SOCIJALNIM KAPITALOM DO USPJEHA

Kada zahtevi rastu dok se resursi smanjuju, lideri ne mogu jednostavno da apsorbuju sav dodatni rad niti da još jače pritiskaju već preopterećen tim. Oba pristupa nose visoku cenu: sagorevanje (burnout) za vas, kao i narušeno poverenje i odlazak ljudi iz vašeg tima. Bolji pristup jeste preispitivanje načina na koji se posao obavlja i toga ko ima ovlašćenje da ga završi. Počnite tako što ćete uključiti svoj tim u donošenje odluka o tome šta se može pauzirati, smanjiti ili ukinuti, dok istovremeno kod višeg rukovodstva zagovarate obezbeđivanje dodatnih resursa ili pomeranje rokova. Učinite kriterijume za donošenje odluka eksplicitnim kako bi vaš tim mogao da deluje bez čekanja na vas. Spustite ovlašćenja naniže zajedno sa zadacima i povežite nove odgovornosti sa onim što motiviše ljude. Kada je neophodno, držite se zacrtanih kritičnih prioriteta uz puno uvažavanje opterećenja sa kojim se tim suočava.   Kada je moj klijent u koučingu, Kris*, postao glavni pravni savetnik u firmi za finansijske usluge, nije očekivao koliko će brzo obim posla eskalirati. Tokom njegove prve godine, kompanija je zaključila tri velike uzastopne akvizicije, što je dovelo do lavine pregleda ugovora, usklađivanja sa propisima i regulatornih pitanja. Svaki put kada bi Kris pokušao da delegira neki zadatak, njegov tim bi rekao: „Dajemo sve od sebe, ali smo na ivici kapaciteta.“ On je to razumeo, ali pošto je posao i dalje morao da se uradi, Kris ga je preuzeo na sebe. Rad noćima i vikendima kako bi održao korak ubrzo je ugrozio Krisovu sposobnost da vodi strategiju na visokom nivou, upravo ono zbog čega je i postavljen na tu funkciju. Krisova situacija je nešto čemu svedočim kod lidera u gotovo svim industrijama danas. Jedan drugi klijent bio je frustriran kada je rukovodilac odobrio novi proizvod pored već popunjenog razvojnog plana, dok su drugi nasledili dodatne projekte nakon što su njihove kolege napustile kompaniju. Iz onoga što vidim u svojoj koučing praksi, preopterećenost prioritetima postala je definicija rada na višim rukovodećim pozicijama. Liderima se dodeljuje sve više posla, dok istovremeno rukovode timovima koji su i sami već prenapregnuti. Dakle, šta možete učiniti? Preuzimanje svih zadataka na svoja leđa vodi direktno u sagorevanje, ali ni dodatno pritiskanje već preopterećenog tima nije rešenje. To narušava poverenje i stvara rizik od gubitka ključnih talenata u trenutku kada su vam najpotrebniji. Evo kako da pronađete zdravu sredinu kada se suočite sa velikim obimom posla, a sa sve manje resursa da sve to završite. Uhvatite se u koštac sa problemom resursa Uključite svoje ljude u osmišljavanje mogućih rešenja, jer oni vide svakodnevnu realnost koju vi možete prevideti. Pokušajte sa ovakvim pristupom: „Dobili smo zadatak da uklopimo [novi prioritet]. S obzirom na sve što već imamo na stolu, potrebno mi je vaše mišljenje o tome šta bismo mogli da pauziramo, smanjimo u obimu ili ukinemo kako bismo napravili prostor.“ Zagovaranje prema višem rukovodstvu je takođe ključno. Deo vašeg posla na višim nivoima organizacije jeste da upravnom odboru i generalnim direktorima pružite tačnu sliku o tome šta je pod rizikom i kako se mogu postići rezultati. To može značiti pregovaranje o pomeranju roka, angažovanje eksternog saradnika radi pokrivanja nedostatka ili preusmeravanje resursa iz drugog sektora. Takođe, obezbedite podršku pre nego što napravite preraspodelu. Kratka najava vašem nadređenom („Povlačimo resurse sa projekta X kako bismo izgurali projekat Y“) sprečava da kasnije budete preispitivani i predstavlja primer transparentnosti koju želite da primenjuju i vaši menadžeri. Pretočite svoj način razmišljanja timu Većina vaših razmišljanja o kompromisima ostaje u vašoj glavi, uključujući kriterijume koje biste odmeravali, faktore kojima biste dali prednost i stvari preko kojih biste prešli i zašto. Kada takvo razmišljanje učinite jasnim i otvorenim, omogućavate svom timu da se nosi sa većim obimom posla bez čekanja na vašu procenu. Uputite svoje najbliže saradnike u: • Kako pristupate donošenju odluka, na primer sa kim se prvo konsultujete, šta želite da znate pre nego što se obavežete i kako analizirate suprotstavljene promenljive kao što su troškovi u odnosu na kvalitet.• Kako izgleda „dovoljno dobro“ za trenutni period, pošto se lestvica gotovo sigurno pomerila sa prilivom novih zahteva. Jasno definišite gde je redukovana verzija isporučenog materijala prihvatljiva — i šta to tačno uključuje, a šta ne.• Prag za eskalaciju. Na primer, da li bi trebalo da budete uključeni kada se pojavi određena zainteresovana strana ili kada se pređe određeni finansijski iznos? Spustite naniže ovlašćenja, a ne samo zadatke Vaši direktno podređeni saradnici možda preuzimaju na sebe posao koji bi mogli da obave njihovi članovi tima, popunjavajući rupe sami umesto da odgovornost spuste naniže. Na sledećem sastanku jedan-na-jedan pitajte: „Šta je to, makar i sitnica, što bi moglo da se prepusti nekom drugom u tvom timu?“ Prevaziđite njihov otpor tako što ćete promeniti perspektivu. Oni time ne prebacuju dosadne poslove, već pružaju drugima priliku da se upoznaju sa različitim segmentima poslovanja. Proširite isti zahtev i na međufunkcionalne partnere. Podstaknite svoje saradnike da razmisle šta prirodnije pripada nekoj drugoj jedinici i dajte im dozvolu da započnu te razgovore sa kolegama iz drugih odeljenja nakon što vi prethodno obavestite vođe tih timova. To bi moglo da zvuči ovako: „Pošto smo u narednom kvartalu isključivo fokusirani na strategiju izlaska na tržište, zamolio sam Džua da razgovara sa vašim analitičarima o tome da analitika pređe pod njihovu nadležnost.“ Ovo vam pruža priliku da najpre nasamo rešite eventualna neslaganja. Povežite zahteve sa onim što je vašem timu važno Unutrašnja motivacija vašeg tima za delovanjem mora biti jača od osećaja da su opterećeni još jednim dodatnim zadatkom. Budite konkretni po pitanju toga šta oni lično dobijaju. Na primer, da li bi im to donelo kredibilitet kod ključnog klijenta ili im donelo veću odgovornost za bilans uspeha koja im otvara put do unapređenja? Takođe, jasno pokažite kako novi zahtev doprinosi krajnjem cilju na osnovu koga se meri uspeh njihovog sektora ove godine, tako da to dožive kao korak napred ka nečemu, a ne samo kao još jednu stavku na gomili. To može zvučati ovako: „Znam da je ovo mnogo, ali ako ostvarimo ove brojke, bićemo u odličnoj poziciji da obezbedimo više novih radnih mesta za sledeću godinu,“ ili „ovo će promeniti percepciju o nama iz troškovnog centra u pokretača rasta celog poslovanja.“ Zadržite čvrst stav uz empatiju Ponekad je vaš posao vrhovnog lidera da pojačate očekivanja, čak i ako to izazove otpor. Kada vaš tim zna da se od zahteva neće odustati ili da su pregovori završeni, počeće da traži način da ga realizuje. Postavljanje čvrstih granica gura ljude preko otpora pravo u kreativna rešenja. Tehnika „pokvarene ploče“ u postavljanju granica ovde odlično funkcioniše. Smireno i utemeljeno ponavljajte istu poruku. Na primer: „Čujem vas i slažem se da tajming nije idealan. Takođe znam da imamo sve što je potrebno da prebrodimo ovaj naporan period, pa hajde da se vratimo pronalaženju načina kako ćemo to izvesti,“ ili „Razumem da je ovo veliki napor i uveren sam da to možete izvesti. Izložite mi šta možete pokušati s obzirom na to da pomeranje roka nije opcija.“ Uspešno upravljanje preopterećenošću predstavlja dokaz vaše liderske zrelosti. To pokazuje da umete da stvorite uslove da se postigne više bez potrebe da sve uradite sami, istovremeno osnažujući svoj tim da se razvija. *Ime je promenjeno.

