IT U PRIMJENI

Humor deluje kada spaja iznenađenje sa trenutnom jasnoćom. Kroz šest eksperimenata koji su uključili skoro 1.300 učesnika, šale, mimovi i razigrani nadimci bili su smešniji kada su ljudi mogli lako da ih obrade. Jasan zvuk i vizuelni prikaz su pomogli, kao i rima i aliteracija, koje su činile da poente deluju koherentnije i prikladnije. Ovaj efekat nije učinio agresivan humor manje uvredljivim, što je posebno važno upozorenje na poslu, gde kontroverzne šale mogu nositi veći rizik. Za lidere, praktična lekcija je da humor učine lakim za slušanje, gledanje i prepoznavanje; da koriste sažeto, ritmično formulisanje kada to odgovara; i da grade šale na zajedničkim iskustvima, poznatim referencama i prepoznatljivim formatima. Dobar humor na radnom mestu zahteva malo kognitivnog napora i signalizira brigu o publici.   Istraživači odavno prepoznaju da humor može privući pažnju, produbiti društvenu povezanost i izgraditi privlačnost. Za poslovne lidere, pravovremena šala može ublažiti napetost u sali za sastanke, izgraditi odnos sa novim timom i učiniti složene strateške poruke lakše pamtljivim. Ipak, pokušaj humora na poslu je notorno rizičan. Svi smo bili svedoci kako šala nekog lidera potpuno propadne, ostavljajući prostoriju u neprijatnoj tišini. Istraživanja otkrivaju da neuspeli humor umanjuje društveni kapital lidera, što rezultira manjim poštovanjem sledbenika, smanjenom dopadljivošću i kompromitovanim percepcijama njihove kompetencije i legitimiteta. Zašto neki pokušaji humora prolaze savršeno dok drugi propadaju? Filozofi još od Aristotela tvrdili su da se komedija gradi na iznenađenju. Šala funkcioniše zato što se nešto odvija drugačije od onoga što očekujemo. Međutim, velika iznenađenja nose i velike rizike. Ako publici nedostaje potrebno znanje da bi razumela šalu, ili ako je neočekivani skok prevelik, postaje teško shvatiti smisao šale. A besmislen materijal nije smešan. Da bi uspela, komedija mora uspostaviti ravnotežu između iznenađenja i koherentnosti; ona mora predstaviti neočekivano iznenađenje koje ipak odmah ima smisla. U našem nedavnom istraživanju koje obuhvata dva objavljena rada i uključuje skoro 1.300 učesnika kroz šest različitih eksperimenata, istraživali smo šta to stvari čini smešnim. Suština je jednostavna: komedija je mnogo smešnija kada ju je lakše obraditi. Zašto su najsmešnije šale najlakše za razumevanje Šala može biti laka ili teška za obradu iz mnogo razloga. Šalu je možda teško čuti preko loše Zoom veze ili ju je teško pročitati sa pretrpanog slajda prezentacije. Konceptualno, rečnik može biti previše složen, ili osnovna referenca može zahtevati specifično, usko znanje. Bez obzira na izvor, stotine eksperimenata u kognitivnoj nauci dokumentuju da to koliko je nešto lako (ili teško) za obradu utiče na našu procenu toga. Između ostalog, poruke koje se lako obrađuju deluju istinitije i koherentnije. Da bismo testirali da li to utiče na smešnost šale, sproveli smo šest eksperimenata koristeći različite komične materijale, uključujući internet mimove, poente i nadimke. U jednom nizu eksperimenata, testirali smo kako jasnoća zvuka utiče na smešnost nastupa. Pustili smo učesnicima da slušaju audio-snimke stendap komičara. Polovina učesnika čula je originalne, jasne snimke, dok je druga polovina čula iste snimke sa dodatim pozadinskim zvucima bučnog prostora. Rezultati su pokazali da su učesnici smatrali šale smešnijim kada ih je bilo lakše čuti. Zatim smo testirali efekte vizuelne jasnoće na smešnost humora zasnovanog na slikama. U polovini ispitivanja, učesnici su videli šaljive mimove u njihovom originalnom formatu; za drugu polovinu, smanjili smo ekspoziciju slike i zasićenost boja, čineći ih malo težim za vizuelnu obradu. Rezultati su bili jasni: učesnici su smatrali mimove manje smešnim kada ih je bilo teže videti. Prelazeći na jezik, potom smo testirali da li su šale smešnije kada se rimuju ili sadrže aliteraciju. Lakše je obraditi dve reči kada dele iste glasove, pa smo predvideli da će rima i aliteracija poboljšati smešnost šale. Napravili smo nove postavke šala po principu dopunjavanja sa dve ekvivalentne opcije za poentu. Za neke šale, jedna opcija se rimovala (npr. „The Snore Store“), dok je alternativna poenta koristila sinonim koji se nije rimovao (npr. „The Snore Shop“). Učesnici su u ogromnoj većini birali poente koje se rimuju ili imaju aliteraciju kao smešnije u odnosu na njihove alternative koje se ne rimuju ili nemaju aliteraciju. Takođe smo posmatrali da li laka obrada čini agresivnu šalu blažom i bezazlenijom. Da bismo to testirali, opisali smo scenarije u kojima je osoba dobila nadimak koji je ili imao aliteraciju (npr. „Dirty Derek“) ili nije (npr. „Dirty Chris“). Neki nadimci su bili okrutni i agresivni (npr. „Dirty Derek“), dok su drugi bili bezazleniji i razigraniji (npr. „Fit Frances“). Iako ne verujemo da je davanje nadimaka na bilo koji način produktivna vrsta šale u profesionalnom okruženju, želeli smo da testiramo da li ova stilska sredstva mogu promeniti meru u kojoj takve šale mogu biti uvredljive. Otkrili smo da aliteracija nije učinila agresivne nadimke manje uvredljivim ili bezazlenijim. Za svakoga ko komunicira na radnom mestu, ova razlika je kritično upozorenje: to što ćete svoju šalu učiniti lakšom za obradu neće spasiti uvredljivu ili neprikladnu primedbu od toga da uvredi vaš tim. Ovo je jedinstven i uvećan rizik za sve šale u kancelariji, pošto su zasebna istraživanja pokazala da se kontroverzne šale doživljavaju kao uvredljivije kada ljudi zamisle da ih čuju na radnom mestu u poređenju sa drugim okruženjima. Umesto toga, otkrili smo da je lakša obrada učinila da šale deluju koherentnije, što je izgleda objasnilo porast smešnosti. Kada posmatrate komediju kroz ovu prizmu, odjednom postaje jasno zašto se komičari oslanjaju na iste uobičajene tehnike. Publici je lakše da obradi informacije koje je već videla ranije. Zbog toga ponavljajuće šale (running gags), povratne šale (callback jokes) i interne šale dobro funkcionišu, jer se oslanjaju na prethodno znanje — čineći ih lakšim za obradu. Korišćenje poznate strukture, kao što je analogija ili šablon za mim (npr. „Ljudi X kada se na događaju pojavi Y“), takođe može olakšati laku obradu, a samim tim i smešnost. Završavanje šale prepoznatljivom frazom ili osmehom takođe može pomoći da se publici razjasni da pričate šalu, tako da publika ne mora da troši energiju nagađajući nameru govornika. Strateške pauze u izvođenju i promene u vokalnoj intonaciji koje oponašaju nastup klasičnog komičara mogu imati isti efekat. Ne morate biti prirodno nadareni komičar da biste efikasno koristili humor na poslu. Za lidere koji žele da komuniciraju efikasnije, ovi nalazi se svode na tri praktična zaključka za korišćenje humora na poslu: • Nemojte skrivati šalu.• Učinite da se rimuje ili koristi aliteraciju.• Gradite na zajedničkom znanju i poznatim strukturama. Nemojte skrivati šalu Najneposrednija i najpraktičnija primena našeg istraživanja za menadžere uključuje kontrolisanje okruženja i isporuke vaše poruke kako bi bila laka za slušanje i prepoznavanje, posebno u okruženju gde su konkurentski zahtevi za pažnjom publike već visoki. Ako izvodite vedar uvod na sastanku cele kompanije (town hall), akustika prostorije i to da li se publika utišala izuzetno su važni. Ako publika mora da se napreže da bi vas čula zbog lošeg mikrofona, kolega koje ometaju ili loše internet veze na hibridnom pozivu, vaša šala će vrlo verovatno propasti. Slično tome, ako su vaš suptilni govor tela ili izrazi lica ključni za to da publika razume šalu koju pravite, osvetljenje i udaljenost publike od bine uticaće na njenu smešnost. Takođe je važno da jasno stavite do znanja svoje namere kada pričate šalu. Bez obzira na to koliko je prostorija tiha, ako iznesete duhovito zapažanje ravnim, monotonim glasom ili prebrzo pređete preko njega bez promene ritma govora, publika će se mučiti da protumači da li ste ozbiljni ili ne. Korišćenje dramatičnih vokalnih intonacija, preuveličanih izraza lica i pauza kako biste označili svoj materijal kao šalu može pomoći u tome. Samo vodite računa o ravnoteži: jasno signaliziranje šale takođe može stvoriti izvestan pritisak na publiku da se nasmeje, što može dovesti do lažnog smeha pristojne publike ili negodovanja one sklonije konfrontaciji. Prihvatite moć rime i aliteracije Naši eksperimenti su takođe otkrili da su učesnici dosledno smatrali poente i fraze smešnijim kada su se rimovale ili imale aliteraciju. Iako ovo može zvučati kao savet namenjen umetnicima pre nego rukovodiocima, ovo je neverovatno moćan alat u poslovnoj komunikaciji. Kada dve reči dele isti početni glas (aliteracija) ili isti završni glas (rima), one se obrađuju brže i fluidnije. Za menadžera, to znači da specifične reči koje koristite da uobličite vedro zapažanje mogu odrediti hoće li ono dobiti osmeh ili prazan pogled. Ne preporučujemo da govorite u šaljivim stihovima, ali se možete osloniti na ritmično formulisanje kada pokušavate da iznesete upečatljivu, zabavnu poentu. Ako je projekat donekle skrenuo s koloseka zbog birokratske administracije, razigrano nazivanje te situacije „papirnim paklom“ (paperwork purgatory) umesto „administrativnim kašnjenjem“ koristi aliteraciju kako bi fraza bila kognitivno zadovoljavajuća. Slično tome, neko može projekat koji uključuje duboko frustrirajuću i masivnu tabelu nazvati „Excel pakao“ (Excel hell). Ova sredstva funkcionišu zato što zajednički glasovi mogu učiniti da se neuobičajeni parovi pojmova (npr. „papirologija“ i „pakao“) osete inherentno povezanima. Kada lideri koriste rime ili aliterativne formulacije da ukažu na apsurde na radnom mestu, oni nisu samo pametni; oni čine svoje reči lakšim za obradu svojoj publici. Zbog toga šale deluju „prikladno“ i „ispravno“. Sledeći put kada budete sastavljali imejl za svoj tim ili pripremali govor za korporativnu večeru, pregledajte svoj tekst tražeći prilike da zamenite reči upečatljivijim, aliterativnim parovima. To je naučno potvrđen način da svoju komunikaciju učinite privlačnijom. Samo zapamtite da je umerenost ključ. Većina ljudi ne govori niti piše imejlove kao Vilijam Šekspir, pa preterivanje može delovati neprirodno. Gradite na zajedničkom znanju i poznatim strukturama Najlakši način da šalu učinite lakom za obradu, a samim tim i smešnijom, jeste da je utemeljite u onome što publika već zna. Još je bolje ako se nadovezuje na stvari ili iskustva kojima su često izloženi. Interna šala o neobičnom zastarelom softverskom sistemu za koji samo vaš tim zna, ili bezazleno podsećanje na upečatljiv trenutak sa poslednjeg timskog druženja van kancelarije, funkcionišu iznenađujuće dobro, kao i ponavljajuće šale, povratne šale i interne šale. Ovo zajedničko znanje se često gradi kroz ponavljanje, čineći informaciju veoma lakom za obradu u mozgu. Pošto vaš tim već poseduje pozadinsko znanje, kognitivni napor potreban da se shvati šala je veoma mali. Osim korišćenja poznatog sadržaja za komediju, lideri takođe mogu razmotriti korišćenje poznatih struktura šala. Različite šale su stalno u trendu, od skorašnjih šala „Kako je počelo u odnosu na Kako se odvija“ i „Ženska matematika“ (Girl math) do starijih „Koliko je X potrebno da se promeni sijalica?“. Nadovezivanje na ove poznate strukture uz zamenu jedne ili dve reči kako bi odgovarale datom kontekstu može doneti mnogo smeha. Na primer, lider bi mogao da se našali na račun „korporativne matematike“ dok raspravlja o glupoj organizacionoj grešci, kao što je naručivanje previše hrane za neki događaj. . . . Razumevanje načina na koji humor funkcioniše takođe nam pokazuje zašto se toliko ceni. Pričanje dobre šale zahteva više od pukog razmišljanja o sadržaju onoga što govorite. Ono zahteva razmišljanje o tome kako će aspekti vaše šale komunicirati sa publikom i kontekstom u kojem je čuju. Iste strategije koje čine šalu smešnijom takođe obično pokazuju empatiju i pažljivost — što je odličan način za izgradnju odnosa i zajedništva sa vašim kolegama.

