Kako „Kupi sada, plati kasnije“ (Buy Now, Pay Later – BNPL) brzo dobija na popularnosti, mnogi trgovci se pitaju kakav uticaj to ima na njihove poslovne rezultate. Novo istraživanje analiziralo je ponašanje 275.000 potrošača kako bi razumelo uticaj BNPL-a na potrošnju. Istraživači su otkrili da BNPL povećava verovatnoću kupovine i prosečnu veličinu potrošačke korpe za 10%. Ovi efekti su posebno izraženi kod potrošača koji su istorijski pravili manje kupovine. Studija takođe ističe jedinstvenu privlačnost BNPL-a: razbijanjem plaćanja na rate, BNPL daje potrošačima veći osećaj kontrole nad svojim budžetom. Kao rezultat, BNPL kupovine deluju manje finansijski opterećujuće. Ovo istraživanje pruža uvid u posledice za trgovce i osvrće se na nove izazove BNPL-a.

Danas široka dostupnost BNPL usluga, poput Afterpay-a i Klarne, u online maloprodaji menja način na koji potrošači plaćaju kupovine. Umesto da se oslanjaju na debitne ili kreditne kartice, potrošači sve više koriste BNPL usluge kako bi podelili plaćanja na rate bez kamate. Međutim, BNPL predstavlja trošak za trgovce, a kreatori politika su počeli da regulišu BNPL zbog njegove široke upotrebe i potencijalnog uticaja na potrošače.

Sve u svemu, razumevanje kako i zašto BNPL utiče na ponašanje potrošača postaje ključno. Da li je BNPL vredan investicije za trgovce? Šta ga čini toliko privlačnim potrošačima — i ko menja svoje potrošačke navike i zašto?

Uticaj BNPL-a na potrošnju

Novo istraživanje, koje će biti objavljeno u časopisu Journal of Marketing, pokazuje da BNPL povećava potrošnju potrošača. Korišćenjem podataka o transakcijama jednog velikog trgovca u SAD-u, pre i nakon uvođenja BNPL-a, uporedili smo obrasce potrošnje kod 75.000 potrošača koji su usvojili BNPL i 200.000 potrošača koji ga nisu koristili.

Otkrili smo da je uvođenje BNPL-a dovelo do trenutnog i značajnog povećanja potrošnje. Potrošači koji su usvojili BNPL češće su kupovali, pri čemu je verovatnoća kupovine porasla sa 17% na 26%. Pored toga, kada su potrošači koji su usvojili BNPL obavili kupovinu, prosečne veličine njihovih potrošačkih korpi bile su u proseku 10% veće nego pre uvođenja BNPL-a. Zapanjujuće, ovo povećanje potrošnje nije bilo kratkoročno: trajalo je skoro šest meseci, pokazujući da BNPL donosi trajne dobitke, a ne samo kratkoročne skokove u potrošnji.

Ko je najviše pogođen?

Naša analiza sugeriše da je uticaj BNPL-a veći kod „finansijski ograničenih kupaca.“ Ovi potrošači, koji se oslanjaju na kreditne kartice, češće su kupovali nakon uvođenja BNPL-a u poređenju sa manje kreditno zavisnim potrošačima, na primer onima koji koriste debitne kartice. Slično tome, „finansijski ograničeni“ potrošači, koji su ranije ograničavali kupovine na manje korpe, povećali su svoju potrošnju više nakon uvođenja BNPL-a. Kod ovih kupaca BNPL je povećao veličinu korpe za 14%, u poređenju sa 3% povećanja kod potrošača koji su već pravili veće kupovine.

Kako BNPL podstiče kupce da troše više

Da bismo otkrili kako BNPL povećava potrošnju potrošača, sproveli smo niz eksperimenata u kojima su učesnici bili zamoljeni da izvrše hipotetične uplate ili u jednoj sumi ili u ratama. Svi detalji kupovine, uključujući iznos, bili su identični kako bismo sprečili učesnike da biraju BNPL rate za veće kupovine.

U ovim eksperimentima, učesnici koji su plaćali BNPL ratama izvestili su da osećaju manju finansijsku opterećenost u poređenju s onima koji su plaćali u jednoj sumi. Ovaj efekat je bio prisutan kod različitih proizvoda i različitog broja rata, čak i kada je BNPL zahtevao prvu uplatu odmah, dok je jednokratno plaćanje omogućavalo odlaganje plaćanja.

Dalje studije otkrile su dva ključna faktora koja utiču na ovaj efekat. Prvo, sposobnost BNPL-a da podeli trošak kupovine na manje rate daje potrošačima veći osećaj kontrole nad svojim budžetom. Plaćanje u ratama deluje lakše za upravljanje od većih uplata, čak i kada su te veće uplate odložene. Drugo, manji iznosi rata čine da potrošači doživljavaju troškove kao manje značajne. Ova dva faktora zajedno dovode do toga da potrošači osećaju manju finansijsku opterećenost, podstičući ih da dodaju više artikala u svoje korpe.

Prilike i izazovi za trgovce

Naša istraživanja sugerišu da trgovci imaju snažne podsticaje da ponude BNPL šeme. Ne samo da BNPL podstiče potrošače da obave kupovine koje inače ne bi, već ih takođe navodi da kupe više. Dakle, uvođenje BNPL-a kao metode plaćanja povećava prihode.

Razbijanjem troškova na manje rate, BNPL može potrošačima pružiti veću kontrolu nad njihovim budžetom. Na taj način, BNPL čini da se kupovine doživljavaju kao manje finansijski opterećujuće. Pored toga, naša istraživanja su pokazala da su kupci koji su koristili BNPL uglavnom nastavili da ga koriste i šest meseci kasnije, što ukazuje na to da nisu bili u zaostatku s plaćanjima niti postali nepodobni za ovu uslugu.

Na prvi pogled, BNPL izgleda kao dobitna situacija i za trgovce i za potrošače. BNPL povećava potrošnju kod trgovaca, dok za potrošače deluje manje finansijski opterećujuće. Međutim, treba biti oprezan. Naša istraživanja sugerišu da trgovci najverovatnije mogu očekivati povećanu potrošnju od potrošača koji su finansijski ograničeni i oslanjaju se na kreditne kartice za kupovine. S obzirom na to da druga istraživanja pokazuju kako BNPL može olakšati prekomerno zaduživanje, što vodi do finansijskih poteškoća, važno je pažljivo razmotriti kome se BNPL nudi i u kojoj meri treba omogućiti korišćenje ove usluge.

Pored toga, kreatori politika sve više regulišu BNPL usluge kako bi zaštitili potrošače od prekomernog duga i finansijskih problema. Kompanije koje razmatraju uvođenje BNPL-a moraju uzeti u obzir ova dva faktora — prekomerno zaduživanje potrošača i promenjiv regulatorni okvir — pored potencijalnog povećanja prihoda prilikom odlučivanja o uvođenju BNPL-a.

. . .

Jedno ograničenje koje treba napomenuti je da, iako smo analizirali stotine hiljada transakcija, naši podaci potiču od jednog trgovca. Moguće je da trgovci fokusirani na različita tržišta mogu doživeti nešto veći ili manji uticaj. Međutim, s obzirom na njihovu masovnu upotrebu i privlačnost, BNPL plaćanja u ratama verovatno će ostati ključna karakteristika u online maloprodaji, a naše istraživanje pruža važne dokaze o njegovom uticaju na ponašanje potrošača. Razumevanje uticaja BNPL-a na potrošače i prihode omogućava trgovcima da iskoriste vrednosti koje BNPL može ponuditi, uz bolji uvid u to kako mogu bolje zadovoljiti potrebe svojih kupaca.

Mnogi ljudi gledaju na preterano razmišljanje kao na monolit, a u stvari postoje tri različite vrste: ruminacija, buduća saplitanja i preterano analiziranje. U ovom članku autor nudi uputstva o tome kako uočiti i nositi se sa svakim od tri tipa preteranog razmišljanja. Identifikovanje vrste preteranog razmišljanja sa kojim se vi ili vaš tim suočavate je prvi korak u oslobađanju od njegovog stiska - i presudniji nego ikad kada je zahtev za brzim, ali promišljenim donošenjem odluka visok.

U današnjem svetu rada ne nedostaje situacija o kojima treba razmišljati. Bilo da se brine o implikacijama novog tržišnog trenda, mučenju zbog tona e-pošte glavnom klijentu ili gubitku sna zbog reakcije zaposlenog na povratne informacije, mogućnosti za lidere da budu zarobljeni u sopstvenim glavama su beskrajne.

Pošto imamo pristup više informacija i većim zahtevima nego ikada ranije, ne čudi što polovina do skoro tri četvrtine odraslih priznaje da previše razmišlja. Nakon što sam više od jedne decenije trenirao profesionalce u nekim od vodećih svetskih kompanija, primetio sam uobičajen obrazac: neki ljudi koji izgledaju naizgled uspešni imaju tendenciju da sve prekomplikuju, ulažući nepotrebnu složenost u svoje odluke i razmišljaju mnogo duže nego što je potrebno. Ova tendencija je posebno izražena među grupom koju nazivam osetljivim stremljivačima — onima koji su osposobljeni da dublje obrađuju svet oko sebe i često su sami sebi najoštriji kritičari.

Stalno bujanje misli može biti iscrpljujuće, a ako se ne kontroliše, preterano razmišljanje može doprineti anksioznosti i sagorevanju. Postoje dalekosežne posledice i za organizacije. Kada pojedinci - ili čitavi timovi - obično previše razmišljaju, to stvara usko grlo. Donošenje odluka se usporava, prilike se propuštaju, a kultura izbegavanja rizika može da zavlada, gušeći rast poslovanja.

Jasno je da postoji hitna potreba za efikasnijim rešenjima za prevazilaženje preteranog razmišljanja na radnom mestu. Ali da bismo se istinski pozabavili ovim problemom, važno je prvo priznati i razumeti da zapravo postoje tri oblika preteranog razmišljanja: razmišljanje, buduće saplitanje i preterano analiziranje. Naoružani ovim znanjem, moguće je razviti ciljane strategije koje dovode do značajnih i trajnih promena za radnike i organizacije koje ih zapošljavaju.

Evo kako uočiti i nositi se sa svakim od tri tipa pretjeranog razmišljanja.