Mnogi lideri greškom poistovećuju to da budu „fini“ sa efikasnošću, izbegavajući teške razgovore i odluke na načine koji na kraju podrivaju organizacioni učinak. Autori tvrde da biti „dobar“ umesto toga zahteva jasnu odgovornost, iskrene povratne informacije, disciplinovane odluke o ulogama i zadržavanju zaposlenih, kao i održiv strateški fokus. Organizacije koje se bave ovim aktivnostima beleže snažniju angažovanost, rast i trajan uticaj.   „Ako radite veoma naporno i postižete rezultate, ovde ste dobro nagrađeni. Ali ako ne radite tako naporno i zapravo ne stvarate rezultate, takođe ste dobro nagrađeni“. To je ono što je zaposleni jedne vrhunske firme za elektroniku rekao jednom od nas (Ronu) tokom konsultantskog angažmana pre nekoliko godina. Generalni direktor kompanije ponosio se kulturom podrške zasnovanom na odnosima. Ali intervjui sa zaposlenima otkrili su zajedničku temu: previše ključnih ljudi nije davalo svoj doprinos, a oni sa najboljim učinkom osećali su se nepravedno opterećenim. Koliko god da je posvećenost generalnog direktora kulturi podrške bila za pohvalu, način na koji se ona ispoljavala značio je da kompanija postaje previše fina da bi bila dobra. Videli smo varijacije na ovu temu tokom naših decenija konsaltinga i drugog rada sa organizacijama svih vrsta, kako u privatnom sektoru, tako i, posebno akutno, u neprofitnoj areni. U suštini, mnogi lideri koče sebe i svoje organizacije da budu dobri time što su previše fini — izbegavajući teške razgovore ili odluke iz želje da poštede druge neprijatnosti. Na primer:• Osnivač zadržava lojalnog zaposlenog na poziciji koju je ta osoba prevazišla pre pet godina.• Rukovodilac odeljenja drži se „projekta-ljubimca“ sa slabim rezultatima jer tim „veruje u njega“.• Menadžer hvali ono što funkcioniše, ali nikada ne daje tešku povratnu informaciju koja bi otključala stvarni rast njegovog podređenog. Takva liderska ponašanja nagrizaju organizacioni učinak i vrednost. Zaposleni ne rade najbolje što mogu niti razvijaju svoj puni potencijal, resursi kompanije se rasipaju na rad manje vrednosti, a čak i oni sa jakim učinkom postaju frustrirani i demotivisani. Ako se ode predaleko, ovo vremenom postaje egzistencijalna pretnja za organizacije, koje mogu da zaostanu za konkurentima i više ne budu u stanju da ostvaruju svoje misije ili zapošljavaju svoje ljude. Kao strateški savetnici i partneri velikih korporacija i neprofitnih organizacija (respektivno), bili smo zaprepašćeni kada smo videli da ovakva ponašanja postaju ne samo češća, već i slavljenija uprkos posledicama. U ovom članku objasnićemo zašto je biti previše fin problem i šta preporučujemo umesto toga liderima koji žele da budu dobri. Zašto su lideri previše fini? Razumljivo je biti zabrinut da ne povredite druge. Teško je pogledati nekoga u oči i biti strog prema njemu, čak i kada stvarna izvrsnost to zahteva. Takođe je lako laskati sebi da je naš strah od sukoba zapravo posvećenost ljubaznosti. I naravno, ljubaznost je važna — posebno sada. Kombinacija tržišta rada koje ide na ruku zaposlenima (u odnosu na prethodne godine) i novog talasa mandata za povratak u kancelarije dovela je, kako neki tvrde, do prekršenog „psihološkog ugovora“ između poslodavaca i zaposlenih. Pametni lideri fokusirani na dugi rok želeće da se suprotstave ovim silama. Štaviše, kako organizacije teže da prilagode veštačku inteligenciju (AI) svojim operacijama i kulturama, mnogi lideri s pravom žele da se oslone na ljudsku povezanost, empatiju i ljubaznost kako bi zadržali najbolje ljude. Dakle, postoje stvarni strateški razlozi da razmotrite uticaj vaših teških izbora i reči na druge. Ali mešanje toga sa izbegavanjem teških odluka i sukoba je greška. Zapravo, u nedavnom članku za HBR, „Zašto ljubaznost nije samo lepa stvar“, Niki Maklin, Tomas H. Li i Ejmi C. Edmondson argumentuju važnost ljubaznosti, ističući pritom ovu važnu razliku: „Ljubaznost često znači raditi teške stvari poput davanja teških povratnih informacija... Biti fin se odnosi na izbegavanje neprijatnosti, ostajanje prijatnim, zaobilaženje teških razgovora i puštanje da stvari prolaze. Ljubaznost znači suprotno“. Drugim rečima, dobro liderstvo se odnosi na vršenje pozitivnog uticaja ne samo na pojedince u datom trenutku, već, gde je to moguće, na te pojedince dugoročno, a posebno na organizaciju kao celinu na duge staze. Da bi imali taj uticaj, smatramo da mnogi lideri danas treba da aktivno postanu manje fini. Kao što je Džek Velč govorio: „Lideri moraju da budu mekog srca, ali i tvrde glave“. Biti dobar, ne fin Ako preterano fino liderstvo nagriza vrednost, kako izgleda dobro liderstvo? Evo četiri ključne dimenzije: više odgovornosti, iskrenije povratne informacije, manje fokusa na zadržavanje zaposlenih kao cilj sam po sebi i čvršće strateško odlučivanje. Više odgovornosti, posebno za one sa većim platama. Da bi organizacija bila izvrsna, od vitalnog je značaja zaposliti i zadržati najbolji mogući talenat. To obično zahteva snažnu kompenzaciju. Ali pružanje veće plate takođe treba da znači merenje i zahtevanje visokog učinka. Zejnep Ton, autorka knjige The Case for Good Jobs, navodi Costco kao jedan od mnogih primera gde poslodavac plaća visoku zaradu, postavlja visoka očekivanja i zauzvrat dobija isporuku rezultata od zaposlenih, koji nadmašuju učinak konkurenata. Neprimenjivanje ovoga ima dugoročne posledice. Kompanija citirana na početku ovog članka — u kojoj su dobri i loši izvođači bili podjednako nagrađivani — prešla je put od jedne od vrhunskih elektronskih firmi na svetu do drugorazredne tokom jedne decenije. Njen vodeći proizvod, koji je podsticao veći deo profitabilnosti firme, bio je nadigran od strane nekoliko konkurenata sa boljom tehnologijom, delom zato što tim za istraživanje i razvoj (R&D) nije bio pozivan na odgovornost za inovacije onoliko koliko su to bili njegovi konkurenti. Kao rezultat toga, kompanija je morala da proda delove poslovanja i na kraju je spojena sa drugom firmom. Videli smo mnogo primera korporativnih direktora koji su previše fini da bi pozvali ljude na odgovornost, ali neprofitni odbori i predsednici odbora mogu biti još gori prekršioci. Istraživanje BoardSource-a sprovedeno među više od 600 izvršnih direktora neprofitnih organizacija otkrilo je da 47% njih nije imalo jasno razumevanje šta odbori očekuju od njih, a 21% nikada nije imalo formalnu procenu svog učinka. Naravno, postavljanje jasnih očekivanja i ozbiljnost u pozivanju ljudi na odgovornost za njihovo ispunjavanje može dovesti do gubitka posvećenih, dobronamernih ljudi koji ne mogu da dostignu potreban nivo učinka. Postoji psihološka i emotivna cena podsticanja ove vrste promene zaposlenih, čak i ako je to u širem interesu firme. Štaviše, raditi ovo dobro zahteva trud: Lideri će morati da provode više vremena na upravljanju učinkom, osiguravajući da ciljevi imaju jasna merila i prateći te metrike ne samo jednom godišnje, već kontinuirano. Da biste videli kako ovo može da funkcioniše, uzmite još jednog od Ronovih bivših klijenata, kompaniju koja je godinama plaćala više od drugih kompanija u svojoj industriji i proizvodila vodeće prihode i brojke rasta u industriji. Izvršni direktori postavili su eksplicitno očekivanje da će prodajni predstavnici ispuniti ili premašiti svoje ciljeve, izgraditi snažne odnose sa kupcima i imati specifične planove kako da pomognu svojim kupcima da budu uspešni. Ova očekivanja su pojačavana gotovo svakog dana kao deo kulture kompanije. U svim prodajnim kancelarijama, na primer, gostujući viši poslovni lideri, od generalnog direktora pa naniže, rutinski bi pitali prodajne predstavnike kako stoje u odnosu na svoje kvote i ciljeve za kvartal. Ako predstavnik nije mogao odmah da navede brojke, viši lider bi otišao do računara, potražio ih, a zatim razgovarao sa prodajnim predstavnikom o tome kako on ili ona treba da ih internalizuje i shvati ozbiljno. „Ako ti ne ispuniš svoje ciljeve, onda ni ja neću ispuniti svoje“, često su govorili. Većina prodajnih predstavnika je ispunjavala svoje ciljeve — ili su bili zamoljeni da rade negde drugde. Ipak, vredi napomenuti da ova strogost nije uznemirila zaposlene u celini — firma je često bila rangirana kao „najbolja kompanija za rad“. Iskrenije povratne informacije. Da bi pomogli zaposlenima da ispune ta rastuća očekivanja, organizacije treba da podrže zaposlene obukom koja je potrebna za izgradnju i usavršavanje njihovih veština, a ključni deo ove obuke je dar kritičke povratne informacije. Efikasno davanje povratnih informacija pravi stvarnu razliku u organizacionom učinku. U seriji Gallup studija koje su uključivale 15.000 menadžera i zaposlenih, davanje povratnih informacija koje je uključivalo priznanje nedavnog rada, jasnoću očekivanja, iskren fokus na to kako bolje postići ciljeve i „koučing“ o tome kako nadograditi snage osobe, rezultiralo je značajno većom angažovanošću zaposlenih, nižom stopom odlaska i većom verovatnoćom poboljšanja učinka u odnosu na kolege koji nisu davali ili primali povratne informacije na ovaj način. Svakako, Gallup-ova i druga istraživanja pokazuju da čak i kritičke povratne informacije treba davati empatično da bi bile najefikasnije. Ironično, međutim, najempatičniji menadžeri često osećaju najveći stres zbog davanja povratnih informacija, a to ih može navesti da ublažavaju („šećere“) povratne informacije do tačke da postanu nejasne. Ali davanje teških povratnih informacija iskreno, na način koji zaposleni mogu da čuju i na osnovu kojeg mogu da deluju, jeste veština koja se može razviti. U nedavnom istraživanju sprovedenom među više od 18.000 zaposlenih u preko 350 neprofitnih organizacija koje je sprovela Galina firma, Leading Edge, 90% zaposlenih se složilo da se „moj menadžer prema meni odnosi s poštovanjem“, ali se samo 72% složilo da je „povratna informacija koju dobijam od svog menadžera korisna za moj rast“ — što možda korespondira sa današnjim kulturološkim fokusom na to da se bude fin. Kao direktan odgovor na ove rezultate, jedan broj organizacija učesnica obučio je menadžere o davanju i primanju povratnih informacija, što je rezultiralo prosečnim porastom od pet poena u ključnim pitanjima vezanim za povratne informacije samo godinu dana kasnije. Naravno, ovaj pristup neće biti lak mnogim menadžerima, pa posvećenost zahteva značajnu obuku i stalno potkrepljivanje. Manje fokusa na zadržavanje zaposlenih kao cilj sam po sebi. Zadržavanje zaposlenih sa visokim učinkom je apsolutno vitalno za uspeh organizacije. Istovremeno, to ne bi trebalo da bude cilj sam po sebi. To je posebno tačno sada; mlađi radnici više ne provode čitave karijere u jednoj organizaciji. Moramo normalizovati mogućnost odlaska kada ljudi i njihove uloge više nisu pravi spoj. To, međutim, ne znači izbaciti ljude na ulicu bez razmišljanja o njihovoj egzistenciji. Velikodušne otpremnine, preporuke i aktivna pomoć u pronalaženju pozicije koja im više odgovara su etički način da se pristupi ovome, kao i uveravanje preostalog tima da su i učinak i ljudi važni. Pre nekoliko godina, Ron je radio sa velikom farmaceutskom kompanijom koja je želela da poveća svoj R&D učinak. Da bi istraživačku organizaciju učinili agilnijom, firma je kupila mali, brzorastući biotehnološki startap i postavila njegove lidere na čelo jedne kombinovane terapeutske oblasti. Umesto da pokušavaju da pronađu načine da zadrže celokupno prvobitno osoblje angažovanim uprkos ogromnim promenama, novi menadžeri su jasno izneli očekivanja za svaku ulogu i pozvali sve da se ponovo prijave za svoj trenutni posao ili za neki drugi. Istraživači su takođe mogli da potraže tradicionalniju ulogu negde drugde u kompaniji ili da prihvate velikodušan paket otpremnine. Oko 80% postojećeg tima odlučilo je da izađe na intervju. Neki su odustali nakon što su saznali šta nove uloge zahtevaju, a drugi nisu odabrani jer se nisu uklapali. Ali većina je smatrala da je proces podsticajan i bili su uzbuđeni izazovom drugačijeg rada. Iako je nekoliko sposobnih ljudi otišlo, oni koji su ostali iskreno su želeli da budu tu. Dajući prioritet pravim ljudima u odnosu na zadržavanje radi samog zadržavanja, grupa je proizvela više terapija koje su ušle u klinička ispitivanja u roku od dve godine — daleko premašujući prethodne rezultate kompanije. Pojačajte strateški fokus: Recite „ne“ češće. Takođe je ključno da lideri drže svoj talenat fokusiranim na stvari koje su važne. Strategija se odnosi na govorenje „ne“ milionu malih stvari kako bismo mogli reći „da“ onim najvažnijim. Naravno, odbijanje nekih projekata nosi rizik zaustavljanja nečega što bi se moglo ispostaviti kao važno. Ali raditi previše toga ili raditi pogrešne stvari samo da bi svi bili srećni, čini manje verovatnim da će se bilo šta važno uraditi. Stiv Džobs je bio čuven po svojoj opsesiji fokusom i jednostavnošću. Volter Ajzakson izveštava da bi na godišnjem okupljanju Džobs tražio od izvršnih direktora da mukotrpno kreiraju uređen spisak od 10 glavnih prioriteta za kompaniju te godine. Zatim bi precrtao donjih sedam, govoreći: „Možemo da uradimo samo tri“. Uspeh kompanije Apple pod Džobsovim fokusiranim vođstvom govori sam za sebe. (Ne preporučujemo svaki aspekt Džobsovog pristupa liderstvu, ali ovaj obožavamo). Pre nekoliko godina, Ron je radio sa šefom R&D odeljenja u jednoj tehnološkoj kompaniji koji je bio zabrinut da je organizacija razvučena na previše projekata. Ali kada je sproveo reviziju portfolija, otkrio je da je skoro svaki vođa projekta tvrdio da je „veoma blizu“ velikog proboja i argumentovao za nastavak finansiranja. Umesto da prihvati ove tvrdnje, R&D lider je uveo tri jasna kriterijuma za evaluaciju projekata: Da li postoji održiv naučni put napred? Da li bi uspeh rešio neispunjenu potrebu kupca? I da li je kompanija ispred konkurenata, na osnovu patenata i tržišnih informacija? Koristeći ove kriterijume, suzio je portfolio na manji set najperspektivnijih napora. Iako se brinuo da će gašenje projekata razljutiti istraživače, desilo se suprotno. Resursi su preraspodeljeni na rad sa većim potencijalom, ubrzavajući istraživački proces, a timovi su prihvatili odluke jer je proces bio transparentan i fer. Neki su čak priznali da su znali da su njihovi prethodni projekti bili na slaboj putanji i osetili su olakšanje što prelaze na prilike sa boljom šansom za uspeh. Reći „ne“ strateškim inicijativama može biti posebno izazovno u neprofitnim organizacijama, gde programe često zagovaraju uticajni donatori. Ron je radio sa organizacijom fokusiranom na povećanje stope završavanja srednje škole među rizičnim tinejdžerima u šest gradova. Nekoliko članova odbora, donatora i zaposlenih sa vizijom nacionalnog uticaja pritiskalo je da se svake godine šire na novi grad, ali je izvršna direktorka bila zabrinuta da organizaciji nedostaje kapacitet. Ipak, nije želela da otuđi pristalice. Da bi demonstrirala potrebu za strateškim fokusom, sazvala je diskusije u malim grupama kako bi razgovarali o mogućnostima za strategiju rasta organizacije, pozivajući aktere da razmotre brojne alternative i šta bi svaka od njih zahtevala. Grupe su se na kraju složile sa izvršnom direktorkom. Organizacija je odlučila da produbi svoj doseg selektivnim dodavanjem škola i naselja unutar postojećih gradova, povećavajući podršku rizičnim tinejdžerima uz izgradnju kapaciteta za budući rast — i istovremeno povećavajući finansijsku posvećenost upravo onih donatora koji su pritiskali za širenje organizacije. Kako početi Postojaće prirodan otpor podizanju lestvice na ova četiri načina, posebno kod ljudi koji su se uljuljkali. Promena kulture i očekivanja ka tome da se bude dobar, a ne fin, zahtevaće hrabrost i upornost. To takođe zahteva timski napor — ne možete biti jedini koji zahteva izvrsnost i donosi teške odluke. Kao viši lider, deo vašeg posla je da razvijete liderski tim sa istim načinom razmišljanja koji može da prelije ovaj način rada kroz organizaciju i učini ga delom operativne kulture. Za početak, razmišljajte o malim stvarima. Izaberite jednu odluku koju ste izbegavali jer bi mogla da povredi nečiji ego ili izazove otpor. Napravite dobar izbor umesto onog finog: Obavite direktan razgovor. Okončajte projekat sa lošim učinkom. Redefinišite ulogu. Preduzmite sledeći korak i učinite to praksom, i pokrenućete kulturološki zamajac: Iskrenost postaje nova norma, a izvrsnost postaje navika kako vaše akcije budu direktno povezane sa stvarnim pomaganjem ljudima i organizacijama da napreduju.

