Kompanije ulažu ogromna sredstva u veštačku inteligenciju, ali mnoge i dalje ulažu napor da ta ulaganja pretoče u merljive poslovne rezultate. Jedan od razloga jeste to što zanemaruju „srednju kancelariju” (middle office), gde poslovi poput pregleda ugovora, usklađenosti s propisima, upravljanja rizicima i obrade obaveza prema dobavljačima i dalje zahtevaju visok nivo ljudskog rasuđivanja. Istraživanja kompanija Accenture i Google ukazuju na to da se upravo tu kriju neke od najvećih kratkoročnih prilika. Kompanije ih mogu iskoristiti tako što će identifikovati procese u kojima se teški slučajevi i dalje prebacuju stručnjacima, izgraditi AI sisteme koji uče od tih stručnjaka tokom samog rada i meriti da li veštačka inteligencija zaista smanjuje broj takvih eskalacija. Poslednji korak jeste da se osigura da se ušteđeno vreme pametno iskoristi, omogućavajući stručnjacima da se posvete kompleksnim odlukama, odnosima s klijentima i poslovima veće vrednosti.

Nedavni podaci o primeni veštačke inteligencije otkrili su otrežnjujući paradoks. Ekonomisti koji su povezali opsežne ankete o primeni tehnologije sa zvaničnim evidencijama o platama otkrili su da, iako je većina poslodavaca uvela AI alate u oblastima gde bi uticaj trebalo da bude najveći, efekat na zarade i radne sate nakon dve godine statistički se nije razlikovao od nule. Uprkos sposobnoj tehnologiji i tvrdnjama zaposlenih o rastu produktivnosti, obećane koristi nisu se odrazile na finansijski rezultat.

Zašto? Istraživači su ustanovili da je vreme koje su alati uštedeli „pojeo” rad neophodan za njihovo funkcionisanje. Zaposleni su svoje „oslobođeno” vreme provodili reagujući na izlazne rezultate modela i ručno ih povezujući sa postojećim sistemima i odlukama. Dobici se nikada nisu manifestovali kroz profit ili vraćene radne sate zato što modeli nisu bili istinski integrisani. Kompanijama je nedostajala integracija koja alate pretvara u konkretne rezultate.

Na osnovu analiza sprovedenih kroz različite industrije i strukturisanih eksperimenata u realnim operacijama tokom protekle godine, timovi kompanija Accenture i Google identifikovali su četiri koraka koje vodeće kompanije preduzimaju kako bi premostile jaz između implementacije i koristi, te transformisale poslove srednje kancelarije. Ovaj jaz između usvajanja i stvarne koristi najširi je i najskuplji upravo u srednjoj kancelariji – domenu koji se često previđa, a nalazi se između funkcija direktno okrenutih klijentima (front office) i rutinske administracije u pozadini (back office). Tu kompanije rešavaju nestandardne zadatke s velikim brojem izuzetaka, kao što su revizija ugovora, upravljanje rizikom i usklađenost poslovanja. Odluke se često oslanjaju na ljudsko prosuđivanje kako bi se razrešile nejasnoće usled promena poslovnih okolnosti. S obzirom na to da srednja kancelarija obuhvata više od četiri od deset radnih sati kroz 18 industrija, ona predstavlja najveći pojedinačni sloj rada u preduzeću i jedan od najvećih neiskorišćenih izvora vrednosti za primenu veštačke inteligencije.

Ipak, većina strategija za primenu veštačke inteligencije preskače sa pozadinske administracije, gde je automatizacija već zrela a marginalni dobici sve manji, direktno na ambiciozne projekte u prodaji i radu sa klijentima, kao što su dinamičko određivanje cena ili sklapanje poslova uz pomoć AI-ja – čija isplativost uvek deluje bar godinu dana daleko. Srednja kancelarija, koja nosi najveći deo posla i nudi najbrže krupne povrate, biva zapostavljena.

To je greška. Ključ za prevazilaženje jaza između usvajanja i koristi leži u unapređenju integracije inteligencije: poslu pretvaranja sposobnog modela u profitabilan model kroz njegovo direktno ugrađivanje u način na koji se odluke zapravo donose. Rezultati mogu biti impresivni. Na primer, u eksperimentu uživo koji smo sproveli, poboljšanje integracije inteligencije u tipičnom toku posla srednje kancelarije podiglo je opštu uspešnost sa 42 na 80 procenata. Rešavanje najtežih slučajeva poraslo je sa 36 na 99 procenata, dok su stručnjaci oslobođeni za poslove veće vrednosti. Da bi vaša organizacija postigla bolje performanse procesa i omogućila ljudima da se posvete zadacima veće vrednosti, preporučujemo sledeća četiri koraka.

1. Otkrijte procese koji su automatizovani samo na papiru

Takvi procesi besprekorno obrađuju jednostavne slučajeve, dok svaki težak problem prosleđuju vašim stručnjacima. Postavite sebi sledeće pitanje: kada se AI susretne sa izuzetkom koji je regulisan nepisanim pravilom, da li uspeva da ga reši ili ga eskalira čoveku? Ako ga eskalira, nalazite se na samom početku transformacije srednje kancelarije, bez obzira na to koliko ste pozadinskih procesa prethodno automatizovali.

Kroz takvo preispitivanje procesa možete izraditi sopstvenu mapu izuzetaka. Ocenite procese prema učestalosti izuzetaka i ceni njihove eskalacije, a ne samo prema obimu transakcija. Fokusirajte se na procese u kojima se izuzeci gomilaju i gde svaki od njih završava na stolu viših rukovodilaca ili eksperata. Istraživanje pokazuje da se gotovo četvrtina odluka u srednjoj kancelariji oslanja na rasuđivanje koje nijedan pisani pravilnik ne obuhvata u potpunosti. Upravo te odluke koče AI, ali u njima leži i vrednost koju vredi povratiti.

2. Izaberite jedan proces i izgradite sistem koji uči u realnom vremenu

Oduprite se potrebi da započnete glamurozan projekat u front office-u. Umesto toga, iskoristite kriterijume iz prvog koraka da izaberete jedan proces sa jasnim signalima upozorenja: visok nivo izuzetaka, skupa eskalacija i logika odlučivanja koja postoji samo u glavama zaposlenih. Zatim gradite sistem koji uči tokom samog rada, a ne samo pre puštanja u rad.

Mehanizam je ovde presudan. Kada je naš pilot sistem naišao na fakturu koju nije mogao samostalno da obradi, zabeležio je sve prateće okolnosti i uputio iskusnom menadžeru precizno pitanje, umesto da tiho zakaže ili jednostavno prosledi ceo slučaj. Odgovor stručnjaka pretočen je u pravilo za višekratnu upotrebu i primenjen na svaki naredni sličan slučaj. To nazivamo „učenjem na primeru jednog slučaja”. Jedna jedina ispravka, umesto hiljada označenih primera koje zahteva konvencionalno mašinsko učenje, bila je dovoljna da se generalizuje cela klasa izuzetaka.

Razmotrite uticaj ovog pristupa na realnu odluku. U jednom analiziranom slučaju stigle su dve gotovo identične fakture za istu narudžbenicu. Jedna je bila legitimna, pozivajući se na važeće odobrenje rukovodstva da matična kompanija fakturiše na osnovu ugovora zavisnog preduzeća. Druga je bila greška: isti iznosi, iste stavke, ali je u ovlašćenju naveden pogrešan pravni subjekt. Čak i iskusan revizor pod pritiskom obima posla može da previdi takve razlike, dok ih klasična automatizacija, koja prati poklapanje polja, redovno propušta. Nakon samo jednog objašnjenja stručnjaka, sistem je naučio da razlikuje ove dve situacije i primenio to razlikovanje na hiljade budućih slučajeva.

Isti princip se potvrdio u praksi jedne velike azijske banke. Ona je zamenila sistem za praćenje pranja novca zasnovan na krutim pravilima, koji je proizvodio ogroman broj lažnih uzbuna, sistemom koji uči iz sopstvenih podataka. Taj sistem sada prepoznaje dva do četiri puta više stvarnih finansijskih malverzacija, dok je broj lažnih upozorenja smanjen za oko 60 procenata, što omogućava istražiteljima da se posvete slučajevima koji su zaista važni. Stručnjaci prestaju da budu kontrolori koji pregledaju svaki izlazni podatak i postaju predavači koji nepisana pravila definišu samo jednom.

3. Primenite metrike koje dokazuju stvaran povrat ulaganja

Ne možete znati da li ste uspeli ako merite isključivo sirovu stopu automatizacije. Definišite uspeh kroz stopu rešavanja izuzetaka i smanjenje broja eskalacija, i utvrdite polaznu osnovu pre implementacije kako bi napredak bio merljiv. Takođe pratite radne sate iskusnih stručnjaka koje je sistem oslobodio i da li su oni zaista preusmereni na zadatke više vrednosti. Merenje samo brzine jeste merenje tek polovine onoga što integracija inteligencije donosi. Čuvajte se brzine koja prikriva lošiji kvalitet odluka.

Pogledajmo obradu obaveza prema dobavljačima, proces srednje kancelarije koji smo detaljno proučavali. Anketa sprovedena među više od 200 direktora finansija pokazala je da tipičnoj B2B organizaciji treba 17,4 dana i 12,88 dolara za odobrenje jedne fakture – usko grlo koje može narušiti odnose sa dobavljačima i ugroziti uvid u tokove gotovine u realnom vremenu. Nasuprot tome, vodeće organizacije koje koriste napredni AI istu fakturu obrađuju za 3,1 dan po ceni od 2,78 dolara, što predstavlja smanjenje vremena za 82 procenta i troškova za 78 procenata. Stopa izuzetaka pri obradi faktura pala je sa 22 na 9 procenata. Brzina i tačnost su rasle zajedno, bez međusobnog kompromisa.

Da bi nova sposobnost sistema bila dugoročna, zahtevajte poreklo pravila: svako pravilo mora biti sledljivo do interakcije sa stručnjakom koja ga je stvorila. Pre puštanja u rad, testirajte svako novo pravilo na poznatom ispravnom i poznatom neispravnom primeru. Pomenuta banka je izgradila sistem za otkrivanje pranja novca koji pruža objašnjive ocene rizika podložne reviziji, što je neophodan nivo transparentnosti za procese visokog rizika.

4. Usmerite stručnjake na zadatke koje AI ne može da obavi

Unapređena integracija inteligencije vraća dragoceno vreme vašim najskupljim kadrovima. Svesno odlučite gde će to vreme biti usmereno, inače će se tiho rasuti na sporedne poslove, čime gubite jednu od najvećih prednosti.

Uzmimo primer velikog hipotekarnog poverioca. Ta kompanija mesečno obradi preko 1,5 miliona dokumenata. Do skora su procenitelji kredita veći deo radnog vremena provodili sortirajući ih i pregledajući. Danas AI platforma automatski prepoznaje gotovo 70 procenata tih dokumenata i izdvaja podatke, štedeći proceniteljima više od 5.000 sati mesečno, uz još 4.000 sati ušteđenih na ručnom unosu.

Međutim, još veći dobitak proistekao je iz preusmeravanja pažnje procenitelja na znatno vrednije poslove. Umesto klasifikovanja platnih listića i prepisivanja podataka iz bankarskih izvoda, oni se sada fokusiraju na zahteve koji zaista traže ljudsku procenu: usklađivanje neujednačenih prihoda preduzetnika, vaganje neuobičajene kreditne istorije i rešavanje slučajeva koje šablonski upitnik ne može da obuhvati. Nekada im je sortiranje dokumentacije oduzimalo dane, a upravo je rešavanje teških predmeta prostor gde njihovo znanje stvara stvarnu vrednost.

Na primer, jedna evropska energetska kompanija obezbedila je svom pravnom timu AI asistenta za bazu ugovora i sudsku praksu, integrisanog u alate koje pravnici već koriste, a prihvatilo ga je čak 96 procenata odeljenja. Dok su nekada provodili sate u pretraživanju ugovora i izradi rutinskih nacrta, pravnici sada taj deo poveravaju asistentu, a sopstveno vreme ulažu u pregovaračke strategije i procene rizika koje jedino čovek može valjano da donese.

Nedavna studija instituta MIT pokazala je da kada automatizacija preuzme rutinske segmente posla, preostali zadaci se koncentrišu oko ekspertize koju je teže zameniti, pri čemu njena ekonomska vrednost raste. Kada je softver preuzeo osnovna računanja u knjigovodstvu, profesija je postala znatno bolje plaćena, sa realnim rastom zarada od skoro 40 procenata tokom proteklih decenija. Oslobođeni pregledanja izuzetaka, vaši stručnjaci prelaze na kompleksne poslove zasnovane na građenju odnosa – oblasti u kojima je veštačka inteligencija danas najmanje delotvorna.

Izgradite budućnost u središtu poslovanja

Lideri koji su nezadovoljni povratom ulaganja u veštačku inteligenciju traže odgovore na pogrešnim mestima. Srednja kancelarija je daleko od dosadnog međuprostora; ona nosi najveće dostižne prinose u ovom trenutku i predstavlja poligon gde gradite sposobnost rešavanja izuzetaka, što je preduslov za sve ambicije u direktnom radu s klijentima.

Put do stvarne vrednosti AI-ja vodi kroz srednju kancelariju. Ukoliko zanemarite njene složene radne tokove, vaš sledeći transformativni projekat naslediće slabosti umesto snage. Nasuprot tome, fokus na ovu zapostavljenu sferu može doneti masivne i trenutne rezultate. Pobednička primena jeste ona u kojoj se povrat investicije zaista materijalizuje, a organizacija na naredne projekte stupa oslanjajući se na sopstvene, proverene temelje, sa stručnjacima koji vode proces i čije znanje raste umesto da bledi.