Ruminacija

Ruminacija se najbolje opisuje kao mentalna petlja u kojoj se zadržavate na prošlim događajima, posebno negativnim ili uznemirujućim. Oni koji razmišljaju često su uhvaćeni u vrtlog žaljenja, krivice i scenarija „šta bi bilo kad bi bilo“. Preispituju šta je pošlo po zlu, često krive sebe. Ključni aspekt razmišljanja je njegova orijentacija ka prošlosti - i zaglavljivanje u njoj.

Znaci na koje treba obratiti pažnju:

• Fiksirate se na negativne povratne informacije.
• Često spominjete prošle neuspehe ili greške u razgovoru sa drugima.
• Previše ste oprezni, možda duplo ili trostruko proveravate svoj rad, jer želite da izbegnete greške.

Kako to rešiti:

Kontraintuitivno, može biti od pomoći da zakažete „vreme za brigu“. Umesto da dozvolite da vam ruminacija preplavi ceo dan, ograničite ga na upravljiv termin - obično ne više od 15 do 30 minuta. Izaberite doba dana koje vam odgovara (samo ne neposredno pre spavanja) i izaberite određeno mesto za svoje brige. To može biti određena stolica, soba ili čak mesto u parku. Podelite svoje brige u dve kategorije: one koje možete kontrolisati i one koje ne možete. Za brige koje su pod vašom kontrolom, razmislite o mogućim akcijama ili rešenjima. Na primer, ako ste zabrinuti zbog ispunjavanja roka, vaši koraci za akciju mogu uključivati odbijanje druge obaveze. Svaki put kada se pojavi nekontrolisana briga, pokušajte sa vizualizacijom. Zamislite da brigu stavite u balon i pustite je u nebo.

Ako odvojite određeno vreme za rešavanje ovih misli, niste u stalnoj borbi da ih odgurnete. Jednostavno ih odlažete za pogodnije vreme. Ako se razmišljanje pojavi van vašeg određenog vremena za brigu, nežno se podsetite: „Ne sada, pozabaviću se ovim kasnije“, što pomaže da povećate svest i kontrolu nad vašim misaonim obrascima.

Buduće putovanje

Umesto da budu zarobljeni u prošlosti, oni koji su u budućnosti zabrinuti su za ono što ih čeka. Iako je određeni stepen iščekivanja koristan, buduće putovanje može eskalirati do tačke u kojoj vas sputava. Neizvesnost šta bi se moglo dogoditi, potencijal za neuspeh i strah od nepoznatog mogu to učiniti izazovnim oblikom preteranog razmišljanja.

Znaci na koje treba obratiti pažnju:

• Trošite previše energije na planiranje za svaki mogući scenario da biste se osećali spremnim za bilo koji slučaj.
• Teško vam je da slavite svoje uspehe jer uvek razmišljate šta je sledeće.
• Često se osećate nemirno ili uznemireno, vođeni mislima o stvarima koje treba da uradite.

Kako to rešiti:

Iskoristite svoju sposobnost da se radujete svojoj prednosti. Mentalno projektujući sebe u budućnost, izvan tačke vaših trenutnih briga.

Na primer, Caelin, marketing menadžer, je preplavljena lansiranjem novog proizvoda. Rok je tesan, očekivanja velika, a njen tim pod velikim pritiskom. Zabrinuta je zbog strategije kampanje, opterećenja tima i potencijalnih reakcija kupaca.

Caelin pronalazi tihu konferencijsku salu tokom pauze za ručak. Zatvara oči i slika sebe za pet godina. Ona je u višoj ulozi, razmišljajući o svom putu u karijeri. Iz ove buduće perspektive, Caelin shvata da je lansiranje proizvoda bilo samo jedan od mnogih projekata kojima je rukovodila. Ona je u stanju da to stavi u perspektivu. Iako je važno, to nije odlučujući trenutak u njeNovoj karijeri. Ona se priseća kako neki aspekti nisu išli kako je planirano, ali i kako se tim prilagođavao i učio iz iskustva.

Ova strategija, poznata kao vremensko distanciranje, može smanjiti neposrednost i intenzitet vaših zabrinutosti, pomažući vam da se fokusirate na sadašnjost sa mirnijim, uravnoteženijim načinom razmišljanja.

Takođe možete izabrati da praktikujete „selektivno neznanje“ tako što ćete smanjiti svoju izloženost nepotrebnim stresorima. Budite namerni u vezi sa informacijama koje konzumirate, posebno iz izvora vesti i društvenih medija. Identifikujte okidače koji eskaliraju vaše buduće putovanje, kao što su ažuriranja o stalnim fluktuacijama na tržištu i predviđanja industrije ili stalna provera KPI kontrolnih tabli ili finansijskih računa. Ako određena ažuriranja ili podaci ne utiču na vaš svakodnevni rad ili donošenje odluka, možda neće biti potrebni. Dajte prioritet informacijama na osnovu kojih možete da reagujete.

Preterano analiziranje

Dok su razmišljanje i buduća putovanja vezani za vreme – jedan gleda unazad, a drugi gleda unapred – preterano analiziranje je usredsređeno na dubinu. To uključuje neverovatno duboko uranjanje u temu, misao ili situaciju, često do granice. Iako ovo ponekad može dovesti do dubokih uvida, češće nego ne, to dovodi do zaglavljivanja u detaljima koji možda nisu posebno relevantni.

Znaci na koje treba obratiti pažnju:

• Odlažete preduzimanje radnji za dalje istraživanje.
• Često tražite odobrenje ili potvrdu drugih, jer nemate poverenja u sopstvenu analizu.
• Imate poteškoća da razlikujete zadatke visokog i niskog prioriteta, što dovodi do zaostalih odluka.

Kako to rešiti:

Umesto da težite savršenom izboru, ciljajte na onaj koji je „dovoljno dobar“ sa pristupom poznatim kao zadovoljavajući. Kada odluka ispuni vaše utvrđene kriterijume i bude zadovoljavajuća, trebalo bi da nastavite sa njom, čak i ako postoji potencijalno bolja opcija. Uporedite ovo sa maksimizatorima, koji ispituju svaku opciju i nastavljaju da traže bolje alternative, ponude ili ishode - na sopstvenu štetu. Od ova dva tipa odlučivanja, maksimizatori su skloniji preteranoj analizi, manje je verovatno da će se osećati zadovoljnim rezultatima svojih odluka i verovatnije će se negativno upoređivati sa drugima.

Ključni kriterijumi odluke — principi, smernice ili zahtevi — pomažu vam da date prioritet najvažnijim varijablama koje se odnose na odluku. Vaši kriterijumi odluke mogu biti profesionalni ili lični. Na primer, recimo da ste zarobljeni u paralizi analize oko toga da li da ponudite novu funkciju za svoj proizvod ili uslugu. Vaši kriterijumi odluke mogu uključivati: cenu, profitabilnost, trud, nivo rizika ili uticaj. Sada, recimo, pokušavate da donesete ličnu odluku, na primer, da li ćete se preseliti na novi posao. Možete uzeti u obzir kriterijume kao što su koliko dobro uloga odgovara vašim snagama, plata ili da li je uloga u skladu sa vašim budućim težnjama. Izaberite najviše tri kriterijuma, sa jednim koji je bolji od ostalih. Ako ste u situaciji grupnog donošenja odluka, neka svi zajedno razmišljaju i dogovore kriterijume.

. . .

Važno je zapamtiti da cilj nije da se eliminiše svo duboko razmišljanje, već da se spreči njegovo prerastanje u neproduktivnu vrstu. Identifikovanje vrste preteranog razmišljanja sa kojim se vi ili vaš tim suočavate je prvi korak u oslobađanju od njegovog stiska - i presudniji nego ikad kada je zahtev za brzim, ali promišljenim donošenjem odluka visok.

Hiperbudnost je pojačano stanje svesti — način na koji vas mozak štiti skeniranjem okoline u potrazi za znakovima opasnosti. Ovo ponašanje može biti izazvano fizičkim, mentalnim ili psihološkim stanjima, kao i socijalnim i porodičnim situacijama, poput trauma iz detinjstva, rasne diskriminacije i rata. Iako postoje opravdani razlozi zbog kojih je vaš mozak razvio ovaj mehanizam da bi vas zaštitio, hiperbudnost može ometati vaše sposobnosti na poslu. To može dovesti do ponašanja „skeniranja”: brzog reagovanja na pretnje — stvarne ili zamišljene — na načine koji se mogu pokazati kontraproduktivnim. Upravljanje ovim skeniranjem ključno je za prekidanje ustaljenih obrazaca i postizanje efikasnijeg liderstva i timskog rada. To možete postići na tri ključna načina: znatiželja pre konfrontacije, biranje alternativnih načina interpretacije i stvaranje umirujućeg okruženja za opuštanje nervnog sistema.

Lin, zvezda u usponu, drži besprekorne prezentacije — dok ne dođe do Q&A dela. Čim pitanja počnu, njeno samopouzdanje opada i ona se blokira. Uprkos njenoj tehničkoj stručnosti, nepredvidljivost tog trenutka i strah od govora koji bi mogao izazvati odbacivanje drugih sprečavaju je da izrazi svoje mišljenje i stavove. To navodi donosioce odluka da posumnjaju u njenu spremnost za veće uloge.

S druge strane, tu je Džoš. Džoš vodi projekat od velike važnosti, čiji uspeh bi mogao da lansira njegovu karijeru na viši nivo. Međutim, on reaguje defanzivno na povratne informacije ili pitanja. Vođen potrebom da bude viđen kao najpametnija osoba u prostoriji, može postati tvrdoglav i nefleksibilan u svojim stavovima. Njegove kolege se osećaju otuđeno. Iako ga vide kao sjajnog „go-getter-a”, njegova nesposobnost da povede ljude sa sobom mogla bi ga koštati unapređenja.

Iako se čini da su problemi ova dva lidera različiti na površini, njihovi obrasci reagovanja imaju zajedničku osnovu: njihova ponašanja su se razvila kao način suočavanja sa vrlo stresnim i često nepredvidljivim okruženjem i postala su ukorenjena u njihovom nervnom sistemu, delujući kao druga priroda pod pritiskom. Tokom mog koučinga, klasifikujem ove pojedince kao „skenere”: hiperbudne na svoju okolinu i brze da reaguju na pretnje — stvarne ili zamišljene — na način koji se pokazuje kontraproduktivnim. Oni se „bore” kada bi trebalo da sarađuju (Džoš) i „zaleđuju” ili „beže” kada treba da preuzmu inicijativu (Lin). Nakon refleksije, oba lidera su jasno videla disfunkcionalnost svojih reakcija, ali su priznali da pod pritiskom automatski posegnu za ustaljenim obrascima koji su im delovali prirodno.