Iako se ne može obećati izvesnost u vezi sa budućnošću, lideri mogu pružiti okvir za upravljanje anksioznošću tima koja okružuje transformaciju putem veštačke inteligencije (AI). Važno je da i lider i tim podjednako učestvuju u transparentnosti i otvorenom dijalogu kako bi se održala kohezija tima i psihološka sigurnost tokom perioda potencijalno remetilačkih promena. Lideri moraju neprestano ostavljati prostor za refleksiju, prepoznajući da se anksioznost zbog AI ne može rešiti u jednom razgovoru, tako što će prihvatiti strahove zaposlenih, kreirati sigurne prostore za razgovor, preduzimati posvećene akcije i ponavljati ovaj proces iznova i iznova.   Tokom pandemije, lideri su naučili da moraju da smisle kako da održe svoje timove povezanim čak i kada nisu imali pojma šta će se, do đavola, dešavati iz dana u dan. I mnogi od nas su shvatili nešto prelepo: da je pokazivanje malo više ranjivosti i otvorenosti prema „sivim zonama” bilo upravo ono što je našim ljudima trebalo. Na kratak trenutak, liderima je bilo dozvoljeno da pričaju o onome što ne znaju. Iako AI (hvala bogu) ne predstavlja pretnju našoj smrtnosti, većina Amerikanaca strahuje od njenog uticaja, i niko ne može dovesti u pitanje poremećaj koji je već donela. Zato je, nakon što lideri razviju svest o sopstvenim emocijama, sledeći korak vođenje njihovih timova kroz anksioznost zbog AI. To zahteva priznavanje teške istine: ne možete obećati stabilnost. Ne možete obećati da će uloge, zadaci ili strukture ostati nepromenjeni. Ne možete obećati da će AI poštedeti vašu funkciju ili industriju. Ali možete obećati jasnost, transparentnost i otvoren dijalog o uticaju promena. Anksioznost, potisnute emocije i strah mogu negativno uticati na učinak i moral tima. Dok vremena ogromne neizvesnosti zahtevaju mnogo različitih liderskih veština, istraživanja pokazuju da lideri koji naglašavaju čestu, iterativnu, transparentnu komunikaciju, koji su otvoreni u vezi sa onim što znaju i ne znaju, i koji dele vesti čak i kada nisu sjajne, mogu pomoći u ublažavanju negativnih osećanja. Kreiranje psihološke sigurnosti počinje sposobnošću tima da otvoreno govori bez straha od osude ili sramote i da o izazovnim temama diskutuje na produktivan način. Evo četiri koraka za upravljanje anksioznošću vašeg tima zbog AI, čak i kada ne možete da obećate da će sve ispasti dobro. Osetite strah i uradite to uprkos njemu Niko ne zna tačno kuda ide transformacija putem AI, kako će izgledati radno mesto ili da li ćemo i dalje imati svoje poslove za jednu ili pet godina. Međutim, za vaš tim je snažno da vidi kako prihvatate sopstvenu anksioznost i neizvesnost, dok se krećete od straha ka akciji. To normalizuje njihova sopstvena osećanja i povećava poverenje u vas kao njihovog lidera. Ovo nije tako teško kao što se čini; kroz anksioznost možemo proći samo kada prihvatimo njeno prisustvo. Istraživanje Randžaja Gulatija sa Poslovne škole Harvard pokazuje da naš unutrašnji narativ — ili mentalni sklop — pomaže u određivanju naše sposobnosti da se sa neizvesnošću suočimo hrabro. Veliki lideri nikada nisu poricali svoj strah. Oni priznaju da su anksiozni, razumeju zašto su anksiozni i odlučuju da ipak krenu napred. Budućnost je neizvesna. Ljudi su uplašeni. I to je u redu reći naglas. Decenije istraživanja o psihološkoj sigurnosti potvrđuju da iskreni, transparentni razgovori grade poverenje i stvaraju osećaj zajedničke svrhe. Priznavanje timu nečeg poput: „Vau, čini se da AI postaje pametnija svakim danom” ili „ChatGPT me plaši”, podstiče povezanost i zajedničku otpornost govoreći: „Nisi jedini”. Kreirajte „kontejner” i vodite dobre razgovore Aktivnim ispitivanjem pitanja koja okružuju implementaciju AI, dobijamo više moći delovanja. U kompaniji za liderstvo i koučing BetterUp, direktor AI transformacije Li Gonzales koristi metaforu prelaska sa uloge „putnika” u AI — ili nekoga ko pasivno posmatra tehnologiju — na ulogu „pilota” AI, koji aktivno upravlja načinom na koji se ovi alati koriste. A postajanje pilotom počinje razgovorom o našim osećanjima u vezi sa AI. Moramo razgovarati o AI ako želimo da je koristimo dobro. Ekspert za poremećaje na tržištu i AI Šarlin Li preporučuje slušanje „pitanja iza pitanja” kada razgovaramo o AI. Ona piše: „Iza svakog ’Kako ovo funkcioniše?’ krije se ranjivije pitanje. Vaši zaposleni se možda pitaju da li su i dalje potrebni, koja je njihova svrha ako AI zameni ključne zadatke i koliku vrednost imaju za vašu organizaciju.” Posao lidera je da izvuče ova pitanja od zaposlenih, uvaži ih i pokuša da na njih odgovori najbolje što može, čak i ako nema sve odgovore. Razgovor je moćna akcija kojoj se lideri moraju posvetiti. Na primer, Lije va sugeriše započinjanje dijaloga sa članovima tima o identitetu, svrsi i vrednosti u svetu potpomognutom veštačkom inteligencijom nakon sesija obuke za AI. Teško je razgovarati o emocijama i AI usred užurbanog sastanka ili prenatrpanih konsultacija. Ovi razgovori se mogu dešavati u svakodnevnom kontekstu, ali im treba posvetiti vreme i pažnju. Ono što im je zaista potrebno je „kontejner”. U psihologiji, „kontejner” je okruženje, sastanak ili razgovor koji bezbedno drži snažne emocije. Ideja je da ljudi mogu doneti teške stvari u kontejner, jer je sam kontejner određeno okruženje koje može podržati iskrene razgovore bez spoljnih posledica ili osuđivanja nazad „u stvarnom svetu”. Svaki kontejner treba fasilitatora, nekoga ko će namerno kreirati prostor gde se ljudi osećaju sigurno da kažu ono što misle i istraže ideje i emocije. To ste vi kao lider. Možete kreirati kontejner na redovnim sastancima, ili možete kreirati posebne sastanke ili razgovore 1 na 1 koji pomažu ljudima da prođu kroz svoju neizvesnost, anksioznost ili bes na siguran i konstruktivan način. Evo kako da počnete: 1. Uokvirite rad. Možete postaviti nameru za razgovor, kao što je: „Uvodimo velike promene sa AI. To može doneti složene emocije — ja ih svakako imam. Mislim da ćemo, ako budemo iskreni o osećanjima koja AI budi u nama, biti jači kao tim.” Odredite posebno vreme i ohrabrite ljude da budu prisutni u razgovoru. Ovo nije razgovor o kreiranju akcionih koraka ili konkretnih zadataka, iako to može doći kasnije.2. Uspostavite pravila igre za razgovor. Ohrabrite različita gledišta i priznajte da, iako ovo može biti emocionalna tema, ljudima se neće suditi zbog njihovih osećanja. Zamolite svoj tim da produktivno odgovara na komentare i da ne ućutkuje druge; koristite „ja” izjave. (Za odličan uvod u to kako voditi psihološki siguran razgovor na poslu, pogledajte ovaj članak.)3. Budite iskreni o sopstvenim osećanjima u vezi sa AI, uključujući i ona anksiozna. Ovaj pristup neguje povezanost i zajedničku otpornost govoreći: „Nisi jedini, ali možemo ovo zajedno da shvatimo.” Evo nekoliko pitanja koja možete postaviti sebi kada kreirate kontejner:• Da li sam dovoljno pribran da vodim ovaj razgovor i ako nisam, kako mogu da se priberem?• Koji nivo ranjivosti će pomoći timu da se otvori, a da se ljudi ne osećaju neprijatno?• Šta mogu da kažem svojim ljudima a da je istina?• Šta ne mogu da im kažem jer ne znam, ili zato što je ono što znam poverljivo?• Kako mogu da napravim prostor za ono što je neizvesno?• Kako mogu da ohrabrim različita gledišta i omogućim drugima da se čuju?• Šta želim da dobijemo iz ovog razgovora? Šta će ga učiniti uspešnim? Kreiranje kontejnera je jednostavno, ali nikada lako. Vi niste terapeut svom timu, ali možete voditi razgovore koji pomažu vašem timu da prođe kroz anksioznost zbog AI — ili, alternativno, možete dovesti stručnjaka poput kouča ili nekoga veštog u profesionalnom razvoju. Preduzmite posvećenu akciju Naravno, nije dovoljno otkriti emocije oko transformacije putem AI i ne uraditi ništa. Vaši ljudi možda ne očekuju da im obećate posao doživotno, ali očekuju da im čuvate leđa usred promena. Preduzimanje akcije i pokazivanje radoznalosti su dva najbolja načina za upravljanje anksioznošću zbog AI. Zato ponudite jasan sledeći korak. AI se u mnogim organizacijama implementira nasumično na način koji slabi poverenje, što je snažna vrednost za mnoge od nas. Kao lideri, možemo pomoći u jačanju poverenja čak i kada imamo malo kontrole nad makro odlukama. Ilustrujte kako ćete zajedno dokučiti tu stvar sa AI. Možda kroz zajedničke sesije učenja, hakatone ili zajedničko vreme samo za postavljanje ranjivih pitanja i raščišćavanje stvari. Možda je to postavljanje sistema za praćenje, merenje i deljenje načina na koje AI čini rad boljim, kao i načina na koje frustrira. Učenje se zasniva na radoznalosti. Ako situacija to nalaže, možete osposobiti ljude da nauče nove veštine. U svom kontejneru budite iskreni o potencijalnim posledicama i intervenišite rano kako biste svojim ljudima dali alate koji bi im mogli zatrebati da ostanu zaposleni. HR ekspert Enrike Rubio kaže: „Ono što me brine je to što neke kompanije već znaju koji će poslovi verovatno nestati, ali ništa ne govore. Ne daju ljudima vremena da se pripreme ili istraže druge opcije. Ne nude podršku za izgradnju veština, pa čak ni upozorenje.” Umesto toga, kaže Rubio, oni čekaju do poslednjeg mogućeg trenutka da saopšte loše vesti. Ta vrsta tišine nanosi štetu. Ona nagriza poverenje. To što neko napušta vašu kompaniju da bi potražio novu priliku je teško. Ali to je daleko bolja opcija za njih nego da im se kaže da će njihova uloga biti zamenjena veštačkom inteligencijom bez ikakvih alternativa. Nakon diskusije o vrednostima, budite jasni o tome kako preduzeti akciju koja podržava vaše vrednosti ako je nešto neprihvatljivo. Znajući da sveprisutnost generativne AI može biti u sukobu sa našim vrednostima profesionalizma i zanata, na primer, timovi mogu uspostaviti zajedničke norme oko zaštitnih ograda za upotrebu AI u svojim poslovima. Oni mogu izgraditi nadzor i odgovornost kako bi osigurali da ljudi donose konačne odluke. Rubio sugeriše: „Recite svojim menadžerima za šta mogu da koriste AI, ali utvrdite da su oni ultimativno odgovorni za odluke i radni proizvod. AI ne može donositi konačne odluke.” Nastavite da pravite prostor i ponavljajte proces, iznova i iznova Anksioznost zbog AI ne može se rešiti u jednom razgovoru, i vaš tim će nastaviti da ima snažna osećanja u vezi sa tim. Podstičem vas da dosledno i smisleno odvajate vreme za ove razgovore. Ovo bi mogao biti dar ne samo vašem timu, već i vama samima. Na kraju krajeva, kada ste poslednji put osećali da imate prostora za svoje misli? Prostora za pravi razgovor? Saradnica Poslovne škole