramo preispitati?“ Kada lideri reaguju sa radoznalošću i ranjivošću umesto defanzivnošću, ljudi postaju spremniji da ponude ono što je timu najpotrebnije da čuje. Ove prakse mogu delovati jednostavno, ali one iz temelja oblikuju način na koji timovi razmišljaju, odlučuju i sarađuju. Svaki razgovor predstavlja priliku za izgradnju veće jasnoće, jačih odnosa i dubljeg poverenja. Svaka strategija, inovacija i transformacija počinje kao razgovor. Lideri koji nauče da usmeravaju te razgovore direktno oblikuju sve što sledi.

Mnogi lideri danas pokušavaju da usklade želju da budu podrška sa realnošću u kojoj su preplavljeni sopstvenim obavezama. Ali kada dobronameran lider postane onaj koji uvek rešava tuđe probleme, cela organizacija snosi posledice. Ova dinamika stvara uska grla u odlučivanju, umanjuje osećaj odgovornosti tima i ubrzava sagorevanje menadžera. Kada vam se zaposleni obrati sa problemom, postavljanje jednog od sledećih pet pitanja može vam pomoći da ostanete dostupni, a da ih istovremeno podučavate samostalnom rešavanju problema. Pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“ pokazuje da očekujete da su prethodno uloženi neki napori. Pitanje „Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim?“ pomaže da se otkrije suštinski uzrok prepreke. Pitanje „Kakvu podršku ti je potrebna?“ sugeriše da postoje i drugi izvori pomoći osim vas. Pitanje „Šta bi uradio/la da si na mom mestu?“ navodi ih da preuzmu deo odgovornosti u donošenju odluka. I pitanje „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“ omogućava da problem ostane u njihovoj nadležnosti, uz potvrdu da imaju vašu podršku.   Sven, rukovodilac prodaje, dobio je poziv od važnog klijenta koji je bio besan. Porudžbina je kasnila, proizvod je bio oštećen, a uz to i faktura nije sadržala količinski popust obećan u kvartalnom biltenu. Sven nije bio siguran šta da radi. Morao bi da uključi i druge sektore kako bi rešio problem, ali postojala je ozbiljna organizaciona birokratija. Uz to, zbog nedavnih otpuštanja i ekonomske neizvesnosti, bio je paranoičan zbog mogućih grešaka. Sven je odlučio da problem iznese Lauri, svojoj šefici i glavnoj direktorki za prihode.Laura je pažljivo slušala dok je Sven iznosio detalje. Pitala je: „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“ „Možeš li da pozoveš klijenta?“ upitao je Sven. Laura je znala da je Sven sposoban da reši problem, ali nije želela da se oseti nezaštićeno ili ignorisano. Zato je pristala, dodavši stavku broj 143 na svoju dnevnu listu zadataka.U tom trenutku, oboje su osetili privremeno olakšanje: Sven jer će Laura rešiti problem, a Laura jer je Sven osetio podršku u teškom trenutku. Ipak, vremenom se dinamika ponavljala, a osećaj olakšanja je nestajao. Laura je brzo izgarala, Sven se osećao nemoćno pred sopstvenim klijentima, a rezultati su počeli da opadaju. To je obrazac koji često viđam u praksi, a dobro je dokumentovan i u istraživanjima o naučenoj bespomoćnosti i kognitivnom zamoru. Ova dinamika stvara uska grla u donošenju odluka, umanjuje odgovornost tima i ubrzava sagorevanje menadžera. Mnogi lideri danas pokušavaju da pronađu ravnotežu između želje da budu podrška i osećaja preopterećenosti. Ako uhvatite sebe kako priželjkujete da prestanu da vam dolaze sa problemima—iako vam je istinski stalo do tih ljudi—niste sami. Odbacivanje saosećanja nije rešenje. Ne morate da zalupite vrata ili ponavljate (užasnu) poslovicu: „Ne dolazi mi sa problemom, već sa rešenjem!“ Tokom godina rada sa liderima koji se bore sa preopterećenošću i zavisnošću tima, izdvojila sam pet pitanja koja vam mogu pomoći da ostanete dostupni, a da podučite tim samostalnom rešavanju problema i sačuvate svoje vreme. Klijenti iz različitih industrija beleže slične rezultate: kada pređu sa rešavanja problema na postavljanje ovih pitanja, njihov tim se aktivira. Šta si pokušao/pokušala? Postavljanjem ovog pitanja ne sugerišete da niste dostupni da pomognete. Naprotiv, pokazujete da očekujete da je bar neki napor prethodno uložen, makar u vidu razmišljanja o mogućim rešenjima. Ovo je blag podsetnik zaposlenima da imaju ovlašćenje da deluju. Prvi put kada postavite ovo pitanje, moguće je da će uslediti neprijatna tišina ili odgovor „Pa, još ništa.