Ako sumnjate da skeniranje utiče na vas na poslu, može vam pomoći da istražite hiperbudnost kao mogući izvor tog obrasca reagovanja i naučite neke strategije suočavanja kako biste ga kontrolisali.

Šta je hiperbudnost?

Prema psihologu Susan Albers iz Cleveland Clinic-a, hiperbudnost je pojačano stanje svesti: „To je način na koji vas mozak štiti skeniranjem okoline u potrazi za znakovima opasnosti.” Iako je to normalan ljudski mehanizam za preživljavanje, kod nekih pojedinaca deo mozga zadužen za sigurnost — amigdala — može ostati zaglavljen u stanju preopterećenosti, zbog čega imate osećaj kao da se uvek pripremate za udarac, čak i kada ste potpuno sigurni. Rezultat toga je da „hiperbudnost otežava ljudima da se opuste. Uvek se osećaju neprijatno ili zabrinuto da li rade ili govore nešto pogrešno,” kaže Albers.

Hiperbudnost može biti izazvana fizičkim, mentalnim ili psihološkim stanjima, kao i socijalnim i porodičnim situacijama poput trauma iz detinjstva, rasne diskriminacije i ratnih iskustava. Ovi događaji ostavljaju trajne tragove, oblikujući način na koji pojedinci reaguju na percipirane pretnje iz okoline. U slučajevima kada zahtevi ovih stresora prevazilaze kapacitet pojedinca da se s njima nosi, hiperbudnost može čak dovesti do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Hiperbudnost kod Džoša bila je rezultat nerešenih porodičnih dinamika iz detinjstva. Ti „porodični duhovi” uticali su na način na koji je reagovao na druge na poslu. Odrastajući s emocionalno nedostupnim roditeljima, dokazivanje svoje pameti bio je put ka sticanju njihovog odobrenja. U slučaju Lin, njeni roditelji su pokušavali da ostanu ispod radara izbegavajući vidljivost u novoj kulturi. Bilo je sigurnije ćutati nego pogrešno protumačiti situaciju i privući pažnju ili podsmeh.

Upravljanje hiperbudnošću ključno je za prekidanje ustaljenih obrazaca i postizanje efikasnijeg liderstva i timskog rada. Za neke ljude, profesionalna pomoć može biti odgovor za pronalaženje sigurnog načina za istraživanje svojih okidača i reakcija. Ipak, postoje stvari koje se mogu praktikovati svakodnevno kako biste bili regulisaniji lider kada se suočite sa stresnom situacijom. Ove strategije mogu sprečiti „skenere” da upadnu u obrasce samosabotaže koje im je teško da savladaju i objasne drugima.

Znatiželja pre konfrontacije

Da bi hiperbudni lideri poput Džoša mogli da se opuste i preciznije tumače signale, moraju naučiti kako da se pozabave situacijom čim se osete okidačem. Da bi prešli iz reaktivnog u refleksivno stanje, „skenere” treba da kultivišu trenutak pauze, koji pruža priliku da angažuju deo mozga povezan sa izvršnim funkcijama poput rasuđivanja, planiranja i regulacije emocija.

Jedan od najefikasnijih načina da se uđe u ovu pauzu jeste postavljanje otvorenih pitanja koja pozivaju na znatiželju, a ne na konfrontaciju — strategija koju je Džoš uspešno primenio. Ova pitanja stvaraju prostor za formulisanje svesnijeg odgovora dok se okidač preispituje sa znatiželjom.

Evo tri vrste pitanja koja možete postaviti:

• Pitanja za pojašnjenje služe za prikupljanje dodatnih informacija i pojašnjenja, što smanjuje percipiranu pretnju i omogućava „skenerima” da angažuju svoj racionalni um. Na primer: „Možete li pojasniti šta ste mislili pod tim?” ili „Kada ste pomenuli (određenu ideju), da li ste mislili na (ovu potencijalnu interpretaciju)?”
• Pitanja za promenu perspektive pomažu „skenerima” da sagledaju situaciju iz tuđe perspektive, smanjujući defanzivnost i podstičući empatiju i saradnju. Na primer, pitajte: „Želim da budemo na istoj strani; možete li detaljnije objasniti vaš način razmišljanja?” ili „Ako bismo primenili moj predloženi put, šta bi povećalo šanse za njegov uspeh?”
• Pitanja za proveru namere mogu otkriti prave namere ili motivaciju iza nečijih reči. Probajte: „Koji je vaš željeni ishod u ovoj situaciji?” ili „Možete li mi pomoći da razumem šta želite da postignete ovim?”

Biranje alternativnih puteva interpretacije

„Framestorming” podrazumeva stvaranje više alternativnih okvira za razumevanje ponašanja druge osobe, tako da vaša reakcija bude ublažena razmatranjem drugih mogućih interpretacija načina na koji tumačite situaciju. Prvi okvir koji „skeneri” često koriste za tumačenje je prepun pretnji. Identifikovanje drugih sigurnih okvira stvara osećaj unutrašnje sigurnosti koji može smanjiti, odložiti ili sprečiti reaktivnost. Ovaj proces prekida automatske, traumom vođene reakcije i stvara prostor za resetovanje nervnog sistema. Kako „skeneri” uče da tumače signale s većom pažnjom, mogu reagovati iz unutrašnje stabilnosti, a ne iz starih, reaktivnih obrazaca.

Evo četiri koraka za praksu „framestorminga”:

Zaustavite se i prepoznajte prvi okvir

Posmatrajte svoje početne misli kao samo jedan od mnogih mogućih načina za sagledavanje situacije. Zapamtite da vaši okidači često dovode do emocionalne reakcije i ne moraju se odmah prihvatiti kao cela istina. Za Lin je prvi okvir bio: „Pitanja se postavljaju kao test mog razumevanja, a greške znače da nema više šansi.” Ovo bi je činilo nesposobnom da odgovori (zamrzavanje) ili bi izbegavala Q&A delove u celini (beg).

Stvarajte alternativne okvire

Svesno stvarajte alternativne načine objašnjenja situacije ili problema. Lin je redefinisala Q&A segment tako što je razmotrila da lider možda iskazuje istinsko interesovanje, a ne sumnju u njene sposobnosti. Njeni odgovori postali su samopouzdaniji kada je redefinisala „odgovori su za dokazivanje” u korisnije „odgovori su za poboljšanje”, i „neslaganje je odbacivanje” u „neslaganje je prilika za dublju saradnju”.

Birajte najkonstruktivniji okvir

Nakon što generišete nekoliko alternativnih okvira, procenite koji je najverovatniji da vas zaustavi od spirale u trenutku. Vežbajte taj okvir u situacijama niskog rizika, čime se stvara tolerancija na nelagodnost pri susretu sa okidačima. Zapamtite: u trenutku, pretpostavka o pozitivnoj nameri druge osobe i zamišljanje pozitivne interpretacije omogućava nervnom sistemu da ostane smiren.

Redovno vežbajte

Što više „skeneri” praktikuju „framestorming”, to postaje prirodnije brzo generisati alternativna objašnjenja, smanjujući šanse za defanzivnu reakciju.

Stvorite umirujuće okruženje

Za „skenere” je ključno da se pozabave stanjem svog nervnog sistema, koje može ostati zaglavljeno u petlji borba ili beg. Svesno kreiranje okruženja koje angažuje vaša čula i praktikuje umirujuće ponašanje može smanjiti reaktivnost nervnog sistema. Na primer, jedna efikasna strategija je usporavanje disanja, fokusirajući se na duže izdisaje nego udisaje kako bi se umirilo uznemireno stanje. Angažovanje čula mirisa difuzijom umirujućih mirisa poput lavande dodatno može poboljšati opuštanje. Uključivanje sporijih oblika vežbanja, kao što je Tai Či, može naučiti vaše telo da se distancira od brzog ritma posla, omogućavajući nervnom sistemu da se prilagodi mirnijem ritmu. Jednostavne prakse poput hodanja bosim nogama po svežoj travi ili pevušenja mogu takođe smanjiti ukupnu aktivaciju nervnog sistema.

Takođe možete pokušati da kreirate umirujuće vizuelno okruženje držanjem biljaka ili svežeg cveća na stolu, što vašem telu može signalizirati da je bezbedno da uđe u stanje odmora i varenja, umesto da ostane u režimu borbe ili bega. Pronalaženje hobija koji podstiču svesnost, poput keramike, baštovanstva ili kuvanja, može vam pomoći da se usidrite u sadašnji trenutak, nudeći izlaz za stres i omogućavajući vašem nervnom sistemu da se postepeno resetuje. Konačno, držanje tela odmornim i nereagovanje odmah kada ste gladni, ljuti, usamljeni ili umorni (HALT) je poznat savet u koučing krugovima kako bi ljudi mogli da budu manje reaktivni kada ih nešto okine.

. . .

Praktikovanje znatiželje pre konfrontacije, „framestorming” i negovanje mirnog, umirujućeg okruženja omogućava „skenerima” da budu vidljivi i pristupačni pri komunikaciji sa drugima. Ali čak i sa ovim veštinama, „skeneri” mogu pogrešno protumačiti situaciju, pa je praktikovanje samosaosećanja od suštinske važnosti. Važno je prepoznati i umiriti delove sebe koji se osećaju povređeno, postiđeno ili anksiozno. Možda ćete takođe potražiti saveznike, poput pouzdanog lidera ili kolege, koji mogu delovati kao podrška ako primete da ulazite u disfunkcionalne obrasce. Iako niko ne može kontrolisati prošlost, možete uticati na budućnost proaktivnim traženjem profesionalne pomoći i koučinga — i praktikovanjem strategija koje stvaraju unutrašnji osećaj sigurnosti — čime postajete efikasniji kao lider i član tima.

Mnogo je lakše promeniti i unaprediti način na koji komuniciramo kada razumemo zašto govorimo i ponašamo se na način na koji to činimo. Zato najefikasniji prezenteri i komunikatori često imaju snažan osećaj sopstvenog identiteta i nivo samosvesti stečen refleksijom o svojim verovanjima, stavovima i obrascima ponašanja. Da bismo postali svesniji svog stila komunikacije i kako se on menja u zavisnosti od konteksta, možemo se posvetiti unutrašnjem radu. Ovo uključuje prepoznavanje „skrivenih obaveza“ koje vas mogu sprečavati da postignete svoje ciljeve, korišćenje svog „portfolija identiteta“ i razotkrivanje negativnih priča koje sebi govorite o tome kako izgledate pred publikom.