Saïd, Megan Rajc, i istraživač Džon Higins pišu da najbolji lideri dozvoljavaju sebi i svojim kolegama da borave u „prostranom režimu”, „u kojem ljudi obraćaju pažnju ekspanzivnije, bez žurbe, čineći ih prijemčivijim za odnose, međuzavisnosti i mogućnosti... Prostrani režim vodi do ključnih prednosti na radnom mestu, kao što su sticanje uvida u izazove, strateško razmišljanje, uočavanje prilika, izgradnja odnosa i podsticanje radosti i motivacije.” Sprint ka tome da se „pobedi u AI” preokupira naše vlade, naše kompanije i naše liderske mandate i OKR-ove (ciljeve i ključne rezultate). Malo ko odvaja vreme da zastane i razmisli. Dominacija u AI može biti trka, ali znamo da se najbolji takmičari brinu o svom umu i telu dok se takmiče — oni reflektuju, analiziraju svoj učinak i usporavaju. Razumite emocije koje AI izvlači na površinu, identifikujte vrednosti koje leže ispod vaših emocija i odaberite akcije koje su usklađene sa tim vrednostima. Počnite od sebe, a zatim kreirajte kontejnere u kojima ljudi mogu iskreno razgovarati, postavljati ranjiva pitanja i zajedno preduzimati posvećene akcije: prekvalifikaciju, postavljanje normi i mapiranje onoga što znate o budućnosti. Budite transparentni u vezi sa onim što znate i onim što ne znate, držite ljude odgovornim za odluke i pomozite ljudima da pređu iz uloge putnika u AI u ulogu pilota AI. Najviše od svega, pravite prostor i ponavljajte proces, kako biste normalizovali početne reakcije, izgradili poverenje i održali zajedničku svrhu kroz tekuće poremećaje. Ako je ikada postojala promena kojoj su bili potrebni dobri, otvoreni razgovori, to je transformacija putem AI. Kao lideri, imamo moć da usporimo samo na kratko i napravimo prostor, za neprijatne emocije i anksioznosti, da, ali i da zastanemo i razmotrimo šta je moguće za bolju budućnost.

Napetosti su neizbežne na radnom mestu. Međutim, postoji razlika između zdravih i nezdravih konflikata. Zdravi timski konflikti pomažu timu da napreduje ka svojim ciljevima, dok istovremeno grade produktivne, poštovane i poverljive odnose. Neproduktivni konflikti, s druge strane, mogu kočiti napredak tima. Evo četiri načina da podstaknete zdrave konflikte u svom timu: 1) Jasno recite timu da su nesuglasice očekivane i da su normalan i produktivan deo saradnje, timskog rada i inovacija, 2) Prepoznajte i imenujte pozitivne tenzije, 3) Razdvojite ljude od problema, 4) Ostanite smireni.   Priča iz prakse: Sukob u timu Sam je bio frustriran i zbunjen, jer nije znao kako da reši sukob između dva člana svog tima koji su se stalno sukobljavali. Ono što je počelo kao neslaganje oko strategije za ključni projekat, preraslo je u otvoreni sukob. Kada bi bili u istoj prostoriji, tenzija bi bila očigledna. Konstantno su se prekidali i upadali jedan drugome u reč. Ostali članovi tima su počeli da zauzimaju strane. Sam (čije ime je promenjeno) smatrao je da je reč o „sukobu ličnosti“ i odlučio da jedino što može da uradi jeste da izbegne njihovu međusobnu saradnju. Međutim, kao menadžer, možda sanjate o tome da vodite tim u kojem se svi slažu, dele iste stavove i gde nema sukoba - iako bi ovo moglo izgledati kao idealan scenario, izostanak sukoba ne vodi uvek do najboljih rezultata. Zapravo, odsustvo produktivnog konflikta može dovesti do onoga što Patrik Lencion, autor knjige Pet disfunkcija tima, naziva „veštačka harmonija“ – situacija u kojoj svi glume da je sve u redu, ali se zapravo neslaganja i frustracije gomilaju ispod površine. Zašto su nesuglasice korisne? Istraživanja pokazuju da timovi u kojima se ljudi osećaju sigurno da izraze neslaganje, zapravo postižu bolje rezultate. Donose bolje odluke. Neslaganja podstiču kreativnost i rast. Ali, važno je razlikovati zdrav konflikt od nezdravog konflikta. Zdrav konflikt pomaže timu da napreduje, gradi poverenje i produktivne odnose. Nezdrav konflikt koči tim – članovi se povlače, povlače suprotna mišljenja, sude ili krive jedni druge. Dakle, kako menadžeri poput Sama mogu podstaći zdrav konflikt, a izbeći destruktivne sukobe?Ključ je u prihvatanju i aktivnom upravljanju konfliktima. Evo nekoliko koraka koji vam mogu pomoći u tome. Recite da je u redu Recite svom timu da su neslaganja očekivana i da su normalan i produktivan deo saradnje, timskog rada i inovacija. Pošto je prirodna ljudska tendencija da izbegavamo situacije koje mogu narušiti harmoniju, važno je da eksplicitno naglasite da očekujete neslaganja – i da to nije problem koji treba rešiti, već prilika koju treba iskoristiti. Pored toga što ćete glasno reći: „Neslaganja su normalna“, takođe možete postaviti pravila o tome kako očekujete da ljudi međusobno komuniciraju, posebno kada nemaju iste stavove. Preporučujem da to uradite zajedno sa celim timom. Možete predložiti neka osnovna pravila, ali ih zatim zajedno nadogradite, tako da svi učestvuju u njihovom kreiranju. Primeri korisnih pravila „Otvoreno komuniciramo, govorimo ono što mislimo i mislimo ono što kažemo.“ Ovim se jasno stavlja do znanja da je svako mišljenje važno. Neslaganja su prilika za rast, a ne lični napad. „Fokusiramo se na problem, ne na ljude.“Svi se koncentrišu na rešenja, a ne na ličnosti uključenih u raspravu. Suprotstavljene ideje nisu „Kiova ideja“ i „Rebekina ideja“, već dve opcije koje tim može analizirati kako bi pronašao najbolje rešenje. Jasno stavite do znanja da lični napadi neće biti tolerisani i da je cilj pronaći najbolje rešenje za tim.  „Poštujemo različite perspektive.“Čak i kada se ne slažemo, uvažavamo tuđe stavove. Naglasite da svako ima jedinstvenu perspektivu i da je različitost mišljenja ključna za uspešan rad tima. Bilo bi korisno da se ova pravila dokumentuju u deljenom dokumentu koji svi mogu da vide i da se redovno preispituju i ažuriraju, kako biste osigurali da ih tim zaista primenjuje. Imenujte pozitivne tenzije Da biste dodatno depersonalizovali nesuglasice i normalizovali zdrave konflikte, korisno je da ih priznate i čak ih eksplicitno navedete. Evo nekih uobičajenih tenzija koje često primećujem u timovima:• Brzina vs. Kvalitet• Uključivo donošenje odluka vs. Efikasno donošenje odluka• Fokus na klijenta/kupca vs. Fokus na kompaniju• Inovacija vs. Korišćenje postojećih ključnih sposobnosti• Detalji vs. Šira slika• Svrha/misija vs. Prihod Primer: Brzina vs. Kvalitet Na primer, u timu može postojati osoba koja je izuzetno efikasna i fokusirana na poštovanje rokova. Za nju je brzina ključna. S druge strane, može biti neko ko smatra da brzina nije prioritet i da je važno usporiti kako bi se osiguralo da je rad najvišeg kvaliteta, bez obzira na to koliko vremena zahteva. Ova vrsta neslaganja je korisna! Ako mogu profesionalno i produktivno da upravljaju ovom tenzijom, tim će završiti projekat brže, ali i sa višim kvalitetom. Ako se ne kontroliše, ova tenzija može prerasti u lični konflikt: Osoba koja zagovara brzinu može biti označena kao nepažljiva i brzopleta. Osoba koja insistira na kvalitetu može biti percipirana kao spora i opstruktivna. Ostatak tima može početi da bira strane, što može narušiti timsku dinamiku. Kako koristiti ove tenzije za konstruktivne razgovore? Kada neslaganje postane vidljivo, naglasite da je to normalan sukob perspektiva, a ne lični sukob. Umesto da kažete: „Ovo je Kiova ideja protiv Rebekine.“ Recite: „Ovo je balansiranje između brzine i kvaliteta – hajde da nađemo najbolje rešenje.“ Praktičan korak: Kreiranje liste tenzija u vašem timu • Razmislite koje tenzije se najčešće pojavljuju u vašem timu.• Zapišite ih – mogu uključivati gore navedene, ali i druge specifične za vaš tim.• Diskutujte ih sa timom bez dodeljivanja pojedincima – objasnite zašto su korisne• Dodajte ih u zajednički dokument kako bi svi mogli da ih prepoznaju i koriste u budućim raspravama.• Podstaknite članove tima da i sami prepoznaju i imenuju tenzije kada se pojave, čak i kada vi niste prisutni. Na ovaj način, neslaganja neće biti doživljena kao problem, već kao prirodan i produktivan deo rada tima. Depersonalizujte konflikt Jedna od prednosti imenovanja tenzija jeste to što odvajate ljude od problema.Ovo je jedno od osnovnih načela principijelne pregovaračke strategije (Principled Negotiation), koju je popularizovao Harvard Law School Program on Negotiation.Kako to postići?Jedan od načina je da zamolite ljude da argumentuju protiv sopstvenog stava. Na primer, možete zamoliti Kija da zastupa stav da tim treba da uspori, a Rebeku da objasni zašto bi bilo u redu malo kompromitovati kvalitet. Ovo će im pomoći da vide perspektivu drugog, čak i nakratko, i istovremeno omogućiti timu da odvoji argument od osobe koja ga iznosi. Pitanja koja mogu pomoći u ovakvoj diskusiji:• Postoji li drugačiji ugao gledanja koji smo propustili?• Koje su prednosti i mane stava A? A koje stava B?• Ako bismo mogli da uklonimo ograničenja u kojima radimo, kako bi ova diskusija izgledala?• Kako bi izgledao kompromis između ovih perspektiva? Koje bismo ustupke morali da napravimo da bismo ga postigli? Ostanite smireni Na kraju, jedna od najvažnijih stvari koju možete uraditi kao lider jeste da pokazujete sigurnost kada dođe do neslaganja. Postoji izreka: „Šapat lidera se čuje kao povik.“ Drugim rečima, vaše reči i reakcije imaju ogroman uticaj na tim. Ako se povučete, pocrvenite ili postanete nervozni kada dođe do neslaganja, članovi tima će to primetiti i često protumačiti kao znak da nije bezbedno voditi debate na tu temu (ili debatu o bilo kojoj drugoj). S druge strane, ako ostanete smireni, strpljivi i prikažete neslaganja kao prirodan deo procesa, tim će biti spremniji da otvoreno razgovara i rešava tenzije. Na primer, možete reći:„Čini se da ovde imamo tenziju između brzine i kvaliteta. Da li i drugi to vide na taj način?“ Ako diskusija postane nezdrava ili pređe u lične napade, možete je preusmeriti rečima:„Hajde da vratimo ovu diskusiju u produktivan okvir. Šta treba da odlučimo ovde kako bismo napredovali ka cilju?“ Sukobi su neizbežni – naučite da ih koristite u svoju korist Ako ne volite konflikte, niste jedini. Mnogi menadžeri kažu da im je rešavanje sukoba jedna od najmanje omiljenih odgovornosti. Prema Gartnerovom istraživanju iz 2023. godine, čak 57% menadžera kaže da su potpuno odgovorni za rešavanje konflikata u timu. Ali, iako su tenzije neizbežne, pozitivne nesuglasice mogu stvoriti okruženje u kojem se ljudi osećaju sigurno da izraze svoja mišljenja i ideje, što na kraju vodi do boljih odluka i rezultata. Kao menadžer, ne treba samo da tolerirate zdrava neslaganja – već treba da ih podstičete.