Lideri sa toksičnim obrascima ponašanja u međuljudskim odnosima često ostavljaju izvrstan prvi utisak, što znači da ih je iznenađujuće teško identifikovati tokom tradicionalnih intervjua. Kao posledica toga, organizacije neretko angažuju tehnički impresivne rukovodioce koji na kraju naruše timski učinak, organizacionu kulturu i zadržavanje zaposlenih. Šest ključnih koraka može pomoći menadžerima za zapošljavanje da tokom procesa regrutacije bolje procene interpersonalne veštine kandidata, uoče signale upozorenja na vreme i izbegnu skupe greške: precizno definišite interpersonalne zahteve za datu poziciju; osmislite ciljana pitanja koja se bave tim zahtevima; definišite idealne odgovore (i crvene zastavice); postavite adekvatna potpitanja; napravite objektivnu procenu; i validirajte je kroz više nezavisnih izvora.   Džema, osnivačica i direktorka brzorastuće marketinške agencije, bila je uverena da je Ričard idealan izbor za novu poziciju potpredsednika za marketinšku analitiku. Tokom intervjua, Ričard je delovao harizmatično, elokventno i samouvereno. Njegova radna biografija prikazivala je impresivna tehnička dostignuća i ubedljivu viziju razvoja nove operativne funkcije. Međutim, samo nekoliko meseci nakon njegovog dolaska, kultura unutar njegovog tima počela je da puca. Članovi tima uputili su brojne pritužbe na njegov stil rukovođenja, a jedan zaposleni je zatražio premeštaj u drugi sektor. Na osnovu onoga što je Džema uspela da rekonstruiše, Ričard je odbacivao sve predloge članova tima koji se nisu u potpunosti slagali sa njegovim stavovima, pripisivao je sebi tuđe zasluge i reagovao izrazito defanzivno na bilo kakvu povratnu informaciju. Dok ga je Džema otpustila, šteta je već bila načinjena: perspektivni zaposleni su otišli, partnerski odnosi su narušeni, a njen kredibilitet pred ostatkom rukovodstva bio je ozbiljno uzdrman. Džema i Ričard su složeni primeri nastali na osnovu višedecenijskog iskustva u savetovanju organizacija – od kompanija sa liste Fortune 500 do manjih neprofitnih organizacija – u dizajniranju procesa selekcije koji precizno mere liderske i interpersonalne kompetencije. Iznova svedočimo tome da pojedinci sa izraženim i nekontrolisanim crtama ličnosti – kao što su stavljanje sopstvenog interesa ispred uspeha tima, sabotiranje kolega prebacivanjem krivice ili preuzimanjem tuđih zasluga, te defanzivno reagovanje na kritiku ili neslaganje – na standardnim intervjuima deluju briljantno upravo zahvaljujući tim osobinama. Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da se narcisoidne osobe tokom kratkih susreta redovno ocenjuju kao privlačnije, prijatnije, pa čak i „šarmantnije“ – što je upravo kontekst koji karakteriše razgovor za posao. Ovo stavlja lidere za talente i menadžere selekcije pred ozbiljan izazov: kako otkriti toksičnost tokom regrutacije pre nego što novi lider napravi trajnu štetu. Nedavna meta-analiza pokazuje kako se destruktivno delovanje toksičnih lidera preliva u dugotrajan negativan uticaj na stavove zaposlenih, kao što su zadovoljstvo poslom i posvećenost radu, ali i na sam radni učinak, kreativnost i druga ključna ponašanja na radnom mestu. Šire posmatrano, istraživanje objavljeno u MIT Sloan Management Review otkrilo je da je toksična korporativna kultura čak 10,4 puta snažniji prediktor odlaska zaposlenih od visine plate, što ju je učinilo najjačim pojedinačnim uzrokom odliva kadrova tokom perioda „Velike ostavke“. U većini slučajeva, rešenje ne mora biti komplikovano. Nisu vam potrebne složene procene niti testovi ličnosti koji zahtevaju kliničku ekspertizu, niti je potrebno da postavljate psihijatrijske dijagnoze ili glumite psihologa. (Iako za visokorizične uloge koje uključuju veliki broj direktno potčinjenih ili kontrolu nad značajnim resursima i rizicima organizacije stručne konsultacije i te kako donose korist.) Umesto toga, najveći uspeh smo uočili kada menadžeri intervju koriste kako bi procenili da li su kandidati u prethodnim profesionalnim okruženjima pokazali sposobnost da konstruktivno upravljaju sopstvenim interpersonalnim izazovima, baš kao što bi procenjivali bilo koju drugu ključnu poslovnu kompetenciju. Predlažemo šest koraka za postizanje tog cilja. Pripremite se za intervju Jasno artikulišite šta tačno tražite i unapred isplanirajte način procene, kako vas u trenutku razgovora ne bi zavele harizma i elokvencija kandidata. Korak 1: Definišite interpersonalne zahteve za poziciju Pre intervjuisanja kandidata, razgovarajte sa njihovim budućim kolegama i onima koji će sa njima najbliskije sarađivati. Utvrdite zahteve u pogledu timskog rada, potrebe za partnerstvom i kulturološka očekivanja. Da biste videli kako ovo funkcioniše u praksi, pogledajte kako bi Džema mogla da pristupi pronalaženju zamene za Ričarda kako ne bi ponovila istu grešku. Najpre bi razgovarala sa ljudima koji su sa njim najuže sarađivali – sa kolegama rukovodiocima drugih odeljenja, bivšim direktno potčinjenim radnicima i ključnom osobom za kontakt sa klijentima. Ti razgovori bi mogli otkriti da je Ričard pitanja klijenata o povratu investicije u kampanje odbacivao kao „statistički naivna“ ili da je usred kampanje menjao kriterijume za evaluaciju potencijalnih klijenata bez ikakvih konsultacija, primoravajući tim da nedeljama ponovo radi izveštaje. To bi Džemi pružilo uvid u to da novi lider na toj poziciji mora biti sposoban da složenu analitiku prevede klijentima bez tehničkog predznanja, kao i da sarađuje na kreiranju rešenja umesto da ih jednostrano nameće – što su uvidi koje bi mogla postaviti u sam centar svojih intervjua. Korak 2: Pažljivo koncipirajte pitanja za intervju Toksični kandidati, prema našem iskustvu, sa lakoćom odgovaraju na pitanja o uspesima i jakim stranama, ali se ozbiljno muče sa pitanjima o neuspesima, zavisnosti od drugih i načinu na koji su kolege doživele rad sa njima. Ova pitanja zahtevaju od kandidata da priznaju greške i podele zasluge – što je u direktnoj suprotnosti sa njihovom prirodnom težnjom ka samoveličanju i stvaranju herojske slike o sopstvenom uticaju. Da biste razotkrili ove tendencije, kreirajte pitanja koja osvetljavaju kako su se kandidati nosili sa interpersonalnim izazovima na prethodnim poslovima, posebno onim koje ste označili kao najvažnije, i da li su u stanju da pokažu skromnost. Fokusirajte se na situacije u kojima su stvari pošle po zlu, gde im je bila potrebna pomoć ili gde su razvijali druge zaposlene. Izbegavajte hipotetičke scenarije – neophodno je saznati kako su zaista postupali. Planirajte da ista pitanja postavite svim kandidatima radi objektivnosti i lakšeg poređenja. Efikasna pitanja uključuju: • Opišite projekat na kojem ste radili a koji je doživeo neuspeh. Koji je bio vaš specifičan doprinos tom neuspehu?• Ispričajte mi o situaciji kada se neko nije slagao sa vašim pristupom. Kako se to razrešilo?• Objasnite mi kako ste razvili i unapredili saradnika na prethodnoj poziciji.• Opišite situaciju u kojoj se član tima nije složio sa vama i na kraju se ispostavilo da je bio u pravu. Kako ste reagovali? Korak 3: Unapred odredite idealne odgovore (i crvene zastavice) Da vas ne bi ponela harizma kandidata, pre samog razgovora zapišite kako zvuči idealan odgovor na svako ključno pitanje. Budite precizni u pogledu toga kako u praksi izgledaju iskrena odgovornost, saradnja i razvoj drugih ljudi. Na primer, za pitanje o neuspehu, idealan odgovor bi mogao da glasi: „Preuzima konkretnu ličnu odgovornost, navodi šta je naučio iz situacije i opisuje kako je komunicirao sa pogođenim stranama.“ Takođe, predvidite kako zvuče zabrinjavajući odgovori. Crvene zastavice kod pitanja o neuspehu uključuju fokusiranje isključivo na spoljne faktore, minimalno preuzimanje odgovornosti i izostanak bilo kakvog pomena obnavljanja narušenih odnosa ili izvučenih pouka. Znak upozorenja je i kada kandidat priča priču u kojoj je neko drugi pogrešio, a on se pojavio kao spasilac. Generalno, nemogućnost da se navedu konkretni doprinosi kolega čak i kada se to direktno zatraži, ili neodređenost prilikom objašnjavanja razvoja podređenih, jasni su signali potencijalno toksičnog obrasca. Tokom intervjua Ovo je faza u kojoj toksični obrasci postaju vidljivi, naročito ako insistirate na tome da saznate kako su drugi bili uključeni u rad koji kandidat opisuje. Korak 4: Ovladajte potpitanjima Kada kandidati opisuju svoja postignuća ili izazove, zadrite dublje u međuljudski kontekst. Postavite sledeća pitanja: • Ko vam je pomogao da postignete taj uspeh?• Kada biste morali da imenujete ključnog saradnika u ovoj priči, ko bi to bio i zašto?• Kako su se članovi vašeg tima osećali tokom ovog procesa? Na primer, kada kandidat govori o spasavanju posustalog projekta, pitajte ko je još bio uključen. Ukoliko generički spomene „tim“, insistirajte dalje: „Navedite jednu osobu koja je bila presudna za taj preokret. Šta je tačno bio njen doprinos?“ Kandidati koji ne uspevaju da pruže sadržajne odgovore – ili ne mogu da se sete nikoga bez izričitog podsticaja – često pokazuju identičan obrazac prisvajanja svih zasluga kako tokom intervjua, tako i kasnije na radnom mestu. Procena kandidata Na kraju, dok analizirate prikupljene podatke sa razgovora, zadržite interpersonalne sposobnosti u samom središtu pažnje. Korak 5: Razdvojite tehničku i interpersonalnu procenu Što ste više impresionirani tehničkom stručnošću i briljantnošću kandidata, veća je verovatnoća da ćete zanemariti znakove upozorenja u njegovom ponašanju. Rešenje leži u svesnom razdvajanju ovih procena. Dodelite evaluaciju tehničkih znanja članovima tima koji imaju duboku ekspertizu u zahtevima date pozicije. Prema našem iskustvu, operativci koji su bliži svakodnevnom radu često su u boljoj poziciji da to procene nego menadžeri; pored toga, visoko su motivisani da za kolegu dobiju nekoga ko je zaista stručan. Za to vreme, menadžer koji zapošljava treba da posveti najveći deo svog intervjua interpersonalnim i liderskim sposobnostima. To ne znači da članovi tima neće primetiti i probleme u ponašanju; to jednostavno nije primarni fokus njihovih pitanja. Ocenite svaku oblast nezavisno pre nego što ih spojite. Kada finalista ostvari izuzetno visoke rezultate na tehničkom testu, ali pokaže višestruke crvene zastavice u međuljudskim odnosima, nemojte dozvoliti da tehnička ocena prevagne. Posebno kada su u pitanju liderske pozicije, interpersonalne veštine moraju imati najmanje jednaku težinu kao i tehnička stručnost. U Džeminom slučaju, ona je mogla da uključi nekoliko saradnika iz tima u selekciju kako bi procenili tehničku pozadinu kandidata, dok bi se ona i još jedan lider sektora fokusirali na interpersonalna ponašanja definisana tokom pripreme. Čak i ako bi operativni tim kandidatu dao visoke tehničke ocene, Džema i kolega bi imali prostor da utvrde da li kandidat ume strpljivo da objasni analitičke koncepte laicima i da li je spreman da uključi druge u pronalaženje rešenja. Korak 6: Potvrdite nalaze iz više različitih izvora Pojedinačni intervju može uhvatiti osobu u lošem ili neuobičajeno dobrom danu. Obrasci koji se ponavljaju kod više ispitivača i tokom razgovora sa preporukama predstavljaju znatno pouzdanije signale. Neka i drugi članovi komisije za zapošljavanje sprovedu sličan razgovor kako bi testirali vaše utiske. Takođe, prilikom provere preporuka, postavite pitanja usmerena upravo na odnose u timu: • Kako su kolege na istom nivou i podređeni sarađivali sa ovim kandidatom?• Da li je bilo izazova u partnerstvu sa drugim sektorima unutar kompanije?• Da li biste ga ponovo zaposlili? Možda nećete dobiti odgovor na sva ova pitanja, u zavisnosti od politike bivše kompanije, ali u praksi se odgovori i te kako često dobijaju. . . . Zamislimo sada da je Džema primenila sve ove korake. To bi značilo da njen novi rukovodilac – koji bez zadrške ističe zasluge svojih saradnika i sa entuzijazmom pomaže klijentima i kolegama da razumeju kompleksne podatke – postiže odlične rezultate, dok se timska kultura ubrzano oporavlja. Džema bi ujedno otkrila i neočekivanu dobit: sam proces je uskladio njen rukovodeći tim oko vrednosti koje očekuju od lidera i smera u kojem žele da grade kulturu kompanije. Time su dobili zajednički okvir za sve buduće odluke o zapošljavanju. Kada se sledeći put nađete pred donošenjem važne odluke o izboru novog lidera, oduprite se iskušenju da jednostavno poverujete u impresivna dostignuća i herojske priče koje kandidati plasiraju. Umesto toga, pažljivo istražite tragove koje ostavljaju za sobom.