Već 20 godina radim kao trener, pomažući liderima i timovima da unaprede svoje prezentacione veštine. Jedan od najčešćih komentara koje sam dobijao je: „Vau, ovo deluje kao terapija!“ Ovo može zvučati iznenađujuće nekima, ali moj pristup obično ide dublje od popularnih saveta, poput održavanja kontakta očima, korišćenja govora tela ili prethodnog deljenja agende. Iako moj pristup nije terapija, svakako podstičem ljude da se unaprede kroz unutrašnji rad.

Najefikasniji prezenteri i komunikatori imaju snažan osećaj sopstvenog identiteta i nivo samosvesti stečen refleksijom o svojim verovanjima, stavovima i obrascima ponašanja. Mnogo je lakše promeniti i unaprediti način na koji komuniciramo kada razumemo zašto govorimo i ponašamo se na način na koji to činimo.

Naše individualne stilove komunikacije određuje niz faktora: okruženje u kojem se nalazimo, osoba (ili osobe) s kojom razgovaramo, kao i naše kulturno vaspitanje i način na koji se ono manifestuje u različitim kontekstima. Na primer, način na koji komuniciramo može se promeniti u zavisnosti od nivoa autoriteta naših slušalaca i kako verujemo da nas oni doživljavaju. Takođe može zavisiti od priča koje sebi govorimo u određenim situacijama i da li se osećamo kao stručnjak ili početnik među kolegama. Postajanje svesnim svog stila komunikacije i kako se on menja zbog konteksta može nam pomoći da svesno kontrolišemo način na koji se predstavljamo — umesto da se reaktivno povlačimo ili postajemo preterano nametljivi.

Da biste naučili kako da se jasno i samopouzdano predstavljate, pokušajte da radite unutrašnji rad u tri oblasti.

Vežbajte metodu imuniteta na promenu (ITC)

Metodu su razvili profesori sa Harvarda, Robert Kegan i Lisa Lahey, a pomaže ljudima da se suoče sa barijerama koje ih sprečavaju da naprave željene promene. Kegan i Lahey ove barijere nazivaju „skrivene obaveze“ — stvari koje nam više znače od postizanja ciljeva, a koje možda nisu odmah očigledne.

Da biste utvrdili da li imate skrivenu obavezu, postavite sebi pitanje koji je vaš cilj, a zatim napravite listu svih stvari koje trenutno radite ili ne radite a koje vas sprečavaju da postignete taj cilj. Ako je vaš cilj da postanete samopouzdaniji prezenter, na primer, vaša lista bi mogla uključivati:

• Ne vežbam svoje prezentacije.
• Ne tražim povratne informacije.
• Dozvoljavam da me anksioznost zbog mogućih grešaka u javnosti preplavi.
• Odbijam ili izbegavam prilike za prezentacije.

Sada se zapitajte: „Nakon refleksije o svojim postupcima, čemu izgleda da sam više posvećen nego tome da postanem samopouzdan prezenter?“ Možda otkrijete da ste više posvećeni izbegavanju potencijalno ranjivih situacija nego govorenju samopouzdano pred publikom. Da niste identifikovali ovu skrivenu obavezu, verovatno biste imali poteškoća da razvijete veštine javnog govora. Umesto da radite na tome, verovatno biste nastavili da izbegavate prilike za prezentacije ili ne biste dostigli svoj puni potencijal jer vam nedostaje prava motivacija.

Kada imenujete svoju skrivenu obavezu, možete je rešiti. Ostajući na našem primeru, sada znate da imate strah od ranjivosti i da ga morate prevazići da biste postali samopouzdan govornik. Možda biste mogli da započnete male, niskorizične eksperimente kako biste osporili pretpostavku da će vas javni nastup učiniti previše ranjivim. Mogli biste razgovarati sa kolegama koji su prevazišli taj strah i zamoliti ih da podele svoja iskustva.

Takođe biste mogli namerno napraviti malu grešku dok govorite u situaciji sa niskim rizikom i videti šta se dešava. Možda ćete naučiti da se ništa posebno ne dešava i da vas je strah naveo da pretpostavite najgore ili izgubite iz vida realnost.

Povežite se sa svojim portfolijom identiteta

Prema Blejku Ašfortu, vodećem stručnjaku za identitet sa Državnog univerziteta Arizone, naš osećaj sebe je u velikoj meri ukorenjen u tome kako nas drugi ljudi doživljavaju. Za svaku osobu sa kojom komuniciramo — bilo da je kolega, šef ili klijent — pojavljuje se drugačija „verzija“ nas. Ovaj „portfolijo identiteta“ omogućava nam da budemo osoba koja nam je potrebna u određenom trenutku — da odgovorimo na izazov, navigiramo kroz tešku situaciju ili jednostavno izgradimo vezu.

Kada je reč o javnom govoru, verovatno želite da se pojavi najpouzdanija verzija vas. Ali mnogi od nas se povlače u ono što ja zovem „stidljiva verzija sebe“, posebno ako smo novi u prezentacijama ili se nalazimo u situaciji visokog rizika. Sledeći put kada budete držali prezentaciju, obratite pažnju na svoje misli i ponašanja. Da li ste oklevali da iznesete svoje mišljenje o temi? Da li govorite vrlo tiho? Da li izbegavate kontakt očima sa ljudima u prostoriji? Sve su to znakovi da je vaša „stidljiva verzija“ preuzela kontrolu.

Kada to prepoznate, možete proaktivno napraviti promenu. Podsetite se da imate druge verzije sebe na koje možete da se oslonite:

• Samopouzdana verzija, koja veruje da ima vrednost koju može dodati razgovoru, ostvaruje direktan kontakt očima (ako je to udobno) i projektuje svoj glas.
• Znalačka verzija, koja veruje da je uradila potrebne pripreme da podeli svoje mišljenje, i proaktivno deli svoje stavove i iskustva.
• Prijateljska verzija, koja veruje da je prezentacija dijalog, a ne monolog, i uključuje publiku u diskusiju o temi — uključujući i postavljanje pitanja.
• Mentorska verzija, koja veruje da je svaka prezentacija prilika za učenje i rast i traži povratne informacije nakon prezentacije.
• Buduća verzija, koja vidi da ova prezentacija nije trenutak koji određuje karijeru i može staviti celo iskustvo u perspektivu.

Takođe možete koristiti ove verzije pre prezentacije tako što ćete se potruditi da savladate temu, vežbati pred prijateljima i podsetiti se da ova prezentacija verovatno neće presudno uticati na vašu karijeru. Svesno birajući verovanja i ponašanja različite verzije sebe iz svog portfolija, možete pokazati identitet koji već posedujete i nastupiti sa većim samopouzdanjem.

Ispričajte sebi drugačiju priču

Mnogi profesionalci sa kojima radim više se plaše anksioznih priča koje sebi pričaju o prezentacijama nego samih činjenica. Na primer, radim sa mnogim govornicima kojima engleski nije maternji jezik i koji moraju da govore na engleskom. Često kažu da se osećaju manje inteligentno kada govore na engleskom, da ih niko ne razume zbog akcenta ili da je kulturni jaz prevelik da bi ih drugi zaista razumeli.

Kada radim sa tim klijentima, počinjemo tako što odvajamo činjenicu („Govorim na nematernjem jeziku“) od priče koja izaziva teskobu. Priča bi mogla da zvuči ovako: „Zato što govorim na nematernjem jeziku, teško me je razumeti. A ako me je teško razumeti, ljudi neće obraćati pažnju. A ako ljudi neće obraćati pažnju, onda me neće smatrati uticajnim. Ako me ne smatraju uticajnim, neću dodati vrednost... što znači da ću izgubiti posao... što znači da neću imati prihod... što znači da neću moći da izdržavam porodicu... što znači da ću izgubiti poštovanje porodice“... i tako dalje.

Time što imenujete ovu priču i odlučite da se fokusirate na činjenice — kao i na ono što možete da promenite ili prihvatite — možete smanjiti anksioznost koja čini da prezenteri izgledaju manje samopouzdano i kompetentno. Na primer, možete sebi reći: „Činjenica je da govorim na nematernjem jeziku. To ne mogu da promenim, ali mogu govoriti sporije kako bih olakšao ljudima da razumeju moj akcenat. Takođe mogu da proverim sa publikom tokom prezentacije da se uverim da me razumeju.“

Ovo važi za bilo koju priču koju sebi govorite.

Biti dobar prezenter zahteva više od fokusa na vokalne, verbalne i vizuelne veštine. Takođe zahteva postizanje pravih mentalnih sklopova refleksijom o svojim verovanjima i ponašanjima. Svako to može postići koristeći ove tri vežbe.

Mnogi lideri danas pokušavaju da usklade želju da budu podrška sa realnošću u kojoj su preplavljeni sopstvenim obavezama. Ali kada dobronameran lider postane onaj koji uvek rešava tuđe probleme, cela organizacija snosi posledice. Ova dinamika stvara uska grla u odlučivanju, umanjuje osećaj odgovornosti tima i ubrzava sagorevanje menadžera. Kada vam se zaposleni obrati sa problemom, postavljanje jednog od sledećih pet pitanja može vam pomoći da ostanete dostupni, a da ih istovremeno podučavate samostalnom rešavanju problema. Pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“ pokazuje da očekujete da su prethodno uloženi neki napori. Pitanje „Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim?“ pomaže da se otkrije suštinski uzrok prepreke. Pitanje „Kakvu podršku ti je potrebna?“ sugeriše da postoje i drugi izvori pomoći osim vas. Pitanje „Šta bi uradio/la da si na mom mestu?“ navodi ih da preuzmu deo odgovornosti u donošenju odluka. I pitanje „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“ omogućava da problem ostane u njihovoj nadležnosti, uz potvrdu da imaju vašu podršku.

Sven, rukovodilac prodaje, dobio je poziv od važnog klijenta koji je bio besan. Porudžbina je kasnila, proizvod je bio oštećen, a uz to i faktura nije sadržala količinski popust obećan u kvartalnom biltenu.