Veštačka inteligencija čini praćenje zaposlenih jeftinijim, detaljnijim i neprekidnim — ali niži troškovi mogu podstaći kompanije da prekomerno koriste kontrolu bez razmatranja njenih širih posledica. Istraživanja pokazuju da nadzor može potkopati poverenje, smanjiti učinak i povećati odlazak iskusnih zaposlenih, čak i dok pruža dragocenu strukturu manje iskusnim radnicima. Pravo pitanje stoga nije da li treba nadzirati više ili manje, već koliko je kontrole prikladno za različite ljude i svrhe. Lideri bi trebalo da zahtevaju da svaka kontrola opravda svoje troškove, da usklade intenzitet nadzora sa veštinama i potrebama zaposlenih i da se odupru uvođenju nadzora samo zato što ga veštačka inteligencija čini jeftinim. Efikasne organizacije će tretirati kontrole kao alate koje treba testirati i usavršavati, a ne kao zamenu za bolju strategiju, zapošljavanje, obuku ili liderstvo.   Linus Arauz upravlja sa 10 prodajnih mesta na dva velika aerodroma i ima odgovornosti koje se protežu na skoro 100 maloprodajnih lokacija sa hranom i drugom robom u okviru nekoliko aerodromskih programa. Neke od tih lokacija uopšte nemaju osoblje. Putnici jednostavno priđu i uzmu sa police šta god žele — sendvič, flašicu vode. Trebalo bi da plate, ali nema nikoga da se pobrine da to zaista i urade. Većini trgovaca ovo zvuči kao poziv da se ode bez plaćanja. Očigledno rešenje bilo bi praćenje kupaca putem ljudi i tehnologije. Ali nakon proučavanja problema, Arauz je odlučio da ne uvodi takvo rešenje, osim nekoliko kamera. „Matematika je bila jednostavna“, rekao je. „Nakon sprovođenja disciplinovanih vežbi kontrole, otkrili smo da su stvarni troškovi vremena, režija i logistike uloženi u popisivanje zaliha u našim prodavnicama bili znatno veći od samog gubitka.“ Kontrola bi ga, zaključio je, koštala više nego što bi mu ikada uštedela. Menadžerima je teško da prave takve računice. U maloprodaji i prehrambenoj industriji, na primer, sistemi praćenja — KPI indikatori, kontrolne liste, operativne smernice i smernice ponašanja, kamere, senzori, aplikacije — čine deo ne samo poslovanja već i njihove organizacione kulture. U tom kontekstu, lako je videti samo jednu stranu bilansa: prednosti kontrole, koje uključuju manje krađa, veću usklađenost, manje grešaka. Ali šta je sa troškovima? Kao profesor ljudskih resursa koji se specijalizovao za zajednička istraživanja sa različitim vrstama firmi — nedavno sa pekarama, supermarketima, zdravstvenim ustanovama i organizacijama za finansijske usluge — nedavno sam sa kolegama radio na istraživanju koje sugeriše da bi mnoge firme mogle imati koristi od dubljeg razmatranja složenih kompromisa koji su povezani sa sistemima kontrole, bilo da nadziru potencijalne kupce ili zaposlene. Evo nekih od tih kompromisa, zajedno sa koracima koje možete preduzeti kao lider da biste izbegli ono što nazivam „zamkom kontrole“. Dva različita troška Sistem praćenja nameće dve vrste troškova. Prvi je direktan trošak njegovog instaliranja, upravljanja i sprovođenja. To uključuje hardver, radne sate osoblja, trenje koje sistem stvara poštenim kupcima i menadžersku pažnju koju troši. Drugi trošak, koji je suptilan i često promiče, odnosi se na to kako on menja ponašanje ljudi koji se posmatraju. Nedavno smo saznali koliko su veliki ti skriveni troškovi kada smo radili sa velikim nemačkim pekarskim lancom koji je primetio porast stope davanja otkaza među svojim obučenim radnicima koje je teško zameniti. Kada je kompanija istražila razlog, otkrila je neočekivanog krivca — svoje kontrole kvaliteta, koje su uključivale više od 20 dnevnih operativnih kontrolnih lista. Vešti pekari i poslovođe doživljavali su te kontrolne liste kao signal da im uprava ne veruje da rade svoj posao. Bihejvioralni ekonomisti već dugo insistiraju na tački koju menadžeri stalno zaboravljaju: ljudi reaguju ne samo na ono što praćenje meri, već i na ono što ono signalizira. Ekonomisti Armin Falk i Mihael Kosfeld demonstrirali su to u laboratoriji i objavili svoje rezultate u klasičnom radu. On pokazuje da su ispitanici u ulozi poslodavca koji je nametnuo kontrolu mogli da iznude osnovni nivo truda, ali su time takođe izazvali nepoverenje zbog kojeg su mnogi zaposleni ulagali manje truda. Da li bi ovaj nalaz važio u realnoj situaciji? Da bismo to saznali, sproveli smo randomizovano kontrolisano ispitivanje u pekarskom lancu. U polovini prodavnica lanca uklonili smo dve kontrolne liste koje su zaposleni najviše mrzeli, dok smo ih zadržali u drugoj polovini. Rezultati su iznenadili rukovodioce koji su naručili studiju: prodaja u tretiranim prodavnicama porasla je za 2,7% (uporedivo sa efektom uvođenja timskih bonusa koji smo pronašli u ranijoj studiji), a odlazak obučenih radnika i poslovođa opao je za više od 20%. Uklanjanje kontrolnih lista nije imalo uticaja na kvalitet — nismo pronašli porast problema koje je trebalo da spreče. I ne samo to, kupci su primetili razliku: u Google recenzijama hvalili su tretirane prodavnice više od ostalih zbog njihove brze usluge i izgleda prodate robe. Kada bi se priča tu završila, lekcija bi mogla biti jednostavna: verujte svojim ljudima i ukinite kontrole. Ali još jedan naš nalaz komplikuje priču. Kada su kontrolne liste uklonjene, odlazak zaposlenih je porastao za 20% među manje iskusnim osobljem. Noviji, manje iskusni radnici su, čini se, imali koristi od strukture koju su kontrolne liste pružale. Kada su kontrolne liste uklonjene, ti radnici su se iznenada osetili bez podrške, a ne oslobođeno. Prava lekcija, dakle, nije da je nadzor loš. Stvar je u tome da praćenje mora biti usklađeno sa kvalifikacijama radnika. Ista kontrolna lista koja vređa majstora pekara može biti spas za početnika. Menadžersko pitanje stoga ne postaje da li nadzirati više ili manje, već kako nadzirati prave ljude iz pravih razloga i pravim intenzitetom, i prepoznati da na jednom radnom mestu mogu postojati različiti odgovori. Razmotrimo sada Arauzov posao i pekaru zajedno. Oni su različiti, naravno, i imaju različite probleme koje treba rešiti. Jedan je krađa od strane nepoznatih lica, drugi je upravljanje osobljem. Ipak, imaju nešto zajedničko. Arauzov primer pokazuje da direktni troškovi kontrole mogu premašiti gubitke koje ona sprečava, čak i kada su ti gubici stvarni; primer pekare pokazuje da skriveni troškovi kontrole mogu biti visoki među ljudima koje najviše želite da zadržite. Firme, drugim rečima, možda potcenjuju troškove praćenja svojih zaposlenih i precenjuju prednosti toga što im precizno govore šta da rade. Razmotrite šta se dogodilo kada je izvršni direktor kompanije Starbucks, Brajan Nikol, početkom 2025. godine uveo obavezu da baristi stavljaju rukom pisane poruke na svaku šoljicu, kao deo svoje strategije „Povratak Starbaksu“. Oni koji se ne povinuju, najavio je, mogli bi biti disciplinski kažnjeni ili čak otpušteni. Baristi su prijavili da je ta obaveza oduzimala vreme, čineći težim postizanje njihovog strogog cilja od četiri minuta po napitku. A šta je sa autentičnošću koju je trebalo da signalizira? Mnogi su reagovali tako što su unapred ispisivali generičke poruke. Zamka kontrole Do nedavno, jedna stvar je držala instinkt praćenja pod kontrolom: bio je skup. Niste mogli da posmatrate svakoga sve vreme, pa ste morali da odlučite: Da li ovo zaista vredi? Ali veštačka inteligencija sada uklanja to ograničenje. Kamere mogu da tumače ono što vide. Softver može da broji pritiske na tastere, pozive, pa čak i tokene korišćene u veštačkoj inteligenciji. U kompanijama Amazon, Meta i Uber, programeri su podsticani da koriste više AI tokena, a njihova potrošnja je rangirana na internim tabelama. Kada praćenje postaje jeftinije, detaljnije i neprekidno, prirodno predviđanje je da će firme to raditi daleko više jednostavno zato što mogu. Ali to je zamka. Kada direktno praćenje ne košta gotovo ništa, manja je verovatnoća da će ga menadžeri sprovoditi na disciplinovan način, a mogu čak i izgubiti naviku da se pitaju da li se posmatranje isplati. Jeftin nadzor ne čini da troškovi kontrole nestanu — on ih samo čini lakšim za ignorisanje. Da bi izbegli tu zamku, lideri bi trebalo da urade sledeće: Učinite da svaka kontrola opravda svoje postojanje. Počnite sa revizijom praćenja koje već imate, jer deo toga može biti samo nasleđe. Možda više čak i ne vidite njegove troškove, pa se pobrinite da postavite pitanje šta svaki deo sistema praćenja košta, u novcu i u ponašanju. Zatim se zapitajte šta on zapravo donosi? Amazon je na kraju ukinuo svoju internu tabelu tokena nakon što su zaposleni veštački povećavali njihovo korišćenje kako bi se popeli na listi, povećavajući računarske troškove bez stvaranja većeg obima posla. Meta je suspendovala svoju inicijativu Model Capability Initiative, koja je beležila pritiske na tastere, klikove i snimke ekrana radi generisanja podataka za obuku veštačke inteligencije, nakon što se ispostavilo da su interni podaci bili šire dostupni nego što je bilo predviđeno. Obe priče su se vrlo verovatno razvile u drugom pravcu do trenutka kada ovo čitate. Prilagodite kontrole ljudima na koje utiču. Obezbedite strukturu za one kojima je potrebna i napravite prostor za one koji su je prerasli. U pekarskom lancu, većina radnika koji nisu voleli kontrolne liste završila je formalno šegrtovanje. Sertifikat koji su za to dobili signalizira veštinu i treba im verovati da rade dobro bez previše nadzora. Firme mogu napraviti planove za ovo uvidom u informacije koje se već nalaze u njihovim dosijeima zaposlenih. One mogu povezati intenzitet kontrole sa kvalifikacijama ljudi i obavezati se na to unapred, kao što to holandske univerzitetske bolnice rade od 2006. godine. Specijalizanti u tim bolnicama koji pokažu ovladavanje definisanim kliničkim zadacima dobijaju pismene potvrde koje dokumentuju njihovu stručnost, što im omogućava da ih od tog trenutka obavljaju bez nadzora. Nadzor otpada zadatak po zadatak, pod uslovima koje svi razumeju unapred. Nemojte nadzirati više samo zato što veštačka inteligencija to čini jeftinijim. Pad troškova nije razlog za nadzor — to je razlog da birate pažljivije nego ikada. Prirodna tendencija biće ka prevelikoj kontroli putem veštačke inteligencije, a ne prema premaloj. Ali firme koje napreduju u eri jeftinog praćenja biće one koje pažljivo razmatraju troškove na obe strane bilansa. Pekara, na primer, na kraju nije uklonila sve svoje kontrolne liste. Umesto toga, eksperimentisala je sa zadržavanjem dve, a nakon eksperimenta zadržala je jednu. Upravo je ovakvo disciplinovano razmišljanje o kontroli ono za šta se zalažemo. . . . Zdravim preduzećima su potrebne kontrole, ali kontrole nisu strategija. Razmišljanja o praćenju, usklađenosti i „hvatanju“ radnika na delu mogu zaokupiti pažnju menadžera u preduzećima u kojima veštačka inteligencija nudi jeftina rešenja za kontrolu. Ali potrebna je šira perspektiva i razmišljanje van okvira da bi se shvatilo da u mnogim slučajevima jeftina rešenja za kontrolu nisu izlaz. Nešto fundamentalnije može biti pogrešno: poslovna strategija, zapošljavanje i obuka, ili nedostatak liderstva.