Danas pojedinac, osnažen veštačkom inteligencijom, može — uz veoma niske troškove — brzo i paralelno da obavlja mnoge aktivnosti neophodne za pokretanje startapa: generisanje ideja za proizvode, simuliranje intervjua sa kupcima, izradu prototipova proizvoda i kreiranje veb-sajtova, logotipa i drugih digitalnih ponuda. Za razliku od koncepta „lean startup“ (vitki startap), ovaj novi model podržan veštačkom inteligencijom naziva se „preduzetništvo obilja“. Glavni pokretač ove promene je veštačka inteligencija, koja je drastično smanjila ograničenja u pogledu resursa povezanih sa informacijama, kao što su pristup stručnosti i podacima, kao i resursa povezanih sa radnom snagom, poput onih koji se koriste za generisanje ideja, sprovođenje analiza ili izvršavanje zadataka. Uprkos snazi i rastu preduzetništva zasnovanog na obilju koje donosi veštačka inteligencija, postoji nekoliko izazova sa kojima se ovaj pokret i njegove pristalice moraju suočiti, uključujući iluziju napretka, dodvoravanje algoritama i komoditizaciju startap ideja. Iako generativna veštačka inteligencija može pružiti mnoštvo stručnog znanja o gotovo svakoj temi i napisati kôd na zahtev, to ne znači da preduzetnicima više nije potrebna stručnost. Kako za preduzetnike, tako i za etablirane kompanije, izazov više nije jednostavno sticanje pristupa oskudnim resursima, već učenje kako da se organizuju oni koji su u obilju.

Pre skoro dve decenije, preduzetnik i autor Erik Ris (Eric Ries) pokrenuo je metodologiju za „lean startup“. U ovom pristupu, novi biznis se mogao pokrenuti samo sa kapitalom, minimalno održivim proizvodom (MVP), timom, opsežnim razgovorima sa potencijalnim kupcima i procesom ponovljenog pivotiranja dok se startap širi. Pristup vitkog startapa kombinovao je Tojotin (Toyota) metod vitke proizvodnje sa pristupima profesora sa Stanforda Stiva Blanka (Steve Blank) u razvoju kupaca. Budući da su osnivači obično imali malo resursa na raspolaganju, vitki pristup se brzo ustalio.

Danas, međutim, pojedinac osnažen veštačkom inteligencijom može — uz veoma niske troškove — brzo i paralelno da obavlja mnoge neophodne startap aktivnosti: generisanje ideja za proizvode, simuliranje intervjua sa kupcima, izradu prototipova proizvoda i kreiranje veb-sajtova, logotipa i drugih digitalnih ponuda. Novonastale platforme omogućavaju osnivaču da definiše poslovanje na visokom nivou, gde može dodeliti uloge kao što su izvršni direktor (CEO), inženjer i stručnjak za marketing AI agentima koji autonomno koordiniraju rad. U ovom novom modelu, preduzetnik više ne izvršava zadatke niti čak upravlja radnim tokovima, već umesto toga definiše ciljeve i ograničenja za organizaciju kojom upravlja veštačka inteligencija. Ova sposobnost ne predstavlja samo ubrzanje preduzetništva, već označava i strukturnu promenu, praćenu novim organizacionim dizajnom u načinu na koji se razvijaju proizvodi i usluge.

Za razliku od vitkog startapa, ovaj novi model podržan veštačkom inteligencijom nazivamo „preduzetništvom obilja“. Nisu sva ograničenja uklonjena iz procesa — a nekoliko koncepata vitkog startapa je i dalje relevantno — ali nema sumnje da se nalazimo u novoj eri preduzetništva koju prvenstveno karakteriše višak sposobnosti. Pogledajte kontrast između ova dva pristupa:

Razlike između Lean startapa i preduzetništva obilja

Razumevanje prilika i izazova pristupa razvoju poslovanja zasnovanog na veštačkoj inteligenciji.

Izvor: Victor P. Seidel, Bret Greenstein, Thomas H. Davenport

U nastavku detaljnije opisujemo ove razlike, pružamo primere fenomena obilja i raspravljamo o tome šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo raditi u okviru preduzetništva vođenog veštačkom inteligencijom.

Zašto sada: Rekonfiguracija ograničenja

Glavni pokretač ove promene je veštačka inteligencija, koja je drastično smanjila ograničenja u pogledu resursa povezanih sa informacijama, kao što su pristup stručnosti i podacima, kao i resursa povezanih sa radnom snagom, poput onih koji se koriste za generisanje ideja, sprovođenje analiza ili izvršavanje zadataka. Osnivači sada mogu jeftinije da proizvode kôd, dizajne i marketinški sadržaj, a takođe mogu gotovo trenutno da pristupe finansijskoj, HR i ekspertizi u lancu snabdevanja, kao i drugim korisnim savetima za startape. Na primer, nedavna studija četiri godine kohorti inkubatora Y Combinator otkrila je da su startapi koji su gradili svoje proizvode i procese oko veštačke inteligencije bili 25% manji od onih koji to nisu činili. Startapi izvorni za veštačku inteligenciju imali su 13% više inženjera, ali 15% manje radnika na početnim pozicijama i menadžera. Kompanije izvorne za veštačku inteligenciju obično su težile kako efikasnosti procesa kroz AI, tako i implementaciji veštačke inteligencije u same proizvode.

Kao primer ovog obilja, Tibo Luj-Lika (Tibo Louis-Lucas), francuski preduzetnik, koristio je veštačku inteligenciju da izgradi i vodi pet različitih softverskih biznisa kao solo osnivač sa samo 10 zaposlenih. Veštačka inteligencija je korišćena ne samo za izradu njegovih proizvoda već i za njihov marketing, prodaju i vremensko usavršavanje. On primenjuje filozofiju lansiranja mnogih proizvoda i nastavljanja rada samo na onima koji uspeju, tvrdeći u intervjuima da njegovi proizvodi generišu preko milion dolara mesečnih prihoda.

Osnivači koriste veštačku inteligenciju ne samo za izradu proizvoda već i kao suosnivače opšte namene. Veštačka inteligencija se koristi za proširenje ili zamenu višestrukih funkcionalnih uloga, uključujući strategiju, marketing, prodaju, pa čak i ljudske resurse. Ovaj nivo produktivnosti veštačke inteligencije obično zahteva upotrebu i orkestraciju AI agenata, od kojih neki dobijaju izuzetan stepen autonomije. Na primer, solo preduzetnik Net Elajason (Nat Eliason) kreirao je OpenClaw agenta pod imenom „Feliks“ kome je dodeljeno 1.000 dolara početnog kapitala i veza ka mogućnosti onlajn plaćanja, i koji je dobio zadatak da autonomno gradi biznise. Feliks je stvorio tri različita biznisa koja su, prema njegovoj javnoj kontrolnoj tabli, ukupno generisala preko 200.000 dolara prihoda.

Međutim, preduzetnik se i dalje suočava sa stvarnim ograničenjima. Pošto svi imaju ubrzan pristup informacijama, tehnologiji i stručnosti, postoji vremensko ograničenje za identifikovanje i realizaciju održivih startap ideja — a veštačka inteligencija nije uvek pouzdan izvor u pogledu toga šta je održivo. Postoji i ograničenje u pažnji osnivača, gde pitanje više nije „Možemo li to da napravimo?“, već postaje: „Kako da izaberemo koji proizvod ćemo lansirati?“ Kako je Stiv Blank primetio na svom času preduzetništva, veštačka inteligencija olakšava proces otkrivanja kupaca, ali takođe „čini da loše ideje idu brže“. Sveukupno, postoji niz promena u preduzetničkom procesu, uključujući:

• Prelazak sa efikasnosti učenja na generisanje i selekciju opcija
• Prelazak sa discipline fokusirane na jedan minimalno održiv proizvod (MVP) na orkestraciju portfolija sa više proizvoda
• Prelazak sa alokacije materijalnih resursa na alokaciju pažnje osnivača
• Povećanu potrebu za odvajanjem validnih tržišnih signala (koji su i dalje retki) od buke (koja je sveprisutna)

Mnogo je implikacija ovih promena u preduzetničkom procesu. Jedna od njih je da će postojati znatno više startapa. Preduzetnici u SAD podneli su 1,56 miliona novih prijava za osnivanje biznisa od novembra 2025. do januara 2026. godine — što je najveći broj u bilo kom tromesečnom periodu barem od 2004. godine. Iako nije moguće znati koliko njih je koristilo veštačku inteligenciju za izgradnju svojih biznisa, više od 80% američkih preduzetnika u anketi iz 2025. godine smatralo je da veštačka inteligencija vodi i ka „poboljšanoj produktivnosti i efikasnosti u svim operacijama“ i ka „povećanom prihodu i rastu poslovanja“. Veštačka inteligencija takođe može smanjiti barijere za ulazak, jer to znači da su zahtevi za finansiranjem — često iz fondova preduzetničkog kapitala — često niži.

Mnogi osnivači kreiraju višestruke poduhvate uz pomoć veštačke inteligencije i nastavljaju sa onima koji uzmu maha; globalna analiza preko 1.000 AI startapa otkrila je da 17% osnivača stvara više od jednog biznisa istovremeno. Ukratko, preduzetništvo sve više postaje orkestracija portfolija jeftinih eksperimenata, što je u suprotnosti sa fokusom na pojedinačni MVP koji je karakterisao vitke startape.

Izazovi obilja

Uprkos snazi i rastu preduzetništva zasnovanog na obilju koje donosi veštačka inteligencija, postoji nekoliko izazova sa kojima se ovaj pokret i njegove pristalice moraju suočiti. Postoji, na primer, potencijalna „iluzija napretka“ koja proističe iz rezultata veštačke inteligencije koji stvaraju lažne signale tržišne privlačnosti (trakcije) biznisa. Nije verovatno da će dodvoravajući AI modeli reći osnivačima da njihove ideje nisu dobre ili da je malo verovatno da će njihov biznis uspeti.

Pored toga, veštačka inteligencija može voditi ka komoditizaciji startap ideja, pri čemu lakoća pokretanja biznisa podstiče stvaranje prevelikog broja sličnih projekata. Iako je to teško izmeriti, deluje verovatno da će preduzetništvo vođeno veštačkom inteligencijom dovesti do mnoštva startapa zasnovanih na sličnim idejama. Preduzetnici se mogu previše oslanjati na uvide dobijene od veštačke inteligencije i zanemariti stvarne razgovore sa realnim ili potencijalnim kupcima. Mudri osnivači će shvatiti kada je potrebno da napuste svoje računare i stupe u stvarni svet trgovine.

Neki potencijalni problemi takođe proizilaze iz lakoće generisanja koda. Jedna osnivačica sa kojom smo razgovarali generisala je većinu koda svoje kompanije pomoću veštačke inteligencije. Njen biznis je imao zadovoljne klijente, ali je bila zabrinuta da bi njeni kupci mogli zameniti njene aplikacije sopstvenim generisanim kodom. O zameni etabliranih dobavljača softvera veštačkom inteligencijom raspravlja se već nekoliko meseci, ali bi se to moglo odnositi i na softver novih startapa. Svakako, svaki osnivač digitalnog startapa koji koristi AI treba da bude svestan ove dinamike u softverskoj industriji i mogućnosti da će postojati kraći vremenski prozori konkurentske prednosti.

Konačni izazov je to što današnja veštačka inteligencija možda nije uvek dorasla zadatku stvaranja uspešnih biznisa koji se mogu skalirati. Neki primeri automata za prodaju kojima su upravljali AI agenti, na primer, uključivali su to da je veštačka inteligencija donosila upitne i agresivne izbore u marketingu, određivanju cena, rasporedu proizvoda i još mnogo toga. Takođe, mogućnosti generisanja koda zasnovane na veštačkoj inteligenciji za startape osporili su pojedini posmatrači, koji dovode u pitanje da li su rezultujući sistemi dovoljno robusni da se dobro skaliraju.

Stručnost je i dalje važna

Iako generativna veštačka inteligencija može pružiti mnoštvo stručnog znanja o gotovo svakoj temi i napisati kôd na zahtev, to ne znači da preduzetnicima više nije potrebna ekspertiza u oblastima kojima se njihovi startapi bave. Zahtevi za stručnošću su posebno visoki u regulisanim industrijama poput finansijskih usluga i zdravstva. Na primer, jedan preduzetnik sa kojim smo razgovarali — Set Dobrin (Seth Dobrin), koji je ranije vodio odeljenja za veštačku inteligenciju u kompanijama kao što su IBM i Monsanto — suosnovao je novu kompaniju pod nazivom Arya Labs radi izgradnje novih AI modela zasnovanih na matematici i fizici koji bi mogli da reše teške probleme u nekoliko oblasti, uključujući razvoj lekova i medicinskih uređaja. Kompanija ima samo pet zaposlenih i koristi veštačku inteligenciju za generisanje skoro celokupnog potrebnog koda. Međutim, Dobrin je u intervjuu izjavio da kompaniji i dalje treba domenska ekspertiza u vertikalnim industrijama kako bi validirala svoje modele. On, na primer, ima doktorat iz molekularne i ćelijske biologije i radio je dugi niz godina u genetici. Napomenuo je da je njegovo iskustvo takođe veoma korisno na prodajnim sastancima sa klijentima u industriji prirodnih nauka.

Primer onoga što može poći po zlu kada nedostaje stručnost može se naći u kompaniji MEDVi, brzorastućem pružaocu GLP-1 lekova za gubitak težine i drugih velnes proizvoda putem telemedicinske platforme. Na prvi pogled, kompanija deluje kao odličan primer „solo jednoroga“ osnaženog veštačkom inteligencijom, koji je brzo dostigao 1,8 milijardi dolara godišnje prodaje sa samo osnivačem, Metjuom Galagerom (Matthew Gallagher), i njegovim bratom kao zaposlenima. Kako je izvestio New York Times:

„Iz svoje kuće u Los Anđelesu, gospodin Galager (41) koristio je veštačku inteligenciju da napiše kôd za softver koji pokreće njegovu kompaniju, napiše tekst za veb-sajt, generiše slike i video-snimke za reklame i upravlja korisničkim servisom. Kreirao je AI sisteme za analizu performansi svog poslovanja. A preostale stvari koje nije mogao sam da uradi poverio je spoljnim saradnicima.“

Ali detaljniji pogled otkrio je probleme (i doveo do dodavanja uredničke napomene u članak Times-a). Uprava za hranu i lekove (FDA) uputila je pismo upozorenja kompaniji MEDVi početkom 2026. godine u vezi sa obmanjujućim tvrdnjama na marketinškom veb-sajtu koje su implicirale da su njihovi mešani lekovi odobreni od strane FDA. Kasnije izveštavanje pokazalo je i druge upitne reklamne prakse.