Sven nije bio siguran šta da radi. Morao bi da uključi i druge sektore kako bi rešio problem, ali postojala je ozbiljna organizaciona birokratija. Uz to, zbog nedavnih otpuštanja i ekonomske neizvesnosti, bio je paranoičan zbog mogućih grešaka. Sven je odlučio da problem iznese Lauri, svojoj šefici i glavnoj direktorki za prihode.
Laura je pažljivo slušala dok je Sven iznosio detalje. Pitala je: „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“

„Možeš li da pozoveš klijenta?“ upitao je Sven.

Laura je znala da je Sven sposoban da reši problem, ali nije želela da se oseti nezaštićeno ili ignorisano. Zato je pristala, dodavši stavku broj 143 na svoju dnevnu listu zadataka.
U tom trenutku, oboje su osetili privremeno olakšanje: Sven jer će Laura rešiti problem, a Laura jer je Sven osetio podršku u teškom trenutku. Ipak, vremenom se dinamika ponavljala, a osećaj olakšanja je nestajao. Laura je brzo izgarala, Sven se osećao nemoćno pred sopstvenim klijentima, a rezultati su počeli da opadaju.

To je obrazac koji često viđam u praksi, a dobro je dokumentovan i u istraživanjima o naučenoj bespomoćnosti i kognitivnom zamoru. Ova dinamika stvara uska grla u donošenju odluka, umanjuje odgovornost tima i ubrzava sagorevanje menadžera.

Mnogi lideri danas pokušavaju da pronađu ravnotežu između želje da budu podrška i osećaja preopterećenosti. Ako uhvatite sebe kako priželjkujete da prestanu da vam dolaze sa problemima—iako vam je istinski stalo do tih ljudi—niste sami.

Odbacivanje saosećanja nije rešenje. Ne morate da zalupite vrata ili ponavljate (užasnu) poslovicu: „Ne dolazi mi sa problemom, već sa rešenjem!“

Tokom godina rada sa liderima koji se bore sa preopterećenošću i zavisnošću tima, izdvojila sam pet pitanja koja vam mogu pomoći da ostanete dostupni, a da podučite tim samostalnom rešavanju problema i sačuvate svoje vreme. Klijenti iz različitih industrija beleže slične rezultate: kada pređu sa rešavanja problema na postavljanje ovih pitanja, njihov tim se aktivira.

Šta si pokušao/pokušala?

Postavljanjem ovog pitanja ne sugerišete da niste dostupni da pomognete. Naprotiv, pokazujete da očekujete da je bar neki napor prethodno uložen, makar u vidu razmišljanja o mogućim rešenjima. Ovo je blag podsetnik zaposlenima da imaju ovlašćenje da deluju.

Prvi put kada postavite ovo pitanje, moguće je da će uslediti neprijatna tišina ili odgovor „Pa, još ništa.“ Nakon nekoliko puta, tim će početi da predviđa pitanje, razmišlja unapred i pauzira pre nego što prosledi problem vama.

Direktor tehničkih operacija, Tejlor, bio je frustriran jer su se njegovi 1-na-1 sastanci sa zaposlenima pretvorili u seanse žaljenja na disfunkcionalnost organizacije. Još gore, ti sastanci su završavali dugim spiskom zadataka koje bi Tejlor morao da rešava sam.

Kada je dosledno počeo da postavlja pitanje „Šta si pokušao/pokušala?“, ton sastanaka se promenio, a i ishodi su postali drugačiji. Za manje od mesec dana, tim je počeo da dolazi sa delimičnim rešenjima umesto sa „sirovim“ problemima. Razgovori su postali fokusiraniji, sprovođenje dogovora se poboljšalo, a tim je počeo da samostalno rešava manje probleme bez automatskog prebacivanja odgovornosti na Tejlora.

Ko—ili šta—te sprečava da se uhvatiš u koštac sa ovim?

Ako zaposleni nije uspeo da reši problem, trebalo bi barem da zna zašto. Bilo da je u pitanju budžet, vreme ili nečije odobrenje, dođite do korena onoga što ih zaustavlja. Uklanjanje prepreke je često efikasnije za vas kao lidera nego preuzimanje celog problema.

Ovo pitanje takođe pomaže da identifikujete obrasce problema koji vam dolaze. Da li se često radi o problemu sa odobravanjem? Ili o neodgovornom odeljenju, problematičnom dobavljaču? Prepoznavanjem ponavljajućih prepreka možete razviti održiva rešenja koja ne zavise od vašeg stalnog uključivanja.

Kakvu podršku ti je potrebna?

Tradicionalno pitanje „Kakva podrška ti je potrebna od mene?“—kao što je Laura pitala Svena—iskazuje dobru nameru, ali može nenamerno ograničiti broj potencijalnih izvora pomoći. Podrška je širok pojam. Ne mora dolaziti samo od vas kao lidera. Može doći i od drugog rukovodioca, kolege iz tima, susednog sektora ili čak spoljnog saradnika.

Kada se zaposleni osećaju slobodno da traže pomoć šire, problemi se rešavaju brže, a tim stvara povezanost koja ne zavisi od direktnog menadžerskog nadzora. Ohrabrite svoj tim da razmišlja šire o resursima kojima može da se osloni.

Šta bi uradio/la da si na mom mestu?

Kada rešavate probleme umesto tima, često ne vide sav trud koji ulažete—ostajanje nakon radnog vremena, dodatne mejlove, snalaženje u internoj politici, balansiranje između opcija. To rezultira:
• Nedostatkom zahvalnosti prema onome ko rešava problem
• Nedostatkom razvoja veština kod onoga ko je problem predao

Ovo pitanje navodi zaposlenog da preuzme deo intelektualnog tereta rešavanja problema. Tražite njegovo razmišljanje i uključujete ga u proces odlučivanja.

Nedavno sam radila sa liderkom korisničke podrške koja je bila potpuno zatrpana eskalacijama koje su dolazile svakog sata. Kada je počela da pita „Šta bi ti uradio/la da si na mom mestu?“, uvidela je brojne koristi: njen tim je počeo da iznosi promišljenije ideje, imali su više strpljenja kada rešavanje potraje, i prestali su da joj donose isti problem više puta. Videli su iz prve ruke šta sve ulazi u rešavanje problema i počeli da uče kako da to rade sami.

Jedna longitudinalna studija na više od 1.000 zaposlenih u 90 timova pokazala je da lideri koji uključuju tim u donošenje odluka i zajedničko rešavanje problema beleže značajan rast u timskoj efikasnosti i angažovanosti pojedinaca tokom vremena.

Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?

Ponekad je jedini razlog što vam je problem „sleteo“ na sto taj što zaposleni nije želeo da vas iznenadi.

Zahvalite mu, a zatim pitajte: „Da li postoji još nešto što bi trebalo da znam?“—to potvrđuje otvorenu komunikaciju, dok rešavanje ostaje u njegovoj nadležnosti. Mogu vas i dalje zamoliti za pomoć, ali na njima je da to jasno zatraže.

Razlikovanje između informisanosti o problemu i preuzimanja odgovornosti za rešavanje istog je ključno. Oduprite se porivu da odmah zaronite u detalje. Osim ako vas to eksplicitno ne zamole, ne podrazumevajte da vi treba nešto da preduzmete.

. . .

Ne postoji „to-do“ lista za brigu o sebi, meditacija ili mentalni trik koji će otkloniti hronično menadžersko preopterećenje. Da biste dali svoj maksimum u najvažnijim trenucima, broj zadataka mora da se smanji.

Što češće budete koristili ovih pet pitanja, to ćete ih ređe morati postavljati. Osnaživanje tima da preuzme odgovornost je poklon za sve. Samo kada imate prostora da dišete, možete biti zaista saosećajan lider. A samo kada se zaposleni osećaju osnaženo, mogu samostalno da donose rezultate.

Svi svakodnevno donosimo mnoštvo odluka i često želimo da postupimo brzo, uveravajući sebe da brzina znači efikasnost. Ali prava efikasnost ponekad zahteva usporavanje, pažljivost, i posebno osvrtanje na odluke koje smo doneli, a koje nisu prošle kako smo se nadali. Prečesto ne želimo da trošimo vreme i mentalnu energiju vraćajući se na prošlost, posebno ako sadrži neprijatne greške. Međutim, zaustavljanje i pažljivo proučavanje tih grešaka upravo je ono što nam može pomoći da donesemo bolje odluke u budućnosti. Posmatrajte svoje prošle odluke kao skup podataka iz kojeg možete izvući uvide. One vam mogu pomoći da identifikujete pristrasnosti i pretpostavke koje vas možda koče, razvijete strategije za promenu ponašanja u budućnosti i na kraju budete sigurniji da će vaš proces dovesti do pozitivnih ishoda. Serija od šest pitanja može vam pomoći da primenite lekcije iz svojih prošlih odluka na trenutnu situaciju.

Stacey, izvršna direktorka neprofitne organizacije usmerene na energetsku efikasnost, želela je da ojača svoj tim za liderstvo kreiranjem pozicije glavnog operativnog direktora (COO). Njena prva dva pokušaja zapošljavanja za tu ulogu bila su neuspešna: Nijedan kandidat nije ostao na poslu duže od godinu dana. Ove greške bile su vremenski i resursno zahtevne.

Odlučna da nastavi dalje, Stacey je zamolila Jordana, lidera ljudskih resursa, da ponovo započne regrutaciju za poziciju glavnog operativnog direktora. Međutim, brinula se da neće moći verovati kandidatima koje Jordan identifikuje jer je on regrutovao prethodna dva kandidata koja su doživela neuspeh. Kako bi mogla biti sigurna da će ovog puta stvari biti bolje?

Radila sam kao izvršni trener sa Stacey nekoliko godina. Kada mi se obratila s ovim problemom, odmah sam je pitala kako razmišlja o promeni svog procesa zapošljavanja nakon dva neuspeha.

Njen odgovor: Ne razmišlja.

Postoji stara izreka koja kaže da je definicija ludila raditi istu stvar iznova i iznova i očekivati drugačiji rezultat. Ono što sam često viđala kod svojih klijenata jeste da se većina nas ponaša kao Stacey više nego što bismo voleli da priznamo. Delimično, ovo ponašanje proizlazi iz želje da budemo efikasni, oslanjajući se na ustaljene i uglavnom nesvesne mentalne puteve.

