0,00 din  ( 0 )

Korpa

Vaša korpa je prazna

Ubacite u korpu proizvode na sledeći način:
1. Pronađite proizvod koji želite koristeći pretragu ili listanjem kategorija proizvoda
2. Kada nađete proizvod koji vas zanima, kliknite na dugme "Dodaj u korpu"

Lista želja         

Prijavljivanje

Molimo unesite vaš E-mail i Lozinku.

Zaboravljena lozinka...

PRIJAVLJENI STE KAO

Ime i prezime:

Email adresa:

Kontakt telefon:

Aktivni korisnik od: 01.01.1970.

MENADŽMENT ZA KULTURU

550,00 Din.

   0 Komentar/a Napiši komentar

Već u uvodnim stranicama knjige “Menadžment za kulturu” autor se pita kakav treba da je menadžment u kulturi u postindustrijskom društvu. Pri tom koristi svoje iskustvo u toj oblasti u Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je naša zemlja  specifičan slučaj društva u tranziciji (iz specifičnog oblika socijalizma ka liberalnom društvu), dakle,  veoma daleko od društvene strukture SAD i evropskog Zapada,  pitamo se kako nam može koristiti ova knjiga koju držimo u ruci.

Kad je beogradski “Atelje 212" godine 1969. gostovao u njujorškom Linkoln centru sa predstavom “Razvojni put Bore Šnajdera” Aleksandra Popovića, pitali smo se kako taj satirični komad na temu socijalističkog društva, i pored simultanog prevoda,  može da shvati publika visoko razvijenog kapitalizma. Jedan od tamošnjih najuglednijih kritičara  napisao je da, iako se nekome čini da problem nekompetentnih rukovodilaca u nekom bednom preduzeću na dalekom Balkanu u punom jeku izgradnje komunizma može biti stran američkoj publici, on tvrdi da suštinski nema razlike između tog rukovodioca i nekompetentnih menadžera u nekim američkim preduzećima.

Setio sam se ove kritike, čitajući Adižesovu knjigu. Kad sam počeo da je čitam, pitao sam se šta može da nauči čitalac koji živi u društvu sa mukama jednog prelaznog perioda sa korisnim i veoma stručnim savetima zasnovanim na iskustvu u kapitalizmu.  Ovog puta je slučaj obrnut od mog njujorškog primera. Problemi menadžmenta u kulturi u našem teško definisanom društvu u mnogome su slični sa problemima rukovođenja u razvijenom postindustrijskom kapitalističkom društvu.

Čak i onaj sa malim iskustvom rukovođenja u kulturi kod nas, čitajući Adižesovu knjigu, brzo će doći do sličnog saznanja.

Zato na pitanje iz naslova “Kako čitati knjigu Isaka Adižesa“, preporučujem da svaki istinski zainteresovan čitalac koji hoće da izvuče neku praktičnu ili teorijsku korist, treba da je čita, kako sam to ja učinio – sa olovkom u ruci da bi zabeležio zapažanja, asocijacije i najkorisnije savete. Priznajem da sam imao i svetložuti marker, i u knjizi podvlačio najbolja i najkorisnija mesta. U slučaju ovakvih knjiga nije varvarski u svojoj knjizi podvlačiti  markerom i ono što smatamo da je najvažnije i osvežavajući dopunjena znanja kao impuls za našu praksu.

Dakle, beležite sve što mislite da se direktno može primeniti kod nas, kao i ono što je kod nas primenjivo sa malim izmenama! Beležite i ono sa čime se uopšte ne slažete i kako vi mislite da je pravi odnos prema nekom pitanju menadžmenta u kulturi! Beležite primere iz vaše prakse i sva  tri slučaja!

Ja ću vam sada na svom primeru prikazati nešto od onoga što sam ja zabeležio čitajući knjigu  koja vam je u rukama.

Isak Adižes misli veoma nedogmatski. Nad svakom svojom postavkom on se pita da li je ona apsolutno tačna, tako da i u finalu knjige koja je sva jedna velika potraga za idealnim menadžerom kaže izričito da idealnog umetničkog menadžera nema, ali to ne znači da ne treba težiti što boljem menadžeru. A za njega je pravi menadžer u kulturi, ličnost velike posvećenosti umetnosti, istančanog osećaja i sposobnosti da se ceni društvena uloga umetnosti,  uz veliki stepen tolerancije za rizik, visok nivo analitičke inteligencije, najzad, i uz spremnost da se podnese anonimnost u svetu egoista, kao i sklonost ka praktičnom delanju. Sve to u isto vreme sa uživanjem u novotarijama i spremnošću da se radi u timu i uživa u nagradama.  