Naravno, kompanije koje grade svoje poslovanje na tradicionalne načine ponekad nailaze na takve probleme. Ali njihova brza izgradnja uz pomoć veštačke inteligencije, sa malo iskustva u industriji i sa malo zaposlenih, pojačava rizik.

Implikacije za preduzetnike i etablirane kompanije

Uspon preduzetništva zasnovanog na obilju ima važne implikacije ne samo za osnivače već i za etablirane kompanije koje se takmiče sa njima. Osnivači bi trebalo da razmišljaju o sebi kao o dizajnerima sistema i procesa, a ne samo proizvoda. Poput prethodnih preduzetnika, osnivači osnaženi veštačkom inteligencijom i dalje moraju da pronađu konkurentski zaštitni bedem (moat), bilo da su to vlasnički podaci, iskustvo ili pažljivo selektovana stručnost. Trebalo bi da eksperimentišu, ali umereno, kako im pažnja ne bi bila previše rasuta. Trebalo bi da imaju ili razviju snažne filtere za selekciju prilika na osnovu sopstvenih uvida, a ne samo na osnovu veštačke inteligencije. Osobine kao što su ukus, odgovornost, rasuđivanje, jasnoća i upornost nisu dostupne u obilju.

Menadžeri etabliranih organizacija moraju koristiti neke od istih sposobnosti koje koriste startapi, a brzina njihove interne inovacije mora se ubrzati kako bi držali korak. Mnoge velike organizacije usvojile su principe vitkih startapa, ali sada moraju da pređu i na preduzetništvo obilja podržano veštačkom inteligencijom. Poput startapa, oni moraju naučiti kako da upravljaju povećanim portfolijom opcija.

U svetu u kome se sve digitalno može izgraditi, prednost leži u odlučivanju šta uopšte vredi graditi. Kako za preduzetnike, tako i za etablirane kompanije, izazov više nije jednostavno sticanje pristupa oskudnim resursima, već učenje kako da se organizuju oni koji su u obilju. To stvara retku priliku za eksperimentisanje i diferencijaciju: sa novim poduhvatnim timovima, novim pravilima odlučivanja, novim modelima upravljanja i novim pristupima učenju o kupcima. Pravila na kojima počiva preduzetništvo obilja još uvek se pišu na način koji će uticati i na startape i na zrele kompanije, a oni koji planski eksperimentišu i uče u ovom promenjenom okruženju biće u najboljoj poziciji za budućnost.

Veštačka inteligencija (AI) je hvaljena – i primenjena – kao revolucionarno novo sredstvo koje kompanije mogu koristiti u procesu budžetiranja. Međutim, čak i kompanije koje su prihvatile AI i dalje se suočavaju sa izazovima u procesu budžetiranja u današnjem složenom i brzo promenljivom poslovnom okruženju. Zašto je to tako? Kada je pametno osloniti se na AI, a kada nije? U ovom članku, autori opisuju eksperimente koje su sproveli u vezi sa korišćenjem AI u procesu budžetiranja – i zaključuju da AI može i treba da zameni ljudske menadžere u taktičkim zadacima, gde donošenje odluka vođeno podacima vodi do bržih i efikasnijih rezultata, ali da u strateškom domenu, gde su dugoročno planiranje, prilagodljivost tržištu i poslovna predviđanja ključni, ljudsko učešće i uvid ostaju nezamenjivi.

U poslednjih nekoliko godina, veštačka inteligencija i mašinsko učenje uvedeni su kao faktori promene u korporativnom budžetiranju, sa nadom da će doneti neviđenu preciznost i efikasnost u finansijskom predviđanju i raspodeli resursa. Na primer, Ejmi Viver, finansijska direktorka Salesforce-a, dosledno koristi prediktivnu AI kao strateški resurs za unapređenje predviđanja troškova. U kompaniji Caterpillar Inc., viši potpredsednik za finansije, Kajl Epli, koristio je mašinsko učenje da smanji vreme kvartalnog predviđanja sa tri nedelje na samo 30 minuta. Slično tome, Dev Ahuja, finansijski direktor kompanije Novelis Inc., koristi interno mašinsko učenje za predviđanje toka gotovine i budžetiranje. U tom kontekstu, Gartner je predvideo da će do 2028. godine 50% organizacija koristiti AI kako bi zamenilo „vremenski zahtevne pristupe predviđanju odozdo nagore.“

Ipak, čak i najopremljenije kompanije sa vrhunskim pristupom alatima AI i dalje se bore sa izazovima budžetiranja. Uzmimo za primer Unilever. U izjavi za Wall Street Journal, Grejem Pitketli, finansijski direktor kompanije, priznao je koliko je bilo teško predvideti inflaciju i planirati budžet za 2023. godinu u okruženju rastućih troškova, nestabilnih cena energije i ekonomske neizvesnosti. Slične izazove naveli su i rukovodioci u kompanijama BASF i Covestro, navodeći da se suočavaju sa poteškoćama pri prilagođavanju procesa budžetiranja složenostima današnjeg dinamičnog tržišta, uprkos značajnim ulaganjima u AI.

Ovi primeri pokreću ključno pitanje: Ako je AI toliko napredna, zašto ovi izazovi i dalje postoje? Da li proces budžetiranja jednostavno zahteva ljudski uvid u celosti?

Taktičko naspram strateškog budžetiranja

Budžetiranje je proces u više koraka koji obuhvata dva ključna segmenta: taktički i strateški. Taktičko budžetiranje fokusira se na kratkoročne ciljeve. Obuhvata raspodelu resursa, upravljanje troškovima i praćenje performansi – zadatke koji su jasno definisani i vođeni podacima. U ovim oblastima, AI briljira. Njena sposobnost obrade velikih količina podataka i pravljenja prilagođavanja u realnom vremenu omogućava optimizaciju kratkoročne raspodele resursa, poboljšavajući operativnu efikasnost izuzetnom brzinom i tačnošću. U stvari, AI može delovati kao direktna zamena za ljudsko donošenje odluka u ovim taktičkim zadacima, pružajući brže i doslednije rezultate uz eliminisanje pristrasnosti.

Međutim, strateško budžetiranje je druga priča. Ono uključuje dugoročno planiranje, postavljanje šireg poslovnog cilja i usklađivanje finansijskih resursa sa budućom vizijom kompanije. Strateške odluke često moraju da uzmu u obzir neizvesnost, konkurentske pritiske i tržišnu nestabilnost – oblasti gde ljudski uvid ostaje od suštinskog značaja. AI se ovde muči, jer joj nedostaje predviđanje, prilagodljivost i kreativnost potrebni za navigaciju dugoročnim strateškim planiranjem. U toj sferi dolazi do izražaja ono što je poznato kao efekt surogacije, kako su opisali Majkl Haris i Bil Tajler u HBR-u 2019. godine: AI teži da se preusko fokusira na optimizaciju specifičnih indikatora performansi, što dovodi do odluka koje mogu dati prioritet kratkoročnim dobicima nauštrb dugoročnog rasta. Na primer, preterano insistiranje na smanjenju troškova kako bi se ispunili kratkoročni ciljevi može ugroziti ključne dugoročne inicijative, poput inovacija ili zadovoljstva kupaca, što na kraju podriva budući rast.

Kako AI i ljudski menadžeri međusobno deluju

Zbog ovih razlika, centralno pitanje postaje: Kako AI i ljudski menadžeri međusobno deluju u različitim segmentima procesa budžetiranja? Može li AI potpuno zameniti ljude u taktičkom budžetiranju, i gde ljudski uvid postaje nezamenljiv u strateškim odlukama?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, sproveli smo simulaciju upravljanja koja oponaša realne izazove budžetiranja. Naš cilj je bio da testiramo kako AI funkcioniše u taktičkom i strateškom budžetiranju i da uporedimo performanse AI u odnosu na ljude u obe oblasti.

U ovoj simulaciji, iskusni menadžeri su dobili zadatak da donose budžetske odluke za proizvođača auto-delova, balansirajući kratkoročne finansijske performanse sa dugoročnim strateškim rastom. Učesnici su definisali strateške ciljeve svoje kompanije – kao što su operativna izvrsnost ili inovativno liderstvo – i uskladili svoje budžetske raspodele sa tim ciljevima. Zatim su tokom više ciklusa raspodeljivali budžete, prilagođavajući svoje odluke na osnovu povratnih informacija o performansama. Istovremeno, koristili smo algoritam AI za raspodelu budžeta koristeći iste informacije koje su bile dostupne učesnicima. Ovakva postavka omogućila je direktno poređenje performansi algoritma AI u odnosu na ljudske učesnike po pitanju budžetske raspodele i kreiranja organizacione vrednosti. Neki učesnici su odabrali indikatore performansi koji nisu bili usklađeni sa njihovim strateškim fokusom, što nam je omogućilo da posmatramo kako algoritam AI funkcioniše u oba scenarija – kada mu je obezbeđen jasno definisan strateški kontekst i kada nije.

Nova saznanja

Naša istraživanja osporavaju dve uobičajene pretpostavke o AI u budžetiranju. Prva je verovanje da AI može u potpunosti zameniti ljude u budžetiranju – što je pogrešno. AI briljira u taktičkim zadacima – poput kratkoročne raspodele resursa i prilagođavanja vođenog podacima – ali bez ljudskog strateškog nadzora, postoji rizik da će optimizovati samo za trenutne dobitke, zanemarujući šire ciljeve. AI može povećati efikasnost, ali često ne uspeva da se uskladi sa dugoročnim kreiranjem vrednosti ako se ne prati.

Druga pretpostavka je da AI i ljudski uvid moraju uvek biti komplementarni. I to je zabluda. U taktičkim oblastima, AI treba da zameni ljude. Ona je brža, preciznija i imuna na pristrasnosti. Ali u strateškom donošenju odluka, gde se postavljaju dugoročni ciljevi i navigira kroz tržišne neizvesnosti, ljudski uvid je nezamenljiv. AI ne može kreativno da se prilagodi niti da predvidi buduće promene bez strateškog vođenja. Da bi se istinski otključao potencijal AI, preduzeća moraju da podele svoje procese budžetiranja na taktičke i strateške komponente. AI bi trebalo da predvodi u taktičkim zadacima, dok ljudski menadžeri moraju voditi AI kako bi osigurali da taktičke odluke podržavaju dugoročnu viziju.

Uber je uspeo da postigne ovu ravnotežu. Sa poslovanjem u više od 600 gradova, kompanija koristi platforme za budžetiranje zasnovane na AI za prilagođavanje budžeta u realnom vremenu. AI precizno upravlja taktičkim odlukama, optimizujući raspodelu resursa i poboljšavajući operativnu efikasnost. Ali ljudski nadzor je ključan. Lokalni timovi Ubera često preinačuju predviđanja AI na osnovu poznavanja tržišta, osiguravajući da taktičke prilagodbe budu u skladu sa dugoročnim ciljevima kompanije. Ovaj uravnoteženi pristup bio je presudan za nedavni preokret Ubera – što je dovelo do prve operativne dobiti od 1,1 milijarde dolara 2023. godine.

Uspeh Ubera dokazuje da, iako AI dominira taktičkim odlukama, ljudski uvid je nezamenljiv za osiguranje da te odluke služe široj strateškoj viziji. Preduzeća koja postignu ovu ravnotežu neće samo operativno napredovati, već će osigurati i održivi rast.

. . .

AI sama po sebi nije dovoljna za rešavanje izazova savremenog budžetiranja. AI može – i treba – da zameni ljudske menadžere u taktičkim zadacima, poput kratkoročne raspodele resursa i povratnih informacija o performansama, gde donošenje odluka vođeno podacima dovodi do bržih i efikasnijih rezultata. Ali u strateškom domenu, gde su dugoročno planiranje, prilagodljivost tržištu i poslovna predviđanja ključni, ljudski uvid ostaje nezamenjiv. Da bi otključale puni potencijal AI u budžetiranju, kompanije moraju integrisati taktičke i strateške komponente svojih budžetskih procesa. Kompanije koje uspeju u budućnosti biće one koje nauče kako da efikasno balansiraju ove dve komponente – koristeći AI tamo gde ona briljira i oslanjajući se na ljudsku prosudbu gde su potrebni kreativnost i strateška vizija.

Veštačka inteligencija omogućava pojedincima sa skromnim tehničkim znanjem da razvijaju sofisticirane proizvode, što otvara pitanje da li saradnja među ljudima gubi na značaju. Međutim, zapažanja sa inovacionog takmičenja podržanog veštačkom inteligencijom ukazuju na sasvim suprotan zaključak. Dok AI ubrzava istraživanje, programiranje i izradu prototipa, timovi stvaraju najveću vrednost u fazama definisanja problema i osmišljavanja rešenja, gde različite perspektive pomažu u preispitivanju pretpostavki i usavršavanju ideja. Brzi prototipi postaju alati za učenje, a ne gotovi proizvodi, čineći debate konkretnijim i otkrivajući slabosti u ranoj fazi. Menadžeri bi trebalo da sačuvaju vreme za precizno formulisanje problema, koriste prototipe za unapređenje strateškog promišljanja umesto puke validacije rešenja i formiraju timove oko komplementarnih perspektiva, a ne uskih tehničkih specijalnosti. Kako AI komoditizuje operativno izvođenje, konkurentska prednost sve više leži u odluci šta vredi graditi i zašto.

AI alati su postali dovoljno moćni da koncept samostalnog osnivača kompanije učine izvodljivim, omogućavajući inovatorima bez inženjerskog predznanja da razviju funkcionalne proizvode. Ovaj koncept se ne primenjuje samo u startapima već i u velikim korporacijama kako usvajanje veštačke inteligencije raste. Tehnologija je automatizovala i standardizovala izvršenje duž celog ciklusa inovacija: menadžeri proizvoda grade radne prototipe bez napisanog reda koda, dok programeri znatno brže razvijaju softver, sprovode testiranja, pišu dokumentaciju i upravljaju podacima.