Organizacije sa kulturom „finoće” mogu potkopati učinak kada lideri daju prednost harmoniji i komforu u odnosu na iskrenost, odgovornost i rezultate. Prelazak ka rigoroznijoj kulturi zahteva od viših lidera da pruže primer i nagrađuju iskrene povratne informacije, stvore merljive uspehe koji pokazuju da teži izbori poboljšavaju učinak, kao i da redizajniraju operativne procese poput sastanaka za pregled i rutina upravljanja tako da podstiču suštinsku debatu umesto učtivog odobravanja.   Nedavno smo pisali o potrebi da lideri budu manje „fini”, a više „dobri”: da smanje fokus na tome da se ljudi osećaju prijatno i umesto toga prihvate teške razgovore i odluke potrebne za jačanje organizacionog učinka. Iz našeg iskustva, oni lideri koji prevaziđu strah od povređivanja ili razočaranja drugih i počnu da stavljaju rezultate na prvo mesto mogu bolje da obezbede stalni uspeh svojih organizacija u celini. U mnogim organizacijama, međutim, videli smo da je „finoća” sveprisutan deo kulture, a ne samo problem individualnog liderstva. Zaista, u našem kombinovanom iskustvu od 60 godina savetovanja velikih korporacija i neprofitnih organizacija, svedočili smo tome da organizacije sa kulturom finoće rizikuju kompromitovanje učinka, dok one sa rigoroznijom kulturom imaju veću verovatnoću da ostvare svoje finansijske ciljeve i ispune svoju organizacionu svrhu. Na primer, u jednoj firmi sa kojom smo radili, praktično svaki zaposleni je ili „ispunio” ili „premašio” očekivanja u ocenama učinka na kraju godine. Iako je to omogućilo menadžerima da izbegnu teške razgovore o učinku i budu fini prema svojim ljudima, to je takođe proizvelo dosledno osrednje rezultate jer pojedinci nisu bili podstaknuti da postignu više od pukog minimuma. Kao rezultat toga, posmatrali smo kako se kompanija, koja je počela kao lider u industriji, bori da održi korak sa okretnijim i agresivnijim konkurentima koji su osvajali tržišni udeo inovativnijim proizvodima — čak i dok su članovi tima nastavili da dobijaju visoke ocene. U drugoj kompaniji sa kojom smo radili, postojala je široka saglasnost da se od prodajnog tima traži da prodaje previše proizvoda, od kojih su mnogi imali niske marže jer su postali komoditizovani — ali nijedan od viših lidera prodaje niti rukovodilaca kompanije nije želeo da vodi teške razgovore sa dugogodišnjim klijentima o promeni njihovih obrazaca kupovine. Rezultati prodaje i marže bili su razočaravajući. A u brojnim neprofitnim organizacijama sa kojima smo radili, preveliki i neefikasni upravni odbori nisu pozivali izvršnog direktora na odgovornost za gotovo bilo kakve rezultate — što je dovelo do dobrih odnosa, ali lošeg organizacionog učinka. Pomeranje kulture sa finoće ka višim standardima učinka, međutim, nije lako. Dovoljno je teško promeniti sopstveni način razmišljanja o „finoći” — a još je teže promeniti način razmišljanja drugih, koji verovatno imaju iste psihološke i emocionalne rezerve prema tome da budu strogi, rigorozni i zahtevni kao i vi. Neki takođe mogu sumnjati da će rigorozan pristup napraviti pozitivnu razliku u načinu na koji organizacija funkcioniše ili posluje. I na kraju, kultura je ugrađena u mnoge različite operativne procese, od sastanaka (da li ljudi izazivaju jedni druge ili samo iznose novosti?) do upravljanja učinkom (koliko dobro sistematski pregledamo rezultate i insistiramo na poboljšanju?). Često je suptilna pristrasnost ka finoći u ovim procesima nevidljiva ili teška za uočavanje. Ako verujete da je vaša kultura postala preterano fina, evo tri strategije koje treba primeniti, a za koje smo videli da funkcionišu u organizacijama svih vrsta: angažovanje vaših viših lidera, demonstriranje efikasnosti ovog pristupa na terenu i vođenje rigoroznijih sastanaka za operativni pregled. Istražimo svaku od njih detaljnije. Angažujte svoje više rukovodioce Kultura se manje širi kroz formalne objave sa vrha nego kroz ponašanja koja lideri pokazuju primerom i nagrađuju. Menadžeri se ugledaju na svoje više lidere kako bi razumeli kako uspeh zaista izgleda, zaposleni slede primere menadžera, i tako redom kroz čitavu organizaciju. Kao rezultat toga, pomeranje kulture sa „fine” na „dobru” u vašem višem rukovodećem timu ne ostaje ograničeno samo na tu grupu; ta kultura teži da se kaskadno spusti naniže kako lideri usvajaju i osnažuju ista ta ponašanja sa sopstvenim timovima. Videli smo da ovo uspeva iz prve ruke u našem radu; na primer, nakon što je jedna od nas (Gali) sa kolegom vodila program razvoja liderstva fokusiran na rigoroznije povratne informacije i odgovornost za 11 izvršnih timova neprofitnih organizacija, osam organizacija je zabeležilo merljiva poboljšanja u percepciji zaposlenih o odgovornosti i povratnim informacijama, uz prosečan rast od devet procentnih poena. Štaviše, naknadne ankete su pokazale da su više rukovodstvo i srednji menadžment redovnije primenjivali odgovornost i povratne informacije, što je dovelo do opšte bolje percepcije takve odgovornosti i povratnih informacija od strane zaposlenih. Te prakse su postale ustaljene u kulturama ovih organizacija. Sa druge strane, u anketi sprovedenoj u 1.250 organizacija, kompanija Bain & Company otkrila je da, uprkos tome što su najuspešniji rukovodeći timovi ispoljavali ovakva ponašanja, samo je jedan od pet takvih timova to činio dosledno. Jedan efikasan način da promenite ponašanje svog višeg rukovodećeg tima u ovom pogledu jeste kroz strukturisane povratne informacije od kolega istog nivoa (peer feedback). Kreirajte proces u kojem svaki viši lider dobija iskrene, poverljive primedbe od kolega o ponašanjima koja pomažu — ili odmažu — efikasnosti tima. Zatim stvorite prostor da svaki lider razmisli o tim povratnim informacijama sa svojim kolegama, postavi pitanja i obaveže se na konkretne promene, kako individualno, tako i kao tim. Kada generalni direktor istupi prvi i pruži primer otvorenosti u vezi sa sopstvenim nedostacima, to šalje signal da cilj nije ocenjivanje ili prebacivanje krivice, već kolektivno poboljšanje. Vežba u celini signalizira da je poboljšanje važnije od osećaja prijatnosti ili „finoće” i pomaže timu da usvoji „dobra” ponašanja umesto „finih”. Jedan rukovodeći tim sa kojim je Ron trebalo da radi zapao je u upravo onaj obrazac koji smo opisali: sastanci su bili učtivi, ali neproduktivni, teški razgovori vodili su se samo nasamo, a važna neslaganja su često isplivavala tek nakon što su odluke već bile donete. Uoči planiranog timskog sastanka van radnog mesta (offsite), Ron i kolega su intervjuisali generalnog direktora i svakog izvršnog rukovodioca kako bi prikupili poverljive povratne informacije o ponašanjima koja pomažu ili ometaju efikasnost tima. Svaki lider je dobio rezime tema koje se ponavljaju i anonimizovane komentare, a zatim je, na samom skupu, svaki izvršni rukovodilac razgovarao o svojim povratnim informacijama sa grupom, počevši od generalne direktorke. Ona je priznala da je izbegavala konflikt i da nije uvek bila jasna u pogledu očekivanja, a zatim je zamolila kolege da joj pomognu da se poboljša. Njena iskrenost je odmah odredila ton razgovora i omogućila drugima da otvorenije govore o sopstvenim — i tuđim — izazovima. Ono što je bilo planirano kao sesija od 90 minuta produžilo se na tri sata, dok su lideri otvorenije izazivali jedni druge i obavezivali se na specifične promene u ponašanju. Tokom preostalog dela skupa, tim je postigao veći napredak u poslovnim pitanjima nego na prethodnim sastancima primenjujući te obaveze u praksi. Iako je tim povremeno i dalje upadao u stare navike, već su počeli da razvijaju zajednički jezik i osećaj poverenja kako bi ukazivali na neproduktivna ponašanja i pozivali jedni druge na odgovornost. Nekoliko izvršnih rukovodilaca je od tada usvojilo isti pristup sa sopstvenim timovima. Jedan rukovodilac je, na primer, dobio povratne informacije o tome da ne deli dovoljno odluke ili ključne diskusije koje bi mogle uticati na druge funkcije. On ne samo da je promenio sopstveno ponašanje kako bi to češće radio, već je insistirao da i njegov tim lidera čini isto. Pokažite dokaze i demonstrirajte promenu na terenu Još jedno moćno sredstvo za promenu kulture jeste izvođenje promene koju želite da vidite iz domena apstrakcije i pokazivanje da ona funkcioniše. Drugim rečima, pokažite kako to što ste „manje fini, a više dobri” može napraviti merljivu razliku u rezultatima u kratkom vremenskom periodu. To podrazumeva korišćenje podataka za potkrepljivanje svojih argumenata — i usvajanje malih pilot-projekata, čiji uspeh potom možete iskoristiti da ohrabrite i druge da rade drugačije. Dobar primer za to je Herman Miller, o čemu je Ron već ranije pisao. Standardni model nagrađivane Aeron stolice omogućavao je korisniku podešavanje veličine i ličnih preferencija. Pored toga, međutim, kompanija je nudila još 19 mogućnosti za prilagođavanje — kao što su materijali, boja i druge karakteristike — sa višestrukim izborima u svakoj oblasti. Dugogodišnja kultura kompanije davala je prioritet pružanju što većeg izbora kupcima, što je dovelo do glomaznog asortimana proizvoda. Nažalost, to je imalo negativan uticaj na lanac snabdevanja, povećavajući troškove i smanjujući profitne marže, uprkos rastu obima prodaje. Novoimenovana potpredsednica za upravljanje proizvodima, koja je kasnije razgovarala sa Ronom o svom iskustvu, istakla je da je kompanija u suštini nudila kupcima 140 miliona različitih konfiguracija svoje kancelarijske stolice. Proizvodnja je morala biti spremna da napravi svaku od njih, a finansije su morale biti u stanju da odrede cenu i fakturišu svaku pojedinačnu varijantu. Da bi promenila ovu situaciju, potpredsednica je shvatila da će morati da se suprotstavi uverenju marketinškog tima da usmerenost na kupca znači sve veći i veći izbor. To je uradila prikupivši podatke koji su pokazali troškove nuđenja tolikog broja permutacija i kombinacija, kao i to da se samo 4.000 mogućih konfiguracija naručivalo sa bilo kakvom učestalošću, a da je svega 400 činilo većinu prodaje. Podaci su ubedili marketinški tim da prepolovi broj oblasti za prilagođavanje, što je dovelo do postepenog povećanja profitnih marži bez ikakvog smanjenja obima prodaje. Na osnovu uspeha ovog pristupa, kultura preispitivanja pristupa „više je bolje” proširila se i na druge proizvodne oblasti, što je dovelo do bolje ukupne profitabilnosti proizvoda. Vodite rigorozne sastanke za operativni pregled Da bi ove promene bile održive, morate ih ugraditi u svoje osnovne operativne procese, naročito one u kojima se razmatraju rezultati i donose odluke. Izazov je ovde u tome što u većini organizacija neki od ovih procesa nenamerno, i gotovo neprimetno, učvršćuju kulturu finoće. Najočigledniji primer su sastanci za pregled koji se sastoje skoro isključivo od prezentacija, sa malo ili nimalo suštinske rasprave. Mi ih nazivamo sastancima svršenog čina (fait accompli meetings – FAM). Na FAM sastancima se okupljate tobože da biste o nečemu raspravljali ili odlučili, ali svi od samog početka tretiraju ishod kao svršenu stvar. To može poprimiti oblik budžetskih prezentacija odborima neprofitnih organizacija, na primer, gde odbor uredno glasa o dokumentu koji većina njih nije ni pročitala jer „veruju stručnom timu”. U korporativnom svetu oni se često pojavljuju kao operativni pregledi, gde timovi ili pojedinci predstavljaju ažurirane KPI pokazatelje projekata ili preporuke višem lideru ili rukovodećem timu. Prečesto su to pažljivo orkestrirane prezentacije, pedantno pripremljene i uvežbane (na predsastancima i pred-predsastancima) i izložene pred grupom na način koji otežava višem lideru da postavi pitanja ili prigovore, a da nekoga ne dovede u neprijatnu situaciju. Međutim, kada lideri propuste da postave teška pitanja, ovi pregledi na kraju više liče na „pozorište pregleda projekata” nego na iskrene, konstruktivne radne sesije o ključnim projektima. Da biste popravili FAM sastanke, kao što je Ron ranije pisao, usmerite dnevni red ovih sastanaka na ključna neodgovorena pitanja koja utiču na buduće izbore i učinak. Slično tome, procesi upravljanja u odborima neprofitnih organizacija se ponekad vode kroz učtive razgovore usmerene na konsenzus, koji daju prednost harmoniji nad rigornošću. Snažni upravni odbori neprofitnih organizacija ugrađuju procese upravljanja u svoje dnevne redove sastanaka i rad odbora koji zastupaju stav „veruj, ali proveri”. A snažni generalni direktori pozdravljaju preispitivanje od strane odbora i intelektualno partnerstvo, umesto da ga izbegavaju. Kada je dugogodišnji izvršni direktor jedne neprofitne organizacije sa kojom je Gali sarađivala otišao u penziju, odbor je namerno izbegao uobičajeni pristup formiranja velikog odbora za izbor izvršnog direktora kako bi se udovoljilo svim zainteresovanim stranama. Umesto toga, kopredsedavajući su formirali malu grupu izabranu na osnovu sposobnosti da proceni liderski talenat. Uspostavili su eksplicitne norme koje podstiču debatu, zamenili neformalne razgovore strukturisanim intervjuima i jasnim kriterijumima evaluacije, i prikupili šire mišljenje zainteresovanih strana putem anketa i direktne komunikacije — ne dozvoljavajući pritom da to nadvlada rasuđivanje komisije. Proces je bio toliko rigorozan da je komisija, umesto predstavljanja nekoliko finalista, preporučila jednog jedinog kandidata za koga je verovala da je nedvosmisleno najbolji izbor. Odbor je jednoglasno odobrio preporuku, a generalni direktor od tada vodi organizaciju do nezabeleženih nivoa prikupljanja sredstava i novog hrabrog strateškog plana za organizaciju. Spojite sve zajedno Ove tri strategije najbolje funkcionišu zajedno: rukovodstvo pruža primer i stvara prostor za iskrenost, rani uspesi pokazuju vrednost otvorenog iznošenja mišljenja, a nove rutine usađuju ta ponašanja u svakodnevni rad organizacije. Na kraju, rezultat su organizacije koje su bolje opremljene da ispune svoje misije i unaprede svoju svrhu.