Takođe sam naučila u svom radu istražujući i pišući o donošenju odluka da prečesto ne želimo da trošimo vreme i mentalnu energiju vraćajući se na prošlost, posebno ako sadrži neprijatne greške. Međutim, zaustavljanje i pažljivo proučavanje tih grešaka upravo je ono što nam može pomoći da donesemo bolje odluke u budućnosti.

Posmatrajte svoje prošle odluke kao skup podataka iz kojeg možete izvući uvide. One vam mogu pomoći da identifikujete pristrasnosti i pretpostavke koje vas možda koče, razvijete strategije za promenu ponašanja u budućnosti i na kraju budete sigurniji da će vaš proces dovesti do pozitivnih ishoda.

Da biste primenili lekcije iz svojih prošlih odluka na trenutnu situaciju, preporučujem da postavite sledeća pitanja:

1. Koja je odluka s kojom se trenutno suočavate?

Prvi korak u promišljenom procesu donošenja odluka je jasno definisanje trenutnog problema koji želite rešiti. Iako ovo može zvučati jednostavno, često primećujem da ljudi preskaču ovaj korak, što može dovesti do nepotpunog ili nezadovoljavajućeg rešenja. Ponekad ljudi započinju rešavanje problema iz unutrašnjosti problema i definišu ga preusko, ili čak preskoče problem i fokusiraju se na rešenje koje bi želeli postići.

Na primer, Stacey je u početku definisala svoj problem na sledeći način: „Želim da stvorim novu poziciju glavnog operativnog direktora i zaposliti nekoga ko je kvalifikovan za tu ulogu, ko se dobro uklapa u našu organizaciju i ko će ostati na poziciji godinama.“

Međutim, ova izjava je više govorila o njenim nadama i željama. Nije se bavila stvarnim problemom koji je trebalo rešiti.

Vodilа sam Stacey da se odmakne i pogleda kontekst svoje odluke. Stacey je tada bila u stanju da identifikuje da se pravi problem odnosi na sam proces zapošljavanja: „Želim da donesem odluku o tome kako da nastavim s procesom regrutovanja i zapošljavanja za novog glavnog operativnog direktora kako bih pronašla nekoga ko je dobro kvalifikovan za tu ulogu, ko se dobro uklapa u našu organizaciju i ko će ostati na poziciji godinama.“

2. Šta je to u vezi sa trenutnom odlukom što vam izaziva stres i koji je vaš pristup za rešavanje tog stresa?

Ovo pitanje vam pomaže da smanjite neizvesnost na dva načina. Prvo, identifikovanje onoga što je neprijatno u vezi sa odlukom s kojom se suočavate donosi neizvesnost na površinu, kako biste je mogli detaljnije istražiti dok odgovarate na refleksivna pitanja. To je korisno jer stres može negativno uticati na donošenje odluka, stavljajući zahteve na naše kognitivne resurse. To, zauzvrat, može ograničiti našu sposobnost donošenja novih odluka i prilagođavanja promenama, usmeravajući mozak da pribegne rutinskom donošenju odluka.

Drugo, istraživanja sugerišu da stres može ojačati naše postojeće kognitivne pristrasnosti. Odvajanje vremena za identifikovanje određenih stresora omogućava nam da se suočimo s mentalnim prečicama i nepoželjnim pretpostavkama.

U Staceyinom slučaju, brinula se da, na osnovu dva prethodna neuspešna pokušaja zapošljavanja, neće dobiti kvalifikovane kandidate za svoju ulogu ako organizacija izvuče široku mrežu. Bila je uverena da je najbolji pristup suziti proces i „samo intervjuirati kandidate koji imaju direktno primenljive kvalifikacije i koji su već bili na toj poziciji.“

3. Koje su jedna ili dve prethodne odluke iz kojih želite učiti? Šta nije išlo dobro? Zašto mislite da nije išlo dobro?

Ne možete početi menjati bilo koje svoje ponašanje — uključujući ponašanje pri donošenju odluka — dok se ne suočite s njim. Ova pitanja vam pomažu da direktno pogledate prošle greške kako biste artikulisali šta je pošlo po zlu.

Stacey je odlučila da pažljivo ispita dve nedavne neuspešne odluke o zapošljavanju. „Naučila sam različite stvari iz svakog neuspeha“, rekla je. U prvom slučaju, zaposlila je nekoga bez relevantnog iskustva u industriji. „Pretpostavila sam da će kandidat preuzeti inicijativu da stekne iskustvo iz industrije“, rekla je. „Nije to učinio.“ Greška sa drugim kandidatom bila je što „nije bio direktan i loše je komunicirao.“

4. Iz perspektive retrospektive, koje ste pretpostavke doneli koje su mogle doprineti ishodu?

Odgovaranje na ovo pitanje daje vam priliku da izvučete lekcije iz svojih prošlih odluka. Vaši odgovori mogu vas navesti da se osećate sigurnije u vezi s nekim aspektom odluke koji vam se dopada, i da unesete promenu ako želite da nešto uradite drugačije.

Kod prethodnih zapošljavanja, Stacey je mislila da bira najbolje kandidate iz ponuđenog bazena. Tako da, kada odluke o zapošljavanju nisu bile uspešne, okrivila je širinu bazena kandidata.

Međutim, kada je pregledala svoje prethodne odluke, shvatila je da bazen nije bio pravi problem. Kod prvog zapošljavanja, Stacey je priznala da nije pitala kako će kandidat savladati industriju. „Pretpostavila sam da će, ako se prijavljuje za posao, učiniti sve što je potrebno da nauči industriju. Time što sam pretpostavila i nisam pitala, nisam sebi dala priliku da ga ispravno procenim.“

Što se tiče drugog zapošljavanja, Stacey je shvatila da je ignorisala znakove loše komunikacije. „Kada smo poslali mejl kandidatu, on je izbegavao odgovor dok nismo poslali tri puta“, rekla je. „Kada smo se konačno povezali, priznao je da nije mislio da smo ozbiljni u vezi s njim. Zanemarila sam crvene zastavice koje je taj odgovor izazvao i opet propustila šansu da ispravno procenim kandidata.“

5. Kako možete primeniti svoje učenje na trenutnu odluku s kojom se suočavate?

Ovo pitanje vam omogućava da pretvorite ono što ste naučili u uvide i akciju za bolju budućnost. Analizom i objašnjenjem problema iz prošlosti sada ste u boljoj poziciji da vidite radnje, navike i obrasce koji bi inače mogli biti nevidljivi u sadašnjosti. Ova ključna perspektiva može vam pomoći da izbegnete ponavljanje istih grešaka u budućnosti.

Nakon refleksije, Stacey je shvatila da širina bazena kandidata nije bila pravi problem. Odgovornost je takođe ležala na načinu na koji je intervjuisala i procenjivala kandidate — radnjama nad kojima je imala mnogo više kontrole i uticaja. „Pregled prošlih odluka pokazao mi je da su moje radnje doprinele lošem ishodu“, odrazila se. „Bilo je u mojoj moći da vodim dublje intervjue i bolje proveravam reference.“

6. Koje je vaše rešenje sada?

Dok odgovarate na ovo pitanje, trebalo bi da vidite svoj rast u donošenju odluka. Ispitali ste i procenili svoje misli, osećanja i ponašanje, što vam omogućava da donosite zapažanja o prošlosti koja pružaju jasnoću i uvide za nastavak u novom smeru.

Kako se pripremala za još jedan proces zapošljavanja, Stacey je odlučila da ne suzi svoj bazen kandidata samo na one koji su prethodno držali istu poziciju. Želela je da izvlači široku mrežu.

Umesto toga, napravila je dve promene u svom procesu procene. „Prvo, planiram da zamolim kandidate za detaljne specifikacije o tome kako će se prilagoditi za ulogu za koju se intervjuišu kako bih imala bolji uvid u njihovo razumevanje pozicije, njihove veštine i njihovu posvećenost uspehu u toj ulozi“, rekla je. „Drugo, temeljno ću proveravati reference u vezi sa snagama, ograničenjima i uklopljenošću kandidata u našu organizaciju.“

. . .

Pisala sam opširno o tome kako strateška zaustavljanja mogu omogućiti da iskopamo podatke iz svoje prošlosti kako bismo krenuli napred sa odlukama pažljivije i efikasnije. Ovaj skup pitanja može vam dati akcioni plan za donošenje odluka s većom sigurnošću.

Stacey je bila toliko iznenađena koliko brzo je stekla uvid u svoje donošenje odluka da je podelila pitanja i svoje odgovore sa kolegom iz ljudskih resursa, Jordanom, koji je napravio prilagođavanja u procesu intervjua. Sada se od glavnih kandidata traži da napišu detalje o tome kako će ispuniti svoju novu ulogu i odgovornosti, a sve reference se u potpunosti proveravaju. Rezultat je da je najnovije zapošljavanje Stacey — osoba koja nikada ranije nije bila COO — nedavno proslavila uspešnu godišnjicu u organizaciji.

Svi svakodnevno donosimo mnoštvo odluka i često želimo da postupimo brzo, uveravajući sebe da brzina znači efikasnost. Ali prava efikasnost ponekad zahteva usporavanje, pažljivost, i posebno osvrtanje na odluke koje smo doneli, a koje nisu prošle kako smo se nadali.

Greška je samo greška ako iz nje ništa ne naučimo. Kada odvojimo vreme da učimo iz prošlih odluka, ta prošla žaljenja i razočaranja postaju stepenice ka boljoj budućnosti.

Navigacija u odnosu sa menadžerom kojeg percipirate kao neefikasnog ili nedovoljno kvalifikovanog može biti zastrašujuća, ali može biti i katalizator za lični razvoj. Umesto da dozvolite da frustracija erodira vaš angažman i produktivnost, preusmerite fokus na ono što možete da kontrolišete. Možda nemate kontrolu nad tim kome se izveštavate, ali možete da kontrolišete uverenja, pretpostavke i narative koje kreirate u vezi sa situacijom, kao i uticaj vašeg ponašanja na ljude oko vas. Serija od šest koraka može vam pomoći da promenite dinamiku: 1) Reflektujte o tome šta vas zaista muči; 2) Preuzmite odgovornost za svoj deo; 3) Povežite se sa svojim vrednostima; 4) Ponovno oblikujte priču koju pričate sebi; 5) Otvorite dijalog sa vašim menadžerom; i 6) Budite deo rešenja. Ako, nakon iskrenog razgovora sa sobom i vašim menadžerom, i dalje verujete da je on osnovni problem, možda je vreme da krenete dalje.