To nameće ključno pitanje: postoji li i dalje trajna uloga i vrednost timske saradnje? Ako se osnovna jedinica rada pomera sa „tima“ na „pojedinca osnaženog veštačkom inteligencijom“, to donosi suštinske promene u načinu na koji se organizujemo, zapošljavamo i procenjujemo nečiji doprinos na poslu. Reč je o temi koja prevazilazi jednostavnu raspravu o produktivnosti.

Ovo pitanje je istraženo tokom nedavnog inovacionog maratona (buildathon) sa studentima poslovne škole NYU Stern. Timovima mešovitih profila omogućen je pristup zajedničkim AI alatima sa zadatkom da reše složene probleme iz stvarnog sveta u roku od samo jednog dana. Cilj je bio da se ispita kako učesnici integrišu veštačku inteligenciju tokom divergentne faze osmišljavanja ideja i konvergentnog donošenja odluka, kao i koji delovi inovacionog ciklusa i dalje imaju najviše koristi od timskog rada.

Osam timova, stvarni problemi, jedan dan

Trideset tri studenta imala su šest sati da kreiraju rešenja za neke od najtežih izazova Njujorka, uključujući pristupačnost osnovnih namirnica, pravičnost u javnom prevozu, bezbednost biciklističkih staza i dostupnost brige o deci. Reč je o složenim problemima sa mnogo promenljivih, gde je čak i definisanje uspeha izuzetno zahtevno.

Učesnici su nasumično raspoređeni u timove od po četiri ili pet članova i svi su dobili iste alate. Koristili su AI rešenja za istraživanje i ideaciju kako bi razumeli problem i definisali korisnike. Zatim su prešli na alate za izradu prototipa radi dizajna konkretnih rešenja. Na kraju su povezali svoje koncepte sa platformama za autonomno programiranje kako bi izgradili funkcionalne demonstracione verzije. Ceo proces odvijao se na zajedničkom digitalnom platnu, gde su svi članovi tima u realnom vremenu imali uvid u rad ostalih.

Važno je istaći da većina studenata nije imala inženjersko obrazovanje, timovi nisu unapred balansirani prema tehničkim veštinama, učesnici se uglavnom nisu poznavali i nikada pre nisu koristili pomenute alate. Pored toga, postojala je i takmičarska komponenta sa vrednim nagradama, pri čemu su kriterijumi ocenjivanja eksplicitno stavljali definisanje problema i konceptualni dizajn rešenja ispred tehničke egzekucije. Poenta nije bila u tome ko može najbrže da lansira proizvod, već ko može da izgradi pravu stvar.

Ako AI zaista pretvara inovacije u individualni poduhvat, ovo je bilo idealno okruženje za to: sposobni ljudi, moćni alati i strog vremenski rok nudili su svaki razlog da se zadaci podele, radi paralelno i prepusti veštačkoj inteligenciji da samostalno odradi najteži deo posla. Međutim, ono što je primećeno na terenu pokazalo je sasvim drugačiju sliku.

Definisanje problema i dizajn rešenja

Analizirajući radne tokove učesnika, uočena su dva jasna obrasca kod gotovo svih timova:

Na samom početku, svaki tim je detaljno raspravljao o oblasti na koju želi da se fokusira, nastojeći da razume i uokviri suštinu problema i profiliše ciljnog korisnika. U ovoj fazi članovi tima su koristili AI za prikupljanje istraživanja i sintezu podataka, spajajući analize kako bi diskutovali i postigli konsenzus o problemskom prostoru. Ovaj proces je uvek podsećao na klasičnu razmenu ideja — grupa ljudi okupljena oko stola u dinamičnom i fokusiranom razgovoru.

Nakon toga, većina timova je podelila operativne zadatke: pojedinci su se fokusirali na dizajn i izgradnju prototipa, dok su drugi radili na prezentaciji i narativu. Članovi su pojedinačno koristili veštačku inteligenciju za realizaciju svojih zaduženja, ali su se i dalje redovno okupljali da testiraju i kritikuju predloženi dizajn rešenja.

Zadaci koje je AI mogao da preuzme — sinteza istraživanja, generisanje dizajnerskih opcija, kreiranje korisničkih interfejsa — zaista su se odvijali brže kada su pojedinci radili paralelno i nezavisno.

Međutim, definisanje problema bilo je oblast u kojoj su timovi provodili najviše vremena raspravljajući o nalazima, preispitujući pretpostavke jedni drugima i zajednički odlučujući šta zapravo pokušavaju da reše i kako. Jedan učesnik je primetio: „Definisanje problema je najvažniji deo“, dok je drugi dodao: „Precizno uokviriti specifičan problem izuzetno je teško, čak i uz pomoć veštačke inteligencije.“

Druga ključna oblast bio je dizajn samog rešenja. Pošto je cena izrade prototipa danas svedena na minimum, njegova svrha se promenila. Kako je jedan student primetio, prototip sada služi kao polazna tačka za diskusiju, a ne kao gotov proizvod. Prototipi koje su timovi kreirali odmah su otvorili ključna pitanja: Ko je zapravo krajnji korisnik? Kako će neko saznati za ovo rešenje? Šta se dešava kada podaci nisu dostupni? Prototip sam po sebi nije dao odgovore, ali je učinio ta pitanja nemogućim za ignorisanje.

Pobednički timovi jasno ilustruju kako su uvidi proistekli iz saradnje vodili do inovativnih rešenja, dok je AI služio isključivo kao operativni motor:

• Ukupni pobednik je razvio indeks cena namirnica u Njujorku. Prikupili su podatke o cenama iz prodavnica širom grada, ocenili povoljnost svake od njih i kreirali aplikaciju za potrošače, kao i koncept displeja za izloge. Funkcionalna aplikacija razvijena za šest sati bila je impresivna, ali je tim pobedio zahvaljujući načinu na koji je postavio problem: prepoznali su da je pristupačnost namirnica zapravo problem transparentnosti koji se rešava lakšim upoređivanjem cena.

• Dobitnici nagrade za visok uticaj prepoznali su potencijal u 13.000 postojećih njujorških maloprodajnih objekata i pretvorili ih u komunalna čvorišta za veleprodaju. Umesto izgradnje nove infrastrukture, rešili su problem pristupa povezivanjem lokalnih zajednica sa veleprodajnim cenama preko već postojećih prodavnica.

• Dobitnici nagrade za najbolji prototip pretvorili su javnu bazu pritužbi građana u interaktivnu mapu koja prikazuje nedostatke na biciklističkim stazama, dajući građanima instrument da zahtevaju popravke na osnovu podataka koje grad već poseduje, ali ih ne čini vidljivim.

Timovi imaju najviše koristi od deljenog radnog okruženja

Iako većina učesnika nije imala programersko iskustvo, svaki tim je za šest sati napravio funkcionalan prototip. Ipak, timovi koji su radili izolovano, oslanjajući se na pojedinačne AI sesije, brže su upadali u poteškoće. Članovi su se suočavali sa preopterećenjem informacijama i gubljenjem vremena jer su svi koristili različite prepiske sa alatom. Nasuprot tome, timovi koji su se opredelili za rad unutar zajedničkog okruženja uvideli su da je kapacitet za upotrebu veštačke inteligencije znatno veći kada ceo tim sarađuje na istom mestu.

Kada ljudi koriste AI u izolaciji, ograničeni su sopstvenom perspektivom. Istraživanja već pokazuju da timovi koji primenjuju AI nadmašuju i pojedince sa veštačkom inteligencijom i timove bez nje u kvalitetu ishoda. Zapažanja sa takmičenja pokazuju da kada tim koristi AI u zajedničkom prostoru gde svaki član u realnom vremenu vidi rezultate, tehnologija postaje sredstvo za brže testiranje ideja i primenu zajedničkog rasuđivanja celog tima.

Saradnja i konkurentska prednost pomeraju se uzvodno

Fokus timske saradnje se pomera sa operativnog izvršenja pojedinačnih zadataka ka dizajnu radnog toka. U razvoju proizvoda decenijama unazad, saradnja se svodila na koordinaciju egzekucije: ko razvija koju funkcionalnost i kako se delovi integrišu. Ta koordinacija je i dalje potrebna, ali više ne predstavlja glavno usko grlo.

Usko grlo se sada nalazi na samom početku procesa: Da li gradimo pravu stvar? Razumemo li korisnika dovoljno dobro? Jesmo li postavili problem na način koji vodi ka smislenom rešenju?

Ova pitanja se ne mogu rešavati u paralelnim procesima. Ona zahtevaju produktivno sučeljavanje različitih stavova, usporavanje i argumentovanu debatu pre nego što se ubrza sam proces izgradnje. Kada AI preuzme operativno „kako“, ljudi postaju odgovorni za strateško „šta“ i „zašto“ — a to su fundamentalno kolaborativna pitanja.

Tri stvari koje menadžeri moraju raditi drugačije

Iskustva sa ovog inovacacionog maratona daju jasne smernice kako organizovati timove za postizanje uspeha u eri veštačke inteligencije:

1. Stavite snažan fokus na definisanje problema

Kada svako može da generiše radni prototip za nekoliko sati, konkurentska prednost ne dolazi iz brzine izgradnje, već iz kreiranja rešenja kojeg se niko drugi nije setio jer ste problem razumeli i definisali bolje od konkurencije.

Ovaj proces može delovati sporije i haotičnije od same egzekucije, naročito kada AI alati čine izvođenje izuzetno efikasnim. Lako je upasti u zamku prebrzog prelaska na izgradnju radi prividnog osećaja produktivnosti. Menadžeri moraju svesno zaštititi vreme za ovu fazu rada, što podrazumeva:

• Započinjanje projekata definisanjem problema, a ne prikupljanjem gotovih ideja za rešenja;

• Nagrađivanje timova za duboko promišljanje problema, a ne samo za brzinu realizacije;

• Prihvatanje rasprava koje u početku deluju konfuzno, jer je to često odlika kvalitetnog definisanja problema;

• Prepoznavanje vrednosti onih članova tima koji usporavaju proces pitanjem: „Koji problem mi zapravo ovde rešavamo?“

2. Koristite prototipe za preciziranje problema

Lakoća izrade rešenja donosi suštinsku promenu u ulozi prototipa. Nekada su prototipi bili skupi i pravljeni su kasno u procesu, tek kada je sve bilo precizirano. Danas su jeftini i brzi, što omogućava da se grade rano — ne da bi predstavljali konačan odgovor, već da bi diskusiju o strateškom pravcu učinili opipljivom.

Nova svrha prototipa jeste da nesuglasice i dileme učini vidljivim dok je njihovo rešavanje još uvek finansijski i vremenski povoljno. Zato menadžeri treba da:

• Podstiču rano kreiranje grubih i brzih prototipa umesto kasnog plasiranja upeglanih verzija;

• Vrednuju prototipove prema pitanjima koja otvaraju, a ne prema tome koliko deluju dovršeno;

• Očekuju da prvi prototip bude pogrešan, jer je to upravo njegova primarna svrha;

• Osiguraju da se timovi ne vežu za svoju prvu verziju, već da je koriste isključivo kao temelj za dalji dijalog.

3. Organizujte timove prema perspektivama, a ne veštinama

Prototipi postaju koristan alat za učenje samo kada su u prostoriji prisutne prave perspektive za tumačenje onoga što prototip otkriva. Ako AI omogućava svakome da gradi funkcionalna rešenja bez obzira na tehničko obrazovanje, gubi se potreba za strogim strukturiranjem timova isključivo prema formalnim profilima i veštinama.

Najuspešniji timovi nisu bili oni sa najviše tehničkog znanja, već oni koji su okupili različite poglede na problem: nekoga ko razume regulatorni okvir, nekoga ko je lično iskusio problem i nekoga ko ume da osmisli održiv poslovni model. Umesto optimizacije za tehničku pokrivenost, timove treba formirati prema širini perspektiva koje donose.

Kada svi imaju pristup sličnim AI alatima, prednost vašeg tima ne leži u tehničkim kapacitetima, već u dubini razumevanja problema. A ta dubina proizilazi iz okupljanja ljudi koji stvarnost posmatraju iz različitih uglova. Pitanje više nije hoće li AI zameniti timove, već kako će se timovi prilagoditi da obavljaju posao koji mašine ne mogu: suštinski ljudski zadatak odlučivanja o tome koje probleme vredi rešavati i za koga.

Napredna veštačka inteligencija (AI) omogućava prenos stručnosti od ljudi ka mašinama i nazad ljudima kao nikada ranije. Ovaj članak ispituje tri slučaja u kojima se to dogodilo i predlaže kako bi ovi tehnološki napreci mogli poboljšati efikasnost donošenja odluka i unaprediti konkurentnost. Kompanije uključuju firmu za rizični kapital koja želi da unapredi početnu procenu investicionih prilika, kompaniju za satelitsku analizu podataka koja procenjuje kreditne rizike malih poljoprivrednika, i istraživačko-razvojnu jedinicu australijske kompanije koja želi da unapredi veštine rešavanja problema svojih zaposlenih.

Možda niste čuli za stručne sisteme, ali oni su već u upotrebi u mnogim oblastima, uključujući dijagnostiku grešaka, finansije i medicinu. U veštačkoj inteligenciji (AI), stručni sistem je kompjuterski program koji oponaša sposobnosti donošenja odluka ljudskog stručnjaka. Ovi sistemi su razvijeni da rešavaju složene probleme zaključivanjem kroz opsežne baze znanja, koristeći uglavnom pravila tipa "ako-onda" umesto tradicionalnog proceduralnog programiranja.

Međutim, do nedavno nisu ostvarili širok uticaj na donošenje menadžerskih odluka. Jedan od razloga je što su menadžerski konteksti mnogo promenljiviji nego u drugim aplikacijama. Sada, zbog promena u tehnologiji i AI-u, stručni sistemi postaju sve moćniji. Oni mogu zabeležiti stvarnu ljudsku stručnost uz nivo fleksibilnosti i prilagodljivosti koji je potreban.