“ Nakon nekoliko puta, tim će početi da predviđa pitanje, razmišlja unapred i pauzira pre nego što prosledi problem vama. Direktor tehničkih operacija, Tejlor, bio je frustriran jer su se njegovi 1-na-1 sastanci sa zaposlenima pretvorili u seanse žaljenja na disfunkcionalnost organizacije. Još gore, ti sastanci su završavali dugim spiskom zadataka koje bi Tejlor morao da rešava sam. Kada je dosledno počeo da postavlja pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“, ton sastanaka se promenio, a i ishodi su postali drugačiji. Za manje od mesec dana, tim je počeo da dolazi sa delimičnim rešenjima umesto sa „sirovim“ problemima. Razgovori su postali fokusiraniji, sprovođenje dogovora se poboljšalo, a tim je počeo da samostalno rešava manje probleme bez automatskog prebacivanja odgovornosti na Tejlora. Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim? Ako zaposleni nije uspeo da reši problem, trebalo bi barem da zna zašto. Bilo da je u pitanju budžet, vreme ili nečije odobrenje, dođite do korena onoga što ih zaustavlja. Uklanjanje prepreke je često efikasnije za vas kao lidera nego preuzimanje celog problema. Ovo pitanje takođe pomaže da identifikujete obrasce problema koji vam dolaze. Da li se često radi o problemu sa odobravanjem? Ili o neodgovornom odeljenju, problematičnom dobavljaču? Prepoznavanjem ponavljajućih prepreka možete razviti održiva rešenja koja ne zavise od vašeg stalnog uključivanja. Kakvu podršku ti je potrebna? Tradicionalno pitanje „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“—kao što je Laura pitala Svena—iskazuje dobru nameru, ali može nenamerno ograničiti broj potencijalnih izvora pomoći. Podrška je širok pojam. Ne mora dolaziti samo od vas kao lidera. Može doći i od drugog rukovodioca, kolege iz tima, susednog sektora ili čak spoljnog saradnika. Kada se zaposleni osećaju slobodno da traže pomoć šire, problemi se rešavaju brže, a tim stvara povezanost koja ne zavisi od direktnog menadžerskog nadzora. Ohrabrite svoj tim da razmišlja šire o resursima kojima može da se osloni. Šta bi uradio/la da si na mom mestu? Kada rešavate probleme umesto tima, često ne vide sav trud koji ulažete—ostajanje nakon radnog vremena, dodatne mejlove, snalaženje u internoj politici, balansiranje između opcija. To rezultira:• Nedostatkom zahvalnosti prema onome ko rešava problem• Nedostatkom razvoja veština kod onoga ko je problem predao Ovo pitanje navodi zaposlenog da preuzme deo intelektualnog tereta rešavanja problema. Tražite njegovo razmišljanje i uključujete ga u proces odlučivanja. Nedavno sam radila sa liderkom korisničke podrške koja je bila potpuno zatrpana eskalacijama koje su dolazile svakog sata. Kada je počela da pita „Šta bi ti uradio/la da si na mom mestu?“, uvidela je brojne koristi: njen tim je počeo da iznosi promišljenije ideje, imali su više strpljenja kada rešavanje potraje, i prestali su da joj donose isti problem više puta. Videli su iz prve ruke šta sve ulazi u rešavanje problema i počeli da uče kako da to rade sami. Jedna longitudinalna studija na više od 1.000 zaposlenih u 90 timova pokazala je da lideri koji uključuju tim u donošenje odluka i zajedničko rešavanje problema beleže značajan rast u timskoj efikasnosti i angažovanosti pojedinaca tokom vremena. Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam? Ponekad je jedini razlog što vam je problem „sleteo“ na sto taj što zaposleni nije želeo da vas iznenadi. Zahvalite mu, a zatim pitajte: „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“—to potvrđuje otvorenu komunikaciju, dok rešavanje ostaje u njegovoj nadležnosti. Mogu vas i dalje zamoliti za pomoć, ali na njima je da to jasno zatraže. Razlikovanje između informisanosti o problemu i preuzimanja odgovornosti za rešavanje istog je ključno. Oduprite se porivu da odmah zaronite u detalje. Osim ako vas to eksplicitno ne zamole, ne podrazumevajte da vi treba nešto da preduzmete. . . . Ne postoji „to-do“ lista za brigu o sebi, meditacija ili mentalni trik koji će otkloniti hronično menadžersko preopterećenje. Da biste dali svoj maksimum u najvažnijim trenucima, broj zadataka mora da se smanji. Što češće budete koristili ovih pet pitanja, to ćete ih ređe morati postavljati. Osnaživanje tima da preuzme odgovornost je poklon za sve. Samo kada imate prostora da dišete, možete biti zaista saosećajan lider. A samo kada se zaposleni osećaju osnaženo, mogu samostalno da donose rezultate.