Zapažanja u vezi sa upravnim odborima u umetničkim ustanovama su dragocena, iako su u kapitalizmu upravni odbori zaduženi, kako on to izričito kaže, dužni da obezbede sredstva, sve ostalo je primenjivo i kod nas. Pitanja koja treba raščistiti pre nego što se neko angažuje u upravnom odboru po Adižesu zaista su inspirativna – da li ima dovoljno raspoloživog vremena, koliko je drugih odbora član, da li je ranije bio član odbora umetničkih organizacija i koliko je doprineo toj organizaciji, da je stvarno savestan i da li će raditi iz razloga lične posvećenosti umetnosti.

Za postindustrijsko i neoliberalno društvo,  naročito kad se radi o SAD, neverovatno je važno što naglašava i u tim društvima potrebu za vrhunskom, nekomercijalnom kulturom. To je verovatno najdragoceniji savet koji upućuje tom društvu, a predajući na ovu temu na najuglednijim univerzitetima SAD i sveta, može nešto i da postigne u razvijanju svesti da nema razvoja društva koje ne čini sve da se razvije vrhunska umetnost. Da nije dogmata, potvrđuje i to što on svaki taj globalni i ključni stav, dopunjava tezom da se ne sme ni vrhunska,  ni dotirana i pomagana kultura  zaštititi od uticaja publike i tako je materijalno obezbediti da može da ne obraća pažnju na faktor publike u recepciji umetnosti.

To svoje mišljenje autor potkrepljuje citatom (Adižes citira retko, ali kad nekog citira onda su to zaista inspirativni stavovi): “Umetnost se ne sme izjednačiti sa zabavom. Društvo je dodelilo umetnosti značajan cilj – da pomogne našim građanima da budu u dodiru sa prošlošću, da definišu sadašnjost i da razmišljaju o budućnosti” (William Frohnmayer).

Sa ovim citatom citata završavam svoj uvod u dragocenu knjigu Isaka  Adižesa.

A sad čitaoče, olovku u ruke i počnite da čitate knjigu »Menadžment u kulturi« i zapisujte svoja zapažanja, primedbe i asocijacije...



“Knjige su potrebne, život je neophodan. Jedno ne treba odvajati od drugog.”
- Ivo Andrić

“Kultura nije zamena, nego ključ života.”
- Hurell William Mallock



Kratak sadržaj

Predgovor
Predgovor novom izdanju

Uloga umetnosti u postindustrijskom društvu
Potreba društva za umetničkim institucijama
Umetnost i glavne karakteristike postindustrijskog društva
Politika društva prema umetnosti
Lepe umetnosti protiv komercijalizovane umetnosti
Neke od prepreka lepim umetnostima
Koliko košta jedan umetnik?
Teleološke razlike
Tehnološke razlike
Zaključci
Post scriptum
Administriranje za umetnost
Uloga upravnog odbora
Položaj i uloga umetničkih administratora
Obrasci upravljanja
Uloga upravnog odbora u scenskim umetnostima: Menadžerska analiza
Željena funkcija upravnih odbora
Organizovanje upravnog odbora
Sprovođenje odluka
Odgovornosti upravnog odbora
Razmišljanje o budućnosti upravnog odbora u scenskim umetnostima
Umetnost, društvo i administracija: uloga i obuka umetničkih administratora
Klima i misija umetničkih institucija
Karakteristika umetnosti kao “robe”
Upravljanje umetnošću
Organizaciona klima
Zona manevrisanja umetničkog administratora
Domeni formalnog autoriteta umetničkih administratora
Željene karakteristike umetničkog administratora
Obuka umetničkog administratora
Unutrašnji poslovi
Odnosi sa okruženjem
Zaključci
Post scriptum
Seattle opera - primer izgrađivanja politike menadžmenta za umetnost
Produkcija - internacionalna i nacionalna opera
Izbor repertoara za sezonu
Kriterijum za selekciju repertoara
Prezentacija i reakcije kritike
Organizacija
Organizaciona filozofija
Pomoć volontera
Izbor volontera
Aktivnosti volontera
Druge aktivnosti
Problemi sa parkiranjem
Prodaja karata
Cene karata
Prikupljanje novca
Planovi o budućoj ekspanziji
Finansije
Prilog: Osnovni principi upravljanja
Šta znači upravljati
Predviđanje kvaliteta odluka
Nesaglasnost uloga
Niko nije savršen menadžer
Konflikti su neizbežni i suštinski važni za dobro upravljanje
Efikasnost sprovođenja odluka
Kako da predvidimo uspeh organizacije
Primena na ličnom nivou
Primena na nivou porodice
Primena na nivou kompanije
Primena na nivou društva

Zaključci
Bibliografija
O autoru
Adizes Southeast Europe

NAPIŠI KOMENTAR
Ocena:



     




1