Ovde objašnjavamo kako napredna AI omogućava prenos stručnosti od ljudi ka mašinama i nazad ljudima kao nikada ranije. Ispitujemo tri slučaja u kojima se to dogodilo i predlažemo kako bi ovi tehnološki napreci mogli poboljšati efikasnost vašeg strateškog donošenja odluka i unaprediti konkurentnost.

Procena investicionih prilika sa visokim povratom

Jedna nemačka firma za rizični kapital, koju ćemo nazvati Bavaria Ventures, uvek traži finansijski atraktivne startape. Međutim, kako objašnjava Josef, jedan od poslovnih partnera, „Videli smo dvocifreni rast u broju prijava koje primamo po analitičaru.“ Ovo je stavilo pritisak na kompaniju jer proces donošenja odluka uključuje proveru svake prijave. „To je i vremenski zahtevno i složeno,“ nastavlja Josef, „potrebno je uzeti u obzir brojne kontekstualne faktore, a lično prosuđivanje zasnovano na iskustvu igra ogromnu ulogu. Ali ogroman broj prijava znači da moramo delegirati prvu procenu mlađim analitičarima.“

Šta je kompanija uradila: Bavaria Ventures je želela brže i tačnije procene startapa zasnovane na onome što su njihovi glavni partneri smatrali najperspektivnijim. Umesto da nastave obučavanje mlađih analitičara sa nadom da će preneti šablon donošenja odluka kompanije na tačne procene, Bavaria Ventures se okrenula stvaranju hibridnog stručnog sistema koji je nazvan AI-4-VC.

„Prvi korak,“ kaže Josef, „bio je da se obratimo univerzitetu za pomoć u razvoju rešenja koje bi olakšalo brže i tačnije rangiranje prijava startapa.“ Ovaj alat je dizajniran da oponaša način na koji je iskusni menadžerski partner Bavaria Ventures procenjivao privlačnost startapa u prvoj rundi.

Prema Josefu, alat je razvijen kombinacijom mašinskog učenja (specifično, algoritma „random forest“ koji koristi odluke zasnovane na drveću za pravljenje predikcija) i dubokog učenja u obliku obrade prirodnog jezika. On objašnjava kako funkcioniše: „Rešenje rangira prijave prema tome koliko se poklapaju sa onim što tražimo. Viši analitičar povremeno pregleda rezultate da vidi da li želi da poništi algoritam. Ako viši analitičar to učini, algoritam uzima u obzir promene i prilagođava težinu kriterijuma. Stručni sistem implementira bilo kakve promene u preferencijama među menadžerskim partnerima gotovo u stvarnom vremenu.“

Rezultati: Posle određenog vremena, AI-4-VC je zamenio neke od mlađih analitičara i minimizovao vreme provedeno na prijavama koje nisu bile u skladu s potrebama. Ovo je omogućilo Bavaria Ventures da brže odgovori na prijave startapa sa najvećim potencijalom. Takođe su otkrili da je njihov AI-4-VC alat bio tačan čak i sa relativno malim skupovima podataka prijava.

Kako to sami da uradite: Profesionalac sa osnovnim znanjem mašinskog učenja može sastaviti sistem poput ovog. Velike tehnološke kompanije sada nude platforme koje olakšavaju kombinovanje mašinskog učenja sa obradom prirodnog jezika (NLP) za izgradnju vlastitog stručnog sistema. Ako tražite fleksibilnost i skalabilnost, platforme poput Google Cloud AI Platform, Amazon SageMaker ili Azure Machine Learning su odlične opcije. Za brže prototipove ili ako se fokusirate na NLP, alati poput Hugging Face ili Colab su verovatno bolja opcija.

Suočavanje sa prekomernim zahtevima klijenata

Jedna indijska kompanija za satelitsku analizu podataka, koju ćemo nazvati Sat Vista Analytics, nudi „inteligenciju za donošenje odluka iz svemira.“ Kako Rohan, direktor tehnologije kompanije opisuje, „Mi pružamo rezultate za banke kako bi procenile moguće kredite malim poljoprivrednicima, razumevajući koliko svaki poljoprivrednik može da zaradi. Takođe pomažemo agribiznisima da uspostave ugovore i postave cene svojih proizvoda [kakao, pirinač, pšenica] na osnovu očekivanih prinosima useva.“

Međutim, Sat Vista Analytics se borila sa preopterećenjem od broja analiza koje su zahtevali njihovi klijenti. Ove analize su zahtevale od kompanije da njeni specijalisti za daljinsku detekciju podataka obavljaju brojne zadatke, od predobrade podataka i analize spektralnih potpisivanja do interpretacije indeksa vegetacije.

Šta je kompanija uradila: Izvršni tim kompanije je analizirao situaciju i odlučio da klasična automatizacija procesa zasnovana na fiksnim pravilima neće funkcionisati. Tako je, kako Rohan objašnjava, „odlučeno da kreiramo ‘analitičke avatare’“, koji su AI zasnovani klonovi njihovih najboljih stručnjaka. Ovo je uključivalo praćenje praksi analize podataka najboljih specijalista za daljinsku detekciju podataka i pretvaranje tih obrazaca ponašanja u skup pravila (algoritama).

Ali ključno je bilo da su algoritmi zasnovani na posmatranju odluka specijalista o obradi podataka, a ne na pravilima koje su specijalisti sami pružili. Rohan je objasnio kako ovo funkcioniše: „Umesto da pitamo svakog specijalistu o njihovim preferiranim načinima obrade, analize i interpretacije satelitskih podataka kako bi se napravio skup preporuka, mi smo pratili šta je svaki specijalista zapravo radio sa različitim skupovima podataka.“ Analitički avatar je počeo sa jednostavnim pristupom zasnovanim na mašinskom učenju i nastavio da postaje složeniji kako su prikupljani podaci o ponašanju specijalista.

Rezultati: Danas, analitički avatare mogu imitirati ponašanje specijalista pri obradi podataka najboljih stručnjaka na nivou preciznosti, podsećanja i tačnosti koji zadovoljavaju većinu jednostavnih zahteva. Ovo je omogućilo ljudskim specijalistima da se fokusiraju na nove ili složenije zadatke. Štaviše, neiskusni specijalisti koji su tek došli u kompaniju sa univerziteta mogu da nauče najbolje prakse kompanije bez ometanja ljudskih stručnjaka.

Kako to sami da uradite: Potražite postojeće AI platforme koje omogućavaju AI modelima da automatski zabeleže i repliciraju obrasce donošenja odluka stručnjaka kroz posmatranje. Vaša idealna platforma treba da podrži kontinuirano učenje i obrada podataka u realnom vremenu. Ovo će omogućiti vašem AI sistemu da se razvija kako se prikupljaju novi podaci, omogućavajući inteligentno donošenje odluka zasnovano na ponašanju stručnjaka bez oslanjanja na unapred definisana pravila.

Unapređenje R&D veština za konkurentsku prednost

Jedna australijska kompanija, koju ćemo nazvati Be Smarter, želela je da poboljša veštine rešavanja problema svojih R&D zaposlenih kako bi poboljšala konkurentnost. Razmatrali su razvijanje online trening kurseva za unapređenje veština svojih zaposlenih u oblasti istraživanja i razvoja i metodama rešavanja problema.

Šta je kompanija uradila: Be Smarter je primenila fleksibilniji pristup. Ovo je uključivalo AI agente, pri čemu je svaki agent predstavljao specifičnu vrstu stručnosti. Kako Leo, šef R&D, objašnjava, „Agenti mogu da interpretiraju i generišu ljudski tekst kako bi obavljali širok spektar funkcija, kao što su objašnjavanje koncepata, odgovaranje na pitanja ili davanje specifičnih preporuka.“ Agent je fleksibilan i može isporučivati module kada zaposleni to zatraži ili preskočiti sadržaj kada nije potreban.

R&D zaposleni mogu koristiti različite agente kao asistente kako bi im pomogli da na problem gledaju iz neobičnog ugla. Leo je naveo slučaj u kojem „R&D zaposleni koji se suočava sa tehnološkim izazovom može da izabere više AI agenata kako bi im pomogao sa tehničkim objašnjenjem, novim pogledom ili uputstvima o tome kako da reše problem iz drugog ugla.“

Rezultati: AI agenti su pomogli R&D zaposlenima da pristupe najpogodnijim tehnološkim ili metodološkim ekspertizama kada je to bilo potrebno. Ovo se zasniva na preporukama njihovih kolega koji su ocenili koji agenti su najkorisniji za koji tip problema – preporučivački sistem. Ovo je smanjilo lične troškove obuke i povećalo efikasnost ponuđene podrške.

Kako to sami da uradite: Ako želite da unapredite svoje sposobnosti rešavanja problema, razmislite o implementaciji AI agenata koji predstavljaju specifične oblasti stručnosti. Pregledajte sve veću ponudu AI platformi za kreiranje agentnih sistema koji mogu da obrade složene upite i interaguju sa korisnicima kao da ih vodi ljudski stručnjak. Fokusirajte se na kreiranje fleksibilnog sistema u kojem zaposleni mogu izabrati agente koji su prilagođeni njihovim trenutnim potrebama, omogućavajući personalizovano učenje i pomoć.

. . .

Danas možete integrisati naprednu AI tehnologiju kako biste transformisali način na koji se stručnost prenosi i koristi unutar vaše organizacije. AI agenti sada mogu podržati dinamične sisteme donošenja odluka koji se prilagođavaju gotovo u stvarnom vremenu, pružajući vam veću fleksibilnost i brzinu u strateškom donošenju odluka.

Umesto da se oslanjate na statične stručne sisteme, obezbedite da vaši algoritmi za podršku donošenju odluka budu dizajnirani da se kontinuirano ažuriraju kroz povratne informacije. Ovo vam omogućava da ostanete agilni i donosíte bolje informisane odluke kako se uslovi menjaju. Lepota napredne AI je njena fleksibilnost da uključi promene odmah.

Kako AI nastavlja da se razvija, trebate proaktivno istraživati kako se ovi napreci mogu integrisati u vaše procese strateškog donošenja odluka. Ovo će vam pomoći da podstaknete inovacije i obezbedite da vaš biznis ostane konkurentan u brzo promenljivom okruženju.

Inicijative za uvođenje generativne veštačke inteligencije često zastaju ne zbog upravnog odbora, dobavljača ili obuke, već zato što menadžeri srednjeg nivoa određuju kako se AI prevodi u svakodnevni rad. Postoji pet različitih profila koji utiču na to kako menadžeri percipiraju AI i sprovode nove inicijative sa svojim timovima: AI skeptici, tradicionalisti koji čekaju i posmatraju, oprezni implementatori, entuzijastični eksperimentatori i AI katalizatori. Svaki od njih različito reaguje na rizik, dokaze, podsticaje i podršku. Efikasni lideri moraju prilagoditi svoj pristup svakom profilu, kombinujući jasno upravljanje, odgovarajuće podsticaje i ciljanu podršku. Sledeća faza konkurentske prednosti u oblasti veštačke inteligencije neće pripadati kompanijama sa najglasnijim direktivama, već onim kompanijama koje znaju sa kojim menadžerima imaju posla i svakom od njih pružaju tačno ono što mu je potrebno da krene napred.

Najčešća tačka neuspeha u primeni generativne veštačke inteligencije nije sala za sastanke upravnog odbora, uži izbor dobavljača niti portal za obuku. To je sloj menadžera koji mora da pretvori ambiciju rukovodstva u svakodnevno ponašanje. Zbog toga usvajanje generativne AI stalno zastaje, čak i u organizacijama gde su viši lideri odobrili budžet, odabrali platformu i najavili direktivu. Menadžeri srednjeg nivoa odlučuju da li će AI postati radni proces, sporedni eksperiment, glavobolja u pogledu usklađenosti ili tiha žrtva organizacionog izbegavanja.

Menadžeri srednjeg nivoa rade više od pukog sprovođenja odluka rukovodstva. Oni tumače šta te odluke znače za zaposlene. Operativni timovi posmatraju svoje menadžere kako bi utvrdili da li AI predstavlja koristan alat, prolazni trend, mehanizam nadzora ili upozorenje o budućim otpuštanjima. Rukovodilac može obećati da će AI smanjiti monoton rad, ali zaposleni veruju tom obećanju tek kada njihovi menadžeri u skladu sa tim promene obim posla, prakse pregleda rada, očekivanja u pogledu učinka i prava odlučivanja. To čini usvajanje generativne veštačke inteligencije izazovom operativnog modela, a ne konvencionalnom implementacijom softvera. Menadžeri srednjeg nivoa nalaze se na mestu gde se strateška ambicija susreće sa strepnjom zaposlenih, dvosmislenim smernicama, postojećim radnim tokovima i odgovornošću za manjkave rezultate.

Viši lideri često pogrešno dijagnostikuju problem. Oni pretpostavljaju da usvajanje zavisi od tri poteza: artikulisanja strategije, odabira tehnologije i obuke radne snage. Ti koraci su neophodni, ali su retko dovoljni. AI transformacija se odvijala brže od većine operativnih modela. Mekinzijev izveštaj o stanju AI za 2025. godinu (McKinsey’s 2025 State of AI) pokazao je da je upotreba veštačke inteligencije široko rasprostranjena, ali mnoge organizacije je još uvek nisu ugradile dovoljno duboko u radne tokove i procese da bi ostvarile materijalnu vrednost za preduzeće. Štaviše, Majkrosoftov i Linkedinov Indeks trendova rada za 2024. godinu (Microsoft and LinkedIn’s 2024 Work Trend Index) utvrdio je da su zaposleni već koristili AI na poslu, dok su mnogi lideri i dalje bili bez jasnog puta od individualne produktivnosti do poslovne vrednosti, što odražava jaz između entuzijazma i egzekucije. Mehanizam koji nedostaje jeste menadžersko prevođenje: ko odlučuje koji se radni tokovi menjaju, kako se proverava kvalitet, šta je zaposlenima dozvoljeno da isprobaju i šta se dešava kada rad potpomognut veštačkom inteligencijom krene po zlu.