Mnogi lideri danas pokušavaju da usklade želju da budu podrška sa realnošću u kojoj su preplavljeni sopstvenim obavezama. Ali kada dobronameran lider postane onaj koji uvek rešava tuđe probleme, cela organizacija snosi posledice. Ova dinamika stvara uska grla u odlučivanju, umanjuje osećaj odgovornosti tima i ubrzava sagorevanje menadžera. Kada vam se zaposleni obrati sa problemom, postavljanje jednog od sledećih pet pitanja može vam pomoći da ostanete dostupni, a da ih istovremeno podučavate samostalnom rešavanju problema. Pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“ pokazuje da očekujete da su prethodno uloženi neki napori. Pitanje „Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim?“ pomaže da se otkrije suštinski uzrok prepreke. Pitanje „Kakvu podršku ti je potrebna?“ sugeriše da postoje i drugi izvori pomoći osim vas. Pitanje „Šta bi uradio/la da si na mom mestu?“ navodi ih da preuzmu deo odgovornosti u donošenju odluka. I pitanje „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“ omogućava da problem ostane u njihovoj nadležnosti, uz potvrdu da imaju vašu podršku.   Sven, rukovodilac prodaje, dobio je poziv od važnog klijenta koji je bio besan. Porudžbina je kasnila, proizvod je bio oštećen, a uz to i faktura nije sadržala količinski popust obećan u kvartalnom biltenu. Sven nije bio siguran šta da radi. Morao bi da uključi i druge sektore kako bi rešio problem, ali postojala je ozbiljna organizaciona birokratija. Uz to, zbog nedavnih otpuštanja i ekonomske neizvesnosti, bio je paranoičan zbog mogućih grešaka. Sven je odlučio da problem iznese Lauri, svojoj šefici i glavnoj direktorki za prihode.Laura je pažljivo slušala dok je Sven iznosio detalje. Pitala je: „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“ „Možeš li da pozoveš klijenta?“ upitao je Sven. Laura je znala da je Sven sposoban da reši problem, ali nije želela da se oseti nezaštićeno ili ignorisano. Zato je pristala, dodavši stavku broj 143 na svoju dnevnu listu zadataka.U tom trenutku, oboje su osetili privremeno olakšanje: Sven jer će Laura rešiti problem, a Laura jer je Sven osetio podršku u teškom trenutku. Ipak, vremenom se dinamika ponavljala, a osećaj olakšanja je nestajao. Laura je brzo izgarala, Sven se osećao nemoćno pred sopstvenim klijentima, a rezultati su počeli da opadaju. To je obrazac koji često viđam u praksi, a dobro je dokumentovan i u istraživanjima o naučenoj bespomoćnosti i kognitivnom zamoru. Ova dinamika stvara uska grla u donošenju odluka, umanjuje odgovornost tima i ubrzava sagorevanje menadžera. Mnogi lideri danas pokušavaju da pronađu ravnotežu između želje da budu podrška i osećaja preopterećenosti. Ako uhvatite sebe kako priželjkujete da prestanu da vam dolaze sa problemima—iako vam je istinski stalo do tih ljudi—niste sami. Odbacivanje saosećanja nije rešenje. Ne morate da zalupite vrata ili ponavljate (užasnu) poslovicu: „Ne dolazi mi sa problemom, već sa rešenjem!“ Tokom godina rada sa liderima koji se bore sa preopterećenošću i zavisnošću tima, izdvojila sam pet pitanja koja vam mogu pomoći da ostanete dostupni, a da podučite tim samostalnom rešavanju problema i sačuvate svoje vreme. Klijenti iz različitih industrija beleže slične rezultate: kada pređu sa rešavanja problema na postavljanje ovih pitanja, njihov tim se aktivira. Šta si pokušao/pokušala? Postavljanjem ovog pitanja ne sugerišete da niste dostupni da pomognete. Naprotiv, pokazujete da očekujete da je bar neki napor prethodno uložen, makar u vidu razmišljanja o mogućim rešenjima. Ovo je blag podsetnik zaposlenima da imaju ovlašćenje da deluju. Prvi put kada postavite ovo pitanje, moguće je da će uslediti neprijatna tišina ili odgovor „Pa, još ništa.“ Nakon nekoliko puta, tim će početi da predviđa pitanje, razmišlja unapred i pauzira pre nego što prosledi problem vama. Direktor tehničkih operacija, Tejlor, bio je frustriran jer su se njegovi 1-na-1 sastanci sa zaposlenima pretvorili u seanse žaljenja na disfunkcionalnost organizacije. Još gore, ti sastanci su završavali dugim spiskom zadataka koje bi Tejlor morao da rešava sam. Kada je dosledno počeo da postavlja pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“, ton sastanaka se promenio, a i ishodi su postali drugačiji. Za manje od mesec dana, tim je počeo da dolazi sa delimičnim rešenjima umesto sa „sirovim“ problemima. Razgovori su postali fokusiraniji, sprovođenje dogovora se poboljšalo, a tim je počeo da samostalno rešava manje probleme bez automatskog prebacivanja odgovornosti na Tejlora. Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim? Ako zaposleni nije uspeo da reši problem, trebalo bi barem da zna zašto. Bilo da je u pitanju budžet, vreme ili nečije odobrenje, dođite do korena onoga što ih zaustavlja. Uklanjanje prepreke je često efikasnije za vas kao lidera nego preuzimanje celog problema. Ovo pitanje takođe pomaže da identifikujete obrasce problema koji vam dolaze. Da li se često radi o problemu sa odobravanjem? Ili o neodgovornom odeljenju, problematičnom dobavljaču? Prepoznavanjem ponavljajućih prepreka možete razviti održiva rešenja koja ne zavise od vašeg stalnog uključivanja. Kakvu podršku ti je potrebna? Tradicionalno pitanje „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“—kao što je Laura pitala Svena—iskazuje dobru nameru, ali može nenamerno ograničiti broj potencijalnih izvora pomoći. Podrška je širok pojam. Ne mora dolaziti samo od vas kao lidera. Može doći i od drugog rukovodioca, kolege iz tima, susednog sektora ili čak spoljnog saradnika. Kada se zaposleni osećaju slobodno da traže pomoć šire, problemi se rešavaju brže, a tim stvara povezanost koja ne zavisi od direktnog menadžerskog nadzora. Ohrabrite svoj tim da razmišlja šire o resursima kojima može da se osloni. Šta bi uradio/la da si na mom mestu? Kada rešavate probleme umesto tima, često ne vide sav trud koji ulažete—ostajanje nakon radnog vremena, dodatne mejlove, snalaženje u internoj politici, balansiranje između opcija. To rezultira:• Nedostatkom zahvalnosti prema onome ko rešava problem• Nedostatkom razvoja veština kod onoga ko je problem predao Ovo pitanje navodi zaposlenog da preuzme deo intelektualnog tereta rešavanja problema. Tražite njegovo razmišljanje i uključujete ga u proces odlučivanja. Nedavno sam radila sa liderkom korisničke podrške koja je bila potpuno zatrpana eskalacijama koje su dolazile svakog sata. Kada je počela da pita „Šta bi ti uradio/la da si na mom mestu?“, uvidela je brojne koristi: njen tim je počeo da iznosi promišljenije ideje, imali su više strpljenja kada rešavanje potraje, i prestali su da joj donose isti problem više puta. Videli su iz prve ruke šta sve ulazi u rešavanje problema i počeli da uče kako da to rade sami. Jedna longitudinalna studija na više od 1.000 zaposlenih u 90 timova pokazala je da lideri koji uključuju tim u donošenje odluka i zajedničko rešavanje problema beleže značajan rast u timskoj efikasnosti i angažovanosti pojedinaca tokom vremena. Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam? Ponekad je jedini razlog što vam je problem „sleteo“ na sto taj što zaposleni nije želeo da vas iznenadi. Zahvalite mu, a zatim pitajte: „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“—to potvrđuje otvorenu komunikaciju, dok rešavanje ostaje u njegovoj nadležnosti. Mogu vas i dalje zamoliti za pomoć, ali na njima je da to jasno zatraže. Razlikovanje između informisanosti o problemu i preuzimanja odgovornosti za rešavanje istog je ključno. Oduprite se porivu da odmah zaronite u detalje. Osim ako vas to eksplicitno ne zamole, ne podrazumevajte da vi treba nešto da preduzmete. . . . Ne postoji „to-do“ lista za brigu o sebi, meditacija ili mentalni trik koji će otkloniti hronično menadžersko preopterećenje. Da biste dali svoj maksimum u najvažnijim trenucima, broj zadataka mora da se smanji. Što češće budete koristili ovih pet pitanja, to ćete ih ređe morati postavljati. Osnaživanje tima da preuzme odgovornost je poklon za sve. Samo kada imate prostora da dišete, možete biti zaista saosećajan lider. A samo kada se zaposleni osećaju osnaženo, mogu samostalno da donose rezultate.