Džon, talentovani izvršni direktor u brzo rastućoj tehnološkoj kompaniji, sedeo je naspram Luisa na sesiji koučinga, žaleći se na svog menadžera. „On ne razume naše projekte, nema tehničku stručnost ili strateški viziju, i više deluje kao prepreka nego kao lider“, rekao je, a njegova frustracija je bila očigledna. Džon je bio uveren da je njegov menadžer van kontakta i da ne dodaje vrednost.

Džonovo gađenje nije bilo samo lično ne sviđanje; to je bio nedostatak poštovanja koji je uticao na njegovu motivaciju i dinamiku tima. Ova situacija je česta. U našoj praksi koučinga sreli smo profesionalce u sličnim okolnostima koji se bore da vole, poštuju ili pronađu vrednost u svojim menadžerima. Kao Džon, oni mogu da percipiraju nesposobnost ili neefikasnost. Ponekad osećaju pretnju ulogom ili autoritetom menadžera. U drugim slučajevima postoji kulturna ili vrednosna neslaganja.

Ova osećanja mogu doneti ozbiljne posledice. Kada odbacite, umanjite ili ne poštujete svog menadžera, često ste vi ti koji plaćate cenu u smislu kredibiliteta, reputacije i produktivnosti, kao što je to iskusila Šari*, bivša klijentkinja Sare. Nakon što je počela da dovodi u pitanje kompetenciju svog novog menadžera, Šari je aktivno postala nezainteresovana, povukla se, delila minimalne informacije o radu svog tima i obavljala više zadataka tokom sastanaka. Tamo gde je prethodno bila viđena kao zvezda u usponu pod prethodnim menadžerom, liderstvo je počelo da preispituje njen doprinos i da se pita da li je ona neko ko može da pomogne u vođenju organizacije u budućnost.

Strategije za suočavanje sa izazovima

Ako se nalazite u sličnoj situaciji kao Šari ili Džon, savetujemo da preduzmete proaktivne korake kako biste promenili dinamiku. Možda nemate kontrolu nad tim kome se izveštavate, ali možete da kontrolišete uverenja, pretpostavke i narative koje kreirate u vezi sa situacijom, kao i uticaj vašeg ponašanja na ljude oko vas.

Reflektujte o tome šta vas zaista muči

Ljudi ponekad pogrešno pretpostavljaju da druge osobe (npr. njihov menadžer) ili situacije (npr. struktura izveštavanja) treba da se promene kako bi bili produktivni, angažovani i saradnici. Ovo je zabluda koja vas stavlja u mentalitet žrtve. I dalje možete obavljati dobar posao, bez obzira da li volite svog direktnog menadžera ili ne.

Ako ste frustrirani ili gubite poštovanje prema svom menadžeru, naš prvi savet je da se zaustavite i reflektujete. Jasno definišite šta vas zaista muči. Pogledajte dublje od „On ne dodaje vrednost“. Zapitajte se:

• Da li je ovo problem sa zadatkom (ne slažem se sa načinom na koji oni rade stvari) ili je to problem sa ličnostima (ne sviđa mi se njihov stil)?
• Da li je moj menadžer zaista nesposoban ili se samo razlikuje od onoga što sam očekivao od lidera?
• Na koji način se osećam ugroženo, nezapaženo ili zanemareno?

Odgovarajte iskreno — čak i ako uvidi o sebi nisu naročito laskavi. Sa jasnoćom oko korena problema, bićete bolje pozicionirani da identifikujete sledeće korake.

Preuzmite odgovornost za svoj deo

Retko kada su situacije potpuno jednostrane. Emocionalno zreli lideri imaju sposobnost da prepoznaju i preuzmu odgovornost za svoj deo u dinamici. Na primer, ako primete da reaguju defanzivno tokom sastanaka sa svojim menadžerom, emocionalno zreo lider će prepoznati da ovo ponašanje ima posledice po odnos.

Pozivamo klijente da pogledaju kako oni sami mogu doprineti situaciji postavljanjem sledećih pitanja:

• Koje sam akcije preduzeo koje su pogoršale izazove sa svojim menadžerom?
• Koja je moja odgovornost u ovoj situaciji?
• Šta mi košta moja otpora prema lideru?

Povežite se sa svojim vrednostima

Naše lične vrednosti stvaraju okvir za to kako se ponašamo na radnom mestu. One podržavaju naše donošenje odluka, vode nas kroz karijeru i pomažu drugima da razumeju za šta se zalažemo.

Ponekad sukobi vrednosti stoje u osnovi izazovnih odnosa. Na primer, zamislite da cenite transparentnost i otvorenu komunikaciju, ali vaš menadžer često zanemaruje deljenje informacija ili donosi odluke bez konsultacije sa timom. Ovo može delovati kao značajno neslaganje sa vašim vrednostima.

Ako mislite da je sukob vrednosti u osnovi vaših problema sa menadžerom, možete identifikovati specifična područja koja vam deluju najizazovnije i preduzeti odgovarajuće akcije. Pitajte se:

• Koje su moje osnovne vrednosti?
• Gde moje vrednosti nisu poštovane?
• Kako mogu uskladiti svoje akcije sa svojim vrednostima u ovoj situaciji?

Kada je Džon reflektovao o svom odnosu sa menadžerom, shvatio je da su njegova nesigurnost i očekivanja bili u osnovi njegovih frustracija. „Kada sam preuzeo odgovornost za svoje odgovore i uskladio svoje akcije sa svojim vrednostima, uspeo sam da vidim vrednost svog menadžera, umesto da tražim samo njegove nedostatke“, rekao je. „Ova promena je poboljšala naš radni odnos i pomogla mi da razvijem veću otpornost i prilagodljivost.“

Ponovno oblikujte priču koju pričate sebi

Možda se ne slažete sa hijerarhijom izveštavanja. Ipak, možete promeniti svoj pogled i unutrašnji narativ.

Pokušajte da pronađete mesta u kojima su razlike sa vašim menadžerom komplementarne ili identifikujte načine na koje ste jedinstveno kvalifikovani da podržite svog lidera. Na primer, možete pomoći da olakšate njihov prelaz ako su novi, tako što ćete ih uputiti na industriju, navigirati kroz organizacionu kulturu ili podeliti uvide u dinamiku tima. Pitanja koja treba razmisliti:

• Na koji način se moje veštine razlikuju od veština mog menadžera i kako mogu iskoristiti te razlike kako bih stvorio kohezivniji tim?
• Koje izazove moj menadžer doživljava i kako moje iskustvo može da im pomogne da ih prevaziđu?
• U kojim područjima mogu proaktivno ponuditi podršku gde moj menadžer možda još nije potpuno upoznat ili vešt?

Kada pronađete zajednički osnov sa vašim menadžerom, povećavate produktivnost i poboljšavate odnos, kao i smanjujete nivo stresa. Identifikujte šta vaš menadžer doprinosi timu što je jedinstveno.

Otvorite dijalog sa vašim menadžerom

Kada dolazite iz pozicije u kojoj smatrate da vaš menadžer ne dodaje vrednost, možda nećete biti skloni da iznesete svoje brige. Ipak, postoji korist od razgovora o prirodi odnosa. Najvažnije je da imate priliku da se založite za ono što vam je važno u odnosu i pronađete zajednički jezik.

Umesto da kreirate unutrašnju priču o odnosu, uključite se u razgovor o svojim brigama, o tome kako volite da radite, o vašim motivatorima i bilo čemu drugom što doprinosi vašem angažmanu. Kada kontrolišete narativ, možete uticati na ishod.

Na primer, možete otvoriti razgovor sa:

Primetio/la sam da postoji vreme kada nismo na istoj strani, i želeo/la bih da pronađemo načine da bolje sarađujemo. Da li bi bili voljni da razgovaramo kako bismo osigurali da ispunjavamo međusobne potrebe?

Ako vaš menadžer pristane na razgovor, evo nekoliko pitanja sa kojima možete početi:

• Kako možemo da sarađujemo?
• U kojim oblastima se slažemo?
• Koji su naši lični uslovi u ovom odnosu?

Budite deo rešenja

Bez obzira da li je vaš lider nov i nasleđuje tim, ili je već neko vreme na toj poziciji, oni procenjuju svakog člana tima ne samo prema veštinama, već i prema stavu. Pogledajte šire od svakodnevnih frustracija i razmislite kako vaše ponašanje doprinosi vašem liderstvu i doprinosu koji želite da napravite. Ovo će vam pomoći da povećate svoj uticaj, promovišete pozitivnu atmosferu i kreirate poslovnu vrednost.

Pitanja koja vam mogu pomoći da pređete na proaktivniji stav su:

• Šta ja doprinosim timu trenutno?
• Kakav uticaj moje akcije imaju na ostatak tima ili moj brend?
• Kako mogu da poboljšam kolektivni uspeh tima i/ili mog menadžera?

Kada smo počeli da pišemo ovaj članak, razgovarali smo sa Šari, koja je podelila ključni uvid koji joj je pomogao da promeni svoj način razmišljanja. „Bila sam toliko fokusirana na to šta moj novi menadžer ne radi, da sam počela da se povlačim od svog tima“, rekla je. „Na kraju sam shvatila da sam, povlačenjem, samo pogoršala problem o kojem sam se žalila. Kada sam preusmerila svoj fokus na to kako mogu da mu pomognem, stvari su postale mnogo lakše. Priznajem, ovo je bilo lakše nekim danima nego drugim, ali promena u razmišljanju poboljšala je moje blagostanje, interakcije sa timom i moj odnos sa menadžerom.“

Ako i dalje verujete da je vaš menadžer osnovni problem nakon iskrenog razgovora sa sobom i kritičkih razgovora sa menadžerom, razmislite o sledećim koracima.

• Potražite podršku: Pitajte poverljive kolege i mentore za savet, obratite se kouču ili se povežite sa HR-om kako biste pristupili situaciji sa fokusom na rešenja.

• Procene opcije: Ako se situacija ne poboljša, možda je vreme da obavite kritičan razgovor sa sobom i razmislite da li je ostanak na trenutnoj poziciji koristan za vašu karijeru i blagostanje. Možda je najbolje rešenje da krenete dalje.

. . .