Razmotrite šta se dešava nakon što izvršni tim objavi da svako odeljenje treba da počne da koristi generativnu veštačku inteligenciju. Jedan menadžer daje zaposlenima dozvolu za eksperimentisanje, uspostavlja standarde pregleda i identifikuje radni tok vredan redizajniranja. Drugi menadžer govori malo, čeka jasnija uputstva i nastavlja da ocenjuje zaposlene prema starom procesu. Za nekoliko meseci, prvi tim je razvio ponovljivu praksu, dok se drugi podelio na zaposlene koji izbegavaju AI i zaposlene koji je koriste potajno, bez ikakvog nadzora.

Ovo razilaženje stvara više od neujednačenog usvajanja. Ono stvara nedosledan kvalitet, skrivene rizike po podatke, duplirane eksperimente, frustrirane zaposlene i ulaganja u tehnologiju koja nikada ne donose značajne povrate. Kako generativna veštačka inteligencija prelazi iz opcionalnog eksperimentisanja u osnovne poslovne procese, organizacije imaju sve manje prostora da ove odluke prepuste menadžerskoj improvizaciji.

Pet načina razmišljanja menadžera koji oblikuju usvajanje

Moje istraživanje ukazuje na precizniju dijagnozu. Istražujući za svoju knjigu, Psihologija usvajanja AI na poslu (The Psychology of AI Adoption at Work), i oslanjajući se na više od 35 fokus grupa sa preko 250 menadžera srednjeg nivoa, uz 22 dubinska intervjua u organizacijama u sektorima kao što su osiguranje, proizvodnja, pravne usluge, maloprodaja, obrazovanje i tehnologija, otkrio sam da menadžeri srednjeg nivoa ne predstavljaju jedinstven blok koji pruža otpor promenama. Oni se grupišu u pet psihografskih profila. Svaki profil različito reaguje na pritisak, rizik, dokaze, podsticaje i upravljanje. Tretiranje svih njih na isti način može stvoriti nekoliko impresivnih pilot projekata, ali retko donosi dosledno usvajanje u svim odeljenjima.

AI skeptik

Prvi profil, AI skeptik, najlakše je karikirati i sa njim je najlakše pogrešno postupiti. Skeptici nisu samo tvrdoglavi. Oni često imaju legitimne zabrinutosti u pogledu odgovornosti, gubitka posla, privatnosti podataka, kvaliteta i ljudske cene automatizacije. Videli su kako su prošle „transformacije“ dolazile sa parolama, a za sobom ostavljale narušene procese. Kada sažetak usklađenosti koji je generisala AI sadrži grešku, oni očekuju da budu osobe koje će za to odgovarati. Kada rukovodioci govore o efikasnosti, oni čuju rizik od smanjenja broja zaposlenih.

U svakodnevnoj praksi, skeptični menadžeri mogu odlagati odobrenja alata, ograničiti AI na opcionalno individualno eksperimentisanje ili zahtevati od zaposlenih da opravdaju svaki pojedinačni slučaj upotrebe. Na primer, jednom sam vodio obuku o liderstvu gde je jedan skeptik više puta insistirao na tome da ne veruje AI alatima sa podacima svog tima, uprkos činjenici da je IT odeljenje kompanije proverilo i odobrilo Uslove korišćenja softverskog paketa, u kojima izričito stoji da se modeli ne obučavaju ni na kakvim podacima korisnika koji se pretplate na taj paket. U obrazovnim ustanovama i neprofitnim organizacijama, ovo neprijateljstvo se ispoljava kao oklevanje da se koristi AI zbog navodne prekomerne potrošnje električne energije i vode.

Timovi AI skeptika često reaguju na jedan od dva načina: u potpunosti izbegavaju AI, ili je koriste potajno, bez deljenja upita, rezultata ili grešaka. Prvi odgovor guši učenje, dok drugi stvara upotrebu AI u senci, bez zajedničkih standarda kvaliteta ili bezbednosti.

Pogrešna intervencija za skeptike jeste još više evangelizacije. Ovim pojedincima su potrebni dokazi uz jasnu odgovornost. Lideri bi trebalo da im daju uske pilot projekte niskog rizika sa definisanim metrikama, ljudskim pregledom i eksplicitnim pravilima o tome ko snosi odgovornost za greške napravljene uz pomoć AI. Pilot projekti veštačke inteligencije koji su zaista važni nisu upadljive demonstracije. To su pažljivo odabrani testovi radnog toka koji porede vreme ciklusa, kvalitet, dorade, iskustvo zaposlenih i rizične događaje u odnosu na trenutni proces. Skeptici moraju da vide da organizacija od njih ne traži da apsorbuju neupravljani rizik u zamenu za tuđu priču o produktivnosti.

Tradicionalista koji čeka i posmatra

Drugi profil stvara tiše usko grlo. Ovi menadžeri ne blokiraju AI; oni je odlažu. Traže još jedan dokaz, lekcije drugog odeljenja, još jedan dopis o smernicama, još jedno tromesečje posmatranja. Njihov otpor često zvuči razumno jer koristi jezik opreznosti. Ipak, pasivnost postaje strateško opterećenje kada svaki tim čeka da neki drugi tim krene prvi. Ovde upravljanje promenama u oblasti veštačke inteligencije mora da prevaziđe generičke obuke i stvori pritisak kolega putem verodostojnih internih primera.

Tradicionalisti koji čekaju i posmatraju najbolje reaguju na poređenje, a ne na prinudu. Spojite ih sa cenjenim menadžerima koji su vodili uspešne pilot projekte u srodnim funkcijama. Pokažite im kako je marketinški tim skratio vreme pisanja prvog nacrta zadržavajući ljudsku uredničku kontrolu, ili kako je finansijski tim koristio AI da sažme objašnjenja odstupanja bez automatizovanja konačne procene. Dajte im malu obavezu usvajanja vezanu za njihov sopstveni radni tok, a ne sveobuhvatan cilj na nivou celog preduzeća. Njihovo osnovno pitanje nije „Da li je AI dobra?“ već „Zašto bih sada trošio oskudnu menadžersku pažnju na ovo?“ Liderima je potreban odgovor utemeljen na ograničenjima njihovog odeljenja.

Oprezni implementator

Oprezni implementator je često najvredniji menadžer u sistemu. Ovi menadžeri su otvoreni za AI, ali disciplinovani u pogledu kontrola. Oni traže selekciju slučajeva upotrebe, protokole pregleda, puteve eskalacije i merljive ishode. Oni su ljudi koji će najverovatnije pretvoriti entuzijazam u skalabilnu praksu. Ipak, organizacije ih često frustriraju pružanjem neodređene dozvole umesto upotrebljive infrastrukture. Opreznom implementatoru nije potreban još jedan inspirativni zajednički sastanak. Potrebna im je biblioteka upita, odobrena pravila o korišćenju podataka, šabloni za pilot projekte, provere kvaliteta i forum za iznošenje nedostataka bez straha od kazne.

Kada lideri ostave te zahteve nedefinisanim, oprezni implementatori drže pilot projekte u uskim okvirima, odlažu širu primenu ili šalju svaki novi slučaj upotrebe kroz ponovljene krugove pregleda. Njihovi timovi mogu odgovorno koristiti AI, ali samo u izolovanim džepovima koji nikada ne postaju standardna praksa. Ono što rukovodiocima izgleda kao preterana opreznost može zapravo odražavati odsustvo operativnog sistema za odgovorno usvajanje.

Ovde strategija veštačke inteligencije postaje operativna. Istraživanje BCG-a iz 2026. godine pod nazivom AI na poslu (BCG’s 2026 AI at Work) tvrdi da je strateška jasnoća važnija od pristupa alatima jer se poslovi menjaju brže nego što kompanije redizajniraju poslovanje. Oprezni implementatori su most između te dve realnosti. Oni mogu uzeti cilj rukovodstva poput „koristite AI za poboljšanje odziva kupcima“ i prevesti ga u proveren proces: koji upiti kupaca se kvalifikuju, koji izvori podataka su dozvoljeni, šta AI sastavlja, šta ljudi proveravaju i šta se prati nakon lansiranja.

Lideri bi trebalo da daju opreznim implementatorima ovlašćenje da osmisle proces pregleda za ograničeni slučaj upotrebe, zajedno sa blagovremenim pristupom pravnoj ekspertizi, ekspertizi za informacionu bezbednost, ljudske resurse ili usklađenost. Zatim bi trebalo da zatraže od ovih menadžera da dokumentuju radni tok, provere kvaliteta, nedostatke i rezultate u formatu koji drugi timovi mogu ponovo iskoristiti. Ovo pretvara njihovu opreznost u organizacionu infrastrukturu umesto da joj dozvoli da postane trajna kočnica za usvajanje.

Entuzijastični eksperimentator

Četvrti tip menadžera donosi zamah. Entuzijastični eksperimentatori isprobavaju nove alate, dele upite, organizuju neformalne demonstracije i čine da AI deluje praktično, a ne apstraktno. Oni mogu pretvoriti anksioznost u radoznalost jer kolegama pokazuju stvarne rezultate, a ne prezentacije. U mnogim organizacijama, oni su prvi ljudi koji dokazuju da usvajanje AI može preći sa lične produktivnosti na praksu na nivou tima. Vortonov izveštaj o usvajanju AI za 2025. godinu (Wharton’s 2025 AI Adoption Report) naglašava važnost poluga u ljudima i procesima za pretvaranje mejnstrim upotrebe u trajni povrat investicije, a entuzijastični eksperimentatori su često mesto gde se te poluge prvi put pojavljuju.

Njihov rizik je brzina bez strukture. Entuzijastični eksperimentatori mogu koristiti alate pre nego što pravna služba, odeljenje za usklađenost, informacionu bezbednost ili HR razjasne granice. Oni mogu nenamerno normalizovati nebezbedne prakse jer rane pobede deluju tako ubedljivo. Lideri ne bi trebalo da ih usporavaju birokratijom, već bi trebalo da ih usmere postavljanjem zaštitnih ograda. Dajte im odobrene alate, zajedničke biblioteke upita, standarde pregleda i vidljiv put za postavljanje pitanja o pravilima. Odajte im priznanje za bezbedne ishode, a ne samo za brzo delovanje.

AI katalizator

Poslednji profil, AI katalizator, istovremeno je i dar i test upravljanja. Katalizatori vide generativnu AI kao široki pokretač transformacije. Oni žele da redizajniraju procese u više timova, utiču na kolege, grade koalicije i podstiču rukovodioce da se kreću brže. U pravom okruženju, oni postaju interni preduzetnici koji pomažu organizaciji da pobegne iz čistilišta pilot projekata. U pogrešnom okruženju, oni prevazilaze granice poverenja, potcenjuju usklađenost i izazivaju negativne reakcije timova koji se osećaju kao zamorčići u eksperimentu.

Za katalizatore, upravljanje veštačkom inteligencijom mora biti omogućavajuće, a ne performativno. Profil generativne AI u okviru NIST-ovog Okvira za upravljanje rizicima od AI (NIST’s Generative AI Profile for the AI Risk Management Framework) identifikuje rizike kao što su privatnost podataka, informaciona bezbednost, konfabulacija (halucinacije), štetna pristrasnost i pitanja intelektualne svojine. Ti rizici nisu razlozi za zaustavljanje katalizatora. Oni su projektni zahtevi za odgovorno ubrzanje. Zatražite od katalizatora da sprovedu premortem analize pre pilot projekata visokog uticaja, definišu pragove eskalacije, dokumentuju tačke ljudskog pregleda i izveste o naučenim lekcijama u formatu koji drugi timovi mogu ponovo upotrebiti.

Uskladite intervenciju sa menadžerom

Identifikovanje ovih pet profila je samo prvi korak. Većina organizacija sadrži svih pet, često unutar iste funkcije ili liderskog tima. Višim liderima je stoga potreban ponovljiv način da dijagnostikuju šta sprečava svakog menadžera da deluje i da u skladu sa tim usklade podršku, podsticaje i odgovornost.

Praktična dijagnostika počinje sa tri pitanja:

• Čega se ovaj menadžer plaši da će izgubiti?
• Koji dokazi bi promenili njegovo mišljenje?
• Kakva podrška bi mu omogućila da deluje odgovorno?

Skeptici se plaše odgovornosti i gubitka radnog mesta. Tradicionalisti koji čekaju i posmatraju plaše se uzaludnog truda i političke izloženosti. Oprezni implementatori se plaše neupravljanog rizika. Entuzijastični eksperimentatori se plaše propuštene prilike, a katalizatori organizacione plašljivosti. Te razlike su važne jer svaki profil zahteva drugačiji odgovor lidera.

Lideri takođe moraju da redizajniraju podsticaje. Previše organizacija javno nagrađuje entuzijazam prema veštačkoj inteligenciji, dok privatno kažnjava greške u vezi sa njom. To gura menadžere u defanzivno ponašanje. Ako se menadžeru kaže da eksperimentiše, ali biva okrivljen za svaku nesavršenost, racionalan potez je da čeka. Ako se slavi brzina bez imalo pažnje posvećene tačnosti, privatnosti ili poverenju, racionalan potez je preterivanje. Bolji sistem nagrađuje disciplinovano učenje: jasne hipoteze, odgovorne pilot projekte, merljiv uticaj na radni tok, transparentno prijavljivanje grešaka i skaliranje zasnovano na dokazima.

Za menadžere koji pružaju otpor, intervencija se sastoji od dokaza i psihološke bezbednosti. To podrazumeva transparentne razgovore o uticaju na poslove, posebno zato što Izveštaj o budućnosti poslova Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum’s Future of Jobs Report) identifikuje AI i obradu informacija kao glavne sile koje preoblikuju rad i veštine do 2030. godine. Lideri ne bi trebalo da se pretvaraju da poremećaja neće biti. Trebalo bi da kažu šta će se promeniti, šta neće, koje veštine će biti važne i kako će menadžeri koji nauče da unaprede rad pomoću AI biti u boljoj poziciji od onih koji je izbegavaju.