Mnogi rukovodeći timovi briljiraju u kreiranju strategije, ali ne uspevaju da stvore uslove neophodne za njeno uspešno sprovođenje. Pre pokretanja velike inicijative, lideri bi trebalo da procene stratešku spremnost organizacije kroz tri dimenzije: apetit (da li ljudi istinski prihvataju ishod kao svoj), kapacitet (da li organizacija ima fokus i raspoložive resurse da izdrži rad) i set veština (da li zaposleni poseduju sposobnosti koje taj rad zahteva). Istraživanja u oblastima motivacije, organizacione otpornosti i razvoja liderstva, kao i primeri iz kompanija poput Microsoft-a, Boeing-a i softverskih korporacija, pokazuju da neuspesi u realizaciji obično ne potiču od loše strategije, već od zanemarenih nedostataka u spremnosti. Ipak, lideri mogu ojačati tim u sve tri oblasti pre početka implementacije kako bi povećali šanse za uspeh.   Većina rukovodećih timova sa kojima sam radio izuzetno je vešta u strateškom planiranju. Oni prikupljaju tržišne podatke, debatuju o kompromisima, testiraju pretpostavke i pažljivo analiziraju finansijske projekcije dok slika ne postane jasna. Odluka koja proizađe iz tog procesa najčešće je potpuno opravdana. Zatim se sastanak završi. Lideri napuštaju prostoriju puni samopouzdanja, a potom postepeno preovladava drugačija realnost. Inicijativa koja je imala čist put tokom strateške sesije počinje da nailazi na trenje. Prvi rokovi se pomeraju. Sastanci se množe dok timovi pokušavaju da utvrde ko je za šta odgovoran. Prioriteti se sukobljavaju. Napredak koji je delovao izvesno sada zahteva znatno više koordinacije nego što je iko planirao. Globalno istraživanje kompanije McKinsey iz 2021. godine pokazalo je da manje od jedne trećine organizacionih transformacija uspeva i da poboljša performanse i da održi ta poboljšanja tokom vremena — što je procenat koji ostaje nepromenjen tokom 15 godina istraživanja. BCG je došao do sličnih podataka: približno 30% programa promena velikih razmera ostvaruje očekivanu vrednost. Izazov gotovo nikada nije u onome što je odlučeno, već u tome da li su tri neophodna uslova za efikasnu primenu uopšte bila uspostavljena. Ovaj model nazivam Trijada spremnosti: • Apetit, odnosno stepen u kojem su ljudi iskreno posvećeni ishodu i doživljavaju ga kao nešto što sami oblikuju. • Kapacitet, odnosno mera u kojoj sistem poseduje raspoloživost, fokus i otpornost potrebne za održavanje rada. • Set veština, odnosno stepen u kojem trenutne sposobnosti odgovaraju stvarnim zahtevima posla — ne onome što piše na papiru, već poslu kakav on zaista jeste. Ove scenarije sam video mnogo puta. Firma za profesionalne usluge pokreće inicijativu za unakrsnu prodaju sa jasnom tržišnom logikom, koja propada u roku od 90 dana jer partneri koji su trebali da je iznesu to nisu učinili. Tehnološka kompanija odobrava modernizaciju platforme za koju su se svi složili da kasni, a zatim posmatra kako se projekat razvlači na tri godine jer inženjerski tim već radi punim kapacitetom na dva druga programa. Zdravstvena kompanija u fazi rasta unapređuje svog najboljeg kliničkog direktora na korporativnu funkciju, a zatim narednih šest meseci provodi pitajući se zašto je realizacija usporila. Razumevanje pozicije vaše organizacije ili tima na svakom kraku ove trijade pokazuje vam ne samo da li ste spremni za strateške promene, već i šta je potrebno popraviti pre nego što počnete. Svi elementi moraju biti na mestu da biste uspeli. Apetit: Energija koja stoji iza odluke Konsenzus se vidi na sastanku. Apetit se pokazuje kasnije — kada se prioriteti sudare, kada posao postane nezgodan i kada ljudi moraju da odluče šta će zaštititi. To je trenutak koji otkriva ko je zaista prihvatio ishod, a ko je samo bio prisutan kada se odlučivalo. Apetit je specifičan oblik energije. Na nivou organizacije, on podrazumeva lidere i timove koji ulažu diskrecioni napor čak i kada okolnosti olakšavaju odustajanje. Unutar radnih grupa, to je zajednički osećaj da „ovaj projekat pripada nama“. Za pojedinca, to je pitanje da li odgovornost doživljava kao sopstvenu priliku za vođstvo ili kao obavezu nametnutu odozgo. Teorija samodeterminacije, koju su razvili psiholozi Edvard Desi i Ričard Rajan, opisuje motivaciju kao spektar koji se proteže od pukog povinovanja — obavljanja posla samo zato što se to traži — preko internalizacije i osećaja vlasništva, pa sve do zagovaranja, gde ljudi aktivno podstiču druge ka ishodu. Povinovanje donosi trud samo do trenutka kada rad postane težak. Osećaj vlasništva gura kroz taj otpor. Satja Nadela je to razumeo kada je preuzeo Microsoft. Kompanija je imala ogromne tehničke mogućnosti i finansijsku snagu. Ono što joj je nedostajalo bila je unutrašnja energija za dugoročnu saradnju: sektori su godinama trošili vreme na međusobno takmičenje umesto na zajednički razvoj. Nadela nije promenio strategiju. Obnovio je motivaciono okruženje: preoblikovao je podsticaje, nagrađivao zajedničko učenje i preusmerio kulturu ka kolektivnom napretku. Apetit se gradi kroz dva elementa: 1. Autorstvo Ljudi ulažu u strategiju u čijem su kreiranju imali stvaran udeo. To podrazumeva traženje mišljenja i pažljivo slušanje pre nego što se plan u potpunosti formuliše, a ne nakon što je objavljen. 2. Značenje Ljudi održavaju nivo zalaganja kada mogu da povuku jasnu vezu između posla i onoga za šta se lično zalažu. Kada se ta veza podrazumeva umesto da se jasno artikuliše, ona najčešće i ne postoji. Kapacitet: Napor koji sistem može da izdrži Apetit vam govori da li ljudi žele da iznesu posao. Kapacitet vam govori da li sistem oko njih — organizacija, tim, pojedinac — može taj napor da izdrži. Većina lidera o ovome razmišlja kao o problemu rasporeda: kalendar je pretrpan, inicijativa je previše, sati je premalo. U tome često ima istine, ali kapacitet seže dublje od samog vremena. Reč je o tome koliko sistem može da apsorbuje pre nego što počne da puca — uključujući kognitivni fokus i psihološku otpornost koje zahteva kontinuiran, visokokvalitetan rad. Kada su te rezerve zdrave, zaposleni se prilagođavaju, oporavljaju od neuspeha i donose dobre odluke pod pritiskom. Kada su iscrpljene, isti posao počinje da zahteva nesrazmerno veliki trud, a kvalitet razmišljanja neprimetno opada, iako tempo aktivnosti ostaje visok. Istraživanje neuronaučnika Brusa Makjuena o alostatskom opterećenju objašnjava šta se dešava ispod površine. Hronični stres opterećuje biološke sisteme odgovorne za mentalnu fleksibilnost, emocionalnu regulaciju i zdravo rasuđivanje. Organizacije koje neprekidno funkcionišu na ivici svojih kapaciteta neminovno počinju da prave greške u realizaciji. Program Boeing 737 MAX predstavlja primer sa visokim ulozima onoga što takvo nagomilavanje proizvodi. Dve nesreće 2018. i 2019. godine, u kojima je poginulo 346 ljudi, analizirane su kroz prizmu nedostataka u dizajnu, regulatornih propusta i odstupanja od inženjerske discipline. U osnovi svega ležao je problem kapaciteta koji se gradio godinama. Bivši viši menadžer na proizvodnoj liniji modela 737 kasnije je opisao vanredan pritisak na proizvodne radnike da isporučuju avione brže nego što je sistem mogao pouzdano da podnese. Briga je postojala, ali je ignorisana. Metrika koja je dominirala bila je brzina, pa je vremenom sposobnost timova da uoče ključne propuste erodirala. Manje vidljiva verzija ovoga dešava se svakodnevno u organizacijama. Tim koji nosi tri programa preuzima i četvrti. Od lidera koji već vodi dve velike inicijative traži se da preuzme i treću. Svi veruju da je to izvodljivo — i često jeste, sve do trenutka kada se nešto važno propusti ili se odluka donese sa manje pažnje nego što zaslužuje. Instinkt u mnogim organizacijama je da rešavaju probleme sa kapacitetom zapošljavanjem novih ljudi ili snižavanjem očekivanja. Ponekad su to ispravni potezi. Ipak, češće se kapacitet stvara promenom uslova koji okružuju rad. Lideri to mogu postići na četiri načina: 1. Odlaganjem jedne inicijative kako bi druga imala stvarnu priliku za uspeh, čime se smanjuju konkurentski prioriteti pre nego što podele pažnju tima. 2. Jasnim definisanjem vlasništva nad odlukama, kako bi timovi provodili manje vremena preispitujući ranije razgovore, a više napredujući u poslu. 3. Preusmeravanjem resursa ka inicijativama koje su najvažnije. 4. Zaštitom vremena za neometano razmišljanje, saradnju i rešavanje problema koje kompleksan rad zahteva. Lideri koji dosledno sprovode kompleksne promene retko pitaju: „Možemo li ovo da uguramo?“ Oni pitaju: „Koji uslovi moraju postojati da bi ovaj posao uspeo?“ Set veština: Sposobnost na nivou zahteva posla Čak i kada su prisutni apetit i kapacitet, ostaje pitanje: da li ljudi odgovorni za realizaciju poseduju veštine koje posao zahteva? Ovo pitanje često stvara nelagodu kod lidera. Pokretanje ove teme može delovati kao kritika zaposlenih, a ne kao objektivna procena spremnosti. Međutim, nedostaci u veštinama nisu lični neuspesi već strukturalna realnost. Kada se zanemare, izazivaju probleme u izvršenju koje je lako pogrešno protumačiti. Pol Hersi i Ken Blanšar razvili su svoj model situacionog liderstva krajem šezdesetih godina prošlog veka oko jednostavnog zapažanja: kompetencija nije fiksna niti opšta osobina — ona je specifična za svaki zadatak. Osoba može biti izuzetno vešta u jednoj oblasti, dok u drugoj funkcioniše kao početnik, a zadatak lidera je da prepozna u kojoj se situaciji nalazi. Lider ne može dodeliti posao koji zahteva veštine koje neko još nije razvio, prevideti taj jaz i potom kriviti osobu za loše rezultate. Tokom prelaska na „cloud-first“ poslovne modele početkom 2020-ih, vrhunski inženjer sa dubokim tehničkim kredibilitetom unapređen je da vodi funkciju obuke i razvoja. Ipak, nije posedovala veštine za izgradnju sistema koji bi druge doveli do njenog nivoa, što je dovelo do oklevanja, prevelikog oslanjanja na spoljne saradnike i zastoja u napretku. Setovi veština mogu se procenjivati i razvijati promišljenije nego što mnogi lideri misle. Umesto pitanja da li je neko spreman, lideri mogu postaviti pitanje: „Gde postoji jaz između onoga što ovaj posao zahteva i trenutno raspoloživih sposobnosti?“ Ta promena fokusa premešta pažnju sa procene ličnosti na razumevanje ko treba da napreduje kako bi projekat uspeo. Premošćavanje tog jaza retko zavisi od jedne intervencije. Ponekad podrazumeva mentorstvo kroz nepoznate situacije dok se ne razvije potrebno rasuđivanje. Ponekad znači uparivanje manje iskusnog lidera sa nekim ko je taj put već prošao. Ponekad je reč o kreiranju razvojnih zadataka koji postepeno šire odgovornost ili pružanju prilike za praksu pre nego što ulozi postanu previsoki. Svaka značajna strategija traži od ljudi da rade stvari koje ranije nisu radili. Najbolji lideri to očekuju i, umesto da čekaju da se kompetencije same pojave, koriste sam rad za njihov razvoj. Ponovo na sastanku rukovodstva Zamislite ponovo onu salu za sastanke — prostoriju u kojoj je strategija delovala kristalno jasno, a odluka potpuno ispravno. Ono što taj razgovor često propušta da osvetli jeste da li su stvoreni uslovi za uspeh. Da li ste definisali plan u čijem su kreiranju zaposleni učestvovali kako bi taj ishod prihvatili kao svoj? Da li ste obezbedili stvaran kapacitet za rad? I da li posedujete, ili možete izgraditi, veštine neophodne za realizaciju? Svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni pre nego što vaš tim uopšte može uspešno da krene u sprovođenje strategije.