Navigacija u odnosu sa menadžerom kojeg percipirate kao neefikasnog ili nedovoljno kvalifikovanog može biti zastrašujuća, ali takođe može biti katalizator za rast. Umesto da dozvolite da frustracija erodira vaš angažman i produktivnost, preusmerite fokus na ono što možete da kontrolišete: vaš način razmišljanja, vaše akcije i vaš uticaj.

Odabirom da sarađujete umesto da se opirete, možete sačuvati svoj kredibilitet, odnose i buduće prilike u tom procesu. Pravo liderstvo ne uključuje savršenog menadžera — radi se o tome kako reagujete kada stvari ne idu po planu. Suočavanje sa izazovima i korišćenje njih kao prilika za rast povećaće vašu sposobnost da se nosite sa, pa čak i napredujete u manje idealnim okolnostima.

Nakon odmora, može biti primamljivo preterivati s radom u nameri da nadoknadite „izgubljeno“ vreme ili da pokušate da ubrzate proces vraćanja na uobičajenu brzinu. Ponekad, želja za preteranim radom proizilazi iz dobronamernog napora da olakšate članovima tima dodatni posao koji su obavljali umesto vas ili iz želje da pokažete da, iako ste bili odsutni, vaša posvećenost ostaje visoka i da i dalje imate vrednost za organizaciju. Bez obzira na motivaciju za preterani rad nakon odmora, to može dovesti do osciliranja između krajnosti i povećati stres, čime se zapravo narušava vaša sposobnost da se uhvatite u koštac s obavezama. Kako zadržati sve prednosti oporavka od rada i odupreti se želji da se odmah vratite u ritam? Autori nude nekoliko strategija.

Kako se leto bliži kraju, a mnogi naši klijenti za coaching i istraživači se vraćaju s odmora, primetili smo povećanu anksioznost vezanu za povratak na posao. Kao što je to opisala jedna klijentkinja, „Lesli“:

Povratak s odmora gotovo čini da ne vredi. Za mene je to kao da se psihološki ubrzavam s brzine krstarenja od 30 kilometara na sat na brzinu od 80 kako bih mogla da pregledam svoj inbox, nadoknadim sve sastanke koje sam propustila i ponovo se povežem sa zapostavljenim klijentima. A to dolazi uz osećaj krivice što sam preterano opteretila svoj tim dok su me pokrivali.

Lako je reagovati na ove intenzivne osećaje na način na koji je to uradila i Lesli, bacanjem sebe u preterani rad, prekomernu kompenzaciju i postizanje više čim isključite automatski odgovor za odsustvovanje – posebno u radnim kulturama koje ne podstiču baš odmore.

Međutim, postoji zdraviji i uravnoteženiji pristup koji vam može pomoći da se postepeno vratite u svoju rutinu, a da pritom ne izgubite sve prednosti smanjenja stresa i poboljšanja performansi koje donosi odvajanje od posla.

Odmor je neophodan

Prvo, hajde da budemo jasni da uzimanje redovnih pauza kako biste se resetovali i oporavili od stresa na poslu (što istraživači nazivaju oporavkom od rada) nije „luksuz“ – to je ključno za održivu produktivnost i rast. Baš kao što sportisti redovno uzimaju periode odmora i oporavka kako bi pružili svoj najbolji performans i izbegli povrede, i radnicima je potrebno vreme van posla da se oporave od napora i obnove fizičku i mentalnu energiju.

Istraživanja pokazuju da oni koji ne koriste priliku za odmor, ponovno punjenje i oporavak imaju veći rizik od iscrpljenosti, niske motivacije, loše produktivnosti i sagorevanja, dok oni koji redovno praktikuju periode oporavka imaju bolji san, veće zadovoljstvo poslom, veću angažovanost i bolje poslovne performanse. Ljudsko telo i mozak jednostavno nisu napravljeni da podnose hronični stres, a postoji mnogo dokaza koji pokazuju da se isključivanjem od zahteva i pritisaka na poslu ne samo smanjuje stres, već i povećava produktivnost i podstiče kreativnost. Čak i kratki odmori tokom radnog dana, kao što su istezanje, duboko disanje ili izlazak na svež vazduh, mogu prekinuti ciklus stresa i vratiti vas na osnovni nivo.

Ipak, uprkos očiglednim prednostima odsustva posla, gotovo polovina američkih radnika ne koristi sav plaćeni odmor koji im poslodavac nudi. Glavni razlozi za to su brige da će zaostati u poslu ili da će odmor štetiti njihovim šansama za napredovanje ili čak povećati rizik od gubitka posla, kao i osećaj krivice prema kolegama koji moraju preuzeti dodatni posao.

Ovo su osećaji koje često čujemo, uključujući i naše klijente, koji često izražavaju strah od gubitka zamaha ako se udalje od posla. Deo naše uloge kao izvršnih koučeva je osnaživanje klijenata da ulažu u sebe i svoje performanse kroz praksu redovnog oporavka od rada.

Otpor prekomernom radu nakon odmora

Nakon odmora, može biti primamljivo preterivati s radom u nameri da nadoknadite „izgubljeno“ vreme ili da pokušate da se brzo vratite na uobičajeni ritam. Ponekad, želja za preteranim radom proizilazi iz dobronamernog napora da olakšate članovima tima dodatni posao koji su obavljali umesto vas ili iz želje da pokažete da, iako ste bili odsutni, vaša  posvećenost ostaje visoka i da i dalje imate vrednost za organizaciju.

Bez obzira na motivaciju za prekomernim radom nakon odmora, to može dovesti do osciliranja između krajnosti i povećati stres, čime se zapravo narušava vaša sposobnost da se uhvatite u koštac s obavezama. Kako zadržati sve prednosti oporavka od rada i odupreti se želji da odmah ponovo započnete sa radom? Evo nekih strategija koje su pomogle našim istraživačima i klijentima:

Pređite na mentalitet performansi.

Visoke performanse i dovoljan oporavak nisu trebali da funkcionišu odvojeno, ali u korporativnom svetu se obično naglašava performansa dok se oporavak zanemaruje. Umesto da vreme van posla tretirate kao poslednju opciju tek nakon što ste iscrpljeni i neefikasni ili kao posebnu nagradu kada završite sve zadatke sa liste, možete uzeti primer od vrhunskih sportista i uključiti oporavak od rada kao ključnu komponentu strategije visokih performansi. Oporavak od rada najbolje funkcioniše kada se praktikuje redovno i dosledno.

Sprečite ili ublažite „šok povratka“

„Šok povratka“ odnosi se na osećaj dezorijentacije koji osećate kada se prebacujete sa mesta mira i ravnoteže na mesto koje vas uvlači u metež i haos. To možete sprečiti korišćenjem bafera. Zakazivanjem slobodnog dana između povratka s odmora i povratka na posao možete se mentalno i fizički pripremiti za promenu okoline. Održavanje lakog rasporeda odmah nakon povratka omogućiće vam da se ponovo prilagodite i izbegnete preterani rad. Na primer, jedan od naših klijenata ima dvodnevni bafer „bez sastanaka“ nakon povratka.

Ponesite deo čarolije odmora sa sobom

Šta je tačno tokom vašeg perioda oporavka pomoglo da se opustite i osećate više kao sami? Da li je to bilo vežbanje, ponovno povezivanje s voljenima, umetnička aktivnost ili hobi koji zanemarujete tokom radne nedelje? Jednostavno uživanje u neplaniranom slobodnom vremenu? Koliko je god moguće, uključite ove aktivnosti i uslove u svoju redovnu nedeljnu rutinu. Zapamtite, čak i kratki odmori tokom radnog dana, kao što su istezanje, duboko disanje ili izlazak na svež vazduh, mogu napraviti razliku.

Pre nego što pristanete na nove zahteve po povratku na posao, razmislite o tome šta vas sprečava da kažete ne

Da li se brinete da nećete biti prepoznati, nagrađeni ili unapređeni? Ako je tako, zaustavite se, udahnite i proverite svoje pretpostavke. Moguće je da možete dobiti prepoznavanje i nagrade koje tražite bez preteranih obaveza i žrtvovanja sopstvenog zdravlja i blagostanja. Ako ne možete identifikovati problematična područja – ili ako vam je potrebna pomoć u pronalaženju rešenja – razmislite o saradnji s koučem.

Pregledajte, komunicirajte i održavajte svoje granice

Povratak sa perioda oporavka je odlično vreme za pregled i osvežavanje vaših radnih granica. Obavestite sve kada ćete i kada nećete biti dostupni za posao, a ako zahtevi počnu da prelaze granice vaše uloge ili vašeg nivoa udobnosti, razgovarajte s rukovodstvom o promeni odgovornosti ili pokušajte delegiranje. Granice treba da pomognu da se definišu očekivanja drugih prema vašoj ulozi i da zaštite vaše vreme van posla i omoguće vam da se mentalno odvojite od posla.

Napustite toksično radno okruženje koje odbija vreme za odmor ili nagrađuje zaposlene za prekomerne sate i samopožrtvovanje

Ovakvo nezdravo radno okruženje može vas dovesti do iscrpljenosti i sagorevanja. Ako ne možete odmah da odete, počnite da stvarate strategiju za napuštanje.

Sprečavanje želje za prekomernim radom pre odmora

Sledeći put kada planirate da uzmete slobodne dane, unapred pokušajte da olakšate budućem sebi. Nedeljama pre nego što odete, dogovorite se ko će preuzeti vaše odgovornosti tokom vašeg odsustva i uključite njihove kontakt informacije u svoju poruku o odsustvu. Postavite jasna očekivanja kada i da li treba da budete kontaktirani tokom odmora. Unapred strukturirakte rutinu za povratak kako biste se lakše vratili na posao. Na kraju, razmislite o sprovođenju premortema pre nego što konačno završite svoje planove. Koje specifične izazove ili neuspehe možete očekivati ili zamisliti? Koji su njihovi glavni uzroci? Šta još nije bilo uključeno? I na kraju, koje dodatne preventivne korake možete sada preduzeti? Ovaj jednostavan, ali moćan proces pomaže dodatno da se unapredi planiranje pre odmora i može sprečiti većinu problema po povratku.

. . .

Periodični odmor od posla je jedan od najboljih načina da se osigura održavanje energije i produktivnosti. Sa nekim planiranjem pre vremena koje provodite van posla i razumnim ograničenjima nakon povratka, možete doneti sve prednosti smanjenja stresa koje donosi oporavak od rada sa sobom.