Viši rukovodioci se često ponose time što umeju da slušaju i osnažuju druge — ali ljudi u njihovom okruženju mogu doživeti nešto sasvim drugačije. Istraživanje sprovedeno sa više od 10.000 profesionalaca i 400 viših lidera ukazuje na to da, kako lideri napreduju na lestvici, postaju sve skloniji potcenjivanju dva oblika ponašanja koja narušavaju saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ove sklonosti često proističu iz snaga koje su liderima pomogle da uspeju ranije u karijeri, kao što su dokazivanje stručnosti i obezbeđivanje visokog kvaliteta rada. Da bi se tome suprotstavili, lideri bi trebalo da potraže iskrene podatke o svom ponašanju, odupru se porivu da racionalizuju kritičke povratne informacije, zamene problematične navike specifičnim alternativnim oblicima ponašanja i stvore jednostavne strukture kako bi ostali odgovorni prema sebi.   Većina viših lidera sa kojima radimo govori nam da su efikasni saradnici i da u interakciji sa drugima stavljaju naglasak na slušanje i osnaživanje. Ipak, podaci dobijeni od ljudi sa kojima sarađuju govore drugačiju priču. U istraživanju koje smo sproveli o saradnji sa više od 10.000 profesionalaca i, nedavno, sa 400 viših lidera, otkrili smo da što je lider na višoj poziciji, to je verovatnije da će potceniti meru u kojoj ispoljava dva ključna ponašanja štetna po saradnju: dominiranje u razgovorima i mikromenadžment. Ova ponašanja se često javljaju zajedno i međusobno pojačavaju, frustrirajući članove tima i prekidajući otvoren dijalog, raznovrsno razmišljanje i poverenje koje efikasna saradnja zahteva. To je posebno važno u današnjim složenim, kros-funkcionalnim organizacijama, gde lideri sve više zavise od saradnje kako bi se posao obavio. Ipak, videli smo da rukovodioci preduzimaju uspešne korake da te probleme isprave. Uzmimo primer Džima, generalnog direktora brzorastuće kompanije sa kojim smo sarađivali (promenili smo mu ime u ovom članku radi zaštite privatnosti). Džim se ponosio time što je odličan timski igrač, ali kada smo radili sa njim i njegovim izvršnim timom na 360 evaluacijama kako bismo procenili njihove sposobnosti saradnje, bio je iznenađen rezultatima: ocene i komentari njegovih kolega na istom nivou i direktno podređenih saradnika otkrili su kako ih je njegova tendencija da euforično dominira na sastancima sa klijentima i neočekivano vrši provere frustrirala, činila da se osećaju zbunjeno i bez poverenja, te ih usporavala. Međutim, Džim je bio otvoren za promene i uspeo je da usvoji drugačiji pristup. Pogledajmo zašto lideri ispoljavaju ova ponašanja — i kako ih možete uočiti kod sebe i usvojiti efikasnije modele rada. Zašto se to dešava Verujemo da slepilo lidera za sopstveno prekoračenje granica u ova dva segmenta ima zajednički koren. Organizacioni psiholozi opisuju fenomen koji se naziva ukorenjivanje uloge (role entrenchment): na početku svojih karijera lideri bivaju nagrađeni za pokazivanje stručnosti i pružanje visokokvalitetnog rada. Ograničeni svojim skromnim autoritetom i statusom, oni ne dominiraju u razgovorima, a pošto su odgovorni za sopstveni rad, a ne za rad drugih, nemaju priliku da vrše mikromenadžment. Međutim, kako njihov nivo u hijerarhiji raste, ta ograničenja nestaju i instinkt za dokazivanjem stručnosti može prerasti u dominiranje u razgovorima, dok se težnja za obezbeđivanjem kvaliteta može pretvoriti u preteranu uključenost u sam rad. Osnovni motivi ostaju ispravni, ali ponašanja potkopavaju zahteve za saradnjom u današnjem poslu. Šta uraditi po tom pitanju Kroz rad sa rukovodiocima u desetinama organizacija koje teže unapređenju liderskih sposobnosti radi iskorišćavanja prilika koje premošćuju silose, identifikovali smo četiri strategije koje liderima pomažu da bolje uoče ove slepe mrlje i uhvate se u koštac sa njima. Prikupite iskrene podatke Kako ste preuzimali nove uloge, možda niste shvatili da ste počeli da dominirate razgovorima ili da vršite mikromenadžment. Kako lideri napreduju kroz organizaciju, iskrene, korektivne povratne informacije koje bi mogle ponovo kalibrisati njihovo samoviđenje postaju sve ređe. Direktno podređeni retko govore višem rukovodiocu da previše priča ili da ne želi da prepusti posao, jer se profesionalni i psihološki rizik za tako nešto čini prevelikim. Iako mnogi lideri dobijaju povratne informacije putem 360 procena kroz HR inicijative, mnogi od ovih instrumenata su napravljeni za opšte svrhe i pokrivaju širok spektar dimenzija — od strateškog razmišljanja do tehničkog kredibiliteta; oni često ne otkrivaju ove specifične slepe mrlje. Lideri koji žele da budu bolji saradnici moraju preduzeti dodatne korake. Zatražite formalne povratne informacije usmerene na ova ponašanja. Bilo da koristite objavljeni instrument 360 evaluacije fokusiran na saradnju ili sami osmislite jednostavan upitnik usmeren na navike u razgovoru i mikromenadžment, zatražite od kolega na istom nivou, saradnika, direktno podređenih, pa čak i spoljnih stejkholdera da pruže iskrene, anonimne povratne informacije o tome kako sarađujete. Uključite pitanja o konkretnim ponašanjima, kao što su: • Da li imam pravu ravnotežu između povlačenja i uključivanja?• Da li imate osećaj da sam otvoren/otvorena za to da drugi preispituju moje stavove?• Da li primećujete da se previše udubljujem u sitne detalje posla za koji je zadužen neko drugi? Dobijajte povratne informacije od kolega u realnom vremenu. Ono što je iznenađujuće u našim nalazima jeste to da upravo kolege na istom nivou češće prijavljuju da lider mikromenadžuje nego njegovi direktno podređeni. To se može dešavati zato što je prekidanje u govoru (nažalost) normalizovanije za juniorske zaposlene, dok kolege na istom nivou očekuju ravnopravno vreme za reč. Povratne informacije u realnom vremenu mogu biti posebno dragocene jer pružaju detalje koji se odmah mogu primeniti — tako primedba „dominiraš u razgovorima“ postaje „uskočio si pre nego što je iko drugi mogao da progovori na današnjem pozivu sa klijentom“ — i daju vam šansu da se popravite između ciklusa formalnih pregleda i evaluacija. Podstaknite kolege koje vas redovno posmatraju u akciji da obrate pažnju na ova ponašanja. Široko komunicirajte svoju nameru. Pored ljudi od kojih ste tražili da vas ocene, otvoreno podelite sa svojim timom i kolegama da prikupljate povratne informacije kako biste otkrili ponašanja koja blokiraju saradnju. Priznavanje da imate prostora za napredak pomaže u stvaranju uslova za psihološku sigurnost signaliziranjem da je iskrenost dobrodošla i da će se kritički unos smatrati vrednim, a ne pretećim. Kada je Džim pokrenuo proces 360 evaluacije za izvršni tim, i sam je zatražio povratne informacije o svojim veštinama saradnje od širokog spektra stejkholdera, uključujući upravni odbor, investitore, direktno podređene (njegov liderski tim) i ljude izvan kompanije. Namerano nije popunio listu ocenjivačima koji su mu naklonjeni. Kao rezultat toga, dobio je neočekivane uvide: njegovi ocenjivači su izneli niz zabrinutosti, a najdramatičnije su bile njegova sklonost da zauzima većinu vremena na sastancima i njegova želja za potpunom kontrolom. Jedan frustrirani ocenjivač je naveo: „Znaj kada treba izaći iz kuhinje i pustiti druge da kuvaju.“ Oduprite se odbrambenom stavu Decenije istraživanja pokazuju da profesionalci na svim nivoima mogu loše reagovati na kritiku, ali što je neko uspešniji, to je manje verovatno da će učiti iz svojih grešaka. Prema našem iskustvu, ono što većinu lidera sprečava da se promene nakon dobijanja povratnih informacija jeste racionalizacija — pravdanje svojih postupaka onim što sami znaju da su bile njihove dobre namere. Na primer, ako se tim žali da šefica prečesto vrši provere jer nema poverenja u njih, ona bi mogla da odbaci tu žalbu s obrazloženjem da je samo želela da pruži podršku. Ali to sprečava lidere da postanu radoznali u vezi sa onim što se dešava, ograničavajući dotok informacija i ponovo urušavajući poverenje. Da biste prevazišli prirodni odbrambeni stav: Dopunite povratne informacije objektivnim podacima. Na primer, analizirajte transkript nedavnog sastanka kako biste videli koliko ste prostora u razgovoru zauzeli, brzo pregledajte svoj kalendar da biste utvrdili koliko često vršite provere ili analizirajte procese kako biste saznali koje odluke trenutno moraju proći kroz vaše odobrenje. Pošto ovi dokazi potiču iz merljivog ponašanja, a ne iz nečijeg mišljenja, često ih je lakše prihvatiti. Držite cilj na umu. Iako primanje formalnih i neformalnih povratnih informacija može delovati rizično i neprijatno, fokusiranje na cilj unapređenja sopstvenog učinka i učinka vašeg tima pomaže u smanjenju odbrambenog stava premeštanjem vašeg mozga iz režima opasnosti u režim svrhe. Džima je u početku pogodilo kada je čuo da su mnogi njegovi ocenjivači negodovali ili bili zbunjeni njegovom čestom navikom da im šalje poruke i proverava ih kad god ima slobodan trenutak. On je to obraćanje uvek doživljavao kao pružanje podrške, pa je bilo očigledno da oni jednostavno nisu razumeli njegove namere. Njegov instinkt je bio da odbaci te „promašene“ opservacije, ali smo ga savetovali da se fokusira na svoj cilj da postane efikasniji lider, što je zahtevalo da razmotri zašto bi procenjivač mogao tako da protumači njegove postupke. Kasnije nam je preneo da mu je fokusiranje na ovaj širi cilj pomoglo da „proguta lek“ (kako je sam rekao) i da komentare sagleda kao konstruktivne. Uvedite konkretne zamene u ponašanju Videli smo da lideri koji prave trajan napredak u napuštanju ovih ponašanja imaju običaj da ih zamene efikasnijim, konkretnim alternativama. Upravo je ta specifičnost presudna; apstraktnije obaveze (poput „biću bolji slušalac“) retko izdrže pritisak naporne radne sedmice kada ste skloni tome da se vratite onome što je najviše uvežbano i najpoznatije. Ako primetite da ste dominirali na sastancima, evo nekoliko zamena koje su funkcionisale kod naših klijenata: • Isključite mikrofon (stavite se na „mute“). Neka vam to bude podrazumevana postavka tokom poziva kako biste se oduprli impulsu da uskočite pre nego što drugi završe sa artikulisanjem svojih misli.• Koristite pitanja, a ne odgovore. Kada na sastanku osetite da stvari idu u pogrešnom pravcu, pređite sa momentalnog ispravljanja na postavljanje dubljih pitanja, poput: „Šta bi moralo da bude tačno da bi to funkcionisalo?“• Napravite pauzu pre nego što progovorite. Liderima često nije prijatna tišina tokom koje bi izbrojali do tri, ali taj predah pruža drugima prostor da se uključe. Kada je reč o mikromenadžmentu, zamene bi trebalo da budu podjednako konkretne: • Pregledajte plan pre nego što rad uopšte počne, umesto da pregledate nacrte i posao u toku. Zatražite od svog tima da unapred predstavi svoj pristup, ključne korake (milestones) i tačke odlučivanja.• Planirajte svoje angažovanje. Zamenite neplanirane provere zakazanim, vremenski precizno ograničenim susretima i obavežite se da nećete kontaktirati saradnike između njih, osim ako nešto nije istinski hitno.• Jasno izrazite svoju svrhu. Lideri apsolutno treba da pozovu telefonom kada je potrebno brzo usklađivanje ili kada se pojavi novi rizik. Ključ je u tome da signalizirate zašto zovete. Započinjanje rečima: „Zovem da se uskladimo oko tačke X, a ne da proveravam vaš napredak“ zadržava razgovor na odgovarajućem nivou i sprečava tim da poziv protumači kao još jedan trenutak kontrole. Džim se obavezao da mu gašenje mikrofona bude podrazumevano podešavanje. Nakon svog prvog sastanka — na kojem je nekoliko puta počeo da govori, shvatio da mu je mikrofon isključen i svesno se zaustavio — rekao nam je da je bio zapanjen time koliko je tim brzo došao do zaključka bez njegovih intervencija. Uskoro je uvideo ne samo da je tim sposobniji za taj rad nego što je mislio, već i da oseća veći stepen odgovornosti i posvećenosti prema poslu kada ga zajednički kreira. Ostanite odgovorni prema sebi Najefikasnije strukture odgovornosti su jednostavne i socijalne. Izaberite kolegu od poverenja i recite mu konkretno na čemu radite. Zamolite ga da vam da znak, reč ili pogled kada skliznete u staro ponašanje. Na kraju sastanaka visokog značaja, uvedite kratku proveru: Da li ste dominirali u razgovoru? Da li ste stvorili prostor za druge da vode? Na završetku faze projekta, upitajte direktno podređenog saradnika da li je bilo trenutaka kada je vaša uključenost delovala kao ometanje. Džim je iskoristio sva tri mehanizma. Izabrao je pouzdanog kolegu koji mu je davao diskretne povratne informacije nakon ključnih sastanaka i u posmatranim interakcijama sa drugima. Svoje razvojne ciljeve podelio je direktno sa podređenima, jasno imenujući specifična ponašanja na kojima radi i pozivajući ih da ga opomenu kada primete stare obrasce. Takođe se obavezao na naknadnu 360 procenu šest meseci kasnije, stvorivši strukturisani trenutak polaganja računa koji je sprečio da uloženi napor tiho padne u zaborav. Nakon šest meseci, Džimove povratne informacije pokazale su da je napravio jasan napredak i po pitanju dominiranja razgovorima i po pitanju mikromenadžmenta. Takođe je podelio da je postao uspešniji u pregovorima sa novim investitorima, što je pripisao tome što je počeo bolje da sluša, kao i da je mogao da posveti više vremena strateškim prioritetima jer je uspeo da se povuče iz svakodnevnih operativnih poslova svog tima. Šire posmatrano, uočili smo značajan napredak u Džimovom liderskom timu. Diskusija je postala znatno uravnoteženija, a konstruktivna debata se osetno povećala. Tokom naredne godine poslovanje je počelo da ubrzava kako je odbor i priželjkivao, priliv novih poslova sa klijentima je porastao, kompanija je obezbedila nove investitore, povećala broj akvizicija i ubrzala njihovu integraciju. . . . Liderske slepe mrlje retko nastaju iz loše namere; one su prirodni nusproizvod uspeha u ulogama koje nagrađuju duboku stručnost i kontrolu kvaliteta. Međutim, ako se ne rešavaju, one tiho potkopavaju upravo onu saradnju od koje viši lideri zavise. Lideri sa najvećim uticajem jesu oni koji preispituju sopstvene slepe tačke i prave prostor drugima da daju svoj maksimum.