Za menadžere koji pružaju podršku, intervencija se sastoji od omogućavanja uz postavljanje granica. Pružite opreznim implementatorima operativnu disciplinu koja im je potrebna, a entuzijastičnim eksperimentatorima bezbedno okruženje za testiranje i mehanizam za širenje korisnih praksi. Dajte katalizatorima mandat vezan za kontrolu rizika. Klasična premortem analiza projekta je ovde posebno korisna jer legitimizuje neslaganje pre nego što pilot projekat uopšte počne. Postavljanje pitanja: „Zamislite da je ovaj AI pilot projekat doživeo potpuni neuspeh; šta se dogodilo?“ pomaže timovima da iznesu pravne rizike, kao i rizike kvaliteta, poverenja, radnog toka i usvajanja dok još uvek ima vremena da se poduhvat redizajnira.

Pravi test korporativne veštačke inteligencije jeste menadžersko poverenje

Rukovodioci bi trebalo da prestanu da pitaju: „Zašto zaposleni ne usvajaju AI?“ i umesto toga postave pitanje: „Koji profili menadžera srednjeg nivoa oblikuju usvajanje u svakoj funkciji i da li smo uskladili intervenciju sa tim profilom?“ To pitanje pretvara nejasan kulturološki problem u praktičan menadžerski plan. Ono pomaže liderima da izbegnu gubljenje meseci na ponovljene pilot projekte, smanje anksioznost pre nego što ona preraste u otpor i iskoriste energiju ranih usvojilaca a da im ne dozvole da prestignu upravljačke okvire.

Usko grlo je stvarno, ali je takođe i rešivo. Menadžeri srednjeg nivoa mogu da blokiraju generativnu AI, da je razvodnje, iskrive — ili da je pretvore u merljivu poslovnu vrednost. Viši lideri koji žele praktične smernice o odgovornom usvajanju veštačke inteligencije trebalo bi da počnu tako što će menadžere tretirati kao operativni sistem transformacije, a ne kao instalacije skrivene ispod strategije. Sledeća faza prednosti veštačke inteligencije neće pripadati kompanijama sa najglasnijim direktivama. Pripadaće kompanijama koje znaju sa kojim menadžerima imaju posla i pružaju svakom od njih tačno ono što mu je potrebno da krene napred.

Ambiciozni preduzetnici se sve više okreću veštačkoj inteligenciji (AI) kako bi podstakli rast, inovacije i efikasnost. Koristili su AI da bi se takmičili sa velikim igračima, pokazujući da mali timovi mogu postići izvanredan uticaj. Preduzetnici koji nameravaju da zaposle više od 20 ljudi znatno češće smatraju AI ključnom za svoje poslovne modele. Uprkos entuzijazmu, izazovi kao što su troškovi, implementacija i privatnost podataka i dalje postoje. Ali postavljanje strateškog tempa, jačanje saradnje između ljudi i AI, i podsticanje eksperimentisanja koje vode zaposleni može pomoći.

Kada je tim u kompaniji Anysphere 2022. godine pokrenuo Cursor – AI asistenta za kodiranje – oni nisu bili dobro finansirani gigant. Bili su mala grupa programera koja je gradila pametniji način za pisanje koda. U roku od nekoliko meseci, takmičili su se sa alatima kompanija OpenAI i GitHub, dokazujući da čak i najmanji timovi mogu da postignu mnogo više nego što se od njih očekuje kada ih pokreće AI. Ova vrsta skalabilnog, inteligentnog dizajna više nije isključivi domen velikih firmi ili tehnoloških startapova. Iako su Anysphere i drugi slični njima još uvek na početku svog puta, oni pokazuju kako ambiciozni preduzetnici mogu da iskoriste AI za ubrzavanje donošenja odluka, otključavanje novih tržišta i optimizaciju poslovanja. Naše najnovije istraživanje Global Entrepreneurship Monitor (koje je obuhvatilo više od 2.300 američkih preduzetnika) pokazuje da preduzetnici sa ambicijama za rast – ambiciozni preduzetnici – mnogo češće smatraju AI ključnom za svoje poslovne modele i budući uspeh. Kako bismo vodili ove poduhvate, u nastavku predstavljamo praktičan okvir za rast uz pomoć AI.

Važnost ambicioznih preduzetnika

Mala preduzeća čine 99% svih firmi u SAD i skoro polovinu zaposlenih u privatnom sektoru, prema podacima američkog Biroa za statistiku rada (U.S. Bureau of Labor Statistics). Takođe, konstantno nadmašuju veće firme u otvaranju novih radnih mesta (U.S. Census Bureau). Ali mnogo manji podskup – ambiciozni preduzetnici – pokreće najtransformativnije promene. Podaci Global Entrepreneurship Monitora pokazuju da samo 18% američkih preduzetnika očekuje da će zaposliti 20 ili više ljudi u narednih pet godina. Ovi preduzetnici se ističu: imaju preko četiri puta veću verovatnoću da će uvesti nove proizvode ili usluge u poređenju sa onima koji ne predviđaju zapošljavanje, što ih pozicionira kao katalizatore i za otvaranje radnih mesta i za inovacije. Ovi ambiciozni preduzetnici ne teže samo rastu – oni teže da remete, skaliraju i vode. Oni vide AI kao ključnu za postizanje tih ciljeva. I postižući ih, oni nesrazmerno doprinose ekonomskoj obnovi.

Usvajanje AI u preduzetništvu

Lideri velikih firmi se uveliko slažu da AI transformiše industrije, remeti radne tokove i redefiniše poslovne modele sa neviđenom brzinom. U globalnoj anketi kompanije Deloitte, 78% rukovodilaca je izjavilo da planira da poveća svoja ulaganja u AI tokom naredne godine. Ali ovo nije samo priča o disruptivnim promenama na nivou preduzeća. Generativni AI alati demokratizuju sposobnosti koje su nekada bile rezervisane za velike timove i velike budžete.

Ipak, uprkos širenju dostupnih AI aplikacija, postoji relativno malo istraživanja o percepcijama usvajanja AI među malim i srednjim preduzećima. Jedna od retkih dostupnih anketa pokazala je da samo 21% malih preduzeća koristi AI ili planira da ga koristi u naredne dve godine. Međutim, naši GEM podaci otkrivaju jasniju sliku: ambiciozni preduzetnici – oni koji predviđaju zapošljavanje najmanje 20 novih radnika u narednih pet godina – stavljaju mnogo veći naglasak na AI. Preciznije, 87% njih predviđa da će AI biti ključna za njihov poslovni model i strategiju u naredne tri godine. Preko 90% očekuje pozitivne uticaje na prihod i rast, pri čemu većina navodi prednosti kao što su razvoj inovativnih proizvoda i usluga, poboljšana produktivnost i efikasnost, unapređena personalizacija za kupce i bolje upravljanje rizikom i usklađenošću.

Ovo nije samo teorija. Preduzetnici mogu izgledati bolje pozicionirani od velikih firmi za integraciju AI. Novi poduhvati mogu da grade procese vođene veštačkom inteligencijom od prvog dana, a etabliranija mala preduzeća često posluju sa manje od pet zaposlenih – dovoljno agilni da izbegnu birokratiju. Ali mala veličina takođe može biti ograničenje. Ograničeni finansijski i ljudski resursi, posebno za netehnološke firme koje ređe dobijaju rizični kapital, znače da je rast – a ne usvajanje tehnologije – često prioritet. U nedostatku značajnih internih tehničkih timova, mnogi osnivači se suočavaju sa stvarnim izazovima u usvajanju i upravljanju naprednom tehnologijom.

Čak i među ambicioznim preduzetnicima, entuzijazam za AI ne nadjačava zabrinutost. Glavne brige uključuju troškove i prepreke u implementaciji (84%), kao i otpor zaposlenih (72%) i/ili kupaca (81%). Osamdeset osam posto je navelo privatnost podataka kao ključnu brigu. Iako GEM podaci pokazuju da ambiciozni preduzetnici češće posluju u tehnološki intenzivnim sektorima – ili agresivno koriste tehnologiju u svom poslovanju – oni i dalje predstavljaju tek nešto više od 10% ambicioznih preduzetnika koje smo anketirali. To sugeriše da većina možda nema tehnološke veštine ili orijentaciju koja bi omogućila takva ulaganja. AI već dugo pomaže u unapređenju ljudskog rada.

Robotska automatizacija procesa obavlja ponavljajuće pozadinske zadatke, dok analitička AI podržava brže i tačnije donošenje odluka o predviđanju, određivanju cena i ciljanju kupaca. Generativna AI sada omogućava preduzetnicima da testiraju marketinške strategije ili poslovne modele za nekoliko dana umesto nedelja – i da kreiraju sadržaj, od prezentacija za investitore do koda, uz minimalan unos.

AI takođe transformiše industrije koje se tradicionalno ne smatraju tehnološki naprednim. Stuccco, kompanija za virtuelno uređenje nekretnina, sve više dodaje AI mogućnosti svojim renderima uređenih prostora. ImagineInteriors.ai, na primer, je proizvod obučen na dizajnima koje su stvorili ljudi, a koji će profesionalcima u nekretninama pružiti vizualizaciju proizvoda i virtuelno uređenje. Druga ponuda omogućava potrošačima da sami kreiraju uređenja sa proizvodima koji se mogu kupiti. Ono što je nekada zahtevalo nameštaj i nedelje priprema, sada će biti urađeno za nekoliko sati uz fotorealistične AI rendere – omogućavajući malim firmama da se takmiče sa luksuznim agencijama. Ovi alati ne zamenjuju ljudsko rasuđivanje – oni ga proširuju.

Nedavno je uspon agentivne AI – alata koji mogu samostalno obavljati digitalne zadatke – proširio ove mogućnosti. Preduzetnici sada mogu automatizovati izradu veb-sajtova, obradu transakcija, korisničku podršku i istraživanje tržišta. Iako je ljudski nadzor i dalje ključan, ovi agenti značajno povećavaju kapacitet. Ukratko, AI pomaže preduzetnicima da rastu pametnije, a ne samo veće.

Okvir za preduzetnike

Da bismo vodili preduzetnike – posebno one sa visokim ambicijama za rast – razvili smo praktičan, prilagodljiv okvir za usvajanje AI. Koristan je i za one koji podržavaju preduzetničke poduhvate, uključujući investitore, savetnike i partnere u ekosistemu. Ovaj okvir se mora primeniti uz razumevanje resursa, konteksta i težnji svakog poduhvata. Poduhvat sa dubokim tehničkim sposobnostima imaće drugačiji pristup od startapa sa ograničenim finansijskim ili tehničkim resursima. U svim slučajevima, međutim, važi jedan princip: usvajanje AI ne može biti isključivo odozgo-nadole.

Odredite pravac i tempo usvajanja AI.

Prvo pitanje koje preduzetnici moraju postaviti nije samo da li da usvoje AI – već kako i koliko brzo. Dok neke firme pokušavaju sa potpunom implementacijom, većina ima koristi od postepenog usvajanja zasnovanog na učenju iz eksperimentisanja. Kao što preduzetnici često razvijaju minimalno održive proizvode, tako mogu razviti i minimalno održive slučajeve upotrebe AI. Automatizacija ponavljajućih zadataka, bilo pomoću RPA ili sve više AI agenata, retko zahteva velike promene u procesima. Ove rane primene grade zamah i unutrašnju podršku.

Neka preduzeća daju prioritet prilikama visoke vrednosti koje donose prihod, kao što je korišćenje AI za efikasnije lansiranje novih proizvoda ili proširenje dosega do kupaca. Druga počinju sa laganim alatima za uštedu troškova koji su ugrađeni u postojeće sisteme.
I, preduzetnici ne moraju odmah da grade internu stručnost za AI. Mnogi počinju radeći sa kompanijama koje ugrađuju AI u alate dizajnirane za njihovu industriju. Netic, na primer, je dobavljač rešenja za HVAC, vodovodne i električarske poslove. Nudi AI za automatizaciju i predviđanje angažovanja kupaca, zakazivanja i marketinga. Optimizacijom ovih operativnih zadataka, Netic pomaže sebi i svojim klijentima, malim uslužnim firmama, da poboljšaju efikasnost bez dodavanja novih zaposlenih ili tehničke infrastrukture.
Alati poput ovih daju preduzetnicima niskorizičan način da potvrde potencijal AI. Preduzetnicima koji žongliraju sa više uloga, oni oslobađaju vreme da se fokusiraju na rast. Iako oslanjanje na spoljne dobavljače AI možda neće doneti trenutnu konkurentsku prednost, ono gradi organizaciono samopouzdanje i utire put za strateškije, interno eksperimentisanje u budućnosti.

Ojačajte komplementaran odnos sa AI.

Iako AI optimizuje radne tokove i automatizuje zadatke, ona nije potpuna zamena za ljudske veštine. Odlična je u obradi podataka, prepoznavanju obrazaca i izvršavanju ponavljajućih ili zadataka zasnovanih na pravilima. Ljudi donose kritičko razmišljanje, empatiju, rasuđivanje i prilagodljivost – veštine koje mašine ne mogu da repliciraju. Prilika leži u dizajniranju radnih tokova gde ljudi i mašine koriste svoje prednosti.

Razmotrite kako čak i uslužno orijentisana preduzeća unapređuju personalizaciju pomoću AI. Style DNA, na primer, počeo je kao usluga ličnog stilizovanja usmerena na pomaganje korisnicima da maksimalno iskoriste svoju postojeću garderobu. Da bi proširila svoj uticaj i poboljšala personalizaciju, kompanija je kasnije integrisala AI u svoju platformu – koristeći prepoznavanje slika i učenje o preferencijama kako bi predložila odabrane odevne kombinacije na osnovu fotografija koje korisnici postave i njihovih profila stila. Dok aplikacija generiše modne preporuke zasnovane na podacima, korisnici ostaju u kontroli, birajući konačni izgled koji odražava njihov ukus. Ovaj hibridni model spaja ljudsku kreativnost sa mašinskom inteligencijom i takođe podržava održivu modu podstičući ponovnu upotrebu umesto nove potrošnje.