Lideri sa toksičnim obrascima ponašanja u međuljudskim odnosima često ostavljaju izvrstan prvi utisak, što znači da ih je iznenađujuće teško identifikovati tokom tradicionalnih intervjua. Kao posledica toga, organizacije neretko angažuju tehnički impresivne rukovodioce koji na kraju naruše timski učinak, organizacionu kulturu i zadržavanje zaposlenih. Šest ključnih koraka može pomoći menadžerima za zapošljavanje da tokom procesa regrutacije bolje procene interpersonalne veštine kandidata, uoče signale upozorenja na vreme i izbegnu skupe greške: precizno definišite interpersonalne zahteve za datu poziciju; osmislite ciljana pitanja koja se bave tim zahtevima; definišite idealne odgovore (i crvene zastavice); postavite adekvatna potpitanja; napravite objektivnu procenu; i validirajte je kroz više nezavisnih izvora.   Džema, osnivačica i direktorka brzorastuće marketinške agencije, bila je uverena da je Ričard idealan izbor za novu poziciju potpredsednika za marketinšku analitiku. Tokom intervjua, Ričard je delovao harizmatično, elokventno i samouvereno. Njegova radna biografija prikazivala je impresivna tehnička dostignuća i ubedljivu viziju razvoja nove operativne funkcije. Međutim, samo nekoliko meseci nakon njegovog dolaska, kultura unutar njegovog tima počela je da puca. Članovi tima uputili su brojne pritužbe na njegov stil rukovođenja, a jedan zaposleni je zatražio premeštaj u drugi sektor. Na osnovu onoga što je Džema uspela da rekonstruiše, Ričard je odbacivao sve predloge članova tima koji se nisu u potpunosti slagali sa njegovim stavovima, pripisivao je sebi tuđe zasluge i reagovao izrazito defanzivno na bilo kakvu povratnu informaciju. Dok ga je Džema otpustila, šteta je već bila načinjena: perspektivni zaposleni su otišli, partnerski odnosi su narušeni, a njen kredibilitet pred ostatkom rukovodstva bio je ozbiljno uzdrman. Džema i Ričard su složeni primeri nastali na osnovu višedecenijskog iskustva u savetovanju organizacija – od kompanija sa liste Fortune 500 do manjih neprofitnih organizacija – u dizajniranju procesa selekcije koji precizno mere liderske i interpersonalne kompetencije. Iznova svedočimo tome da pojedinci sa izraženim i nekontrolisanim crtama ličnosti – kao što su stavljanje sopstvenog interesa ispred uspeha tima, sabotiranje kolega prebacivanjem krivice ili preuzimanjem tuđih zasluga, te defanzivno reagovanje na kritiku ili neslaganje – na standardnim intervjuima deluju briljantno upravo zahvaljujući tim osobinama. Na primer, jedno istraživanje je pokazalo da se narcisoidne osobe tokom kratkih susreta redovno ocenjuju kao privlačnije, prijatnije, pa čak i „šarmantnije“ – što je upravo kontekst koji karakteriše razgovor za posao. Ovo stavlja lidere za talente i menadžere selekcije pred ozbiljan izazov: kako otkriti toksičnost tokom regrutacije pre nego što novi lider napravi trajnu štetu. Nedavna meta-analiza pokazuje kako se destruktivno delovanje toksičnih lidera preliva u dugotrajan negativan uticaj na stavove zaposlenih, kao što su zadovoljstvo poslom i posvećenost radu, ali i na sam radni učinak, kreativnost i druga ključna ponašanja na radnom mestu. Šire posmatrano, istraživanje objavljeno u MIT Sloan Management Review otkrilo je da je toksična korporativna kultura čak 10,4 puta snažniji prediktor odlaska zaposlenih od visine plate, što ju je učinilo najjačim pojedinačnim uzrokom odliva kadrova tokom perioda „Velike ostavke“. U većini slučajeva, rešenje ne mora biti komplikovano. Nisu vam potrebne složene procene niti testovi ličnosti koji zahtevaju kliničku ekspertizu, niti je potrebno da postavljate psihijatrijske dijagnoze ili glumite psihologa. (Iako za visokorizične uloge koje uključuju veliki broj direktno potčinjenih ili kontrolu nad značajnim resursima i rizicima organizacije stručne konsultacije i te kako donose korist.) Umesto toga, najveći uspeh smo uočili kada menadžeri intervju koriste kako bi procenili da li su kandidati u prethodnim profesionalnim okruženjima pokazali sposobnost da konstruktivno upravljaju sopstvenim interpersonalnim izazovima, baš kao što bi procenjivali bilo koju drugu ključnu poslovnu kompetenciju. Predlažemo šest koraka za postizanje tog cilja. Pripremite se za intervju Jasno artikulišite šta tačno tražite i unapred isplanirajte način procene, kako vas u trenutku razgovora ne bi zavele harizma i elokvencija kandidata. Korak 1: Definišite interpersonalne zahteve za poziciju Pre intervjuisanja kandidata, razgovarajte sa njihovim budućim kolegama i onima koji će sa njima najbliskije sarađivati. Utvrdite zahteve u pogledu timskog rada, potrebe za partnerstvom i kulturološka očekivanja. Da biste videli kako ovo funkcioniše u praksi, pogledajte kako bi Džema mogla da pristupi pronalaženju zamene za Ričarda kako ne bi ponovila istu grešku. Najpre bi razgovarala sa ljudima koji su sa njim najuže sarađivali – sa kolegama rukovodiocima drugih odeljenja, bivšim direktno potčinjenim radnicima i ključnom osobom za kontakt sa klijentima. Ti razgovori bi mogli otkriti da je Ričard pitanja klijenata o povratu investicije u kampanje odbacivao kao „statistički naivna“ ili da je usred kampanje menjao kriterijume za evaluaciju potencijalnih klijenata bez ikakvih konsultacija, primoravajući tim da nedeljama ponovo radi izveštaje. To bi Džemi pružilo uvid u to da novi lider na toj poziciji mora biti sposoban da složenu analitiku prevede klijentima bez tehničkog predznanja, kao i da sarađuje na kreiranju rešenja umesto da ih jednostrano nameće – što su uvidi koje bi mogla postaviti u sam centar svojih intervjua. Korak 2: Pažljivo koncipirajte pitanja za intervju Toksični kandidati, prema našem iskustvu, sa lakoćom odgovaraju na pitanja o uspesima i jakim stranama, ali se ozbiljno muče sa pitanjima o neuspesima, zavisnosti od drugih i načinu na koji su kolege doživele rad sa njima. Ova pitanja zahtevaju od kandidata da priznaju greške i podele zasluge – što je u direktnoj suprotnosti sa njihovom prirodnom težnjom ka samoveličanju i stvaranju herojske slike o sopstvenom uticaju. Da biste razotkrili ove tendencije, kreirajte pitanja koja osvetljavaju kako su se kandidati nosili sa interpersonalnim izazovima na prethodnim poslovima, posebno onim koje ste označili kao najvažnije, i da li su u stanju da pokažu skromnost. Fokusirajte se na situacije u kojima su stvari pošle po zlu, gde im je bila potrebna pomoć ili gde su razvijali druge zaposlene. Izbegavajte hipotetičke scenarije – neophodno je saznati kako su zaista postupali. Planirajte da ista pitanja postavite svim kandidatima radi objektivnosti i lakšeg poređenja. Efikasna pitanja uključuju: • Opišite projekat na kojem ste radili a koji je doživeo neuspeh. Koji je bio vaš specifičan doprinos tom neuspehu?• Ispričajte mi o situaciji kada se neko nije slagao sa vašim pristupom. Kako se to razrešilo?• Objasnite mi kako ste razvili i unapredili saradnika na prethodnoj poziciji.• Opišite situaciju u kojoj se član tima nije složio sa vama i na kraju se ispostavilo da je bio u pravu. Kako ste reagovali? Korak 3: Unapred odredite idealne odgovore (i crvene zastavice) Da vas ne bi ponela harizma kandidata, pre samog razgovora zapišite kako zvuči idealan odgovor na svako ključno pitanje. Budite precizni u pogledu toga kako u praksi izgledaju iskrena odgovornost, saradnja i razvoj drugih ljudi. Na primer, za pitanje o neuspehu, idealan odgovor bi mogao da glasi: „Preuzima konkretnu ličnu odgovornost, navodi šta je naučio iz situacije i opisuje kako je komunicirao sa pogođenim stranama.“ Takođe, predvidite kako zvuče zabrinjavajući odgovori. Crvene zastavice kod pitanja o neuspehu uključuju fokusiranje isključivo na spoljne faktore, minimalno preuzimanje odgovornosti i izostanak bilo kakvog pomena obnavljanja narušenih odnosa ili izvučenih pouka. Znak upozorenja je i kada kandidat priča priču u kojoj je neko drugi pogrešio, a on se pojavio kao spasilac. Generalno, nemogućnost da se navedu konkretni doprinosi kolega čak i kada se to direktno zatraži, ili neodređenost prilikom objašnjavanja razvoja podređenih, jasni su signali potencijalno toksičnog obrasca. Tokom intervjua Ovo je faza u kojoj toksični obrasci postaju vidljivi, naročito ako insistirate na tome da saznate kako su drugi bili uključeni u rad koji kandidat opisuje. Korak 4: Ovladajte potpitanjima Kada kandidati opisuju svoja postignuća ili izazove, zadrite dublje u međuljudski kontekst. Postavite sledeća pitanja: • Ko vam je pomogao da postignete taj uspeh?• Kada biste morali da imenujete ključnog saradnika u ovoj priči, ko bi to bio i zašto?• Kako su se članovi vašeg tima osećali tokom ovog procesa? Na primer, kada kandidat govori o spasavanju posustalog projekta, pitajte ko je još bio uključen. Ukoliko generički spomene „tim“, insistirajte dalje: „Navedite jednu osobu koja je bila presudna za taj preokret. Šta je tačno bio njen doprinos?“ Kandidati koji ne uspevaju da pruže sadržajne odgovore – ili ne mogu da se sete nikoga bez izričitog podsticaja – često pokazuju identičan obrazac prisvajanja svih zasluga kako tokom intervjua, tako i kasnije na radnom mestu. Procena kandidata Na kraju, dok analizirate prikupljene podatke sa razgovora, zadržite interpersonalne sposobnosti u samom središtu pažnje. Korak 5: Razdvojite tehničku i interpersonalnu procenu Što ste više impresionirani tehničkom stručnošću i briljantnošću kandidata, veća je verovatnoća da ćete zanemariti znakove upozorenja u njegovom ponašanju. Rešenje leži u svesnom razdvajanju ovih procena. Dodelite evaluaciju tehničkih znanja članovima tima koji imaju duboku ekspertizu u zahtevima date pozicije. Prema našem iskustvu, operativci koji su bliži svakodnevnom radu često su u boljoj poziciji da to procene nego menadžeri; pored toga, visoko su motivisani da za kolegu dobiju nekoga ko je zaista stručan. Za to vreme, menadžer koji zapošljava treba da posveti najveći deo svog intervjua interpersonalnim i liderskim sposobnostima. To ne znači da članovi tima neće primetiti i probleme u ponašanju; to jednostavno nije primarni fokus njihovih pitanja. Ocenite svaku oblast nezavisno pre nego što ih spojite. Kada finalista ostvari izuzetno visoke rezultate na tehničkom testu, ali pokaže višestruke crvene zastavice u međuljudskim odnosima, nemojte dozvoliti da tehnička ocena prevagne. Posebno kada su u pitanju liderske pozicije, interpersonalne veštine moraju imati najmanje jednaku težinu kao i tehnička stručnost. U Džeminom slučaju, ona je mogla da uključi nekoliko saradnika iz tima u selekciju kako bi procenili tehničku pozadinu kandidata, dok bi se ona i još jedan lider sektora fokusirali na interpersonalna ponašanja definisana tokom pripreme. Čak i ako bi operativni tim kandidatu dao visoke tehničke ocene, Džema i kolega bi imali prostor da utvrde da li kandidat ume strpljivo da objasni analitičke koncepte laicima i da li je spreman da uključi druge u pronalaženje rešenja. Korak 6: Potvrdite nalaze iz više različitih izvora Pojedinačni intervju može uhvatiti osobu u lošem ili neuobičajeno dobrom danu. Obrasci koji se ponavljaju kod više ispitivača i tokom razgovora sa preporukama predstavljaju znatno pouzdanije signale. Neka i drugi članovi komisije za zapošljavanje sprovedu sličan razgovor kako bi testirali vaše utiske. Takođe, prilikom provere preporuka, postavite pitanja usmerena upravo na odnose u timu: • Kako su kolege na istom nivou i podređeni sarađivali sa ovim kandidatom?• Da li je bilo izazova u partnerstvu sa drugim sektorima unutar kompanije?• Da li biste ga ponovo zaposlili? Možda nećete dobiti odgovor na sva ova pitanja, u zavisnosti od politike bivše kompanije, ali u praksi se odgovori i te kako često dobijaju. . . . Zamislimo sada da je Džema primenila sve ove korake. To bi značilo da njen novi rukovodilac – koji bez zadrške ističe zasluge svojih saradnika i sa entuzijazmom pomaže klijentima i kolegama da razumeju kompleksne podatke – postiže odlične rezultate, dok se timska kultura ubrzano oporavlja. Džema bi ujedno otkrila i neočekivanu dobit: sam proces je uskladio njen rukovodeći tim oko vrednosti koje očekuju od lidera i smera u kojem žele da grade kulturu kompanije. Time su dobili zajednički okvir za sve buduće odluke o zapošljavanju. Kada se sledeći put nađete pred donošenjem važne odluke o izboru novog lidera, oduprite se iskušenju da jednostavno poverujete u impresivna dostignuća i herojske priče koje kandidati plasiraju. Umesto toga, pažljivo istražite tragove koje ostavljaju za sobom.