U dinamičnom i složenom poslovnom okruženju često je teško pronaći vreme za temeljnu i promišljenu analizu. Lideri možda shvataju da bolja pitanja vode do boljih odluka, ali nisu sigurni šta tačno da pitaju. Ovih pet pitanja može im pomoći: 1. Šta bi se desilo ako ne bismo ništa preduzeli? 2. Šta bi moglo da nas natera da zažalimo zbog odluke? 3. Koje smo alternative prevideli? 4. Kako ćemo znati da li je ovo bila prava odluka? 5. Da li je ova odluka reverzibilna?   Bez obzira na to da li razmatrate promenu karijere ili birate poslovnu strategiju, odluke koje danas donosite imaju i kratkoročne i dugoročne posledice po vas, vaš tim i vašu organizaciju. One ne mogu biti donete prebrzo, ali ni odložene. Ipak, u brzom i složenom poslovnom okruženju teško je izdvojiti vreme za dubinsku analizu koja vodi do jasnih odgovora o najboljem pravcu delovanja. Možda prepoznajemo da bolja pitanja donose bolje odluke, ali nismo sigurni koja tačno pitanja da postavimo.U mom radu pomažem liderima da se izbore s ovim izazovom tako što ih vodim kroz jednostavan okvir od pet pitanja, dizajniran da usmeri njihovu pažnju i poboljša njihove procese odlučivanja. Korišćenjem nekih ili svih ovih pitanja, steći ćete jasniji uvid, smanjiti rizike i postaviti temelje za bolje odluke i ishode. Šta bi se desilo ako ne bismo ništa preduzeli? Kada se ukaže prilika ili dođe do promena u industriji, nepreduzimanje akcije može imati visoku cenu. Međutim, u nekim slučajevima – na primer, kada nemate potpune informacije – mudrije je ostati pri trenutnom kursu. Ovo pitanje vas tera da procenite srednjoročne i dugoročne troškove i koristi nečinjenja. Zamislite budućnost u kojoj niste ništa promenili – da li ste i dalje uspešni? Kako su ključni učesnici, poput članova porodice u slučaju karijernih odluka, ili kupaca, zaposlenih i investitora u poslovnim odlukama, pogođeni? Da li je pritisak da se nešto preduzme zasnovan na potpunim podacima i stvarnoj potrebi ili je vođen kratkoročnim razmišljanjem i emocijama? Šta bi moglo da nas natera da zažalimo zbog odluke? Kako objašnjava autor Danijel Pink u svojoj knjizi The Power of Regret, većina žaljenja spada u jednu od četiri kategorije: Osnovne greške (loši izbori u obrazovanju, zdravlju ili finansijama), Nedostatak hrabrosti (propuštene prilike ili izostanak preuzimanja rizika), Moralne dileme (kompromitovanje naših vrednosti ili etike), Odnosi (rizik od narušavanja ili gubitka veza s drugima). Ovo pitanje nas primoravaju da razmotrimo potencijalno negativne posledice odluke. Postavite dodatna pitanja poput: Da li je ovo dobar dugoročni izbor za vaše fizičko, mentalno i finansijsko zdravlje? Kolika je verovatnoća da ćete zažaliti što niste bili hrabriji? Da li bi moralni kompromis doveo do dugotrajnog nezadovoljstva? Da li dovodite u opasnost važne odnose? Ako ova odluka pođe po zlu, zbog čega biste najviše zažalili? Možete se takođe osvrnuti na prošle odluke koje su dovele do žaljenja, identifikovati obrasce i učiti iz njih. Koje smo alternative prevideli? Koliko god da smo svesni sebe, naši mozgovi su skloni kognitivnoj pristrasnosti potvrde – favorizujemo informacije koje podržavaju naša uverenja, što može dovesti do zanemarivanja drugih izvodljivih opcija. Kada timovi donose odluke, lako mogu upasti u grupno razmišljanje (groupthink) ili se zadovoljiti nekim pravcem delovanja bez temeljne analize alternativnih rešenja. Druge uobičajene kognitivne pristrasnosti uključuju: Usidravanje (anchoring bias) – kada nas prvi dobijeni podatak previše usmerava u donošenju odluke. Zabludu nenadoknadivih troškova (sunk cost fallacy) – kada nastavljamo s pogrešnom odlukom samo zato što smo već uložili resurse. Preterano samopouzdanje (overconfidence bias) – kada smatramo da već imamo pravi odgovor i ne preispitujemo ga dalje. Ovo pitanje pomaže da se suzbiju pomenute pristrasnosti i podstiče radoznalost. Razmislite o dodatnim mogućim rešenjima i zapitajte se da li bi mogla dati bolje rezultate. Preispitajte ranije odbačene opcije i proverite da li su razlozi za njihovo odbacivanje i dalje opravdani. Pitajte sebe i svoj tim da li su svi relevantni pogledi uzeti u obzir i da li su potencijalne slepe tačke identifikovane. Kako ćemo znati da li je ovo bila prava odluka? Nemoguće je doneti dobru odluku ako vi ili vaš tim nemate jasan kriterijum uspeha. Potrebno vam je jasno definisano viđenje idealnog ishoda i precizni metrički pokazatelji učinka, bilo da se oslanjate na: Ciljeve i ključne rezultate (OKRs), Uravnoteženu kontrolnu tablu, koji meri finansijske rezultate, reakcije kupaca, efikasnost procesa i rast, Ključne indikatore učinka (KPIs), SMART ciljeve (specifični, merljivi, dostižni, relevantni i vremenski ograničeni) Zamislite rezultate koje očekujete od ove odluke. Postavite sistem merenja napretka koji uzima u obzir i kratkoročne i dugoročne efekte. Definišite jasne prekretnice i osmislite plan za periodičnu evaluaciju kako biste procenili koliko brzo i efikasno napredujete ka svojim ciljevima. Da li je ova odluka reverzibilna? Razmatranje reverzibilnosti odluke može smanjiti pritisak da donesete „savršenu“ odluku. U dinamičnim okruženjima i složenim projektima, često je moguće iterativno donositi odluke, testirati ih i prilagođavati ih prema potrebama. Postavite sebi ili svom timu sledeća pitanja: Koji su finansijski i reputacioni troškovi ukoliko odluku bude potrebno poništiti? Koliko bi bilo lako ili teško promeniti pravac? Možemo li odluku podeliti na manje korake kako bismo testirali opcije i prikupili povratne informacije? Koji signali, podaci ili metrički pokazatelji bi nam ukazali da je vreme za preispitivanje odluke? Šta nam instinkt govori o ovoj odluci? Praktična primena ovih pitanja Jedna finansijska kompanija s kojom sarađujem razmatrala je da li da proširi poslovanje na fintech rešenja ili da nastavi sa svojim trenutnim servisnim modelom. Prvo smo analizirali posledice nečinjenja – dva ključna rizika su bila gubitak tehnološki osvešćenih klijenata i zaostajanje za konkurencijom. Zatim smo razmotrili potencijalna žaljenja, uključujući propuštene prilike na tržištu i troškove ulaganja u pogrešnu tehnologiju. Nakon toga smo istražili različite alternative, uključujući razvoj hibridnog modela koji kombinuje tehnologiju i servis, kao i nastavak rada isključivo po servisnom modelu. Zatim smo definisali metrike uspeha pomoću OKRs, uključujući potencijal rasta prihoda, odnos troškova i prihoda, kao i vrednost klijenta tokom životnog veka (customer lifetime value) u oba modela. Takođe smo analizirali KPI-je, poput stepena zadržavanja klijenata, troškova akvizicije novih kupaca, i matrice zadovoljstva korisnika. Ova metodologija im je omogućila da donesu informisaniju i strateški promišljeniju odluku. Na kraju, razmotrili smo kako da primenimo agilan pristup razvoju tehnologije i njenom uvođenju, deleći potencijalni projekat na niz manjih odluka u formi go/no-go kriterijuma. Dve godine kasnije, finansijska kompanija je lansirala beta verziju svoje fintech platforme. Rezultati su pokazali rast broja novih klijenata, dok je stopa zadržavanja postojećih korisnika ostala stabilna i pozitivna. Drugi primer dolazi od direktorke koju savetujem, koja je dobila ponudu za značajno unapređenje u jednoj Fortune 100 kompaniji, upravo u trenutku kada je razmišljala o napuštanju korporativnog sveta kako bi započela karijeru u pisanju i konsultantskim uslugama. Kroz niz coaching sesija, primenili smo okvir od pet pitanja. Fokusirala se pre svega na pitanje žaljenja, zajedno sa njegovim pratećim pitanjima, kako bi procenila kako bi se osećala ako odluči da ostane u firmi, umesto da krene u nešto novo. Da li bi se za pet ili deset godina osvrnula unazad i poželela da je iskoristila tu priliku? Da li bi se stalno pitala šta je moglo da bude? Ili bi joj stabilnost i prestiž nove pozicije doneli dovoljno zadovoljstva? Takođe smo razmotrili reverzibilnost odluke o odlasku. Ako njen preduzetnički put ne bi prošao onako kako je očekivala, koliko bi joj bilo lako ili teško da se vrati u korporativni sektor? Koje profesionalne odnose bi mogla da održi kao sigurnosnu mrežu i potencijalnu prednost u budućnosti? Da li bi mogla da pregovara o konsultantskoj saradnji sa svojim bivšim poslodavcem, kako bi imala finansijsku sigurnost dok razvija sopstveni biznis? Ovaj proces joj je doneo jasnoću i samopouzdanje da odbije unapređenje i napusti posao. Sada je već godinu dana u preduzetničkim i autorskim vodama – potpisala je ugovore sa agencijom za govorništvo i izdavanje knjige, nadmašila početne finansijske ciljeve, a najvažnije od svega, živi ispunjenijim i zadovoljnijim načinom života. Ovih pet pitanja ne mogu garantovati pravu odluku, ali mogu poboljšati vaš proces donošenja odluka, bilo da je reč o ličnim pitanjima ili poslovnim strategijama. Kako ih budete primenjivali sami i sa svojim timom, pomoći će vam da razvijete navike neophodne za dugoročni rast i uspeh.

Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih (private equity) fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno.   Trenutne opcije, agencije za traženje kadrova i ponuđači psihometrijskih testova, nisu prilagođene potrebama kompanija srednje veličine. PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1) Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom; 2) pronaći stručnog savetnika; i 3) ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Ulozi prilikom zapošljavanja na najvišim pozicijama (C-nivo) su egzistencijalni. Na kraju krajeva, rizik talenta je rizik stvaranja vrednosti. Nigde to nije istinitije nego na srednjem tržištu, gde se uticaj liderstva najdirektnije oseća, a rukovodioci verovatno neće imati podršku višestrukih slojeva menadžmenta i timova stručnjaka za različite oblasti. Ali kada su promene u liderstvu neophodne – zbog penzionisanja, promene vlasništva ili problema sa učinkom – kompanije srednje veličine i investitori nalaze se u ozbiljno nepovoljnom položaju. Često im nedostaju interne sposobnosti i spoljna podrška koja bi im pomogla da pronađu i procene najbolje kandidate. To nije mali problem, a posebno je akutan u svetu privatnih investicionih fondova, gde je fluktuacija generalnih direktora u portfelj kompanijama česta i normalna. Otprilike trećina kompanija srednje veličine je u vlasništvu privatnih investicionih fondova, a mnoge kompanije koje trenutno vode osnivači na kraju će proći kroz bar jednu fazu vlasništva od strane PE fonda. Većina PE transakcija – 58% – dovodi do zamene generalnog direktora u roku od dve godine. Sa tolikom fluktuacijom, PE fondovi srednje veličine i njihove portfelj kompanije trebaju alate, procese i stručnost kako bi osigurali da pronalaze liderstvo koje im je potrebno. Gde trenutne opcije podbacuju Veliki PE fondovi deluju u skladu sa svojim razumevanjem važnosti liderstva u stvaranju vrednosti; rastuća većina njih sada zapošljava partnera za ljudski kapital, čija uloga uključuje odabir, procenu i razvoj liderstva u portfelj kompanijama. Najbolji od njih su razvili impresivne procese kako bi osigurali svoj uspeh. Ali uloga partnera za ljudski kapital je mnogo ređa među PE fondovima srednje veličine, koji se fokusiraju na kupovinu kompanija sa prihodima između 10 miliona i 1 milijarde dolara. Ovi fondovi generalno imaju manje portfolije i manje pozicija za popunjavanje, što otežava opravdavanje troškova. Budući da njihove portfelj kompanije srednje veličine takođe imaju manje sofisticirane timove za ljudske resurse od velikih kompanija, postoji jaz u sposobnostima: kada je reč o pronalaženju, proceni i razvoju talenata, srednje tržište je nedovoljno usluženo. Većina kompanija srednje veličine (i PE fondova srednje veličine) prinuđena je da bira između dve manjkave opcije prilikom procene izvršnog liderstva: agencija za traženje kadrova i velikih ponuđača psihometrijskih testova koji nude univerzalne izveštaje. Agencije za traženje kadrova su neprocenjive za pronalaženje kandidata, ali kada one takođe procenjuju te kandidate, dolazi do sukoba interesa, jer agencije bivaju plaćene kada se izvršni direktor zaposli. Štaviše, većina kompanija srednje veličine – čak i PE fondovi – ne mogu ponuditi obim posla koji ih kvalifikuje za najbolju, najprilagođeniju podršku od strane agencija za traženje kadrova; često ih uslužuju različiti ljudi za svaku pretragu, što može smanjiti institucionalno znanje i odgovornost. Sa druge strane spektra, veliki ponuđači psihometrijskih testova nude standardizovane procene poput testova ličnosti dizajniranih da predvide učinak rukovodilaca, identifikuju rizike i slabosti, procene timske veštine osobe i tako dalje. Izveštaji koje oni pružaju bogati su podacima, ali siromašni interpretacijom – to su algoritamski rezultati koji često propuštaju nijanse, kontekst i ljudski element. Iako oni procenjuju kandidata, timu za zapošljavanje je prepušteno da utvrdi da li taj kandidat zaista odgovara zahtevima posla. Ovde se kompanije srednje veličine i PE fondovi suočavaju sa poznatom zagonetkom preduzeća sa srednjeg tržišta svuda: imaju potrebe velikih kompanija, ali resurse malih. Sa strane PE fonda, ljudi odgovorni za pronalaženje i procenu kandidata su obično operativni partneri (OP) firme, koji mogu biti pametni operativci, ali retko imaju stručnost u oblasti ljudskih resursa. Sa strane kompanije, skoro polovina (46%) kompanija srednje veličine kaže da su njihova odeljenja za ljudske resurse taktička i operativna, a ne strateška; a ako zapošljavaju kao deo PE akvizicije, oni i njihove kolege iz najvišeg menadžmenta možda još uvek ne razumeju pritiske i zahteve rada za PE vlasnike. Potreban im je način da otkriju rizik koji se ne vidi u biografiji. Taj rizik se često krije naočigled svih – unutar samih osobina koje investitori imaju tendenciju da precenjuju. Kada „glavne osobine“ postanu crvene zastavice U žurbi da zaposle lidere visokog uticaja, PE fondovi često traže određene karakteristične osobine, pretpostavljajući da se one pretvaraju u skalabilno liderstvo. Ali ove osobine, kada se previše naglašavaju ili ostaju bez kontrole, često stvaraju isto toliko problema koliko ih i rešavaju. Pogledajmo bliže dve najčešće pogrešno shvaćene – i zloupotrebljene – osobine u jednačini talenata portfelj kompanija: agilnost i samopouzdanje. Pitajte bilo kog PE investitora šta želi kod izvršnog direktora i „agilnost“ je skoro uvek na vrhu liste. Investitori žele lidere koji mogu brzo da se kreću, menjaju strategiju, odlučno deluju kada plan propadne i iskoriste neočekivane prilike. Naš AlixPartners Indeks disrupcije pokazuje da 40% rukovodilaca u kompanijama sa značajnim PE vlasništvom kaže da njihov izvršni tim nije dovoljno agilan, u poređenju sa samo 19% u kompanijama bez PE vlasništva. Ali agilnost nije čarobno rešenje. To je osobina, i kao sve osobine, dolazi sa kompromisima. Izuzetno agilni rukovodioci se obično ističu u haotičnim, dvosmislenim situacijama. Oni uspevaju u promenama i mogu se brzo preorijentisati pod pritiskom. Ali te snage često idu na štetu strukture, doslednosti i praćenja izvršenja. Agilnost i operativna strogost retko se nalaze u istoj osobi. Agilni lideri se kreću brzo – ali ne sprovedu uvek posao do kraja. U kontekstu integracije nakon spajanja, strateškog zaokreta ili rane faze rasta, agilnost može biti supermoć. Ali u fazi stabilnog skaliranja, gde su preciznost i sistemi najvažniji, ona može postati teret. Razmotrite ovaj slučaj: iskusni generalni direktor sa prethodnim PE iskustvom izabran je od strane firme srednje veličine da vodi brzorastuću industrijsku kompaniju. Dobio je visoke preporuke od istaknute agencije za traženje kadrova i zaposlen je zbog svog iskustva i dinamičnog stila rada. I u nekim aspektima, ispunio je očekivanja: kretao se brzo, unosio energiju i izvršavao zadatke tempom koji je u skladu sa očekivanjima PE fonda. Ali pukotine su se brzo pojavile. Ostao je žalosno nepovezan sa operativnim detaljima; delegirao je sa nejasnim, uopštenim smernicama; i nije pratio ključne inicijative. Nakon brzih spajanja i akvizicija, mučio se da uvede operativnu disciplinu koja je poslovanju bila potrebna za efikasnu integraciju i skaliranje. Ako se agilnost često pogrešno shvata, samopouzdanje se shvata još pogrešnije. Mnogi rukovodioci vide samopouzdanje kao bezuslovno pozitivnu osobinu: osobinu koja signalizira odlučnost, prisutnost i kontrolu. Ali samopouzdanje, kao i agilnost, ima svoju tamnu stranu. Ako se ne kontroliše, može se pretvoriti u aroganciju, otpor prema povratnim informacijama ili nedostatak saradnje. A u okruženju koje podržava PE fond, gde je usklađenost sa vlasništvom jednako važna kao i izvršenje, to može izazvati ozbiljne probleme. Samopouzdanje je često ono što rukovodiocima donosi unapređenje, ali kada nije umereno poniznošću ili samosvešću, postaje crvena zastavica. Radili smo sa jednom firmom koja je zaposlila regionalnog potpredsednika prodaje iz Fortune 500 kompanije da postane njen prvi direktor prihoda za prehrambenu kompaniju vrednu 1,4 milijarde dolara. Iako je bio harizmatičan, oštar i izvanredan u svojoj prethodnoj ulozi, u novoj je postao onaj tip šefa koji se opire saradnji i ne sluša povratne informacije, čak ni od finansijskog direktora. U okruženjima koje podržavaju PE fondovi, takvo samopouzdanje bez poniznosti je signal rizika. Kako pronaći signal ispod površine Kompanije srednje veličine i PE fondovi ne mogu sebi priuštiti da se oslanjaju na intuiciju, biografije ili procene sa sukobom interesa kada je reč o liderstvu. Lako je videti posledice neuspešnog zapošljavanja: visoke stope neplanirane fluktuacije, kašnjenja ili poremećaji u stvaranju vrednosti jer se rukovodilac muči kako se posao širi, neefikasna integracija nakon spajanja u konsolidacijama – što na kraju dovodi do nižih prinosa za investitore u već izazovnom okruženju. Ono što je potrebno je oštriji objektiv: onaj koji osvetljava rizik, balansira snage i usklađuje lidersku podobnost sa stvarnošću poslovanja. Procene pre zapošljavanja moraju prepoznati obrasce ponašanja koji oblikuju kako lider zaista vodi i testirati ih u odnosu na potrebe i prilike poslovanja. Prava pitanja za investitore su: Šta je poslovanju potrebno upravo sada? I kako će se to promeniti u narednim kvartalima i godinama? PE fondovi srednje veličine i portfelj kompanije trebalo bi da preduzmu tri koraka kako bi pronašli prave liderske talente unutar neizbežnih ograničenja koja ih sputavaju: 1. Učiniti zapošljavanje ključnom kompetencijom. Prvi korak je prepoznavanje problema. S obzirom na količinu fluktuacije rukovodilaca koja je ugrađena u PE model, zapošljavanjem se mora upravljati kroz proces. To ne bi trebalo da bude birokratski, ali ne bi trebalo da bude ni ad hoc (kao što prečesto jeste); mantra za srednje tržište mora uvek biti „taman dovoljno procesa“. PE fondovi treba da institucionalizuju svoje znanje, uče iz grešaka i uspeha, procenjuju talente i nedostatke talenata u celom portfoliju i stvaraju merila. 2. Pronaći stručnog savetnika. PE fondovi bi trebalo da razviju odnos sa stručnim savetnikom koji je više od transakcionog. Iako možda nemaju resurse za partnera za ljudski kapital, njihovi operativni partneri i liderstvo portfelj kompanija moraju biti u stanju da rade sa nekim ko poznaje firmu, ima stručnost da sprovodi ili procenjuje procene koje dopunjuju ono što operativni partneri i izvršni timovi saznaju iz intervjua, i ko nema ekonomski sukob interesa. Dugoročan odnos je važan iz tri razloga. Savetnik će:• Upoznati se sa strategijom i kulturom firme.• Postati resurs koji može obučavati (ili zameniti) rukovodioca kome je potrebna pomoć.• Postati posvećeniji i odgovorniji za dugoročni uspeh rukovodilaca koje pomaže da se pronađu. 3. Ozbiljno se posvetiti planiranju sukcesije. Upravni odbori, operativni partneri i lideri portfelj kompanija trebalo bi da se obavežu na ulaganje u planiranje sukcesije, što je važnije nego ikad s obzirom na to da su se periodi držanja investicija produžili. Samo jedan od devet PE fondova je sproveo formalnu analizu kako bi identifikovao ključne igrače u organizaciji, a samo 26% kompanija sa značajnim PE vlasništvom kaže da sprovodi planiranje sukcesije – što je 11 procentnih poena niže od cifre među kompanijama bez PE ulaganja. . . . Pritisak za postizanjem rezultata – sa kojim se suočavaju sve kompanije, a nijedna više od onih u vlasništvu privatnih investicionih fondova – mora biti praćen procesom koji omogućava visoke performanse. Zajedno, ovi koraci mogu u velikoj meri doprineti tome da investitori i rukovodioci budu sigurni da liderstvo može da isporuči rezultate, a ne samo da preživi.