U preduzetničkim poduhvatima gde zaposleni obavljaju mnogo različitih poslova, AI može preusmeriti članove tima sa ponavljajućih zadataka na kreativnije uloge okrenute klijentima. Ova tranzicija produbljuje angažovanje, poboljšava zadržavanje zaposlenih i povećava vrednost ponude kompanije. Preduzetnici bi trebalo da predstave usvajanje AI ne kao pretnju, već kao način za jačanje ljudskog potencijala.

Implementirajte kao inicijativu koju vode zaposleni, inspirisanu kolegama.

Za razliku od velikih firmi, većina preduzetničkih poduhvata ne može da zaposli posvećene AI timove. Ali i dalje mogu biti vodeći u usvajanju osnaživanjem „građana programera“ ili „vibe kodera“ – radoznalih, tehnološki pismenih zaposlenih koji su voljni da eksperimentišu, čak i bez formalne obuke za AI. Ovi članovi tima razumeju radne tokove i kulturu kompanije, što ih čini idealnim ranim usvajačima.

Gotovo svaki jezički model sada može da generiše kod. Postoje i specijalizovani alati koji mogu da koriste AI za kreiranje veb-stranica, prezentacija, poslovnih planova, istraživanja tržišta, dizajna proizvoda, logotipa i skoro svake druge digitalne komponente koja je potrebna malim preduzećima. Ovi alati su obično jeftini ili čak besplatni. U preduzetničkom okruženju, ovakva dostupnost je multiplikator snage.

Ovo usvajanje odozdo-nagore gradi poverenje, a GEM podaci pokazuju da su preduzetnici zabrinuti da se njihovi zaposleni plaše AI. Ali veća je verovatnoća da će oni prihvatiti tehnologiju kada je uvedu kolege, a ne kada je nametnuta sa vrha. Vremenom, ovi rani usvajači postaju interni šampioni koji modeliraju najbolje prakse i grade organizacionu AI pismenost. Preduzetnici bi trebalo da ojačaju ovaj zamah ciljanim razvojem, priznavanjem i jasnim podsticajima. Ako se uradi kako treba, usvajanje AI vođeno zaposlenima ne samo da povećava produktivnost, već i oblikuje agilniju i inovativniju kulturu.

. . .

Veštačka inteligencija više nije isključivi domen tehnoloških giganata. Sa alatima koji su dostupniji i troškovima implementacije nižim nego ikad, preduzetnici orijentisani na rast su u dobroj poziciji da predvode. Kada se primeni promišljeno, AI pomaže malim preduzećima da se brže razvijaju, posluju pametnije i usmere ljudski kapital na kreativnost, angažovanje kupaca i inovacije. Ali otključavanje ovih prednosti zahteva više od eksperimentisanja – zahteva promenu načina razmišljanja.

Najuspešniji preduzetnici će tretirati AI ne samo kao alat, već kao stratešku sposobnost ugrađenu u celo poslovanje. Sledeći talas poslovne transformacije neće doći samo iz upravnih odbora kompanija sa liste Fortune 500. Pokretaće ga odvažni preduzetnici koji kombinuju ambiciju sa pametnom primenom AI kako bi nadmašili, nadmudrili i nadjačali konkurenciju.

Generativna veštačka inteligencija nije strateško proročanstvo kakvim je mnogi predstavljaju. Kao i svaki drugi oblik AI-a, ona je ogledalo koje reflektuje obrasce, trendove i odluke iz prošlosti. Ne može pouzdano otvoriti nove puteve niti generisati zaista inovativna rešenja, s obzirom na to da se oslanja na već postojeće podatke i naučene verovatnoće. Međutim, postoje tri načina na koja lideri mogu koristiti generativnu AI kako bi podržali donošenje odluka usmerenih ka budućnosti i time usmerili organizacije ka rastu i inovacijama: kao platformu za razmenu ideja, za istraživanje scenarija i kao alat za generisanje ideja. Da bi se AI efikasno koristila u donošenju strateških odluka, od ključne je važnosti da menadžeri i lideri razumeju ograničenja koja su inherentna načinu na koji ona generiše rezultate.

Veštačka inteligencija (AI) se pojavila kao transformativna sila koja preoblikuje poslovne pejzaže u različitim industrijama. Iako generativna AI predstavlja najnoviji proboj u ovoj oblasti tehnoloških inovacija, ona se izdvaja time što fundamentalno izaziva tradicionalne paradigme strateškog donošenja odluka. Za razliku od svojih prethodnika, ova tehnologija nudi neviđene sposobnosti u obradi jezika i generisanju sadržaja, omogućavajući organizacijama da sintetišu složene informacije, generišu nijansirane uvide i ubrzaju donošenje odluka sa zapanjujućom preciznošću i dubinom.

Ipak, postoji ključna zabluda ugrađena u ovu viziju: generativna AI jednostavno nije strateško proročanstvo kakvim je mnogi predstavljaju. Kao i svaki drugi AI, ona je ogledalo koje reflektuje obrasce, trendove i odluke iz prošlosti. Da bi se AI efikasno koristila u donošenju strateških odluka, od ključne je važnosti da menadžeri i lideri razumeju ograničenja načina na koji generiše rezultate.

Ograničenja

AI je izuzetno sposoban u prepoznavanju ustaljenih obrazaca i optimizaciji procesa na osnovu istorijskih podataka. U tome je ostvario značajan uticaj na poslovne odluke. Može podržati odluke o kreditima predviđanjem rizika od neplaćanja sa visokim stepenom preciznosti; sprečiti kvarove mašina pokretanjem održavanja opreme pre nego što se dogode; optimizovati odluke u lancu snabdevanja prilagođavajući se brzo promenljivim okolnostima; i lako sažimati sadržaj iz dokumenata. Generativna AI dodaje nove sposobnosti na ovu rastuću listu: nedavne studije pokazuju da AI već može da generiše i procenjuje poslovne planove na nivou ekvivalentnom ljudima.

S obzirom na napredak AI-a, istaknuti zagovornici — uključujući pokojnog Danijela Kanemana — čak su tvrdili da bi ljudi trebali biti zamenjeni algoritmima gde god je to moguće. Međutim, postoji greška u toj logici. Bez obzira na to koliko AI može postati sposobna, ona ne može pouzdano otvoriti nove puteve niti generisati zaista inovativna rešenja jer se oslanja na prethodno postojeće podatke i naučene verovatnoće.

Ovo se odnosi i na generativnu AI. Njeni rezultati su zasnovani na naučenim korelacijama iz prošlih podataka. U suštini, njen odgovor na bilo koji zadati upit je predikcija zasnovana na stohastičkim obrascima koje je AI videla tokom obuke. Kada ima mnogo podataka za obuku, ovo funkcioniše izuzetno dobro. Ali to takođe dovodi do dobro dokumentovanih problema kao što su halucinacije, nestabilnost odgovora na upite i problemi sa zastarelim znanjem.

Na primer, zamislite da generativnu AI pitate da odredi strateški pravac kompanije. Ona će, po pravilu, replicirati ono što je već videla u svojim podacima za obuku i ponoviti ustaljene obrasce koje je naučila. Ovo se može eksperimentalno pokazati. Ako se generativni AI sistemi uzastopno obučavaju na sopstvenim rezultatima, predikcija će se urušiti u roku od nekoliko iteracija. Razlog je taj što će AI pojačavati predikcije iz centra odgovarajućih distribucija koje je naučila — do tačke u kojoj njen izlaz postaje potpuno besmislen. Još zabrinjavajuće, ako dodate dodatni tekst koji je očigledno nerelevantan za originalni upit, njen izlaz će i dalje značajno opasti jer nije u stanju da razlikuje koje informacije u upitu su zaista relevantne.

AI sistemi mogu biti vrlo elokventni, ali nisu sposobni da razumeju kontekst niti da rezonuju. Njeni uvidi su zasnovani isključivo na korelacijama. Kao što diskutujemo u nedavnom radu, ljudi imaju ključnu prednost: možemo razvijati nove intuicije ili teorije i testirati ih u stvarnom svetu. Ovo je od suštinskog značaja za strateško donošenje odluka. Najbolje strategije često idu „protiv struje“ konvencionalne mudrosti. Kompanije poput Amazona, Southwest Airlinesa, Spotifyja, Tesle ili Airbnba uspele su izazivanjem — a ne jačanjem — ustaljenih obrazaca na svojim tržištima. AI može ponoviti ono što je u prošlosti funkcionisalo na osnovu svojih podataka za obuku. Ali ona nema način da gleda unapred. Na primer, u vreme braće Rajt, hipotetički AI sistem bi samo reflektovao naučni konsenzus tog vremena da je let ljudi u letelicama težim od vazduha nemoguć.

Iako AI ima svoja ograničenja, ona se ipak može koristiti na snažne načine. Korišćenjem računarskih sposobnosti AI-a za unapređenje ljudskog prosuđivanja, a ne za njegovo zamenjivanje, organizacije mogu iskoristiti njene prednosti dok se oslanjaju na ljudsku intuiciju, kreativnost i uzročno zaključivanje kako bi inovirale i predvodile u neistraženim teritorijama. Identifikovali smo tri načina na koja lideri mogu efikasno koristiti generativnu AI za podršku donošenju strateških odluka koje vode organizacije ka rastu i inovacijama.

1. Kao platforma za razmenu ideja

Jedna od ključnih karakteristika generativne AI je njena sposobnost da generiše detaljan sadržaj kao odgovor na jednostavna uputstva ili upite. Ovi upiti mogu biti oblikovani tako da AI usvaja različite „ličnosti“, poput segmenata kupaca, omogućavajući korišćenje AI-a kao platforme za razmenu ideja. AI se može upotrebiti za odgovaranje na pitanja iz različitih uglova ili tačaka gledišta, bez ograničenja u pogledu obima ili troškova. Ono što je ranije zahtevalo skupe i dugotrajne fokus grupe sa kupcima ili konsultantske projekte sada se može istraživati pomoću promišljeno osmišljenih upita. AI sistem postaje, na neki način, novi član tima — sposoban da savetuje o verovatnim odgovorima na postavljena pitanja. Promenom upita i persona, moguće je koristiti AI za generisanje širokog spektra verovatnih odgovora ili ishoda — na način koji je ranije zahtevao značajna sredstva i vreme.

Međutim, zbog inherentnih ograničenja načina na koji AI generiše sadržaj, lideri bi njene uvide trebalo da koriste kao osnovu za preispitivanje ustaljenih praksi, a ne za njihovu slepu validaciju. AI može biti platforma za strategiju, za istraživanje, izazivanje i proširenje ideja, ali ne sme postati odjek onoga što je već poznato.

2. Za istraživanje scenarija

Kada su suočeni sa određenim skupom strateških opcija, generativni AI sistem može pomoći u definisanju potencijalnih ishoda za svaku od njih. Upućivanjem AI-a da usvoji određeni scenario omogućava se strukturisano istraživanje „šta ako“ scenarija. Ti scenariji mogu biti tipični prediktivni scenariji koji koriste trenutno znanje za procenu verovatnih budućih situacija. S obzirom na opsežno znanje ugrađeno u podatke na kojima je generativna AI obučena, scenariji mogu uključivati i istraživačke scenarije koji koriste sadašnje trendove za procenu verovatnog nastavka tih trendova u budućnosti, kao i normativne scenarije koji skiciraju određenu viziju budućnosti i puteve za njeno ostvarenje.

Međutim, umesto da se AI posmatra kao konačni autoritet, donosioci odluka bi njene rezultate trebalo da tretiraju kao privremene uvide koji im omogućavaju da identifikuju nove obrasce koji izazivaju konvencionalno razmišljanje. Oni bi trebalo da istražuju šta možda nedostaje ili je pogrešno predstavljeno.

S obzirom na to da generativni AI sistemi bolje funkcionišu na manjim, užim zadacima, pri istraživanju složenih pitanja — onih koja su svojstvena kreiranju strategije — najbolje je razložiti scenarije od interesa na manje komponente i generisati odgovore za svaki aspekt, pre nego što se ti odgovori kombinuju u jedno rešenje.

3. Kao alat za generisanje ideja

Stvaranje novog sadržaja — tekstova, slika, video materijala i zvuka — postalo je zaštitni znak revolucije generativne AI. AI ovde ima dve prednosti: može brzo generisati sadržaj uz male troškove i može kombinovati različite modalitete, poput korišćenja tekstualnih upita za generisanje slika ili video materijala. Ova jedinstvena sposobnost čini je odličnim alatom za proveru novih ideja i podršku procesu razvoja proizvoda. U suštini, alati generativne AI pružaju mogućnost da se koristi kao digitalna platforma za skiciranje ideja koja prevazilazi sve modalitete: tekst, slike, video i zvuk.

Jedna stvar koju treba imati na umu je da AI može generisati sadržaj velikom brzinom. Međutim, ljudska sposobnost za proveru tog sadržaja je ograničena. Dakle, više nije uvek bolje. Umesto da generišete veliki broj nasumičnih izlaza, najbolje je biti direktivan i izabrati specifične aspekte koje želite istražiti. Nešto poput procesa identifikacije potencijalnih aktivnih jedinjenja u otkrivanju lekova, trik je da se počne sa širokim spektrom opcija, a zatim brzo suzi izbor eliminisanjem neperspektivnih kandidata.

Napredak: Pozicioniranje AI-a kao strateškog dodatka

Da bi generativna AI postala vredan deo donošenja strateških odluka i kreiranja strategije, viši menadžeri moraju je posmatrati kao moćan dodatak ljudskoj kogniciji. Ona je veoma pogodna za pružanje uvida zasnovanih na obrascima i generisanje novog sadržaja. Međutim, bez obzira na to koliko sposobna AI postane u budućnosti, ljudske prednosti — posebno u uzročnom zaključivanju i donošenju odluka usmerenih na budućnost — ostaće ključne za navigaciju kroz neizvesnost i stvaranje inovacija. Osnovni mehanizam svakog AI sistema je predikcija, koja mu omogućava da briljira u prepoznavanju prošlih ili postojećih trendova. Ipak, na ljudima je da zamisle potpuno nove pravce i postave strateške ciljeve koji prevazilaze granice poznatih podataka.