Kako organizacije stiču više „inteligencije“ pomoću alata veštačke inteligencije, lideri bivaju odviknuti od same sposobnosti koja stvara konkurentsku prednost — originalnog prosuđivanja. Dve međusobno povezane sposobnosti oblikuju sposobnost lidera da proizvede originalno razmišljanje: širina percepcije (uočavanje slabih signala i susednih obrazaca izvan očiglednog) i nezavisnost interpretacije (formiranje sopstvenog stava umesto povinovanja modelu ili grupi). Organizacije mogu zaštititi prosuđivanje usvajanjem dve prakse: strukturisane radoznalosti i svesnog neslaganja.   Nedavni izveštaj istraživača sa Harvarda koji proučavaju inovacije ukazao je na zabrinjavajući obrazac. Kako bi testirali kako veštačka inteligencija utiče na ljudsko prosuđivanje, istraživači su sproveli terenski eksperiment, tražeći od 228 iskusnih ocenjivača da procene 48 prijava za globalni izazov socijalnih inovacija na MIT-u. Istraživači su testirali tri uslova: 1) procene isključivo od strane ljudi; 2) procene pomoću LLM-a uz narativno objašnjenje donošenja odluke; i 3) procene pomoću LLM-a bez dodatnog konteksta. Zatim su uporedili odluke ocenjivača sa odlukama koje su donela četiri stručnjaka povezana sa inovacionim izazovom. Ono što su otkrili bilo je zapanjujuće: kada je AI alat podsticao ljudske ocenjivače da odbace prijave koje je stručni panel odobrio, ljudi su uglavnom prihvatali te preporuke, eliminišući inovacije visokog potencijala. Štaviše, bila je manja verovatnoća da će poništiti netačnu preporuku veštačke inteligencije kada im je ponuđeno narativno objašnjenje. Umesto da poboljša prosuđivanje ocenjivača, narativno objašnjenje ga je pogoršalo. Ovaj nalaz nije izolovan. Nedavna istraživanja velikih razmera pokazuju da inteligentni alati namenjeni unapređenju prosuđivanja u nekim slučajevima urušavaju upravo onu sposobnost koju bi trebalo da podrže. U trenutku kada prosuđivanje postaje sve važniji faktor konkurentske diferencijacije, to bi trebalo da navede lidere na razmišljanje. Evo šta mogu da učine kako bi ga zaštitili. Paradoks originalnog prosuđivanja Već čitavu deceniju organizacije masovno ulažu u infrastrukturu za podršku odlučivanju koja obećava sve bolje odluke. Ipak, pojavljuje se paradoks: kako organizacije stiču više „inteligencije“, njihovi lideri se odvikavaju od same sposobnosti koja stvara konkurentsku prednost — originalnog prosuđivanja. Pod originalnim prosuđivanjem podrazumevamo jedinstvenu ljudsku sposobnost da se vidi izvan dominantnog narativa i donesu izbori koji odražavaju vaše vrednosti u uslovima neizvesnosti. Ono se nalazi u osnovi gotovo svake priče o konkurentskoj prednosti — od Sema Voltona koji je ignorisao opšteprihvaćeni stav da se diskontni lanac ne može izgraditi u gradu sa manje od 50.000 stanovnika, preko Stiva Džobsa koji je integrisao kaligrafiju u personalni računar, do Džensena Huanga koji se kladio na nedokazanu hardversku emulaciju kako bi radikalno ubrzao izradu prototipova u kompaniji Nvidia. Dve međusobno povezane sposobnosti oblikuju kapacitet lidera da proizvede originalno razmišljanje: širina percepcije (uočavanje slabih signala i susednih obrazaca izvan očiglednog) i nezavisnost interpretacije (formiranje sopstvenog stava umesto povinovanja modelu ili grupi). U našem radu na prosuđivanju lidera, počeli smo da posmatramo ove faktore ne kao crte ličnosti ili bljeske genijalnosti, već kao merljive mehanizme koji objašnjavaju zašto pojedini lideri uočavaju prelomne tačke i deluju sa ubeđenjem, dok se drugi, jednako inteligentni, po inerciji povinuju pravilima. Ukratko, originalno prosuđivanje je ono što razdvaja strateške proboje od operativne efikasnosti — a kako se inteligentni sistemi šire kroz upravne odbore, ta sposobnost erodira upravo tamo gde je najvažnija. Oslanjajući se na nova istraživanja o kognitivnom rasterećenju i pristrasnosti automatizacije, uočavamo da originalno prosuđivanje erodira kroz trostepeni proces. Počinje kognitivnim rasterećenjem dok se lideri sve više oslanjaju na inpute vođene podacima — što je promena koja je sada vidljiva čak i na neuronskom nivou, gde snažno oslanjanje na generativne alate korelira sa merljivo slabijim kognitivnim angažovanjem, a što može prerasti u prihvatanje odgovora veštačke inteligencije bez ozbiljnog preispitivanja. Ono što sledi jeste povinovanje alatima, jer se ljudi oslanjaju na „algoritamski autoritet“ koji u potpunosti ne razumeju, verujući rezultatima čiju logiku ne mogu da vide. Istraživanja profesionalaca koji rade sa analitičkim tehnologijama pokazala su da to može isprazniti samu stručnost koju su ti alati trebali da prošire. Ovo povinovanje zauzvrat stvara organizacionu monokulturu poduprtu istim metrikama, modelima i narativima koji potiču iz samih alata. Pitanje nije da li lideri treba da koriste veštačku inteligenciju i podatke — treba da ih koriste. Međutim, sofisticirani sistemi za podršku odlučivanju treniraju lidere da se povinuju, a ne da stvaraju originalne ideje. Pored literature o dizajnu u nastajanju koja postavlja pitanje kako izgraditi veštačku inteligenciju koja podstiče bolje razmišljanje, mi otvaramo prethodno pitanje: kako lideri razvijaju prosuđivanje koje nijedan interfejs ne može da pruži. Oslanjajući se na to kako su istorijski naučni proboji prevazišli ukorenjeni konsenzus svog vremena — slično povinovanju sa kojim se danas suočavamo pred inteligentnim sistemima — izdvojili smo dve prakse koje lideri mogu svesno da izgrade: strukturisanu radoznalost i svesno neslaganje. Strukturisana radoznalost Do kasnih 1960-ih, malarija je razvila otpornost na hlorokin, a zapadni farmaceutski programi — nakon testiranja stotina hiljada jedinjenja — iscrpeli su verovatne kandidate. Tu Juju, hemičarka bez doktorske titule na Akademiji tradicionalne kineske medicine, odlučila je da pogleda tamo gde niko drugi nije gledao. Pregledala je 2.000 drevnih tekstova, identifikovala slatki pelin i, nakon što su rani eksperimenti razočarali, primetila detalj u rukopisu iz četvrtog veka: ekstrahovati na sobnoj temperaturi umesto ključanja biljke. Taj izbor doveo je do artemizinina, koji je danas temelj globalnog lečenja malarije. Tu je praktikovala ono što nazivamo strukturisanom radoznalošću: disciplinovano prikupljanje sa marginalnih područja, organizovano slaganje slabih signala i svesno odlaganje preuranjenog donošenja zaključka kada dominantni tok ideja presuši. U organizacijama, ovo predstavlja razliku između pukog izgovaranja „budite radoznali“ i kreiranja sistema za to. Bez strukture, radoznalost se urušava pod vremenskim pritiskom, sistemom nagrađivanja i monokulturom. Preporučujemo ono što nazivamo metodom CAST kako bi se izgradili mehanizmi koji podržavaju strukturisanu radoznalost. Prikupljajte sa margina. Liderima nije potrebno više podataka, već raznovrsniji podaci — ekstremni slučajevi, slabi signali, neobični izvori — jer tačnost predviđanja manje zavisi od obima, a više od raznolikosti. Prikupljanje sa margina podrazumeva projektovanje kanala za neočigledne ulazne podatke — atipične klijente, pritužbe i zamalo izbegnute greške, susedne discipline — tako da anomalije isplivaju na površinu pre nego što ih sistemi svedu na prosek. Povežite raznorodne signale. Sirove anomalije izgledaju kao šum sve dok lider ne uspostavi strukturu; najbolji stratezi ne pobeđuju time što znaju više, već organizovanjem onoga što znaju u strukture koje prenose rešenja iz jedne oblasti u drugu. U praksi, povezivanje raznorodnih signala znači pronalaženje jednostavnih, disciplinovanih načina za postavljanje signala jednih pored drugih — tematske mape, dijagrame ponavljajućih incidenata, „biblioteke slučajeva“ ekstremnih primera — tako da lideri preispituju obrasce umesto da reaguju na izolovana iznenađenja. Odložite prerano donošenje zaključaka. Pod vremenskim pritiskom, lideri eliminišu dvosmislenost, priklanjajući se poznatim narativima ili preporukama modela. Odlaganje preranog donošenja zaključaka čuva vremenski interval u kome alternative mogu isplivati pre nego što se okvir učvrsti. Prakse poput „ne slaži se, ali se posveti realizaciji“ — očuvanje debate pre zatvaranja rasprave, stavljajući na stranu povinovanje hijerarhiji, konsenzusu ili algoritmu — sprečavaju preuranjeno donošenje zaključaka. Podstaknite alternativna tumačenja. Jednostavni planovi tipa „ako-onda“ koji povezuju određeni signal sa reakcijom povećavaju verovatnoću da lideri deluju na osnovu prethodnog promišljanja umesto navike, pretvarajući radoznalost u redovnu praksu čak i pod pritiskom. Za lidere, podsticanje alternativnih tumačenja znači pretvaranje tih signala u nekolicinu konkretnih pravila „ako-onda“ koja se aktiviraju pri stvarnim odlukama, pružajući obrascima šansu da preoblikuju izbore pre nego što dođe do povinovanja. Organizovanje za strukturisanu radoznalost. Individualna radoznalost nije dovoljna ako organizaciona arhitektura trenira ljude da se povinuju. Jedna globalna kompanija sa kojom je jedan od nas sarađivao — iskustvo koje je pomoglo u oblikovanju CAST metoda — ugradila je strukturisanu radoznalost u način na koji razvija buduće lidere. Suočavajući se sa transformacijom iz masovne proizvodnje u ekosistem usmeren na zdravlje, kompanija je sprovela namerno neprijatan program: 15 lidera visokog potencijala raspoređeno je u pet neusklađenih timova od po troje ljudi, pri čemu je svakom timu dodeljen kompleksan izazov van njihove ekspertize, uz obavezu da jedan dan nedeljno tokom devet meseci posvete sprovođenju eksperimenata uživo bez unapred definisanog rešenja. Cilj nisu bili tačni odgovori, već originalan put. Reakcije su bile mešavina uzbuđenja i straha, ali je ta nelagodnost stvorila nesvakidašnje poverenje, i tokom pet godina to je postao prepoznatljiv pristup kompanije za razvoj liderstva. Svesno neslaganje Decenijama je naučni konsenzus pripisivao peptičke ulkuse stresu i kiselini; ideja da bakterije mogu preživeti u želucu smatrana je smešnom. Patolog Robin Voren je uporno viđao spiralne bakterije u želudačnim biopsijama. Dok je većina kolega to ignorisala, njegov prvi saveznik bila je njegova supruga Vin, obučena medicinska sestra, koja ga je podstakla da istraje. Kada se Beri Maršal, lekar na specijalizaciji, pridružio Vorenovom istraživačkom timu, izgradili su promišljenu mrežu neslaganja — prateći 100 pacijenata, a zatim se oslanjajući na kritičare iz srodnih oblasti kako bi preispitali njihove metode i plasirajući rane radove u skeptičnim naučnim krugovima. Ta mreža je postigla dve stvari: učvrstila je dokaze — serija od 100 pacijenata i spoljna metodološka kritika učinile su nalaze teškim za odbacivanje — i, što je presudno, stvorila je zamah u srodnim oblastima koje su bile spremnije da saslušaju nego što je to bilo skeptično jezgro gastroenterologije. Mikrobiolozi i epidemiolozi, manje opterećeni dogmom o stresu i kiselini, mogli su da procene bakterijske dokaze na osnovu njihovih stvarnih argumenata. Njihova rastuća podrška pružila je argumentu kredibilitet koji autori nisu mogli sami da proizvedu. Tokom jedne decenije, sporedna podrška koju su kultivisali promenila je konsenzus sve dok tela za izradu smernica nisu prihvatila Helicobacter pylori kao primarni uzrok većine čireva. Lekcija nije samo u tome da neslaganje može biti ispravno; već u tome da neslaganje retko opstaje dovoljno dugo da se dokaže bez svesnog društvenog osnaživanja. Većina neslaganja ne propada zato što je ideja slaba, već zato što njeni autori bivaju izolovani pre nego što se dokazi akumuliraju. U organizacijama koje oblikuje veštačka inteligencija, problem se produbljuje. Izlazni rezultati sistema dolaze sa velom objektivnosti zbog kojeg neslaganje deluje iracionalno, pa lideri uče da je bezbednije uskladiti se nego postavljati pitanja. Očuvanje originalnog prosuđivanja znači tretiranje neslaganja kao sposobnosti koju treba negovati kroz tri elementa, što nazivamo RED metodom. Regrutujte nezavisne perspektive. Neslaganje se retko spontano javlja unutar homogenih liderskih grupa okupljenih oko funkcionalne ekspertize i kulturološkog uklapanja — osobina koje jačaju usklađenost, ali smanjuju raznolikost interpretacija. Ipak, istraživanja o uticaju manjine pokazuju da čak i jedan nezavisan glas proširuje način na koji grupe obrađuju informacije. Za lidere, regrutovanje nezavisnih perspektiva znači namerno uvođenje ljudi čija se disciplina ili kognitivni stil razlikuju od dominantne grupe. Vi tražite raznolikost tumačenja, a ne samo identiteta. Uključite se kroz strukturisano preispitivanje. Regrutovanje različitih glasova je samo prvi korak; bez strukturisanog angažmana, izazivanje postojećih stavova postaje performativno — ritualna uloga „đavoljeg advokata“ koja samo učvršćuje dominantni narativ. U organizacijama, uključivanje kroz strukturisano preispitivanje podrazumeva uvođenje mehanizama kao što su „pre-mortem“ analize odluka, koje ispituju kako bi preovlađujuće pretpostavke mogle da propadnu pre nego što očvrsnu u konsenzus. Dijalog koji se održava tokom vremena. Neslaganje je uvežbana socijalna veština, a ne moralni stav. Održavanje neslaganja znači suprotstavljanje uz očuvanje poverenja koje omogućava uticaj. Kada se dobro izvede, dijalog koji se održava tokom vremena pretvara tenziju u poligon za originalnost: lideri uvežbavaju kako da izraze manjinski stav, prilagode ton i vreme i testiraju argumente u prostoru zaštićenom od politike. To znači negovanje malih krugova pouzdanih partnera koji preispituju njihove pretpostavke — i činjenje istog zauzvrat — tako da, kada dođe trenutak odluke, neslaganje deluje manje kao herojski izuzetak, a više kao prirodna navika. Organizovanje za svesno neslaganje Dve globalne kompanije sa kojima smo radili izgradile su savetodavne mreže koje funkcionišu kao zaštićena okruženja za neslaganje. Umesto da se oslanjaju na procese upravnog odbora ili izvršnog rukovodstva — gde dinamika moći i karijerni podsticaji sputavaju neslaganje — okupile su male grupe spoljnih stručnjaka izvan linija izveštavanja, čiji zadatak nije bio pružanje gotovih odgovora, već testiranje logike pod pritiskom i iznošenje alternativa pre nego što bi bilo bezbedno pokrenuti ih u salama za sastanke. Vremenom su ove sesije postale poligon za obuku umesto arene za dokazivanje. Lideri su dolazili sa stvarnim dilemama i iskrenim sumnjama, a savetnici su prešli sa učtivog ispitivanja na direktnu kritiku projekata do kojih je liderima bilo posebno stalo. Jedan generalni direktor divizije zatražio je da dovede čitavu svoju grupu kolega samo da bi bili rigorozno izazvani na mestu gde ih niko ne ocenjuje. Tako izgleda organizovanje za neslaganje — ne čekate hrabrost na sastanku sa visokim ulozima; gradite društvenu arhitekturu u kojoj lideri uvežbavaju iznošenje oprečnih stavova, tako da konsenzus preživi stvarno trenje umesto veštački stvorene usklađenosti. Vođenje izvan ere povinovanja U svakoj eri, prelomni napredak je zavisio od ljudi voljnih da primene originalno prosuđivanje uprkos uvaženim dogmama. Ono što definiše njihove proboje nije buntovništvo, već disciplinovana sposobnost da vide dalje od ponuđenog modela i drže se tog stava sve dok ga stvarnost ne sustigne. Zadatak liderstva nije biranje između ljudi i mašina, već svesna izgradnja praksi — poput strukturisane radoznalosti i svesnog neslaganja — koje održavaju ljudsku originalnost dovoljno snažnom da nadglasa sve ubedljivije sisteme.

Porodične kompanije često ne uspevaju da pripreme sledeću generaciju za njihovu najvažniju ulogu — ne kao direktora, već kao vlasnika. Kao rezultat toga, porodice mogu postepeno izgubiti sposobnost upravljanja preduzećem, ne zbog pojedinačne krize, već zato što vlasnička kompetencija erodira kroz generacije usled predvidivih grešaka u upravljanju i sukcesiji. Da bi se očuvala dugoročna kontrola, porodični biznisi moraju planski i promišljeno razvijati vlasnike koji umeju da donose zrele odluke, efikasno upravljaju i pozivaju menadžment na odgovornost.   Kada je patrijarh medijske kompanije treće generacije iznenada preminuo, porodica je verovala da je posao bezbedan. Patrijarh je skromnu operaciju, koju je započeo njegov otac, pretvorio u jedno od najvećih privatnih novinskih carstava u zemlji. Prihodi su bili stabilni, a procena vrednosti od jedne milijarde dolara bila je na dohvat ruke. Njegovo petoro odrasle dece, svi ostvareni u svojim profesijama, ali bez međusobne bliskosti nakon celog života provedenog u nadmetanju za očevu naklonost, ušlo je u upravni odbor sa čvrstom rešenošću da zaštiti ono što je on stvorio. Ipak, u roku od tri godine, porodica je bila prinuđena da proda posao u bescenje, za tek mali deo njegove nekadašnje vrednosti. Na prvi pogled, porodica je donela bolnu odluku o prodaji jer je njihova industrija prolazila kroz tektonske poremećaje dok su tradicionalna štampana izdanja ustupala mesto digitalnim medijima. Kompanija se nije uspešno prilagodila toj tranziciji, a porodica je želela da se povuče dok firma još uvek ima neku vrednost. Braća i sestre su zaključili da je prodaja najrazumniji put napred. Mi smo, međutim, videli nešto sasvim drugo. Kada smo počeli blisko da sarađujemo sa vlasnicima kako bismo doneli odluku o tome da li zadržati posao ili ga prodati, shvatili smo da su oni zapravo gubili kontrolu nad porodičnim biznisom godinama unazad. Tokom svog života, patrijarh nije uspeo da smisleno uključi narednu generaciju u bilo kom svojstvu, niti je uspostavio pravi plan sukcesije osim kreiranja trusta za raspodelu deonica. Nakon njegove smrti, nova generacija je posedovala kompaniju na papiru, ali su osećali da nemaju drugog izbora osim da prepuste donošenje odluka profesionalnim menadžerima koji su vodili poslovanje. Bez usaglašenosti o tome šta žele od biznisa kao vlasnici, bez iskustva da preispitaju menadžment i bez nezavisnih direktora koji bi učvrstili korporativno upravljanje, porodica je gledala kako njen autoritet slabi. Do trenutka kada su shvatili koliko su kontrole prepustili drugima, kompanija je već delovala neodrživo i smatrali su da nemaju drugog izbora osim prodaje. A kupac? Upravo onaj menadžerski tim pod čijim je vođstvom biznis posrtao, vešto isposlovavši bagatelnu cenu. Za vlasnike, odluka o prodaji delovala je kao kombinacija loše sreće i teških tržišnih okolnosti. Iz naše perspektive, bila je bolno predvidiva. U našem iskustvu u radu sa stotinama porodičnih kompanija, uočili smo da one retko gube kontrolu zbog jednog katastrofalnog događaja. Umesto toga, kontrola se gubi onda kada se vlasnici ne pripremaju planski za generacijsku tranziciju. Tri najčešća uzroka gubitka kontrole Kada porodica izgubi kontrolu nad svojim biznisom, obično se postavlja pitanje: ko je kriv? Naročito se kritikuje aktuelna ili dolazeća generacija kao ona koja je uspešan posao dovela do propasti, kako su autsajderi verovali u slučaju porodice koju smo upravo opisali. Međutim, u stvarnosti, karte su bile podeljene na njihovu štetu usled nedostatka pripreme, nemogućih očekivanja i okruženja koje im nije pružalo podršku. Zajednička nit koja povezuje ove greške jeste to što starija generacija (zajedno sa nezavisnim direktorima i savetnicima) ulaže ogromnu energiju u pripremu budućih poslovnih lidera, dok izuzetno malo pažnje posvećuje drugoj suštinskoj ulozi — ulozi budućeg vlasnika. Evo najčešćih zamki kroz koje vlasnici porodičnih preduzeća gube kontrolu: Zamka reprezentativne figure: Vlasništvo postaje pasivno Suviše često svedočimo tome kako naslednici posustaju pod pritiskom očuvanja porodičnog nasleđa, doživljavajući sebe (i dozvoljavajući drugima da ih vide) kao „manje vredne“. Šta se dešava kada članovi mlađe generacije steknu osećaj da ne donose stvarnu vrednost biznisu (bilo kao zaposleni ili kao vlasnici) u meri u kojoj su to činili njihovi prethodnici? To postaje samoispunjavajuće proročanstvo. I, kao što smo videli na primeru novinske kompanije, to može dovesti celo preduzeće u opasnost. Dok se osnivači u porodičnim kompanijama idealizuju, na naredne generacije se često gleda sa skepsom. Da li će biti dovoljno talentovani, dovoljno marljivi, dovoljno inspirativni? Ova pitanja se često postavljaju prerano u životu naslednika — mnogo pre nego što stasaju da rade u kompaniji ili da se posvete vlasničkim dužnostima — da bi se na njih moglo odgovoriti sa sigurnošću. Umesto da im se pruži prilika da se dokažu, oni postaju puke figure: prepoznatljiva lica porodice koja predstavljaju vlasnike na svečanim otvaranjima ili nose zvučne titule, ali bez stvarnog autoriteta. Često bivaju imenovani za potpredsednike nekog sporednog sektora čim diplomiraju, ali je ta uloga potpuno lišena stvarne moći odlučivanja ili uticaja. Poznajemo jednu porodicu koja je doslovno napravila dve odvojene sale za sastanke o važnim pitanjima: u jednoj se sastajala probrana grupa vlasnika koja je stvarno donosila odluke, dok je druga služila široj porodici kako bi se osećala uključenom, iako se od nje tražilo samo da formalno odobri ono što je već presuđeno u prvoj sobi. Stavite se u poziciju tih naslednika — koliki samo pritisak osećaju u pokušaju da dostignu uspehe svojih roditelja. Neki osete podstrek i dokažu svoju vrednost, ali mnogi ne uspeju. Čak i najtalentovaniji i najambiciozniji pojedinci počinju da sumnjaju u sopstvenu efikasnost, bilo u operativnom radu ili u vlasničkoj ulozi, kada nisu suštinski angažovani na način primeren njihovom iskustvu. Zamka rivaliteta: Kada se uloge neočekivano zamene Pokušavajući da pripreme naslednike za buduće liderske i vlasničke uloge, porodice neretko nenamerno stvore rivalitet među njima u njihovim dvadesetim i tridesetim godinama. Iako ovo može poslužiti prepoznavanju najjačih lidera, dugoročno gledano često donosi kontraefekat. Starija generacija nehotice okreće naslednike jedne protiv drugih u borbi za samo jednu nagradu: poziciju generalnog direktora (CEO). Braća, sestre i rođaci tada počinju da vide jedni druge kao suparnike, a ne kao buduće suvlasnike kojima su neophodni čvrsti međusobni odnosi. Znamo za porodicu koja je organizovala svojevrsno nemilosrdno takmičenje: samo jedno od naslednika dobiće najvišu funkciju, dok se od ostalih očekivalo da napuste firmu. Iako nema ničeg lošeg u testiranju, izazivanju i pripremanju naslednika kako bi se sagledao njihov potencijal, mora se prepoznati neželjeni uticaj na porodične odnose. Jednog dana zajedno otvarate praznične poklone, a nekoliko godina kasnije takmičite se za istu fotelju. Na kraju se od vas očekuje da upravljate zajedno kao saveznici i suvlasnici. Međutim, ako ste decenijama bili usmereni na međusobno nadmetanje, da li ćete moći preko noći da pređete na zajedničku saradnju? U slučaju porodice koja je postavila takvo surovo nadmetanje, čak i nakon što su pojedini članovi morali da napuste zaposlenje u firmi, i dalje su morali da sarađuju kao suvlasnici na skupštinama akcionara. Tri godine nakon što je trka za poziciju direktora završena, upravni odbor je predstavio priliku koju je zagovarao novi porodični generalni direktor — akviziciju konkurenta u problemima po izuzetno povoljnim uslovima radi jačanja tržišnog udela. Deo porodice bio je spreman da odmah prihvati priliku, dok su drugi doveli u pitanje procenu direktora. Odbor je primio dva oštra pisma od porodice — jedno sa podrškom, a drugo sa protivljenjem. Paralizovan podeljenom grupom akcionara, odbor nije mogao da reaguje na vreme, što je stvorilo duboke animozitete dok je konkurent iskoristio propuštenu šansu. Generalni direktor je izjavio da se oseća „prokletim“ što je bio gurnut u rano takmičenje sa braćom i rođacima, jer je to dugoročno stvorilo situaciju u kojoj niko ne pobeđuje. Zamka distance: Držanje na bezbednoj udaljenosti Ponekad se mlađa generacija koja teži da se priključi poslu drži podalje sve dok se nekako ne dokaže starijoj generaciji i vodećim rukovodiocima. Svi — i porodični lideri i spoljni menadžeri — imaju mišljenje o tome da li, kada i kako uvesti novu generaciju u poslovanje. U igru ulaze briga o nepotizmu, skepsa prema sposobnostima, strah, nesigurnost i preterana zaštitnički nastrojenost. Umorni od pomešanih ili obeshrabrujućih signala, mnogi nekada entuzijastični naslednici gube motivaciju i napuštaju porodični biznis. Kada odu, oni ne odustaju samo od menadžerske karijere, već se potpuno povlače i iz upravljanja i vlasničkih struktura. Posledice takvog postepenog gubitka veze sa poslovanjem — i među samim vlasnicima — mogu biti dugoročno pogubne za firmu. Svakom porodičnom preduzeću potrebni su posvećeni porodični vlasnici da bi opstalo kroz generacije. Mladi koje danas odbijete sutra mogu postati članovi vašeg upravnog odbora. A kada taj dan dođe, želite da oni budu maksimalno pripremljeni, angažovani i kompetentni. Kako sprečiti neželjeni gubitak kontrole Očuvanje kontrole nad porodičnim preduzećem zahteva dugoročna ulaganja. Predstavljamo nekoliko načina da promenite kurs ukoliko uočite ove uobičajene zamke: Razvijte vlasnički mentalitet Najveći jaz koji uočavamo u generacijskim tranzicijama jeste nerazumevanje onoga što vlasništvo zapravo znači. Da bi bili efikasni, naslednici moraju izgraditi vlasnički način razmišljanja. To podrazumeva poznavanje sopstvenih uloga i prava kao vlasnika (a ne samo kao zaposlenih) i postavljanje jasnih strateških vlasničkih ciljeva i pravca za kompaniju. Zatim moraju držati biznis odgovornim prema tim ciljevima, insistirajući da upravni odbor i rukovodstvo podnose jasne i kredibilne izveštaje o napretku barem jednom godišnje. Posvetite pažnju porodičnoj dinamici Malo je okruženja u kojima ljudi redovno prelaze iz direktnog međusobnog rivaliteta u ulogu saveznika u istom timu — a upravo se to redovno očekuje od članova porodice u biznisu. Da bi se proaktivno pripremili za to, članovi porodice moraju svesno graditi profesionalne odnose neophodne za zajedničko i skladno upravljanje poslovnom imovinom. Obezbedite trajnu povezanost budućih vlasnika sa kompanijom Porodice koje uspešno prolaze kroz generacijske smene prepoznaju značaj očuvanja bliskosti sadašnjih i budućih generacija sa poslovanjem. One žele da naslednici budu uključeni i proaktivno im pomažu u izgradnji veština potrebnih za ključne vlasničke dužnosti. Takođe, svesno prevazilaze svesne i podsvesne impulse rivaliteta, jer razumeju da su angažovani vlasnici neophodni za napredak kompanije čiji se uspeh meri decenijama, a ne kvartalima. Postavite sebi pitanje: Da li smo (i dalje) pravi vlasnici za naš biznis? Pobrinite se da redovno procenjujete da li vaše preduzeće ima ubedljivu svrhu i konkurentske prednosti neophodne za prosperitet. I jedno i drugo je ključno za dugoročnu održivost. Odgovornost vlasnika je da preispitaju zrelost sopstvenih odluka i procene da li su oni (i dalje) pravi vlasnici za dati biznis. Porodične kompanije retko propadaju zbog jedne pogrešne odluke. One posustaju onda kada vlasničke sposobnosti nikada nisu planski razvijane kroz generacije. Kontrola se ne gubi u jednom trenutku — ona erodira godinama kroz loše navike, pretpostavke i propuštene prilike. Do trenutka kada posledice postanu vidljive, uzroci su često stari već decenijama. U proseku, porodični biznisi traju duže od drugih oblika poslovanja jer porodica poseduje dalekovidost da razmišlja decenijama, a ne tromesečjima unapred. Ipak, to se ne dešava samo od sebe. Da biste osigurali uspeh kroz generacije, izbegnite ove nepotrebne greške koje prečesto potapaju i najpreduzimljivije porodice.